Početna Sadržaj Reagovanja Zaslužna privatizacija

Zaslužna privatizacija

1162
0
SHARE

Poštovani. g. Brkiću,

Najljubaznije Vas molim da, prema zakonu o štampi, objavite moj odgovor srpskom preduzetniku Milanu Spasojeviću, čiju ste ispovest objavili u dva nastavka (Pripremanje linča i Ispovest srpskog preduzetnika (2)), jer smatram da bi javnost ostala uskraćena za istinu o srpskoj tranziciji i privatizaciji, .

U nadi da ćete moj tekst objaviti u celosti, srdačno Vas pozdravljam

Branko Dragaš

 

Zaslužna privatizacija

Punih dvadesetpet godina sam privrednik, menadžer i preduzetnik koji radi na domaćem i na stranim tržištima. Punih dvadeset godina sam javna ličnost koja neprekidno objavljuje, tamo gde smeju da me objavljuju, svoje ekonomske analize, mišljenja, predviđanja i programe. Ali, uprkos toj ogromnoj objavljenoj dokumentaciji, uprkos dokazanim tačnim procenama o propasti ekonomskih sistema nacionalsocijalizma i neoliberalnog fundamentalizma, nikada nisam dobio priliku da iznesem, na dve stranice u dva dana, svoju ispovest. Jednostavno, nisam bio po ukusu nijednog režima. Tu priliku je dobio g. Milan Spasojević, većinski vlasnik firme „ Trgovina 22“ i zaslužni građanin Kragujevca, kako piše u podnaslovu prvog nastavka „ Pripremanje linča“, ispovesti koja se nastavila i narednog dana pod nazivom „Zakucavanje na zid“. Kako sam u oba nastavka označen kao glavni lik ispovesti srpskog preduzetnika u tranziciji, koji je, uzgred, da utisak bude snažniji, i zaslužni građanin, i kako je sve to što je izrečeno objavljeno u dva dana na velikim formatima, sve sa slikama preduzetnika u tranziciji, ne preostaje mi ništa drugo nego da se, na liniji stručnog i ljudskog dostojanstva, odbranim i građanima Srbije dostavim na uvid podatke o izvršenoj privatizaciji u preduzeću „ 22 decembar“ Kragujevac.

Branko Dragaš

Teško je očekivati da će urednici Politike, moji nekadašnji prijatelji iz opozicionih dana rušenja despotije, imati hrabrosti da meni ustupe dve stranice ispovesti u dva dana, i to sve sa mojom slikom, čekao sam čitav dan da me zovu i ponude prostor za odgovor, to bi bilo, sportski rečeno, fer plej, ali pošto se to nije dogodilo, iskreno verujem da će oni kao profesionalci, ipak, objaviti moju odbranu. Bez ikakve cenzure.

Dakle, krenimo redom. Tačku po tačku. . Čitaoci će lakše moći da prate samu suštinu ove polemike. Na kraju, neka sami donesu svoj sud.

 

