Veæ smo rekli da se 90.000 evropskih birokrata bavi balkanskom krizom. Ne znamo taèno koliko se èinovnika u SAD bavi istim problemom. Èitamo samo da se poveæava iznos sredstava koji se ulaže ili æe se ulagati za mir u regionu. Najèešæe se govori o milijardama dolara. Meðutim, uprkos tome, još uvek se ne rešava glavni problem. Zašto? Zar je moguæe da se sa tolikim sredstvima zaista ništa valjano nije uradilo? U èemu je problem?
Pokušaæemo da odgovorimo na ovo logièno pitanje, i zato æemo pratiti kretanje odobrenih sredstava. Mislimo da se na ovakav naèin može objasniti zašto nema pravih promena. Dakle, poðimo redom. Kada Imperija, na predlog njenog prvog èoveka, odobri sredstva za rešavanje balkanske krize, onda ona svima pokazuje da se nijedan problem u svetu ne može rešiti bez njenog prisustva. To, s jedne strane, pogoduje megalomanskoj težnji Imperije da ovlada èitavim svetom, što je bio san svake Imperije, a , da s druge strane, èvrsto drži svoje podanike u pokornosti, jer im preko medija namerno prenosi užasne slike nasilja i bezakonja kojih ima svuda tamo gde nje nema. Tako uplašeni podanici Imperije, zaštiæeni visokim životnim standardom i efikasnom pravnom državom, pristaju da se odreknu dela svoje dobre zarade, samo da se te divljaèke slike iz nerazvijenog sveta ne ponove i u samoj Imperiji. Plaæajuæi svoj doprinos mirnom rešavanju sukoba, podanici Imperije kupuju èistu savest i mirno nastavljaju da konzumiraju proizvode komercijalne civilizacije.
Administracija Imperije, dobivši od parlamenta finansijska sredstva da reši balkanski rašomon, zadovoljno trlja ruke. Zadovoljna je jer se sva moæ Imperije nalazi u njenim rukama. Ima li veæe sreæe za beznaèajne èinovnike administracije koji se nisu uspeli dokazati u konkurenciji sposobnijih i odvažnijih, preduzetnih ljudi, nego da pred slabijim i manjim državama pokažu svu neostvarenu moæ? Moæ za kojom su toliko èeznuli u sopstvenoj državi, sada im je neogranièeno ustupljena na meðunarodnom planu. I zato se administracija Imperije ponaša bahato i prezrivo. A ogromna sredstva, koja su joj data na raspolaganje, ulivaju joj samopouzdanje i ležernost. Pošto nema tržišnog mehanizma da kontroliše i ispravlja potrošnju budžetskih sredstava, administracija je sklona proizvoljnosti. Istina, ona donosi neka pravila , ali to je samo privid koji poveæava važnost posla administracije. Radeæi na redistribuciji odobrenih sredstava, za nju je jedino važno, kao i za sve druge netržišne institucije, da prikupljena sredstva potroši i da uredno parlamentu podnese izveštaj o tome. Hoæe li sredstva doæi na pravo mesto ili neæe , hoæe li se problem rešiti ili neæe, to administraciju ne interesuje jer ona samo brine da izvrši ono što joj je povereno.
Naravno, kao i u svakoj administrativnoj distribuciji, pogotovo kada se raspodeljuju velika sredstva, èesto dolazi do nemarnosti i javašluka. Tako èitamo u izveštaju meðunarodnih organizacija da se u 1996/97 godini na Balkanu izgubilo USD 38 miliona. Izgubio se deo sredstava koja su, ipak, došla na ugroženo podruèje. Meðutim, veæi deo sredstava koja su odobrena, nisu nikad ni došla. Gde su se izgubila ta sredstva? Pojela ih je sama administracija. Otuda toliki broj èinovnika koji se bave našim problemom. Sve košta, pa i rad glomazne administracije.
On, ipak, najviše košta zbog neracionalnog trošenja odobrenih sredstava, kojima se finansiraju pogrešni ljudi i projekti. Situacija je slièna onoj koja je nastala u meðunarodnim odnosima sa pojavom dužnièke krize. Naime, tek tada se videlo da su povoljni dugoroèni krediti meðunarodnih finansijskih institucija, koji su u ogromnim iznosima išli prema zemljama u razvoju, najveæim delom ponovo vraæeni u razvijene zemlje, ali sada kao privatni kapital jednog malog sloja partijsko-državnih birokrata iz nerazvijenih zemalja. I ne samo to, ono malo sredstava što je ulagano u privredu tih zemalja, nije išlo na strukturnu promenu privrednog sistema koji æe sam moæi da stvara novu vrednost, veæ na razvoj onih grana koje æe uvozno biti zavisne od privrede razvijenog sveta. Naravno, nerazvijene zemlje se ni do danas nisu mogle razviti, a problem nerazvijenosti i siromaštva je veæi nego ranije.
