БОРКА ВУЧИЋ -2. ДЕО
Хвала свима који су ми писали и слали поруке подршке за мој текст о Борки Вучић – https://www.dragas.biz/borka-vucic/
Моја намера је врло поштена. Желим да кажем истину о БВ. Истину испричану и виђену из мог угла. Желим да разбијем лажи које су намерно пласиране од стране покварених функционера ДОС-а, гомиле теледиригованих јапијеваца, јер они нису могли да поднесу да БВ, Милошевићева банкарка, како су говорили у јавности, има такав углед у свету.
Банкарски и финансијски систем су преузели потпуне незналице и финанијски дилетанти, који су спроводили неолиберлану политику шок терапије, операције без анастезије, затварање и рапродаја наших банака, те уступања нашег банакарког система у руке странаца.
Ево, како сам и обећао, наставка повести о овој изузетној жени, која је убијена.
Санкције
Изнећу овде један догађај из касне јесени 1992.године, коме сам лично присуствовао, који ће најбоље да одслика како је функционисала власт у санкцијама и какви су били односи Милошевића и његове извршне власти са Борком Вучић.
Морао сам хитно ту ноћ да одлетим за Кипар, јер сам имао један важан уговор са руским партнером да потпишем у кипарској банци и да, након потписа, у послеподневним сатима, одлетим са њим у Москву. ЈАТ је летео за Кипар у поноћ и рано ујутру, негде око 3,30 сати по кипарском времену је био у Ларнаки. Мој директор ме је чекао на аеродрому и смештен сам био у изнајмљеном стану наше кипарске компаније у Никозији. Правило које сам увео у пословању мојих страних компанија је било да изнајмљујемо станове и да у једном делу стана отворимо канцеларије, док смо други део стана користили за спавање, да не плаћамо хотеле и да се тако сви рационално понашамо у смањивању трошкова.
Сместио сам се у економску класу у доњем делу авиона, који је био пун. Седео сам до једног симпатичног старијег господина, инжењера у пензији, који ме је препознао и који ми је почео да износи своје политичке и економске прогнозе. Био сам уморан, јер сам читав дан радио у канцеларији све до вечери, отишао сам кући, пресвукао се, вечерао, истуширао се, преобукао и отишао на аеродром. Слушао сам мог паметног саговорника и нисам ништа имао да додам, јер је господин одлично изанализирао нашу политичку сцену. Пријало ми је да га слушам, јер нисам могао у авионима никада да спавам. Опустио сам се и утонуо у пријатне мисли мога саговорника.
Из предњег дела авиона, који је представљао неку нашу жалосну верзију бизнис класе, иза навучених завеса, чули су се гласови и громки смех. После узлетања авиона, гласови и смех су били све јачи. Након готово сат времена лета, пришла ми је стјујардеса, ословила ме и замолила да господа из бизнис класе желе да ме виде. Био сам изненађен. Питао сам – ко су господа? Она се насмејала и пренела њихову молбу да им се придружим. Устао сам невољно, нисам волео такве позиве, извинио се мом саговорнику и кренуо према бизнис класи.
Када сам померио завесу, дочекала ме је галама и смех, задах пића чланова српске владе и гувернера Народне банке Србије, већ увеликог припитог Боре Атанацковића, који је седе сам на два седишта и пио виски са ледом. Када је чуо од некога да сам у авиону, Бора Атанацковић је позвао стјуардесу и замолио је да ме позове. У авиону су били, оне које сам познавао, премијер Радоман Божовић, министар финансија Јован Зебић, Никола Станић, Милошевићев човек од поверења за финансије и пољоприведу, директор Инвестбанке, Перо Васиљевић, директор Беобанке, вицегувернер Сикимић и неки други државни функционери, које нисам познавао. Смејали су се шалама припитог Боре Атанацковића, који је био симпатичан и доброћудан чикица, весељак, врцав, врло интелигентан и који је свакоме у том друштву знао да нађе праву меру.
Понуди ли су ме вискијем. Одбио сам, јер не пијем алхохол.
