Početna Tekstovi КАЈМАКЧАЛАН

КАЈМАКЧАЛАН

3504
0
SHARE

КАЈМАКЧАЛАН

 

И посета Кајмакчалану је била потресна.

 

Одавање почасти погинулим 4643 српским див јунацима, који су живот изгубили 17.септембра 1916.године, на пробоју Кајмакчалана на висини од 2524 метра, када је 1. Српска армија под командом војводе Живојина Мишића поразила здружену бугарско-немачку армију.

Кајмакчаланска битка је била значајна као прва победа српске војске након напуштања Србије 1915.године и тешког преласка преко врлети Албаније, значајна је и као прекретница у заустављању германских освајача у њиховој намери да згазе све народе на њиховом Путу на Исток.

 

Како ми је припала част, захваљујући пажњи и доброти мог пријатеља, мог драгог Колеге, који ме је позвао да се прикључим њиховој групи у обиласку Свете горе и Кајмакчалана, да ,заједно са још једним сапутником, положим венац у капели која је подигнута на самом врху Кајмакчалана, како је у нашој групи био и млади свештеник из околине Лознице, те како је један од водича надахнуто отпевао помен погинулим српским војницима, читав ова догађај је за мене био до суза  потресан и тежак.

 

Приступ самом врху Кајмакчалана је изузетно отежан због саме врлети ове дивље планине, па смо добили осам теренских џипова да нас, овчијим стазама и излоканим ливадама на успону, довезу у подножје саме капеле, коју је подигао престолонаследник Александар Карађорђевић, никада није крунисан за краља, у знак захвалности за своје храбре војнике који су положили животе за слободу окупиране отаџбине.

На нашу велику несрећу тај исти престолонаследник је, заједно са преварантом и шпекулантом Николом Пашић, после две године од пробоја његове војске на Кајмакчалану, издао те своје јунаке, јер је њихову жртву обесмислио, понизио и бацио под ноге лажне југословенске заједнице братских народа, која ће се 1941.године крваво да распадне у покољу који су ти наши, назови братски народи учинили над  нама Србима.

 

После уређења капеле, чишћења прљавог пода, качења бачене српске заставе, паљења свећа, полагања венца захвалности и поштовања, певања духовне песме за све погинуле и заливања просутом ракијом тог светог места, нас неколицина се пешке спустила нешто ниже, на саму границу, постоји гранични камен, између Грчке и Македоније, где је подигнута бела гробница костурница у коју су сахрањени сви страдали у овом пробоју. Повратак и успињање према капели, свега неколико стотина метара великог успона, било је изузетно напорно и тешко, мада нисмо имали никакве ствари, па нам се природно поставило питање – како су наши преци под пуном ратном опремом, гурајући топове уз страну ка врху,где су се сукобили са окрутним и немилосрним непријатељем, који је зверства починио над недужним српским цивилима,непријатељем који је био изузетно добро наоружан, како су, дакле, ти наши заиста див јунаци успели да се, засути кишом смртоносних метака, попну на врх Кајмакчалана и да се борбом прса у прса сукобе са моћним непријатељем, како би заузели ову изузетно значајну војну коту, како су успели да их победе и да наставе потискивање непријатеља према Битољу, све док и Битољ нису освојили?

 

Одакле им толика снага?

 

Одакле тим мученицима који су прошли Голготу непријатељске и дивље Албаније, који су се гладни смрзавали и претварали у снежне лешеве, таква исконска снага да се тако брзо обнове и да смогну неку библијску енергију да се попну уз оволике стрмине, вукући топове и своје уморне ноге,да поразе окрутног и надмоћнијег непријатеља и да донесу напаћеној и остављеној, изданој српској војсци и неповерљивим савезницима толико значајну победу?

 

Једини одговор на ово питање, одговор који сам пронашао на лицима српских ратника када сам их гледао на забрањеном филму из пробоја Солунског фронта, први пут извучен из комунистичког бункера крајем осамдесетих година, приказан у полупразној сали САВА ЦЕНТРА,филм који је више од шест деценија био анатемисан, цензурисан од оних који су величали и признавали само своју комунистичку револуцију и партизанску борбу против окупатора, једини прави одговор сам пронашао на згрченим,испијеним,препланулим, избораним , рељефним лицима одлучних ратника који јуришају на ровове мрских непријатеља, који су их отерали далеко од куће, једини одговор који ми се сам наметнуо за разумевање те исконске снаге, челичне воље и непресушне енергије, постојаност, храброст и непоколебљивост српског ратника у нападу, био је да се тај наш намучени,измучени, напаћени и израњавани српски војник, који је био домаћин, слободњак, газда, сељак,глава породице, журио назад својој напуштеној, срушеној кући, своме огњишту, својој породици, чељади, журио да види да ли су му живи његови најмилији, да их загрли и изљуби, да их привуче на ратничке, рањаве груди, журио је у страху да види ко је остао у животу након дивљачког геноцида, масакра, германских, европских колонизатора и варвара, зликоваца који су убијали недужно цивилно становништво само због тога шти су припадали древном србском народу. Убијали су све што су зетекли у селу, људе и стоку, клали, масакрирали, вешали, жене силовали, вадили нерођену децу из трудница, затирали србско семе, само због тога што је то цивилно становништво припадало једном древном, непокорном, слободарском, ратничком народу, који држи до своје старе вере и традиције, који гусла о својим славним прецима, који памте и не заборављају, који брзо опраштају јер су Божији народ, који су вечити реметилачки факор на Балкану, који су Пијемонт за окупљање других поробљених словенских народа, који су велика опасност за европске инквизиторе, тиране,конквискадоре,освајаче, експлататоре и крсташе, јер имају квантни ум, јер су опасни сведоци праве историје европске цивилизације, јер су јеретици и пагани, шизматици и барбарогени,који, упркос свим репресијама и лоботомирању, и даље тврде да су они подарили Европи прву писменост, говор и културу, док  су прљави и блатњави Германи изашли из мочвара мумљајући, нису знали да говоре, па су их древни Срби назвали Немцима, србски народ кога нико не може да покори и који не дозвољава да их германске хорде искорене и истребе у свом империјалном походу ка богатим каспијским нафтим пољима.

