БОРКА ВУЧИЋ
Када сам после оног завршеног састанка Милошевића са банкарима у пролеће 1986. године изашао изнервиран из сале за састанке, није ми падало на памет да останем више ту ни једну минуту, одбио сам Милошевићев позив да се лично упознамо на ручку, када сам брзим кораком кренуо низ ходник, јер је заменик генералног директора Југобанке остао на ручку, неко ме је позвао по имену. Окренуо сам се и видео једну стару госпођу, бакицу, деловала ми је баш да је у годинама, сићушну, у загаситој цветној хаљини и џемперу, са светлом марамом пребаченом преко рамена и белом, бисерном огрлицом око врата, тако су се облачиле моје стрине, тетке и ујне у Стрмици када би кренуле у госте или на неке прославе, косе везане у пунђу, избораног лица, повијеног носа, ситног, оштрог погледа и стиснутих, танких усана. Када је похвалила мој наступ, питао сам- ко је она? Представила се да је – Борка Вучић.
То име ми није ништа значило. Жена је имала необичну енергију. Осетио сам то чим смо се руковали. Имала је малу, старачку руку и чврсто се руковала. Била је кошчата и дрчна. Из ње је избијала одлучност. Зрачила је непосредношћу и једноставношћу. Осетио сам неку рођачку блискост. Личила је на рођену сестру мога ђеда Васиља Ђурића, коју смо сви звали Тета. Много сам волео ту нашу Тету. Можда је то утицало да према Борки будем пажљив.
„ Ако ти нешто затреба, обавезно да ми се јавиш. Ево ти моја визит карта.“
„ Хвала. Не треба ми ништа. Много ме подсећаш на моју Тету.“
„ На кога?“ – зачуди се Борка мојој искрености.
„ Мога ђеда рођена сестра у Далмацији. Сви смо је од миља звали Тета. Ти личиш на њу.“
„ Ха-ха! Онда сам ја твоја Тета. Може?“
„ Договорено, Тето!“
Тако сам упознао Борку Вучић. Моћну и мистериозну жену, Милошевићеву банкарку, како су је звали, жену око које је било толико много неистина и лажи написано и изречено. Нарочито, после пада Милошевића и доласка на власт несрећног ДОС-а. Нова власт се окомила на Борку и свакакве пропагандне гадости су ширили о њој , претили су јој, вадили пиштоље на њу, провлачили кроз новине, скандалозно писали о њој, све док је нису убили у саобраћајној несрећи на ауто-путу. Сматрам да је то било наручено убиство и да је неко хтео да ућутка жену која је све знала и која је имала документацију о новцу који је изнет из земље. Убијена је када је хтела да открије где је новац из Србије завршио. Некоме из нове власти то није одговарало.
У овој мојој исповести о рађању демократије у Србији, дужан сам да напишем истину о Борки Вучић и да разобличим све оне лажи које је нова власт, укључујући и Ђинђића, ширила о њој. Моја морална обавеза је да кажем оно што сам знао и доживео.
За разумевање мог мишљења и односа према Борки Вучић морам да истакнем неке врло важне напомене.
Нисам имао никакве материјалне обавезе према Борки, јер никада нисам радио ниједан посао са њом, нити са њеном банком, нити са државом, нисам ни желео да радим те послове, схватио сам на самом почетку моје пословне каријере да је за миран сан и спокојан живот најбоље када не радите са државом и мафијом, јер су сва та брза богатсва, која настају преко ноћи, увек имала тешку и мрачну позадину и увек скупо морају да се плаћају греси стварања тог првог милиона. Сведок сам како су се многи тајкуни обогатили од 1989. године баш захваљујући помоћи Борке Вучић, без ње би потпуно пропали и никада не би успели да стекну толики капитал да им она није помогла, да их није упутила и отворила многе пословне контакте, али, касније, када је Борка допала невоље, ти исти новобогаташи, којима је без икаквог личног интереса помогла, настојали су да је што више оцрне код нове власти, како би се додоворили новим властодржцима.
Борка Вучић је била опасан сведок за све српске тајкуне и за политички олош, без обзира да ли су били на власти или су били опозиција. Она је све о њима знала.