Остао сам ту са њима из пристојности неких пола сата и када сам крену да се вратим на моје место у економску класу, Бора Атанацковић ме је ухватио за руку, привукао себи и тихо ми рекао:
„ Бранкић мој, седи овде до мене. Седи! Тако!Немој да се љутиш на твога Бору.Мало сам цугнуо. Мука ми је, бре, од свега. Хоћу да се угушим. Инфракт ће да ме стрефи. Толики стресови сваки дан, стрес за стресом, полудећу од оволиких притисака. Сви, бре, зову, свима требају паре. Сви кукају на јебене санкције. Тражи војска, полиција, здравство, просвета, привреда, сви, бре, траже, сви прете, сви негодују, сви мене зову, као да ја о свему одлучујем. Рекао сам, бре, Шефу – не могу више! Не могу! Мајке ми миле, морао сам да му кажем. Не могу више! Стар сам и истрошен! Неупотребљив! Смените ме! Нађите неког млађег! Нека он повуче! Не могу више ово да издржим! Доста ми је свега! Хоћу пензију! Хоћу да се одморим! Породици да се посветим. Породица ме не виђа. Све сам подредио послу. Не могу више!Немам снаге да толике државне проблеме носим на мојим леђима.
Знаш ли шта ми каже Шеф? Бориславе, на тебе рачунам. Нема одласка у пензију док су санкције. Ти си мој човек од поверења. Мораш све да идржиш. Не могу Шефе више, смените ме, молим лепо, доста сам рмбачио за све, не могу више, пукао сам као звечка. Бориславе нећу реч да чујем. Нема повлачења са борбеног положаја! Боримо се, Бориславе, за спас Срба. Сваки човек ми је важан. Нема повлачења! То је наредба!
Ето, Бранкић мој, видиш ли ти у каквом сам ја срању. Хоћеш виски? Што нећеш? Не пијеш! Да ниси болестан, а? Ха-ха! Шалим се, бре! Дођи да те пољубим! Ти си прави момак! Ја морам још један да тргнем! Уф! Види, ти си приватник, радиш за себе, свој си човек, слободан, баш те брига за политичка срања. Одличну си банку направио. Свака ти част! Ја радим за државу и свака будала може да ми се посере на главу. Истресају се, бре, на мене као да сам им ја лично увео санкције. Сви траже разумевање, мене нико не разуме, нико, притисци са свих страна, хоћу да излудим, потпуна неликвидност система, немамо динара, буџет празан, државне касе празне, трезори нам празни, не знамо куда ударамо, треба нафта, треба лекови, треба снабдети војску, полицију, треба плате за толики народ на буџету. Ужас!
Шеф бесан! Данас нас је позвао да дођемо у кабинет. Постројио нас као на смотри. Издерао се на све нас да смо неспособни, да ништа не радимо и да појма немамо. Никада га нисам видео тако бесног.Урла! Разумем га, заиста је зајебано. Иде зима, ми немамо пара. Како ћемо зиму да прегурамо? Остали смо, бре, шворц, нема, стиснули нас са свих страна, свуда нас блокирали, свуда, не знам како ћемо ову блокаду да издржимо. Шеф урла, неће да чује за блокаду, каже нам – Снађите се, разбите блокаду, донесите хитно паре за функционисање државе, радите шта знате, идите код Борке и донесите паре, морамо зиму да презимимо, народ да нахранимо, не смеју социјални немири да избију Идите,бре, нађите паре!
Тако нас је напрашио да смо одмах узели лет за Кипар. Морамо нешто хитно да предузмемо. Јебем ти усране санкције. Више нисам паметан шта да радимо. Послао нас је, све заједно, да идемо код Борке, да нам Борка реши проблем, да Борка нађе паре, не знам шта ће Борка да уради, нисам паметан, знаш, бре, Борку, ради жена све што може, не може из ваздуха да набави паре, не може да роди паре, али он урла, неће да нас саслуша, неће, спаковали смо се и кренули, нисам стигао ваљано ни да вечерам, глава ме боли, данима ми је лоше, мигрена ме уби, имам притисак, висок ми шећер, више га ни не мерим, стомак ме мучи, кога је то брига, кога мој Бранкић, никога, породицу не виђам, не знам када сам са њима отишао негде на неки одмор, не излазим из банке, умрећу, бре, у оном мом усраном кабинету.
Шта ће Борка да уради, немам појма, можда она стварно има неко решење, ја сам глуп, немам више никаква решења, не знам, не видим решење, видећемо шта Борка каже, чека нас на аеродрому, е, знаш, Бранкић, добро је што си ту, тебе Борка много воли и поштује, хајде са нама, можда нам ти можеш да нешто паметно предложиш, ја сам исцрпео све могућности, не видим излаз, мораш да идеш са нама, сачекаће нас Борка и проћићеш са нама као дипломата.“
Одбио сам. Није ми требао никакав државни протокол.