  1. PRODAJA – Društveno preduzeće „ 22. decembar“ Kragujevac privatizovano je 08.06.2006 za 160.180.000 dinara ili –1.833.772 evra – iznos je uplaćen u celosti, većinski vlasnik je dobio 70% kapitala, a 1313 akcionara 30%. Većinski vlasnik je imao investicionu obavezu od 36.300.000 dinara
  2. KNJIGOVODSTVENA VREDNOST PREDUZEĆA – konsolidovanim bilansina preduzeća od 31.12.2004 procenjeni kapital subjekta privatizacije je iznosio 923.273.000 dinara ili – 15.880.864 evra. To je iznos koji je – 8,66 PUTA VEĆI od plaćene cene.
  3. PROCENA AGENCIJE ZA PRIVATIZACIJU – Agencija je verifikovala donju cenu vrednosti preduzeća na – 800.901.000 dinar. To je iznos koji je – 5 PUTA VEĆI od plaćene cene.
  4. ODLUKA VEĆINSKOG VLASNIKA – Odlukom o izmenama i dopunama Odluke o promenama u organizaciji preduzeća doneta dana 10.11.2006, nakon pet meseci od izvršene privatizacije, većinski vlasnik POTVRĐUJE da preduzeće vredi – 15.880.864 evra
  5. TRŽIŠNA PROCENA KAPITALA – uradio sam sa svojim stručnim timom procenu kapitala i utvrdili smo da je realna tržišna vrednost preduzeća na dan privatizacije iznosila – 43.103.102 evra. To je iznos koji je – 23,5 PUTA VEĆI od prodajne cene.
  6. PREDUZEĆA PRED PRIVATIZACIJU- 780 radnika i dugovi 4 miliona evra
  7. PREDUZEĆA NA KRAJU 2008 – nema proizvodnje, bez radnika i neraspoređena dobit 96.200.000 dinara. Stvoren je tranzicioni perpetum mobile. Uspešna preduzeća nemaju proizvodnju i nemaju zaposlene.
  8. RASPRODAJA IMOVINE – za samo šest meseci vlasništva u 2006, većinski vlasnik je rasprodao pojedine nekretnine preduzeća za – 3.473.500 evra. U 2007 nastavlja dalje da rasprodaje jos – 1.329.720 evra. Ukupno je rasprodao imovinu za – 4.803.220. evra.
  9. BISER RASPRODAJE – Robna kuća „ Zlatna ruža“ Kragujevac ukupne površine 4.089 kvm prodata je za 2.600.000 evra ili – 636 evra po kvm. U epicentru grada prosečna tržišna cena je bila 2.600 evra po kvm, što znači da je vrednost Robne kuće bila – 10.631.400. evra. Gde je nestalo – 8.031.000 evra?
  10. KRŠENJE KUPOPRODAJNOG UGOVORA – Članom 5.3.3. kupoprodajnog ugovora se kupac obavezuje da neće prodati, preneti ili na neki drugi način otuđiti u prvoj godini više od 10% ukupne vrednosti subjekta privatizacije. Kupac je otuđio, prema knjigovodstvenoj vrednosti, 240.665.000 , što je – više od 30% vrednosti. Agencija NAKNADNO odobrava kupcu da može da otuđi veću vrednost od one koja je ugovorom određena. Zašto? Zašto nije dozvolila preduzeću da proda PRE privatizacije deo svoje imovine i da tako pokrije sve svoje gubitke i obaveze?
  11. NAČIN RASPRODAJE – većinski vlasnik je na Upravnom odboru 21.07.2006 doneo odluku o rasprodaji imovine subjekta privatizacije uz sledeće uputstvo prilikom prodaje – „prodavac zadržava pravo da NE IZABERE kupca sa najvišom ponuđenom cenom“. Neobičan način prodaje u tržišnoj privredi.
  12. NACIONALIZOVANA IMOVINA – bivši vlasnici nisu dobili svoju imovinu nazad,
  13. OBAVEZNO INVESTIRANJE – članom 5. 2. 1 Ugovora kupac je bio obavezan da investira 36.300.000 dinara. Kupac je to uradio tako što je preneo pravo vlasništva nad poslovnim prostorom u Karađorđevoj 67 u Beogradu od 70,92 kvm. To znači, da je kvadratni metar obračunat po – 6.390 evra. Kada većinski vlasnik rasprodaje imovinu akcionarskog društva, onda je kvadratni metar 636 evra, a kada on ulaže svoju imovinu onda je kvadrat – 6.390 evra. Da li je to sportsko takmičenje i nadmetanje?
