Srbiji treba građanska revolucija. Treba nam novi građanski pokret za odbranu države i nacije. Treba nam nova politička ideja, državna strategija i vizija opstanka nacije. Nikada se Srbija nije nalazila u težem stanju. Građanska revolucija počinje kada građani počnu da glasaju prema svojim uverenjima i kada ne budu prodavali svoje glasove za šoljicu kafe. Novim izbornim pravilima neće se dozvoliti potkupljivanje građana, niti laganje nerealnim obećanjima. Svi koji učestvuju u političkoj utakmici i koji budu obmanjivali građane biće kažnjeni po zakonu. Takođe, uozbiljiće se politička scena. Otvaranjem medija i puštanjem u javnost drugih ljudi, pokazaće se sva skučenost i ograničenost profesionalnih političara.
Ni u periodu turskog ropstva nije bilo ovakvog rastakanja naše nacije. Uostalom, turski osvajači su uzimali porez u vidu desetka, dok današnje haračlije uzimaju koliko im treba, a procenat se penje i do 70 odsto od novostvorene vrednosti. U vreme austrougarske okupacije, kada su državni vrh i vojska morali da napuste Srbiju, kada je Srbija ispražnjena i kažnjena, na najbrutalniji način, jer nismo razumeli svetska istorijska kretanja, umesto da se sklonimo i priklonimo, mi smo, potpuno sumanuto, stali pred najmoćniju silu da joj se nepotrebno odupremo, da hrabro poginemo za tuđe interese i da nemilosrdno uništavamo genetski potencijal sopstvenog naroda, kao da se radi o nekom suvišnom i nepotrebnom tovaru.
U to, dakle, teško vreme povratnici sa solunskog fronta, koščati seljaci sa pametnim licima, domaćini, ratari i stočari, siromasi bez kuće i kućišta, podizali su i marljivo obnavljali zemlju, uvereni da je ta nacionalna tragedija, ipak, imala neki uzvišeni smisao i da će se naš dragi Bog smilovati na svoj nebeski narod i da će, uprkos svemu, doneti svom izabranom narodu toliko željenu pravdu i slobodu.
Ni nacistička okupacija, ni genocidno kažnjavanje, ubijanje sto nevinih Srba za jednog okupatorskog zlikovca, ni nova tragedija nebeskog naroda, koji nije razumeo da arijevska armada želi što pre da stigne do kaspijskih izvora nafte i tako stekne ključnu prevlast u ratu oko podele sveta, ni istina da okupatora ne zanima jurenje odmetnika po bosanskim šumama i čukama, nego brzina prodora na Istok, ni sva ta bratoubilačka klanica koja je nastala na međusobnom nerazumevanju i nepoznavanju, na ustaljenim predrasudama i zabludama – ništa od svega toga nije moglo da uništi duh naroda koji je verovao da partizanska revolucija vodi nebeski narod u carstvo slobode, da se gradi novo društvo, da će pošteni i radni svet živeti u blagostanju i da se svetla budućnost, pod skutima Maršala i Druga, smeši proleterima revolucije i njihovoj avangardi radničke klase u odumiranju.
Uprkos svemu, svaki novi dan je bio bolji od prethodnog, svako novo jutro je donosilo neku novu nadu, svaka muka je bila zakratko, jer se golim okom videlo da se, uz Maršala i Druga, junačkoga sina svih naroda i narodnosti, napreduje svakoga dana u svakome pogledu. Socijalistička izgradnja je donela takav polet u narodu da su mnogi, koji nisu imali dovoljno za život i koji su živeli bednije od svoje krave, duboko verovali da nastaje novo društvo u kome će svako uzimati prema sopstvenim potrebama i svako raditi prema svojim sposobnostima. Sve je bilo podređeno napretku, boljem životu, brizi za novog čoveka i izgradnji socijalističkih samoupravnih odnosa, da niko nije primećivao zanovetanja dokonih profesora marksizma koji su pričali o diktaturi Druga i Maršala, ismejavali se njegovim carskim ludorijama, prijemima, nesvrstanima i sletovima, na koje su odlazila njihova deca, ubeđena da su to socijalistički rok koncerti.