То су били државни послови и нема потребе да присуствујем њиховом договарању. Ја сам приватни банкар. Нисам био из те државне приче.
Захвалио сам му се и обећао да ћемо да се нађемо, када се будемо вратили у Београд, идемо на ручак и да причамо о књижевности. Нећемо о послу. Признао ми је прошли пут, када смо се исто срели на аеродрому, да се пријатно изненадио када је у Књижевној речи прочитао мој интервју Време стварања, време разарања. Знао је да сам, заједно са Љиљаном Пекић, академиком Предрагом Палвестром и другим српским писцима основао Фонд Борислав Пекић, који је требао да подржи младе и талентоване српске писце. Идемо на ручак и причамо о књижевности. Љуби ме и грли.
Вратио сам се на своје место и наставио да слушам мог паметног саговорника, који је имао више политичке мудрости него сви чланови српске владе у предњем делу авиона и који је полако, све у танчине, како то инжењери пензионери педантно знају да изнесу, објашњавао шта Србија треба да уради на међународном плану како би зауставила наметнути рат и заштитила свој народ који је живео ван Србије.
Када је авион слетео, изашао сам са осталим путницима економске класе на аеродромску писту и кренули смо према аеродромској згради. Стао сам у ред за пасошку контролу, када ми је пришао један млађи сарадник Борке Вучић, обратио ми се и замолио ме да пођем са њим, да га је Борка послала и да ме чекају у ВИП салону аеродромске зграде. Опростио сам се од мог симпатичног сапутника и отишао у ВИП салон, где ме је чекала Борка, остали су сви већ прошли пасошку контролу. Загрлили смо се и пољубили. Грдила ми је што нисам послушао Бору и кренуо са њима. Провела ме кроз полицију и царину, изашли смо из аеродромске зграде , где ме је чекао мој директор компаније, али је Борка рекла да идем са њом у њена кола, да мој директор вози до хотела Хилтон у Никозији, где су смештени њени гости, да ме тамо сачека у колима док ја не завршим са њом један састанак.
„ Какав, бре, састанак?“ – питао сам је када сам ушао у њена кола –„ Нећу да присуствујем никаквом вашем састанку..“
„ Хоћеш! Немој да се буниш. Мени мораш да помогнеш. Видиш ли да су пијани? Баљезгају некакве глупости. Ништа их не разумем. Када дођемо у хотел, сешћемо у лоби да се мало освеже. То су ми тражили. Све су испили у авиону. Уништиће,бре, овог јадног Бору. Ти ми требаш да ме не удаве јутрос на уранку. Имају респект према теби. Само седи до мене. Неће моћи да причају будалаштине.“
„ Добро. Остајем због тебе. Ујутру морам у кипарску банку..“
„ Када се враћаш?“
„ После подне. Путујем за Москву.“
„ Их, ал си га натемпирао. Када имаш састанак у банци?“
„ У 11.00“
„ Дођи онда код мене у 10,00 да попијемо заједно чај.“
„ Има ли твојих колачића?“
„ Нема, што ниси јавио да долазиш?“
„ Нисам стигао.“
„ Не би ти дошао до мене да ове ниси срео у авиону?“
„ Не бих. Све ми је већ испланирано. Нисам хтео да те цимама. Кратко остајем.“
„ Не цимаш ме. Треба ли ти нека моја помоћ?“
„ Не, не треба. Хвала ти.“
„ Хоћеш ли да ти испечем колачиће за пут?“
„ Ма, не. Никако.“
„ Није ми тешко.Припремићу ти да грицкаш у авиону.“
„ Немој, молим те. Други пут, када будем долазио. Остаћу читав дан. Обећавам. Онда да испечеш моје колачиће, пијемо чај и причамо. Хвала ти пуно.“
Сели смо у лоби хотела. Борка је показала да седнем до ње. Брзо је организовала да нас послуже пићем и почели су да разговарају о томе зашто су допутовали. Врло ми је тешко да препричам цео тај неповезани разговор, јер је све било толико збркано и конфузно речено да је Борка, у једном тренутку, изнервирана њиховим несувислим објашњењима, устала и рекла :
„ Људи, ништа вас не разумем. Објасните ми, који је циљ ваше посете? Зашто сте сви јутрос дошли?“
Сви су погледали у Бору Атанацковића, који је седео заваљен у фотељи и који је, видевши да га сви гледају, извадио цигарету, полако је запалио и мирно, потпуно се отрезнивши, што је за мене било невероватно изненађење, задивљујуће сазнање о чевековим тренутним трансформацијама, не могу да објасним којом се брзином и како се он отрезнио, али, ето, заиста се отрезнио и почео тихо да објашњава.
