Putin je bio besan. To se videlo na videosnimku. I svoj bes je iskalio na tajkunima. Tačnije, na svom ljubimcu – Deripaski. Koji je stajao, kao đačić koji odgovara lekciju koju nije naučio, pred strogim učiteljem. Čitava ta scena, koju smo imali prilike da vidimo na video zapisu, samo je pokazala ko je Gazda u kući i ko mora da sluša i potpisuje. Nakon potpisa, tajkun je morao da vrati i pero. Pored kompanije koja mu je, takođe, novim državnim nametima praktično oduzeta.
Ove scene su pokazale da Putin ide u završnu fazu obračuna sa tajkunima. U ranoj fazi, kada je tek preuzeo vlast, bio je vrlo oprezan Kao što je priznao, u njegovom dvorištu, gde je odrastao sa ostalom komšijskom decom, kada bi jurili pacove po zajedničkom dvorištu, vodio je računa da ne dovede pacova u tesnac, da ga ne sabije u ćošak jer onda, nemajući drugog izbora, u očaju, pacov bi skočio na njega. Putin to nikako nije smeo sebi da dozvoli. Zbog toga je vodio računa da oligarhe i tajkune ne sabije u ćošak jer bi onda, na početku svoje vladavine, kada još nije očistio i preuzeo institucije, postojala realna opasnost da tajkuni skoče na njega.
Zbog toga je prvo odlučio da razbije monolitnu grupaciju oligarha, stvorenih u nekoliko godina Jeljcinove pijane vladavine, kada su preko noći pokradene stotine milijardi dolara državnih resursa i prebačene u privatne ruke stotinak najbližih saradnika režima. Jedna grupa na čelu sa Berezovskim i Gusinskim je pobegla iz zemlje, jednu grupu je morao da uhapsi jer su bili ostrašćeni, nepokorni i nisu shvatali da se sistem u Rusiji promenio i da moraju da se ponašaju na drugačiji način, njihov predstavnik je bio neposlušni Hodorkovski. Njegovo hapšenje, uzimanje imovine i progon je bio dobar primer za ostale tajkune. Poslednja grupa je bila spremna da sarađuje sa novim režimom. Oni su postali Putinovi oligarsi.
Putin je imao strpljenja da čeka svoj trenutak. Njegovi omiljeni oligarsi su zadržali opljačkano bogatstvo i ništa se nije promenilo u njihovom raskalašnom životu, osim što je u svakoj od njihovih kompanija bilo zaposleno po tri oficira KGB, radi kontrole praćenja njihovog poslovanja. Neki od njih su, poput blentavog plejboja Abramoviča, morali da prihvate, uprkos tome što su živeli u Londonu, da budu gubernatori dalekih sibirskih gubernija, odakle su oteli kapital koji se nalazio kod njih.
Putinovi oligarsi su shvatili da je bolje da sarađuju, nego da završe u sibirskim tamnicama ili da leže smrtno otrovani u nekoj londonskoj bolnici. Njihov oteti kapital je stavljen pod kontrolu i čekala se prilika da se taj kapital, na najelegantniji način, ponovo vrati državi. I to se 2008 desilo. Izbijanjem velike ekonomske krize, ruski oligarsi su dospeli pred bankrot. Stajali su u redu i molili da ih država spasi i nudili su svoj oteti kapital koji se naglo topio. Putin nije propustio ovu priliku da nacionalizuje veliki deo imovine ruskih oligarha.
A onda je krenula završna faza. Premijer Putin je sav svoj lični bes iskalio na tajkunima.
Naime, moram to da priznam, mada sam još od 1999 godine, videvši odlučnost i disciplinu na licu Putina, tačno prorekao da je Putin veliki državnik, što je i pokazao spasavanjem Rusije od propasti, ali njegovo premijersko upravljanje državom je, nažalost, katastrofalno. Razlog tome trebamo tražiti u činjenici da je Putin, ipak,samo obaveštajac, da odlično zna kako funkcioniše država i administracija, ali, na nesreću privrede i stanovništva, Putin ne zna ekonomiju i njegov ekonomski tim je sastavljen od nesposobnih poltrona koji nisu smeli da se zamere velikom predsedniku.
