ТОТАЛИТАРНА СВЕСТ
Човек прихвата тоталитарну свест, добровољно се одриче своје слободе, нема храбрости да сам одлучује и кукавички своју сувереност преноси на политички олош, који га, користећи прилику, експлоатише, поробљава и будалом прави.
Мени је увек било то несхватљиво и неприхватљиво, понижавајуће стање у коме треба да се одрекнем своје слободе, размишљања и наслеђене интуиције.
Имао сам срећу или несрећу, зависи како неко на то гледа, да имам изузетно развијен политички сензибилитет за политичаре преваранте, који се лажно представљају да хоће да заштите Заједницу, који се претварају, фолирају, глуматају, манипулишу и намећу своју тоталитарну свест покореној Заједници.
У мом јавном деловању сам увек полазио од интереса Заједнице, јер сам сматрао да интерес Заједнице мора да буде изнад мог личног интереса и да је то једини начин да болесно друштво трајно оздрави.
Знам да је то већини припадника комерцијалне цивилизације у расулу несхватљиво, да се такво понашање сматра лудилом и да се увек исмејава због наводне наивности, али мени, упркос таквом усвојеном јавном ставу, није падало на памет да одступим од мојих моралних начела.
Наравно, таква доледност у јавним наступима, током ових четири деценије, довели су ме у позицију вечите жртве тоталитарне свести.
Потпуно је неважно коју идеологију спроводи тоталитарна свест, комунистичку, титоистичку, социјалистичку, демократску, либералну, радикалску, напредњачку, неолибералну или ЕУ идеологију, сви они су показивали исти начин мржње, икључивости,нетолеранције, примитивизма, простаклука и безобразлука на све моје критичке примедбе које сам јавно упућивао представницима тоталитаризма.
На исти искључив и увредљив начин су реаговали комунисти, социјалисти, националисти, ЕУ талибани, малограЏанери и париЈоте, када би се усудио да нападнем њихову тоталитарну свест и њихове изабране, тоталитарне идоле.
Рецимо, када сам се отворено на банкарском састанку супроставио 1986.г. Слободану Милошевићу, главном комунисти Београда, због његових глупости да Србија треба да има само две банке, то је био неописиви скандал и србски банкари су ме гледали као лудака који не зна да је СМ одређен да предводи будућност Србије, да је он нови Месија, Св.Сава, како ме је Добрица Ћосић уверавао, који треба да нас спаси, па су погледи њихови упућени мени били препуни мржње, претње и злобе, што сам се, ето, усудио да угрозим њихову поданичку и тоталитарну свест.
Касније када сам отворено причао у јавности са је Слоба Слобода опасан титоиста, политички дилетант, да је промашио правац нашег кретања, да је лажни националиста, папучић Бабе Јуле и велеиздајник Срба преко Дрине, тоталитарна свест примитивних србских патрЈота, чији се патриотизам завршавао у кафанама, режимским ТВ гостовањима и салонско-славким бусањем у прса, забранила је моје појављивање у јавности да не бих нанео штете генијалним плановима њиховог слепог и затуцаног Вође, који нас је одвео у националну трагедију несагледивих последица.
Тоталитарна свест је свест задојеног крда.
Она не подноси никакву критичку мисао и кажњава сваку могућу различитост.
Она нема храбрости да се отворено супростави у полемици критичарима, да слободно укрстимо идеје пред грађанима и да грађани онда одлуче и определе кога ће да подрже, него се увек крију иза освојене, углавном на превару, политичке моћи коју хоће, свим могућим облицима репресије, да сачувају само за себе, јер тако остварују своје личне интересе.
Њих интерес Заједнице уопште не занима.
Само настоје да испуне своје личне користи.
Ништа боље нисам прошао ни са Досманлијама, без обзира да ли је то било крило задојено Ђинђићевом идеологијом вулгарног прагматизма или Коштуничино крило вербалног легализма, мржња према мени и забрана мог јавног деловања на национаним медијима била је последица доминације тоталитарне свести.
Када сам у фебруару 2001.г. напустио тај погрешан концепт и када сам остао доследан мојим моралним начелима одбране Заједице, поводљиви људи, задојени тоталитаризмом, прелазили су на другу страну улице да би избегли сусрет са антиреформатором и непријатељем наше демократије и развоја.
Тако се тоталитарна свест односила према мени у годинама владавине Тадића, Томе Николића и Узурпатора.