„ Види, Борка. Шеф је много љут. Много…“
„ На кога је љут?“ – нервозно га прекиде Борка и седе.
„ На све нас.“ – мирно је одговари Бора и страствено повуче цигару, пуштајући густи облак дима.
„ На мене је љут?“ – запрепасти се Борка и заузе један борбени став, решена да расправи све до краја.
„ Ма…није на тебе…На тебе није љут…али на нас јесте… Викао је данас на све нас да смо неспособни да пронађемо паре…Много је био љут ..Урлао је на нас…Никада га нисам видео таквог…веруј ми, никада.“
„ Па, шта је имам са тим што је он викао на вас? Какве ја везе имам са тим?“
„ Борка, сестро моја, ти знаш да немамо пара. Немамо! Држава је банкротирала. Иде зима. Остали смо без пара. Све касе су нам празне. Не можемо да издржимо толике трошкове. Сви траже паре. Сви! Ја ћу да полудим. Мене ће инфракт да убије. Понудио сам Шефу оставку. Неће ни да чује. Ни да чује! Каже, ти си потребан држави у санкцијама. Народу требаш! Морамо да народ прехранимо. Морамо да издржимо. Санкције морамо да пробијемо…“
„ То радимо свакога дана. Ништа ми ново ниси рекао.“
„ Знам, сестро моја, да тебе нема, ми бисмо потпуно пукли. Знам шта све радиш да нам обезбедиш ликвидност и да платимо поручену робу за државне потребе. Не знам шта да ти кажем, дивим се твојом умешности. Сама све успеваш. Дивим се твојој спретности и окретности…“
„ Хвала ти, Боро. Нисте морали да путујете да би ми то рекао.“
„ Морали смо да дођемо. Морали…“
„ Не разумем, зашто? Молим те објасни ми.“
„ Шеф нам је јуче наредио, када смо били да му реферишемо о стању финансија…“
„ Шта вам је наредио?“
„ Урлао је на нас и наредио да дођемо код тебе.“
„ Зашто код мене? Јуче сам се пре подне чула са њим. Ништа ми није рекао. Није ми рекао ни да долазите. Када сте били код њега?“
„ У 16.00.“
„ И?“
„ Викао је на нас. Наредио је да идемо код тебе…“
„ Зашто, Боро. Не разумем те…“
Боро је полако пушио. Цигарета му је била при крају. Прошао је руком по разбарушеној, седој коси, која се завршавала локницама.
„ Борка, требају нам паре.“
Борка је пљеснула рукама и насмејала се од муке.
„ Паре?! Ха-ха! Стварно?!? Нисам знала да држави требају паре. И зато сте сви допутовали?“
„ Да.“
„ Допутовали сте да вам ја дам паре?
„ Да.“
„ Боро, знамо се добро, немој да ме зезаш.“
„ Не зезам те, бре, Борка. Није време за зајебанцију. Шеф нам је наредио да дођемо. Ево, нека ти потврде и они.“ – руком показа према осталим члановима делегације.
Сви климнуше главом.
„ Наредио? Како, бре, наредио, Боро?“
„ Лепо. Издерао се на нас и рекао је – Идите код Борке и нека вам она набави паре, које нам хитно требају.“
„ Тако је Слоба рекао?“
„ Јесте.“
„ Не верујем. Ја у то не верујем. Слоба тако нешто није могао да каже…“
„ Јесте, Борка, живота ми. Баш је тако рекао. Урлао је на нас и то рекао..“
„ Зашто мене није назвао? Зашто мени није рекао да долазите?“
„ Не знам. Само нам је тако рекао. Ево, нека ти људи потврде.“
Наста станка.
Борка је стајала као у чуду.
Сви су ћутали.
Мени је овај разговор постао забаван.
Добио сам потврду да државу воде прави дилетанти.