  14. IZDAVANJE NEKRETNINA – čuvena fabrika za proizvodnju tekstila, pretvorila se u preduzeće za izdavanje nekretnina. U bilansima za 2007 – ostali prihodi iznose 59,2 miliona dinara, a u 2008 – 44,4 miliona dinara. To je ukupno – 103, 6 miliona dinara, a preduzeće je prodato za 160,18 miliona dinara. Ako dodamo i izdavanje nekretnina u 2009 godinu, onda možemo da kažemo, ne računajući rasprodaje, da je Kupac preduzeća otplatio preduzeće izdavanjem nekretnina.
  15. RASPODELA DOBITI – neraspoređena dobit u bilansu za 2008 iznosi 96,2 miliona dinara, što je više od polovine plaćene vrednosti za preduzeće. Akcionari nisu dobili dividendu.
  16. OPREMA – vrednost od preko 32 miliona dinara opreme je rasprodat.
  17. PROIZVODNJA – ne postoji. Time je Zakon o privatizaciji potpuno obesmišljen, jer je privatizacija izvršena da bi se, između ostalog, povećala proizvodnja i zaposlenost. Kupac je imao neke druge namere.
  18. OPRAVDAVANJE – srpski preduzetnik kaže: „nismo umeli da šijemo“ za fabriku koja je nastala 1949, koja je bila vodeća fabrika tekstila u bivšoj državi i koja je izvozila u razvijeni svet. Kako su nastale sve te nekretnine koju danas rasprodaje srpski preduzetnik? Nastale su na igli svih tih manjinskih akcionara koji su, otplaćujući kredite, podizali preduzeće. Kako to da su ti isti ljudi preko noći zaboravili da šiju? Kako su to znali da rade u mrskom samoupravnom socijalizmu? U čemu je problem? Problem nije u radnicima, nego u srpskom preduzetniku koji ili ne zna svoj posao ili ima loše namere prema preduzeću.. Ili se spojilo i jedno i drugo.
  19. PREKOVREMENI RAD – srpski preduzetnik kaže: “kada radnike pozovemo subotom i nedeljom da rade kako bi ispoštovali rokove kupca, onda radnici traže da im se plati prekovremeni rad“. Šta je tu čudno? A šta bi radnici tražili? Radnici rade za novac. Tako je u svim tržišnim privredama. Radnici ne rade za odlikovanja. To vreme je prošlo. Radnici ne rade da bi postali zaslužni građani. Oni rade subotom i nedeljom i traže novac. A šta drugo, gospodine srpski preduzetniče da traže? Kakva je to izvrnuta logika srpskog tranzicionog preduzetnika? Da li radnici, recimo, na Kipru traže novac za prekovremeni rad?
  20. SLAGANJE FIRME – tako srpski preduzetnik uvodi novi pojam u tranzicionu ekonomiju. Nikad nisam čuo za taj izraz. Znam da postoji – stvaranje firme. Slaganje firme je semantička besmislica. Ona neodoljivo podseća na glagol lagati ili slagati. Lagati se može u ispovestima, a stvarati se može u firmama.
  21. DO VIĐENJA – posle tri godine rasprodaje pod okriljem Agencije, gašenja proizvodnje i otpuštanja svih radnika, jer traže za svoj prekovremeni rad plate, većinski vlasnik, gledajući prema strateškom partneru FIJATU, kaže – ARRIVEDERCI! Ne znamo da šijemo, ali znamo da se reorganizujemo. I da slažemo firmu i manjinske akcionare.
  22. BRANKO DRGAŠ – i taman kada su počeli da teku med i mleko, taman kada se sve slaganje firme pokrilo papirima Agencije za privatizaciju, kada su manjinski akcionari poverovali da će im akcije vredeti u novoj reorganizaciji, o kojoj niko ništa nije znao, i kada su radnici poverovali da se za prekovremeni rad ne primaju novci, tada se pojavi BD. Taj gospodin, kako kaže srpski preduzetnik, procenio je da njegova firma vredi 43 miliona evra, zemljište 26 miliona evra, a fabrika 37 miliona evra. Baš ovako piše u ispovesti. Srpski preduzetnik, mašinski inženjer i nosilac sportskog priznanja za uspehe tvrdi da 26 miliona i 37 miliona evra kad se sabere daje 43 miliona evra. To gospodin BD nikada nije tvrdio. Taj matematički troskok moja malenkost nikada nije doskočila.