Šta se dešava sa sredstvima koja doðu u našu zemlju?
Pre toga, važnije je pitanje – ko dobija ta sredstva? Videli smo da administracija pravi neke svoje kriterije. Ona prenosi sredstva samo onima koji ispune te kriterije. Namera administracije je da razvije graðansko društvo i uspostavi pravnu državu u regionu. O tome ona i javno govori. I to nije sporno. Znamo svi mi da je globalizacija svetski proces i da Imperija na taj naèin želi da proširi granice svoje moæi. Nikada Imperija nije bila u veæem privrednom usponu i niko, izgleda, ne može da zaustavi njeno širenje. Ako to ne mogu velike i mnogoljudne države, onda nikako neæe uspeti ni maloj izolovanoj zemlji. Mislimo da je to ,napokon, svima jasno. Ali, šta je onda, sporno? Sporno je to što i dalje sredstva koja se usmeravaju za razvoj demokratije ne daju željene rezultate. Nema oèekivanih promena! Nema zato što se sredstva ulažu u pogrešne projekte i loše ljude.
Mada sva istraživanja javnog mnjenja govore da veæina stanovništva hoæe promene, promena, nažalost, još uvek nema. Zašto? Zašto preko 50% ljudi koji traže promene nisu spremni da uèestvuju u tim promenama? Da li se svi oni samo plaše ili je po sredi nešto sasvim drugo? Kakve privilegije mogu izgubiti 64% stanovništva koji žive na egzistencijalnom minimumu? Zar je policija manje brutalna bila u vreme graðanskog protesta pa su nezadovoljni šetaèi uporno zviždali? Zar rat nismo imali i prošle godine? U èemu je, dakle, problem? Zašto ljudi ne podržavaju snage promena? Odgovor se nameæe sam. Zato što narod – ne veruje! Ne veruje onima koji se profesionalno bave promenama. Ne veruju posvaðanim liderima i neæe da ih slede. Neæe jer nemaju poverenje u njih.
Nezadovoljni graðani traže nove ljude. Traže one ozbiljne liènosti koje æe u politiku, napokon, vratiti moralne principe. Traže one poštene ljude koji dele sudbinu svoga naroda. Ne moraju se stranaèki prvaci nadmetati u dodvoravanju administraciji Imperije. Zaboravljaju oni da æe administracija podržati svakog onog koji bude osvojio biraèe na politièkom tržištu. A 50% biraèa je neodluèno i èeka novu politièku ponudu. Ni 50% biraèa koji su protivni režimu i glasaju za opoziciju, nisu zadovoljni. Zar se naizgled monolitnom režimu ne mogu preoteti zavedeni biraèi? Ko to može da uradi? Administracija Imperije ne može. Administracije se menjaju, ali naši problemi ostaju. Ni 200 osnovanih politièkih stanaka, ni bezbroj nevladinih organizacija i udruženja koje vešto koriste neznanje i ležernost administrcije Imperije, neæe, nažalost, doneti tako oèekivane promene.
Spretni pojedinci, zovu ih veæ simulatori promena, preživeæe ovo teško vreme uzimajuæi više nego što vrede, ali veæini obiènih graðana neæe biti bolje. Samo radikalna i korenita promena sistema, koju jedino mogu izneti potpuno novi ljudi na našoj politièkoj sceni može dovesti do kvalitetnog zaokreta. Ovako kako se akteri naše tragedije ponašaju, društvo srlja u propast. Svako brani samo svoje interese. Imperija žuri da pokori èitav svet. Njena administracija uživa u cezarskoj moæi koju ima nad drugim državama, moæi koju nikad nijedna administracija nije imala. Podanici Imperije su kupili èistu savest i strasno se zabavljaju krvoloènim video-igricama na balkanskom monitoru. Naši opozicioni prvaci, zadovoljni što ih niko u opoziciji politièki ne ugrožava, meðusobno saraðuju taèno onoliko koliko sredstava dobijaju od te administracije. Nevladine oraganizacije i druga graðanska udruženja, zbog velikog broja zahteva, dobijaju sve manja sredstva, ali sasvim dovoljna da sami ne padnu na egzistencijalni minimum.
I tako, krug je zatvoren. Svako gleda sebe,a promena nema!
Režim, izolovan i odbaèen, istorijski prevaziðen, uplašen za svoj opstanak, sluðujuæi sve oko sebe, prezrivo napada sve one koji se zalažu za promene, sanjajuæi da æe doæi revolucionarni julski dan kad æe meðunarodni proleterijat napokon srušiti moæ svetske imperijalistièke oligarhije. Samo graðani ne sanjaju ništa. Oni se poslednjim snagama bore da prežive. Njima je dosta svega. Krvavo su platili svoju naivnost i nacionalni zanos. Ako su i grešili, surovo su kažnjeni. Iskušenje je bilo biblijsko. Izdržali su sve.
Sad je vreme za prave – promene!
Ako Bog da!