U čitavom tom razdoblju stvoren je mit da se bez velikog rada može dobro živeti, da se na foru može prolaziti u životu, da se iz kredita kupuje bolji život, da se donose poslovne odluke o onome o čemu se gotovo ništa ni ne zna, pa samim tim niko ni ne odgovara, i da će sve to samoupravno samozadovoljavanje da traje dok budu dolazili krediti iz sveta i dok traje društvena, a ničija svojina.
Oni promoćurniji i hrabriji, koji nisu mogli da svoje potencijale uklope u tu socijalističku uspavanku o svetloj budućnosti bez rada, kojima se nije sviđalo to provincijalno poravnavanje prosečnosti, kojima je ta žabokrečina počela da nesnosno smrdi, spakovali su kofere i pošli da sami zarade bolji život u okrutnom kapitalističkom svetu, ne verujući da će Najveći sin našin naroda i narodnosti uspeti da postigne besmrtnost i tako obezbedi večnu ljubav, slogu i blagostanje svim prezaduženim, bratskim narodima i narodnostima.
U tim, kako se danas sa nostalgijom kaže, zlatnim vremenima nerada, neodgovornosti i velikog blebetanja, nalaze se koreni naše današnje nesreće i svi koji tvrde kako su nekada dobro živeli, žale, zapravo, za tim dobom koje je nepovratno prošlo i koje se više nikada neće ponoviti, jer banke i poverioci više nisu bili spremni da finansiraju tu lažnu sliku o blagostanju. Kada je Veliki poglavica otišao u večna lovišta, ostavivši sve narasle dugove potomstvu, poverioci su počeli tako snažno da stežu da su se braća vrlo brzo posvađala, optužujući se međusobno da oni drugi žive na njihov račun, a kako niko nije hteo da plaća tuđe račune i kako nisu bili izmireni ni mnogi računi iz prošlosti, kako je svako bio ubeđen da je prisilno morao da uđe u taj propali jugoslovenski projekat i da je zbog toga istorijski mnogo izgubio, došlo je do takvog krvavog razlaza da su mnoge komšije i poslodavci iz centara moći dobro naplatili rušenje iluzija o bratstvu i jedinstvu onih koji se međusobno nisu ni poznavali.
Kada su se oglasile nacionalne trube i zaviorile nacionalne zastave, izmanipulisani dužnik je stao u nacionalni stroj, ubeđen da će tako rešiti sve svoje narasle probleme i da će Veliki Vođa, koji je zamenio Velikog poglavicu, doneti izbavljenje nebeskom narodu, bez velikog odricanja i bez velikog rada. Ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo. I ta siledžijska logika je dovela do takve istorijske katastrofe da su mnogi pripadnici nebeskog naroda stradali, da su mnogi proterani ili su bili primorani da se isele, da su izgubljene istorijske teritorije gde je vekovima živeo naš narod i da je nastalo takvo preseljenje i uništavanje našeg naroda da je postala realna opasnost da svi Srbi završe pod jednom šljivom.
U tim nesretnim danima, uprkos svim tragedijama kroz koje smo prolazili, postojala je jedna zajednička ideja i jedna zajednička misao da se rušenjem tog bahatog despotovog režima može izgraditi novo građansko društvo i pružiti nova prilika da se isprave sve greške iz prošlosti. Postojala je nada i vera da ima ljudi koji mogu da iznesu taj istorijski teret odgovornosti na svojim leđima, a upaljene petooktobarske vatre na ulicama osvetljavale su put ka boljem i pravednijem dobu. Tako smo bar mislili, ne znajući da se sprema velika istorijska prevara.
Nažalost, nakon devet godina šok terapije i primene operacije bez anastezije, ostrašćeni tržišni fundamentalisi, koji su rasprodavali imovinu koju nisu stvarali i, usput, otimali provizije, postajući preko noći od asistenata i magacionera, kapitalisti tranzicije, uništavajući sve građanske institucije, doveli su društvo do potpunog rasula i rastakanja, da je danas potpuno nejasno koje su to istorijske snage koje bi mogle da prekrate ovu nacionalnu agoniju i koje bi mogle da izvedu državu i narod na pravi put. Vidite li vi te snage? Vidite li vi ko bi to mogao da bude? Nikoga nema, kaže naš ožalošćeni mali čovek, svi su isti. Svi su za protekle dve decenije bili na vlasti i svi su se isto ponašali. Nema razlike između stranaka, jer su sve oligarhijske, totalitarne i organizovane da otmu preostalu društvenu imovinu od sve siromašnijeg i nesretnijeg naroda.