  23. NARUČENI TEKSTOVI – najzabranjeniji sam stručnjak u medijima To znači da nisam mogao da naručujem tekstove u medijima koji nisu hteli da me objavljuju. Analiza objavljivanja ispovesti srpskog preduzetnika u poslednje dve godine pokazala bi jasno ko je naručivao tekstove. Dok je to bilo samo u Kragujevcu, strpljivo sam trpeo te udarce, ali kada se to pojavilo u Beogradu, primoran sam da se branim.
  24. RUŠENJE PRIVATIZACIJE – srpski preduzetnik živi u prošlim vremenima. Nema više srušenih 358 privatizacija, nego 492. U 512 preduzeća smo, udružujući akcionare, i savetujući ih da ne prodaju akcije jer su mnogo vredne, uspeli da direktno ubacimo novac na račune manjinskih akcionara. U još 524 preduzeća se traži revizija i poništenje privatizacije. Proces je u toku. Padom nedemokratskog režima doneće se zakon o reviziji svih privatizacija. To je civilizacijski proces. Imovinska pitanja nikada ne zastarevaju. Strpljivo čekam promene.
  25. ČLANARINA – srpski preduzetnik, koji se čudi kada radnici koji rade prekovremeno traže platu, otkrio je prevaru jer je 1.300 akcionara dalo članarinu po 1.000 dinara. Nažalost, ni to nije tačno. Članarinu je platilo 915 akcionara i to je iznos od 915.000 dinara ili – 10.600 evra. To je pokrilo troškove za tri godine rada. Mesečno po 294 evra. Iznos od 10.600 evra je značajno manji od iznosa od 8. 031. 000 evra koji su pripadali Zlatnoj ruži. Ili iznos mesečne nadoknade od 294 evra je daleko manji od iznosa koji dnevno dobija sumnjivo obezbeđenje koje tuče manjinske akcionare.
  26. KAMPANJA – kada je BD dobio 294 evra mesečno, on je, kako ističe čovek koji voli da se takmiči, krenuo u kampanju. Kako se sa 294 evra mesečno može voditi kampanja kroz naručene ispovesti, tu matematiku ni mašinski fakultet u Kragujevcu ne bi tačno mogao da izvede.
  27. PRODAJA AKCIJA – istina je da su 10,5% kapitala prodali akcionari. Ali su to prodali nesretni ljudi koji ne mogu da prežive tranziciono doba u kome srpski preduzetnik ispoveda svoju poslovnu filosofiju da prekovremeni rad ne treba plaćati i da firme treba slagati.
  28. BROJ AKCIJA – vežinski vlasnik tvrdi da nijedan manjinski akcionar nema više od 64 akcije, uvidom u Centralni registar se vidi da ni to nije tačno.
  29. LAVINA – većinski vlasnik, koji ne zna koliko najviše akcija ima akcionar, tvrdi da je lavina krenula kada je BD izračunao da akcija vredi 220 evra. Ni to nije tačno. U proceni kapitala mog stručnog tima, kojom ponosno mašu većinski vlasnik i njegov expertski tim, stoji da je vrednost akcije procenjena na 170 evra. Ni taj podatak nije tačan. A lavina je nastala ulaskom većinskog vlasnika u subjekt privatizacije, rasprodajom imovine, otpuštanjem radnika, nipodaštavanjem manjinskih akcionara, fizičkim nasrtanjima na suvlasnike u akcionarskom društvu i opštim gubitkom poverenja u većinskog akcionara. Pojavio sam se tek kada je erupcija dostigla vrhunac.