Premijer Putin je propustio životnu priliku da, izbijanjem velike ekonomske krize, Rusiju za vrlo kratko vreme podigne do najmoćnije svetske ekonomske sile, već je dozvolio da ga zamajavaju nestručni ekonomski savetnici i da se iz zemlje odlije skoro 300 milijardi dolara investicija, da rublja doživi krah, nezaposlenost se drastično uveća i da dođe do takvog pada životnog standarda koji će, po prvi put u istoriji Rusije, izvesti nezadovoljnu radničku klasu na ulice.
Umesto,dakle, da Putin, na osnovu prirodnih resursa koje Rusija ima: nafte, gasa, zlata, rude i minerala, bude epicentar svetskih finansijskih kretanja, umesto da privuče sve investitore da svoje kapitale prebace u sigurnu Rusiju, on je nesmotreno dozvolio da izgubi dragocenih godinu dana i da ništa ne uradi i time dovede do stampeda odliva kapitala iz Rusije.
Bila je to stravična greška premijera Putina.
I on je toga tek danas svestan.
Zato je besan i zato moraju da plate oligarsi.
I to je ta, iznuđena, nova faza u obračunu sa njima.
Videli smo kako je, cven u licu i izbezumljenog pogleda, da nije mogao da čita ugovor koji mu je dat na potpis,nego ga je nervozno okretao, ne znajući šta da radi, nekada svemoćni Deripaska stajao kao klinac iz osnovne škole pred svojim strogim učiteljem i drhtao, ponizno moleći da se to javno mučenje što pre završi.
Ova scena državnika i tajkuna je jasno pokazala, onima koji misle da je novac najveća snaga u životu, gde se nalazi, zapravo, prava moć i ko upravlja državom. Politika može, kako je to balkanski egzotično opisao jedan naš tajkun primitivac, da te savije kao prase i ispeče u rerni, uprkos svim ukradenim milionima i milijardama kapitala.
Premijer Putin se suočio sa demonstracijama na ulicama radnika iz preduzeća koja su bila u privatizaciji. Između mase nezadovoljnih ljudi i uskog kruga privilegovanih oligarha, Putin će se okomiti na tajkune.
On sada ima svu moć i oni ne mogu da ga, sabijeni u ćošak kao pacovi iz njegovog dvorišta, iznenada napadnu. Tajkuni će biti presrećni ako sačuvaju glave pred besom opljačkanog naoda. Putin to dobro zna i igra na tu kartu kako bi tajkunima uzeo celokupan kapital i stavio ga pod kontrolu države.
Zašto je ovaj snimak Putina i Deripaske važan za nas u Srbiji?
Zato, gospodo drugovi, što pokauje ŠTA i KAKO treba raditi sa srpskim tajkunima.
Zalagao sam se posle petooktobarskog prevrata da se odmah uhapse Despotovi tajkuni i da se oni sami dobrovojno odreknu otetog kapitala u korist države. Poznajem, nažalost, odlično srpske tajkune i tvrdim da su oni: ološ, jajare, kokošari, prevaranti i mekušci koji se samo plaše mase na ulicama i zatvora. Tvrdim da su srpski tajkuni bili spremni na tu pogodbu. Mnogi su mene zvali da im pomognem i da postignu dogovor sa novom vlašću. Smatrao sam da treba doneti zakon o nacionalizaciji njihove imovine i usmerio sam ih i povezao sa Đinđićem. Odbio sam da učestvujem u bilo kakvim pregovorima.
Zakon, nažalost, nije donet ni do današnjeg dana . Tajkuni su ojačali. A Đinđića su izveli na streljanje.
Đinđić je ima istorijsku priliku da postane naš Putin. Ali on nije razumeo istoriju. U svom makijavelističkom pragmatizmu, okružen ulizicama ,poltronima i neznalicama, nije ni primetio da je uhvaćen u klopku. Pacovi su skočili na njega
Tako smo svi izgubili.
Deveta godina je našeg tumaranja i propadanja. I nikako da dodirnemo dno.
Srbiji treba Putin.
Konkurs je otvoren.
Ali kandidata nema.
Zašto?
Branko Dragaš, Beograd, 07.06.2009.