Ништа се није променило, јер ја нисам желео да се мењам.
Остао сам доследан и непоколебљив у одбрани моралне вертикале и интереса угрожене Заједнице, пристао сам на жртву, јер само кроз жрвовање и стрпљиво истрајавање на моралним принципима можемо да спасимо окупирану и понижену Заједницу.
Интересантно ми је било да, после толико деценија истрајавања, уместо да разумеју принцип доследности у борби против тоталитаризма, глупи следбеници тоталитарне свести су ме све више нападали, вређали, пљували и претили, потпуно несвесни да су постали топовско месо политичких превараната.
Наводим случај др Несторовића -СНАГА НОВЦА, који је широкој јавности био потпуно непознат, који се појавио у време корона фашизма и који је својим политичким акробацијама у путујућем циркусу полуделог Узурпатора, постао политички кловн, смишљен у затуцаним главама УДБА авлијанера да забавља уплашени и поводљиви народ.
Када сам то јавно рекао и написао, тоталитарна свест Несторовићевог крда је болно рикнула и кренули су на мене као да сам ја једини и искључиви кривац наше националне трагедије.
Тоталитарна свест нас је довела да се данас боримо за биолошки опстанак нашег народа и за одбрану суверенитета наше државе.
Сви обожавани носиоци тоталитарне свести су пропали, нестали и одбачени су на сметиште историје.
Показало се да је моја доследнот, принципијелност и морална вертикала успела да преживи све те накарадне облике тоталитарне свести.
Али, драги пријатељи, нисмо успели да се ослободимо тоталитарне свести.
Она је успела да преживи и да се угњезди поново у нашем напаћеном народу, који је толико пропатио баш због тога што поседује ту и такву тоталитарну свест.
То није добро за нашу борбу за оптанак и зато пишем ове редове.
Нема потребе овде да понављам шта сам све написао и рекао о Узурпатору и његовом успостављеном фашистичком режиму од 2012 -2026.г, нема потребе да наводим колико сам био упоран да се пробуди и освести наш заведени народ, да сам искрено подржао побуну студената и да сам им помагао да историјски победимо анахроног Узурпатора и његов фашизам, да сам позивао грађане да разумеју историјске процесе и да приоритет наш буде гласање за СЛ, нема, дакле, никакве потребе да наводим мој допринос рушењу Узурпатора и фашизма, да се позивам на неке моје заслуге, да сам се обрачунавао са свим оним АВлијанерима који су нападали СЛ; али када сам отворено рекао да један човек са СЛ, за кога никада раније нисам чуо, нисам прочитао ниједан његов текст, не знам који програм он има, злоупотребљава СЛ за своју личну промоцију, да лупета глупости и наноси штету СЛ, да прича ствари о којима ништа не зна, да он није добио гласове грађана да износи такве политичке будалаштине, када сам то,дакле, написао и замолио тог нарцисоидног лика да престане тако неодговорно да се понаша, јер нисмо завршили са демонтажом Узурпатора и фашизма, на мене се обрушила таква мржња припадника тоталитарне свести, такав стампедо, да је то постало забрињавајуће за нашу борбу за спас Србије.
Поново хоће да нам увале неке идоле и неке вође.
Поново настаје навијачка атмосфера.
Поново забрана било каве критике и било каквог напада на некога који нам је наметнут, кога не знамо и који, то је већини грађана постало јасно, изиграва поверење студента, ради прављења своје личне промоције.
То, господо другови, није добро.
И хоћу на то да укажем на време нашој јавности.
Данас писати о свим тим припадницима тоталитарне свести од Слобо Слободе до Узурпатора је губљење времена, јер су они прошлост.
Ваљда смо нешто из те наше трагичне прошлости научили.
Никако не смемо да поновимо исте грешке.
Зато вам поручујем – ОПРЕЗ!
Победили смо фашизам, али га нисмо системски демонтирали.
Протеклих седам дана он настоји да се обнови.
То никако не смемо да дозволимо.
Када демонтирамо фашизам и уведемо нови политички и економски систем, онда морамо да уништимо тоталитарну свест.
Која се још увек крије у нама.
Пут Слободе захтева да се уништи тоталитарна свест.
И зато пишем.
Говорим.
Опомињем.
Ако је невоља код нас ручала, не мора да вечера и да преноћи.
Будимо паметни и протерајмо тоталитарну свест.
То је услов да одбранимо Заједницу.
Београд, 7535.г. студен