  30. BUNDŽIJE – prema tumačenju nosioca nacionalnog priznanja, taj BD je organizovao lokalne bundžije, doveo akcionare pred preduzeće, pisao parole, provaljivao kapije i zauzimao prostorije fabrike. Manjinski akcionari su izmanimulisani od BD i tako postajem, prema ispovesti srpskog preduzetnika, vođa ludističkog pokreta u Srbiji. Borislav Pekić, najveći srpski pisac, koji je imao visoko mišljenje o meni i mom javnom radu, napiso bi sigurno neko novo tranziciono Vreme čuda.
  31. SEKU VENE – zaslužni građanin je video kako manjinski akcionari seku vene pred suskim izvršiteljem, a nije video kako njegovo obezbeđenje maltretira, vređa, ponižava i tuče te iste manjinske akcionare. O tome ni nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava ništa ne govore.
  32. MOJE PREDUZEĆE – većinski vlasnik zahteva da manjinski akcionari napuste prostorije „mog preduzeća“. I to je glavni problem većinskog vlasnika. I tu je suština nastalih problema. On ne razume kako funkcionišu akcionarska društva. On ne shvata da je većinski vlasnik u akcionarskom društvu i da ne može na silu ili na prevaru da se, slažući firmu, oslobodi manjinskih akcionara. Preduzeće pripada i njemu i manjinskim akcionarima. To je morao da nauči pre nego što je krenuo da privatizuje preduzeće. I sada moram besplatno i javno da mu držim časove iz akcionarstva.
  33. SAMUBISTVO – ako se suvlasnici u preduzeću popnu na krov zgrade i prete samoubistvom, onda je to dovoljan razlog da nosilac nacionalnog priznanja, poštujući sebe i svoju društvenu titulu, pozove pripadnike svoje nacije da smire strasti i da u pregovorima reše nastali problem, Nijedan ljudski život nije vredan svih privatizovanih preduzeća u Srbije. Šta ostaje u sećanju? Povest o pljačkanju i otimanju. I to kroz generacije kao teret pokolenjima. Moram da priznam da ne razumem tu pohlepu, bahatost i nemanja hrišćanske samilosti.
  34. BLOKADA PREDUZEĆA – srpski preduzetnik jadikuje na blokadu preduzeća od strane manjinskih akcionara, dakle, njegovih suvlasnika u kompaniji, a zaboravlja da je u martu 2009 u Francuskoj i Nemačkoj u 12 privatnih, stranih kompanija bilo blokirano poslovodstvo od strane zaposlenih koji su dobili otkaze i koji su zarobili svoje direktore i nisu ih puštali. To su bili samo zaposleni. Ne znam da li su tražili plaćanje prekovremenog rada. Na kraju, svi zahtevi su im ispunjeni. Naši manjinski akcionari su dobili ssuzavce i batine.
  35. PARE ZA DEŽURSTVO – srpski preduzetnik optužuje manjinske akcionare da im je obećavano po 20 evra za dežurstvo u fabrici. To je toliko nizak i podao udarac bivšeg vrhunskog sportiste da sam ostao zapanjen. A ko će da plati to dežurstvo njima? Od kojih para? Oni ne izdaju nekretnine zajedničkog preduzeća. Zar većinski vlasnik nije plaćao sumnjive momke u crnim majicama? Koliko je para dato? Čije su to pare?
  36. ŠTA TRAŽITE U MOJOJ FIRMI? – akcionarsko društvo nije moja firma
  37. ŠEHER – tačno je da sam se video sa većinskim vlasnikom, na njegovu molbu, preko zajedničkog posrednika. Išao sam na sastanak da bi se smirila situacija i pronašlo rešenje. Sve što sam mislio rekao sam srpskom preduzetniku u lice, bez naručene ispovesti.
  38. Nju Jork – u Nju Jorku sam poslednji put bio na proputovanju u novembru 2002. Nisam bio u vreme 2007 kada smo radili procenu kapitala i kada sam utvrdio da firma vredi 43 miliona evra, a da je prodata za 1,8 miliona, uz sve nastale rasprodaje. Nisam radio procenu kapitala – moje firme – kako ističe tranzicioni preduzetnik, jer na to nikada ne bih pristao, nego sam radio procenu kapitala subjekta privatizacije. Tu, dakle, nema nikakve greške.