Међу тим клошарима треба тражити наручиоца убиства једне изузетно способне и одане пословне жене, која је радила у тешким временима санкција поверљиве послове за државу.
Мислим да сам један од ретких младих, пословних људи који је био са Борком од првог дана на – ти, који није имао никакв интерес из тог нашег пријатељског односа и коју сам заиста доживљавао као неку моју блиску старију рођаку, мада се нисмо интезивно дружили.
Ко је била Борка Вучић?
Борка Вучић је била државни банкар. Понављам, због свих оних који су злонамерни или који не знају довољно шта то значи, била је државни банкар, која је радила финансијске и банкарске трансакције у интересу државе. То значи да је верно служила својој држави, без обзира ко је водио ту државу. Државни банкар старог кова, каква је била Борка Вучић, служила је својој држави и обављала све послове у интересу државе, јер је држава била блокирана међународним санкцијама развијених Западних земаља. Исто онако како је то радио, рецимо, неки генерал или пуковник, који је организовао војску у одбрану државе од непријатељског агресора. Борка Вучић је била на повереном задатку од стране државе у међународном банкарству и она је перфектно одрадила све добијене задатке, помогавши изолованој држави да може да функционише у времену међународне блокаде.
Она није била Милошевићев лични банкар, како се то тенденциозно приказује у јавности од стране нове власти, јер би она све те добијене задатке исто обављала за сваког другог председника Србије, који је водио државу у временима санкција. Проблем незналица из ДОС-а, укључујићи ту и самог Ђинђића, био је тај што они нису то хтели да прихвате, није им то одговарало, нису могли да схвате да неко поштено и честито ради за државу. Није се све то уклапало у њихове превратничке, уличарске, шибицарске и личне планове, нарочито није хтео да разуме острашћена економска незналица и агресивни примитивац, вечити асистент Млађен Динкић, који је зацртао себи план да мора да постане гувернер Народне банке, без дана банкарског исуства, па су му сметали сви банкари са искуством, укључујући и Борку Вучић, према којој је био окрутан и немилосрдан.
Тешко је том слоју похлепника и мешетара објаснити да постоје људи који на државу гледају као на светињу и који су спремни да се жртвују за своју државу. То малограђанери и преваранти из ДОС-а нису могли да схвате. То им је било страно. За њих је држава била плен, кога треба да освоје и да међусобно поделе, настојећи да што више, у општој тучи и пљачкању, метежу, узму за себе и свој партијски клан. Државни интереси, државна стратегија, будућност народа, благостање грађана, слободе и права грађана, ништа то није постојало у политичкој свести нове власти, која је баштинила неолиберални тржишни фундаментализам јапијеваца са Вол Стрита.
Сличан Борки Вучић, наводим га као пример оданог државног банкара, само је покривао послове државе на унутрашњем финансијском и банкарском тржишту, био је и Бора Атанцковић, гувернер Народне банке Србије, који је извршавао све Милошевићеве налоге, уверен да то ради за добробит државе Србије, не упуштајући се у оцену и проверу ваљаности свих тих добијених налога, који је исто трагично завршио, јер су га српски тајкуни, увек су они у позадини, убили алхохолом, пошто је несрећни Бора Атанцковић своје лично неслагање са одлукама државе, односно Милошевића, одлукама које су биле у супротности са банкарском струком и постулатима банкарског пословања, утапао у све већим количинама алхохола.
Да ли стручни људи, попут Борке Вучић и Боре Атанацковић, несумњиво да су били стручни државни банкари, треба да униште себе, свој живот, своју струку и своје професионалне и моралне принципе само због тога да би се остварили интереси државе у рату и санкцијама?
Ово је питање за свакога од нас.
Свако мора да потражи одговор у себи и својој моралној вертикали. Нико му ту не може да помогне. И никога не смемо да оптужујемо за погрешну донету животну одлуку.Тај крст морамо сами да носимо.