 

Јурили су ти српски ратници кући и нису марили што их француска коњица не може да стигне, што савезници намерно заустављају своју пешадију да не гине у првом сукобу са непријатељем, што савезници праве паклене планове за будуће мировне конференције, што испод дипломатског стола муљају, петљају и комбинују на штету тих истих жртвованих Срба, што су Словенци и Хрвати, уплашени да не буду германизовани, једини спас видели у том лажном братском загрљају са Србима, победницима Великог клања, у загрљај народу који је изгубио 63% пунолетне мушке популације да би сачувао независност и слободу, јурили су ти вредни домаћини назад у свој завичај, тамо где су рођени и где су укорењени, јурили су јер су знали да их чека велики посао, да је требало чељад прехранити, огњишта обновити и њиве поорати, јер  зна грбави Геџа, коме се скоројевићи подсмевају и од кога окрећу главу, стиде га се, да му нико ништа неће поклонити,дати или пружити, да све мора да заради својим жуљевитим шакама, научио је он да мора да се узда у се и у своје кљусе, да ће господа интелектуалци брзо да га продају, да њему не остаје ништа друго него да се узда у љубав и слогу своје задруге,заједнице укућана, да се узда у плодну њиву коју мора што пре да оплоди, јер ко зна на Балкану шта доноси ноћ а шта доноси дан и ваља пушку добро негде сакрити да се нађе за нека тешка, неваљала времена, која сигурно долазе.

 

То је једини смислени одговор на питање одакле снага том прекаљеном ратнику свих балканских ратова и Великог рата, јер зна добро Геџа да се са врха Кајмакчалана у даљини назире пут према мајци Србији, да је то пут према његовој породици и кући, пут у слободу, зна он добро да ће освајањем Кајмакчалана да се отворе нови видици и да ће се лакше сјурити низ страну према својој отаџбини.

 

Дивим се снази ових српских јунака.

Плачем над онима који су погинули.

Онима који су остали овде на Кајмакчалану да нас опомињу да су својим животом платили нашу данашњу слободу.

Онима које никада не смемо и нећемо да заборавимо.

 

Где се данас изгубила та наша древна, исконска снага?

Где је нестала наша храброст и достојанство?

Зашто дозвољавамо да нас окупира политичли олош свих боја и идеологија?

Зашто се не побунимо и не скинемо тешке окове колонизације?

Ако су могли наши преци да положе своје животе у одбрани Србије, можемо и ми да потрошимо слободно време у одбрани државе и нације.

Нико од нас не тражи да гинемо, већ само да устанемо и да судбину државе и нације узмемо у своје руке.

 

У десном углу капелице стоји напукла бела, камена урна, где је било срце нашега Арчибалда Рајса, који је тражио да се, после његове смрти, срце његово пренесе на Кајмакчалан.

Чујте Срби!

Бугарски фашисти су разбили урну и срце бацили низ падине Кајмакчалана.

Сада је читав Кајмакчалан постао срце Арчибалда Рајса.

Срце Кајмакчалана куца за све погинуле и рањене ратнике.

Чујете ли, браћо Срби?!?

Дамара!

Удара!

Куца!

Буди нову снагу у нама.

Снагу Арчибалда Рајса који је волео своје Србе као што ми поштујемо његову љубав према Србима.

Љубав која нас обавезује да истрајемо у нашој борби.

 

Будући председник слободне Србије и председник Владе, заједно са свим својим министрима, биће их само девет, клекнуће у ову обновљену и уређену капелу на Кајмакчалану и заклеће се на гробовима српских ратника да ће бранити Србију исто онако како су је бранили ти наши див јунаци.

 

Будући председник владе слободне Србије неће дати 530.000 евра за обнову куће бана Јелачића у Петроварадину, тог крвника који је побио доста невиног српског народа, јер ће тај новац усмерити да се направи добар пут да народ може да долази да се поклони на ово национално светилиште.

 

Будући председник владе Србије неће дати Сребреници 5 милиона евра, него ће тај новац да издвоји за обнову свих наших културних споменика од Лепенског вира и Винче, преко првог српског законика из Ксантоса, најстарије хришћанске цркве из првог века код Вршца, обнове  Хиландара, па све до Кајмакчалана, Старог Сајмишта и изградње споменика невиним жртвама комунистичког терора у периоду 1945-1953. године.

 

Ако не можете да стигнете да посетите Кајмакчалан, онда можете у Београду у Пионирском парку, некада башти Старога двора,преко пута Народне скупштине, да се испред Осматрачнице са Кајмакчалана поклоните сенима наших страдалих ратника.

Осамдесетих година прошлог века отпочели смо са те Осматрачнице борбу за спас Косова и Метохије и почели да будимо и освешћујемо заблуделе и поводљиве Србе.

 

Зашто сада сви наши протести против издајничке и тиранске власти не почну управо са те Осматрачнице са Кајмакчалана?

Српски ратници су на Кајмакчалану својом победом отворили КАПИЈУ СЛОБОДЕ!

Ми смо данс дужни да ту слободу и одбранимо.

 

На повратку са Кајмакчалана, 30.05.2018

 

 

 

 

SHARE