Režim i opozicija su se spojili u jedno, tako da nema političkog pokreta koji bi mogao da ponese neku novu ideju. Društvo se nalazi u procesu samouništavanja, sve institucije su korumpirane, socijalni kriminal razara društveno tkivo, nema nijedne svetle tačke oko koje bi se mogli okupiti misleći ljudi, plaćeni intelektualni nitkovi služe režimu, pričaju o tržištu i slobodama, dok štampaju tomove kardeljevskih knjiga o korupciji, nevladinim organizacijama i evropskim integracijama. Mediji su pod potpunom kontrolom tajkuna i političkih oligarha. Sudovi i tužilaštva su ogrezli u korupciji i nepotizmu. Parlament je pretvoren u cirkus. Privreda je uništena i bankrotirana.
Šta se to dešava sa nama? Ima li izlaza? Gde je izlaz? Da li smo svi isti? Da li smo mi stvarno najgori narod u svetu? Imamo li snage da pobedimo sami sebe? Imamo li snage da pronađemo put izbavljenja? Ko? Ko to treba da uradi? Ko je taj koji će nas spasti? Imamo li takvog?
Smatram da ovakvo stanje raspadanja društva ne može dugo da potraje. Nešto mora da se desi. Ovako više ne ide. Ako bi ovakvo stanje još neko vreme potrajalo, mislim da bi to bilo pogubno za državu i naciju. Pitanje je kako bi se sve to moglo da završi. Okupirani smo iznutra. To je najgora okupacija. I nema pomaka dok se ne oslobodimo okupacije iznutra. Ne možemo ništa da uradimo ukoliko ne pobedimo sami sebe. Smatram da u našem narodu, bez obzira na to gde živeo, ima dosta čestitih i stručnih ljudi koji nisu zatrovani političkim virusom i koji mogu, ukoliko se stvore istorijske prilike, da pronađu operativna rešenja za izlazak iz ove naše nacionalne agonije. Smatram da imamo potencijal da izvršimo – građansku revoluciju.
Šta treba da radimo?
Već sam pisao na ovim stranicama šta nam je činiti. I neke hrabrije novine su prenele moje ideje. Razgovaram sa mnogim ljudima i slušam njihove operativne predloge. Veliki broj ljudi u okviru svoje struke ima konkretna rešenja. Veliki broj ljudi je spreman da ponudi ta svoja rešenja.Veliki broj ljudi hoće da nešto uradi da bi pomogli i sebi i društvu. Sve te pametne i po š tene ljude treba okupiti na jedno mesto i organizovati. Bez organizovanog nastupanja ne može se ništa postići u društvu. I to je početak građanske revolucije. I to je istorijski proces koji ć e dovesti do pravih promena u društvu.
Šta je to – građanska revolucija?
Biću vrlo operativan i navešću šta smatram građanskom revolucijom.
Građanska revolucija počinje tamo gde se ne laže i ne krade. Kada će nam krenuti? Kada prestane da se laže i krade. Kako to izvesti? Vrlo jednostavno, stvaranjem građanskih institucija i organizovanjem moralnih ljudi. Srbiji treba – prosvećeni apsolutizam zakona. Dobri zakoni stvaraju dobro društvo. Nije tačno da moralnih ljudi nema u društvu. Morala danas nema u politici. I to je naša velika nesreća. Dobri ljudi sprovode dobru politiku. Loši ljudi vode lošu politiku. Naša politika je loša jer je vode loš i ljudi. I to svi znamo. Trebaju nam novi ljudi i nova politika.
Kako dalje? Sve priče su ispričane. Nemamo mi više vremena za gubljenje. Građanska revolucija mora da počne odmah i na svakom mestu. Građanska revolucija nastaje u društvu u kome su mediji slobodni. Građanska revolucija nastaje kada počnemo svi iz korena da se menjamo. Kako? Kako početi? Pođimo od kreativne inteligencije. Gospodo drugovi, drage kolege, prestanite da jalovo mrčite hartiju. Skinite se sa sajtova i foruma i uđite u realan život.