Мислим да је такав случај био са Борком Вучић. Отуда сам, након Петооктобарског преврата, ушао у сукоб са Ђинђићем, који је упорно тврдио да је Борка опљачкала и покрала Србију, да је лопов и преварант и те неаргументоване, произвољне и некоректне оптужбе је онда проширио на своје инстант министре, па је у јавности покренута сезона лова на Борку Вучић и почело је надметање ко ће јој нанети већу увреду и изнети подлију лаж. Српски тајкуни, који су знали одлично Борку Вучић, који су знали праву истину, који су некада мирно стајали пред њом, који су уредно стајали у реду да их она прими, који су настали највећим делом захваљујући њеној помоћи, без икаквог условања и узимање било какве провизије, нису устали у заштиту Борке Вућић. Ђутали су као последње моралне протуве и хохштаплери, водећи рачуна да се не замере новој власти. Није им била чиста савест и нису могли да одбране свој отети капитал, уплашени да их неко не лустрира или да им неко не заплени присвојени капитал, па су се определили да мудро ћуте, остављајући остарелу Борку да се, уз помоћ нас неколико, сама бори против петооктобарских тржишних талибана, који су спремали линч за ову жилаву старицу.
Сви они који су познавали Борку Вучић и који су поштени, рећи вам да Борка није била особа којој је новац нешто лично значио, да је увек носила неколико истих хаљина, да није имала потребу да се показује и доказује, да је била штедљива, да није расипала, да је била скромна, да је била јако срдачна, културна и предусретљива, да је свима хтела да помогне, да је доживела велике породичне трагедије, смрт сестара Виде и Босе, смрт брата Божидара, трагична, прерана смрт сина јединца Бојана у 26 години и вољеног мужа Стеве, да је изгубила најдраже особе у свом животу и да се посветила само томе да ради и да служи својој држави. Њу материјалне вредности нису занимале. Није нагомилавала и грабила новац, јер то није било присутно у њеном карактеру. Њена мисија је била да буде честити државни банкар и да помогне држави у најтежим тренуцима. Није имала политичке амбиције. Није имала политичку визију да види сву штетност Милошевићеве погрешне политике. Није улазила у политичке марифетлуке Милошевића и његове жене. Примила је здраво за готово изборне резултате, видела је да Милошевића народ хоће и она је одлучила, као сиромашно дете са села, као велика Србкиња, да својим знањем, пословним везама и банкарским умећем помогне држави у тим тренуцима када су уведене међународне санкције.
Никада са Борком нисам разговаро о Милошевићу или о његовој политици. Читала је све моје текстове и знала је да сам велики противник Милошевића, поштовала је моје политичко опредељење, звала ме је да чује моје стручно мишљење за неке пројекте, често смо разговарали о покретању привреде и државним пословима који морају да се ураде у пољопривреди, без обзира ко буде владао Србијом.
Борка је била везана за Милошевића неким емотивним везама, које нисам, у почетку, могао да схватим, нисам се превише ни трудио, све док ми у једном разговору 1991.године код мене у кабинету банке професорка др Смиља Аврамов, која је одлично познавала Борку и о њој говорила похвално, није открила да је Борка била уз Милошевића када му се мајка 1972. године убила и да је дубоко саосећала његову породичну трагедију, пошто му се 1962. године убио отац и наредне 1963. године самоубиство је извршио и рођени ујак. Те Милошевићеве породичне трагедије су пресудно утицале да Борка, која је била 1926. годиште и која је и сама доживела породичне трагедије, стане у заштиту Милошевића као његова старија сестра, па га је она угурала у банкарство, терала да учи енглески и одвела у Њујорк код Рокфелера, где је и снимљена слика која се налази на интернету и доказује какве је позиције Борка Вучић имала у свету већ те 1979. године.
Дејвид Рокфелер
Зашто Милошевић није искористио те везе за Србију и какву је улогу у свему томе одиграла Милошевићева жена, то треба да изуче историчари, али знам, из Боркине приче, да је Борка учествовала 1978.године у организцији одржавања годишње скупштине Светске банке и ММФ-а, која се одржала у тек саграђеном Сава центру, за кога је кредит за изградњу дао њен пријатељ Дејвид Рокфелер, који је и дошао на то заседање у Београд у друштву са Робертом Макнамаром. Био је то светски догађај у Београду.