Моја мајка Рада је била у праву.
Давно ми је рекала : „ Добро ми путем идемо, какве нас будале воде.“
Јадна Србија!
„ Боро, сигурна сам да Слоба то није тако мислио. Вероватно сте га изнервирали…“
„ Наредио нам је да допутујемо.“ – упорно је понављао Бора и пажљиво угаси догорелу цигару – „ Веруј ми, Борка, он нас је натерао да дођемо.“
Борка се насмејала.
„ Добро. Не могу сада Слободана, у сред ноћи, да будим и да га питам. Сутра ћу га питати. И шта вам је рекао Слободан, колико пара треба?“
„ Три милијарде долара“ –опали брзо као запета пушак Боро и зашкиљи у Борку да види како ће да реагује.
„ Шта?!? Три милијарде долара?!?“ – запрепасти се Борка и поскочи у фотељи – „ Људи, ви стварно нисте нормални. Три милијарде долара?!? Ја да набавим три милијрде долара?!? Свашта! Шта сам ја – ФЕД? Светска банка? ММФ? Знате ли ви, људи, да једва крај са крајем крпимо. Шта више хоћете од мене? Да одштампам три милијарде долара? Нема проблема. Одштампаћу! Ујутру! Брзо ћу то ја да урадим. Идите ви одморите и сутра ујутру ћете имати за доручак три милијарде долара. Натоварићемо их на авион и ви их носите директно Слободану, да више не виче на вас. Боро, теби се стварно чудим…“
„ Зашто мени? Шта сам ја могао?“
„ Требао си Слободану да кажеш..“
„ Борка, шта да му кажем? Није хтео да нас ни саслуша. Избацио нас је из кабинета.“
Станка.
Борка је гледала у Бору као у некакву јутарњу утвару.
Свитало је у Никозији.
Прекрсно медитеранско сунце се разливало у пурпурним бојама.
Борка устаде.
„ Добро. Све ми је јасно. Свиће. Људи, идите да одморите. Сутра у 11.00 састанак код мене у банци. Уморни сте сада. Сутра ћемо да разговарамо о свему. Одморите се и испавајте. Лаку ноћ.“
Устао сам и са Борком пошао према излазу.
Мој директор је дремао у колима.
„ Јеси ли ти видео које је ово лудило? Потписујем ти да их Слободан није послао. Три милијарде? Еј, три милијарде долара?!? Говоре као да се ради о чачкалицама. Јадни, Боро, баш ми га је жао. Уништиће га. Иди и ти одмарај. Видимо се код мене у 10,00 сати. Хоћеш ли да ти испечем твоје колачиће?“
„ Нећу! Други пут!Идемо да одмарамо. Долазим код тебе у 10 сати.“
Ујутру сам у 10,00 часова био код ње у банци. Тачан. Увек сам се трудио да будем тачан. Нисам волео никога да чекам и не волим мене неко да чека.
Секретарице ме је увела у кабинет код Борке.
Стајала је крај стола и прстом ми показала да ћутим. Шапатом ми је рекла да је на другој вези Милошевић. Сео сам за сто и почео да пијем чај без шећера, који је био постављен за мене.
„ …да…да..добро…знам…ја сам се стварно зачудила…одмах сам рекла …јесам..не могу да верујем Слободане да си ти то њима рекао…да..да..невероватно…добро…ма, нека се врате…добро…важи…хајде …чујемо се касније..важи…не нервирам се, јутрос сам се баш изнервирала…добро…добро…важи…чујемо се..чујемо…здраво.“
Спустила је слушалицу.
„ Шта сам ти рекла? Сећаш се шта сам ти рекла? Нема шансе да их је Слободан послао. Знам, бре, Слободана у душу. Није их послао…“
„ Ха-ха!“Стварно?
„ Није! Знаш шта се догодило?“
„ Шта?“
„ Слободана је изнервирао нешто Радован Караџић и он је, спустивши телефон, примио ове на састанак. Они су почели да му причају да нема више пара, почели су да му кукају и да му се жале, он је, већ онако изнервиран, искалио сав бес на њима. Свашта им је рекао, поменуо је мене у бесу, мислећи да ме позову да разговарамо телефоном, али им није рекао да дођу на Кипар. Сада ми се извињавао.“
наставиће се…
одломак из необјављене књиге ЂИНЂИЋ