Sve to što pišete pretvorite u dela. Seminarima i raspravama ništa ne postižemo. Sve je to već ispričano. Sve to znamo. Ne trošite više reči u prazno. Vaša moralna i intelektualna obaveza je da se – organizujete. I da – delate. Ostavite vašu taštinu i sujetu. Istorijska je vaša odgovornost da stanete na čelo svoga naroda i da ga povedete. To je vaša dužnost. Nemojte se sakrivati iza dosadnih instituta i nevladinih organizacija. Izađite na politički megdan i pokažite svoje viteštvo. To što ste napisali je sve dobro. Ali, to nije dovoljno.
Naša pokolenja će suditi o nama. Moramo da se ujedinimo u jedan pobednički tim. Nije važno kako će se zvati taj tim i ko će biti kapiten tima. Važno je da tim pobeđuje. Ako hoćemo da pobedimo, moramo da imamo viziju, strategiju i taktiku operativnog delovanja. Kada to usvojimo, onda se svi pridržavamo dogovora. Građanska revolucija počinje kada svi počnu da poštuju dogovore i preuzete obaveze. Ne mora biti baš sve napisano, jer u početku beše reč i reč beše u Boga.
Naši duhovnici moraju da izađu iz svojih ovozemaljskih udobnosti. Nije Hrist ušao u Jerusalim na konju, nego na magarcu. Video sam ovih dana vladike kako voze audije, džipove i helikoptere, dok šire Hristovu veru u pučanstvu. Ne može nova ideja da pobedi sa starim navikama. Sveštenici moraju da svojim ličnim primerom pokažu da su oni Hristovi sledbenici i da su spremni da učestvuju u spasu svoga naroda. Nemojte da se krijete iza mantija i nerazumnog mrmljanja svetih knjiga sebi u bradu.
Nije Mojsije ostao u pustinji da razmišlja, nego je stao na čelo svoga naroda i izveo ga iz egipatskog ropstva. Srbija je okupirana iznutra i vaša je dužnost da stanete na čelo svoga naroda. To što vi nosite mantiju, a mi, poslovni ljudi, odelo i kravatu, to ne znači da nismo na istom nacionalnom zadatku. Poslovni ljudi moraju da se udruže i zajednički rade na podizanju naše privrede. Ne možete ništa sami da uradite, drage kolege. Svetska ekonomska kriza se pobeđuje udruživanjem, štednjom i velikim radom. Nemojte da rasipate novac na ručkove i večere, nego napravite fondove za finansiranje opštenarodnog pokreta koji će izvesti Srbiju iz ove agonije.
Šta nudim?
Zajedno sa grupom svojih prijatelja i kolega nudimo program za spas Srbije. Nudimo, evo, već punu deceniju državotvorni i nacionalni program koji će nas izvesti iz ove tragedije. Nudimo svoje znaje, poštenje, iskustvo, rad i poslovne veze po svetu da ih stavimo u funkciju državnog i nacionalnog preporoda. Nudimo da uđemo u tim i da preuzmemo svoj deo odgovornosti.
Šta nudite vi?
Jeste li spremni da se uključite i da nešto konkretno uradite?
Kažu neki, šta je država dala meni? A š ta si ti dao dr ž avi i naciji? Mnogi naši preci položili su svoje živote da bi ova država bila slobodna i nezavisna. Mi smo danas prihvatili okupaciju iznutra. Zašto? Zar sve ne ide u propast? Zar nismo dovoljno već propali?
Građanska revolucija nastaje kada ste uredni, radni, kad ne kasnite na sastanke, kada ste jasni i otvoreni, kada imate viziju i strategiju, kada ste štedljivi, skromni, kada trošite ono što ste zaradili, kada pomažete drugima, kada dajete i kada u tome nalazite zadovoljstvo.
Da li je ovo moguće?
Jeste.
Pridružite nam se da vidite da postoji nešto ljudsko i normalno.
Branko Dragaš, Tabloid br 188