Борка ми је испричака и једну анегдоту са тог заседања светских банкара у Београду.
Она је била директор банке и пребацила је једну експозитуру у Сава центар, отворену само за те намене заседања светских банкара. Пошто су отворене и разне продавнице домаћих сувенира, да гости могу да купе поклоне за своје породице и пријатеље, да не морају да иду у град, Борка је отворила шалтер своје банке за потребе светских клијената и била је по читав дан присутна у Сава центру, надзирала рад стручних служби и пратила да сва услуга буде беспрекорна.
„ Видим ја ускомешали се моји службеници на шалтеру банке. Не знају шта да раде. Позове ме шеф смене, ја приђем шалтерима и питам какав је проблем. Шеф смене ми каже : „ Директорка, имамо проблем, један гост је купио доста сувенира и издао је чек на 5.000 долара.“ „ Добро“, кажем ја, зачуђена његовом узрујаношћу –„ Лепо што је купио. А у чему је проблем?“ Он се зацрвенео у лицу, зној му пробио чело – „ Па, знате…износ је 5.000 долара…велики је износ..па..овај…не знамо како да проверимо тај чек и да ли да примимо чек на толики износ.“ Ја се нађем у чуду. „ А ко је издао тај чек?“ Службеник ми одговара „ Дејвид Рокфелер.“ Насмејем се и кажем му – „Слушај, сине, немој да провераваш тај чек. Узми га на наплату. И још нешто, запамти, када Дејвид Рокфелер донесе толет папир и потпише неки износ на њему, исплати му, јер ћемо увек да наплатимо тај папир.“
Краљ Фахд
Сећам се да сам у јесен 1991.године дошао на Кипар, на коме сам углавном остајао један дан да завршим послове и онда одлазио даље, јер смо пословали са светом преко наших компанија са Кипра, па сам се јавио да поздравим Борку и отишао сам код ње у банку на чај и њем домаћи, тврди, сељачки кекс, кога је она правила. Остао сам свега пола сата, нисам имао више времена због лета, па сам присуствовао када ју је назвао саудијски краљ Фахд, који ју је молио да поново дође у Ријад у посету.
„ Замисли, молим те, не могу да га одбијем, већ два пута сам одлазила. Тражи да му изаберем министра финансија. Има поверење у мене. Ја одем тамо, било је, поледњи пут, пет кандидата. Обавим разговоре са њима, Боже ме сачувај, не зна се који је кандидат био глупљи. Сви дебели и огромни, завршили су, кажу, као неке престижне колеџе, али појма немају о финансијама и банкарству. Тупамароси! Пита мене краљ Фахд шта је проблем, ја му искрено кажем. Он полуди, почне да виче на њих. Мени непријатно. Сада ме зове поново да дођем. Каже, дођи, ниједан није дебео. Ха-ха.“
Борка је говорила изузетно тихо, готово шапатом, никада је нисам чуо да је повисила глас или да се издерала на некога. Обраћала се службеницима са мајчинском нежношћу, исправљала њихове грешке без нервозе, стрпљиво им објашњавала, подучава их у новим пословима и помагала им у њиховим приватним животима. Водила је рачуна о свему и све до ситнице је памтила. Била је широке руке, давала је на све стране и помагала је свима који су били угрожени и које је поштовала и волела.
Када сам 11. јуна 1992.године напустио Карић банку, Борка ме је сутрадан назвала са Кипра.
„ Чула сам шта се догодило. Срам да га буде.“
„ Заборави. Боље је овако. То је за мене завршена прича. Не желим никакве јавне сукобе.“
„Правилно. Ти си господин. Како да ти помогнем?“
„ Нема потребе.“
„ Немој, бре, да се устручаваш. Ти си најбољи млади србски банкар. То све колеге у Југославији причају. Поносни смо на тебе. Знам колико си радио и шта си за њих учинио…“
„ Завршено! Ставио сам тачку на то. Идемо даље.“
„ Хоћеш да доћеш код мене на Кипар у банку?“
„ Нећу. Хвала ти на позиву.“
„ Молим те, све што ти треба, зови ме.“
„ Хвала ти. Зваћу.“
Нисам је позвао.