  39. NAGODBA – ponudio sam većinskom vlasniku da podeli akcionarsko društvo, prema članu 421 ZoPD, da manjinski akcionari naprave novo akcionarsko društvo na svom delu imovine i da tako svako radi sa svojom imovinom šta mu je volja i da je prodaje kako on hoće. Većinski vlasnik je odlučno to odbio. Zašto?
  40. ZAJEDNIČKA FIRMA – „,ja dam plac i fabriku, a mali akcionari daju sve svoje akcije“. To je bio predlog većinskog vlasnika koji ne shvata da on NIJE vlasnik placa i fabrike. On je vlasnik kiparske firme Triple Jump group, koja je vlasnik 96, 1% Čelik TP doo Beograd, koji je vlasnik 80,18% AKCIJATrgovine 22, dok je 19,298% akcija vlasništvo 1.313 manjinskih akcionara. Dakle, on ne može da uloži plac i fabriku, jer to pripada i manjinskim akcionarima. . Nije njegovo vlasništvo. Većinski vlasnik može da uloži samo svoje akcije, a ne imovinu. Pregovori sa većinskim vlasnikom i njegovim expertskim timom su pokazali da oni uopšte ne znaju kako funkcionišu akcionarska društva.
  41. PREVARA – pokušaj da se na taj način napravi zajednička firma i da se prevare manjinski akcionari, uverila me je da zaslužni građanin igra nefer i da nije spreman za tržišnu utakmicu. Tako su pregovori propali
  42. DIREKTOR – nikada ne bih pristao da budem direktor firme Milana Spasojevića. To je ispod mog moralnog kodeksa. Mi smo dva različita sveta. Naše poslovne filosofije su suprostavljene. Ja sam predsednik BALKAN BIZNIS CENTRA najveće privatne asocijacije preduzetnika Balkana, o kojoj u Srbiji niko ništa ne sme da piše, i moja namera je da udružim prave preduzetnike Balkana, koji ne pišu naručene ispovesti i fizički se ne obračunavaju sa manjinskim akcionarima.
  43. HIPOTEKA – u toku pregovora advokat većinskog vlasnika se izleteo i ponudio mi da se stavi hipoteka na imovunu kompanije koja se prodaje u korist Konzorcijum manjinskih akcionara, kao garancija posla, dok se ne proda imovina u Ilićevoj. Odmah sam na tu ponudu pristao, ali sam advokatu skrenuo pažnju da nema odobrenje većinskog vlasnika i da mora da njega pita. Nikada više hipoteka nije spomenuta u pregovorima.
  44. PODELA FIRME – moj stručni tim je odmah uradio metodologiju podele firme. Većinski vlasnik se još nije izjasnio.
  45. MANJINKSKI I U PODELI – mašinski inženjer tvrdi da će, ukoliko dođe do podele firme, manjinski akcionari opet biti manjinski. I tvrdi da je besmisleno to što traže. Ovo je stvarno vrhunac preduzetničke logike. Ova polemika postaje tragikomična. Mogao bih se poigravati sa ovakvom nakaradnom matematikom mašinskog inženjera, ali neću. Reći ću samo ovo, kada manjinski akcionari odvoje fizički svoj deo imovine iz akcionarskog društva, onda su oni 100% vlasnici na tom delu imovine . Nije teško da se razume. Besmisleno je to ne videti.
  46. INTERES MANJINSKIH AKCIONARA – većinski vlasnik unapred zna koji su interesi manjinskih akcionara, on zna da će oni biti razočarani, da neće biti isplate u kešu i da oni hoće nešto da prodaju kako bi dobili neke pare. Ako većinski vlasnik prodaje i uzima pare samo za sebe, jer je njegova firma, zašto i manjinski akcionari ne bi tražili neki novac iz tih prodaja, jer je i njihova firma? Uostalom, šta briga većinskog vlasnika šta će, posle podele akcionarskog društva, raditi oni drugi. Nepristojno je viriti u tuđe poslove. Nije ni sportski, ni džentlmenski.
