Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Zloèin

Zloèin

891
0
SHARE

Zloèin je poèinjen. Nema opravdanja. Nema oprosta. Kazna mora da stigne ubice. Niko ne sme biti preskoèen niti zaštiæen. Srbija je ugrožena. Država mora da pokaže da je jaèa od organizovanog kriminala. Jaèa je jer brani interes zajednice. Brani društvo. Kriminalci otimaju i prisvajaju ono što im ne pripada. Zloèinom hoæe sve da zaplaše. Dele plen oèekujuæi još više. Šire se taèno onoliko koliko im slaba država to dozvoli. Pohlepno nastoje da ovladaju i državom. Meðutim, njihov kriminalni princip je u direktnoj suprotnosti sa životnim principom zajednice.

Ne mogu ta dva principa da žive zajedno. Država stoga hirurškim putem otklanja trulež sa društvenog biæa. Država to radi profesionalno i bez emocija. Kriminalci su ubili Premijera Srbije. Pucali su na instituciju sistema i zbog toga moraju biti surovo kažnjeni. Niko nema prava da napadne zakonom uspostavljen poredak. Zakon je iznad svih nas. Zakon uspostavlja Božiju pravdu na zemlji.A Božija pravda je da država kazni ubice. Zajednica danas mora da pokaže svu svoju snagu. Ustanimo u odbranu Srbije! Otadžbina neka bude iznad partijskog, nacionalnog i verskog. Svaki graðanin je dužan da stane u odbranu države. Samo zajednièki možemo da pobedimo zlo. Naša snaga je u našoj veri da branimo dobro.

Posle ovog zloèina, Srbija više nije ista država. Smrt predsednika Vlade Srbije pokrenuæe sve snage za odbranu države. Neka njegova tragièna smrt bude granièni kamen izmeðu dobra i zla. Svi zloèinci koji se usude da preðu tu granicu biæe profesionalno spreèeni. Milosti nema. Svako mora da zna gde mu je mesto. Suze i bol ne mogu da sakrijem. Suze i bol za izgubljenim prijateljem. Dugo godina smo saraðivali, uprkos mnogim razlikama. Na poèetku kad nas je bilo malo, suprotstavljali smo se kolektivnom ludilu. Hteli smo neku bolju Srbiju. Hteli smo da pomognemo našem narodu. Svaki narod ima svoje uspone i padove. Borili smo se da zaustavimo taj pad i da uèestvujemo u izgradnji novog društva.

Uspeli smo, zahvaljujuæi graðanima Srbije, da sami, bez spoljne intervencije, pobedimo. Bili smo pred novim izazovom. Srbija je tražila svoj put izbavljenja. Nažalost, tu smo se koncepcijski razišli. Više od dve godine je prošlo od tog dana. Mnogo toga oko njega mi se nije svidelo. Zbog toga sam se i povukao. Uprkos silnim blokadama, koje nisu dolazile od njega, otpoèeo sam kritiku pogrešnog pravca reformi. Ništa lièno u tome nije bilo. Moja intelektualna i patriotska dužnost je bila da graðane Srbije opomenem. Predlagao sam neki drugi put. Iznosio sam konkretna i operativna rešenja. Posle godinu dana izdao sam, zajedno sa grupom struènjaka knjigu – Kuda ide Srbija?

Graðani danas najbolje znaju da li je Srbija na dobrom putu. Nesreæni dogaðaj je pokrenuo mnoga pitanja. Zašto hapšenja, koja se sada sprovode, nisu poèela 6. oktobra? Ko je kriv? Razjareni vlastodršci optužili su novinare, analitièare i kolumniste da su ubice. Snajperista je, kažu, samo povukao oroz. Ne mogu da verujem! Zapanjio me je politièki linè prema nama koji mislimo drugaèije. Zar je to demokratija? Ko se usuðuje da nas optužuje? Zar se nad zajednièkom tragedijom izgovaraju takve reèi razdora i osvete.

Ko je kriv? Neka svako preispira sopstvenu svest. Ko je govorio da vlast zna ko su mafijaši u 50 gradova? Ko je rekao da «postoji koegzistencija kriminala i demokratske vlasti». Ko je iz demokratske vlasti saraðivao? Zašto ih nije uhapsio? Ko je glavnog optuženog nazvao gospodinom? Ko se sa njim na ulici ljubio i grlio? Ko je pregovarao i obeæanja mu davao? Ko je priznao da je koristio njegove usluge? Ko se sve krio iza Zoranovog imena? Ko je èekao da on sve sam uradi. Ulagivali su mu se, tapšali ga po ramenu i bezoèno lagali, dok je on od prevelike nevolje osedeo, topio se pred našim oèima i stario. Zašto mu niko nije pomogao? Zašto su ga ostavili samog? Koji mediji su širili lažnu propagandu i velièali ono što ogromna veæina graðana nije videla? Ko je obesmislio demokratiju, parlamentarizam, institucije i partijski nastavio da upravlja državom? Ko je puzao, plakao, ljubio skute i pseæi ponizno mahao repom pred novim Gazdom, da bi saèuvao i uveæao ono što je oteo od naroda? Zašto su podvodaèi iz malograðanske javnosti, skorojeviæi i snobovi svih pink boja i neukusa, prodavci loših uverenja, zaštitnici banalnosti, blesavosti i gluposti, foliranti iz pojedinih nevladinih organizacija što prodaju lažnu ideologiju tržišta i pragmatizma; zašto su svi oni glamurozno pothranjivali mit o èoveku koji sve može sam da promeni? Zašto su ga ostavili samog pred okrutnom i licemernom meðunarodnom birokratijom koja je zbog svojih liènih interesa pritiskala, pretila i ucenjivala?

Ko je kriv? Zašto nisu izgraðene institucije sistema? Razmislite svi dobro. Javnost neka sama prosudi. Bog jedino zna ko je kriv. Suze i bol su za izgubljenim èovekom. Branim životni princip i pravo na razlièitost. Nismo svi isti. I ne treba da budemo. Vrhovni sudija sve meri i sudi. On daje završnu reè: Slava Mu!

Beograd 14.03 2003

SHARE