Нисам хтео да јој сметам и да због мене има проблеме. Моји јавни ставови су били сувише директни, отворени и оштри према Милошевићу и његовој фамилији, па нисам хтео Борку да увлачим у нове непријатности. Имали смо пријатељски однос и нисам хтео да га кварим.
Поштовао сам оно што ми је испричала драга професорка Смиља Аврамов.
Помагала је свим пословним људима из Србије, који су долазили на Кипар и отварали компаније, подучавала их шта треба да раде, отварала им рачуне у својој банци и кипрским банкама, отварала им светско тржиште и омогућавала контакте са светским пословним људима, јер је могла да позове на телефон државнике, председнике држава, премијере, министре, гувернере централних банака држава, високе функционере у ФЕД-у, Светској банци, ММФ-у или Уједињеним нацијама. Могла је да позове на телефон светске милијардере, власнике моћних корпорација и велике светске банкаре, најмоћније банкаре и инвеститоре у свету, без обзира коју су расе, нације или вере, без обзира где су они живели и где су се тренутно налазили, могла је да допре до свих тим моћних људи који управљају планетом и сви су јој се јављали на позив, високо поштујућу њено знање и пословни интегритет.
Мени је било интересантно, бар оно што сам лично видео и где сам присуствовао, како је она радила све то са таквом лакоћом и без велике помпе да је заиста било задивљујуће. Једна сићушна женица, госпођа у годинама, обучена као да иде код рођака у посету, обучена старомодно, кретала се у том напуцаном, елитном, богатом и раскошном банкарском свету као да ништа не примећује од тог набреклог неолибералног капитализма, као да не види тај луксуз, богатсво и сјај, понашала се као да је изашла на оближњу пијацу да купи све што јој треба за ручак и онда, као свако добра домаћица, жури кући да скува ручак својим укућанима за које је она живела.
Борка Вучић је живела за Србију. То не могу да разумеју они који не воле Србију, који мрзе Србију и који желе да се обогате, упропаштавајући Србију. Њих Србија само занима као добар плен који може да се подели. Борка Вучић је била наш најпознатији државни банкар, која је могла, да Милошевић није био сивоња и водио накардну државну политику, да донесе велике инвестције, кредите и новац у Србију за њен привредни развој. Могла је велика финансијска средства да добије на реч, преко телефона и без потписаног уговора. Сви су јој светски финансијери и банкари веровали. Милошевић није знао то њено искуство и везе са моћним појединцима из света да на прави начин искористи.
Нажалост, ни Ђинђић и његова камарила фрустрираних незналица, који су дошли на власт после рушења Милошевића, нису знали да искористе знање и пословне везе Боркр Вучић. Нису политички идиоти препознали да је Борка Вућић светски играч, која може да игра велику игру са светским финансијерима и банкарима, да одради велике послове за државу и да Србија нема бољу особу да је репрезентује у свету међународних финансија. Презентује се држава Србија и потпуно је неважно било унутрашњи политички обрачуни и односи власти и опозицеје, па је Борка Вучић могла да помогне новој власти у преговорима са Светском банком, ММФ-ом и другим светским финансијерима и комерцијалним банкама.
Дубоко верујем, познавајући прилике након извршеног Петооктобарског преврата, да смо Борка Вучић и ја отишли на преговоре, испред нове власти, наводно демократске, да преговарамо са повериоцима о нашим обавезама, дуговима, каматама и затезним каматама, које нису плаћене током санкција, да бисмо ми све те обавезе сигурно отписали, због злочиначког НАТО бомбардовања и да бисмо се изборили и добили врло повољне кредитне линије за покретање домаће производње у разореној Србији. На те преговоре су отишли естардне економске незналице Мирољуб Лабус, Горан Питић и Божидар Ђелић и све су упропастили, гледајући да остваре неке своје уносне личне интересе. Борка Вучић је била државни банкар која није марила за своје личне интересе. Такву особу Србија није знала да цени и препустила ју је самовољи нове власти, све док је нису у намештеној саобраћајној несрећи и убили.
натавиће се…..
/ извод из необјављене књиге ЂИНЂИЋ /