  47. MOMCI U CRNOM – onda sam odlučio da uđem u svoju firmu, kaže većinski vlasnik i priznaje da je angažovao 36 momaka, obukao ih u crne majice i izbacio male akcionare. Neka zaslužni građanin kaže šta piše u policijskom zapisniku, koga je privodila policija, ko je imao suzavce, ko je imao električne palice i neka da spisak tih momaka u crnom da vidimo da li je bilo maloletnika, da li ti momci imaju dosije u policiji i šta građani Kragujevca misle o tim momcima koji štite srpskog preduzetnika u procesu privatizacije.
  48. IVICA DAČIĆ – izaslanik ministra policije se pojavljuje, kaže srpski preduzetnik , s najboljim namerama. Na istoj stranici novina, namerno ili slučajno, odmah ispod ove ispovesti, nalazi se tekst pod naslovom Dačić obećao poništenje privatizacije Zastava elektro. Da li je sledeća na redu Trgovina 22? Ako ministar policije poništava privatizacije u tranziciji, onda je policija prava adresa za reviziju privatizacije.
  49. GRAĐANSKI RAT – policija ne može da mi čuva imovinu, kaže većinski vlasnik u procesu privatizacije, jer kada bi to radila, navodi reči policije, u Srbiji bi izbio građanski rat. Pogrešno. Zlonamerno i tendenciozno. Stavljati te reči u usta policiji je vrlo opasno. Srpski preduzetnik i većinski vlasnik je izgubio potpuno svaki smisao za rasuđivanje. Nije policija uzrok nastalih problema u procesu privatizacije, nego većinski vlasnici koji ne znaju kako funkcionišu akcionarska društva i koji se čude kada radnici traže plate za prekovremeni rad subotom i nedeljom. Većinski vlasnik je doveo do gubitka poverenja u akcionarskom društvu i do ogorčenih protesta manjinskih akcionara. Svaliti krivicu na policiju je neumesno. Zašto je većinski vlasnik upotrebio termin – građanski rat? Ne verujem da je neki policajac upotrebio taj termin. Svi mi koji smo bili na ratištima za vreme bombardovanja, nikada više ne želimo da nas neko gura u građanske ratove.
  50. KRCKANJE – računica mašinskog inžinjera je jasna. Mogao sam, kaže on, tih 4,5 miliona evra, koliko je uloženo, da krckam 15 godina po 300.000 evra godišnje. To krckanje na mesečnom nivou iznosi – 25.000 evra. Lepa cifra, bez prekovremenog rada.
  51. BAŠ ME BRIGA – pogledajmo kako je većinski vlasnik prošao u ovoj privatizaciji. Ako uzmemo da je tačno da je ušlo u kompaniju, za slaganje firme, tih 4,5 miliona evra, ako obavezno ulaganje prihvatimo kao takvo i sa tim cenama, onda pravu sliku možemo da vidimo tek ako pogledamo koliko je otuđeno iz firme nekretnina, koliko prihodovano od zakupa i koliko ima neraspoređene dobiti. Naravno, uzećemo prikazane podatke. Tako je od nekretnina uzeto 4,8 miliona evra, ostali prihodi su 1,2 miliona evra i sve ostalo ne računamo. Onih 8 miliona evra od Zlatne ruže ostavljamo ministru policije da istraži. Dakle, dobijeno je 6 miliona evra, a uloženo je 4,5 miliona evra. Kako manjinski akcionari nemaju nikav uticaj u akcionarskom društvu, jer većinski vlasnik neprestano i nepristojno u ispovesti ponavlja da je firma njegova, onda i tih 1,5 miliona pripada većinskom vlasniku. On priznaje – ostalo mi je, kaže, šest hektara, mada se u prospektu na Berzi navodi 8, 8ha, 10.000kvm hala i 2.000 kvm poslovnog prostora. Manjinski akcionari nemaju –ništa! Njima su ostale bezvredne akcije, koje ni većinski vlasnik neće da kupi, a većinskom vlasniku je ostala imovina. Baš me briga!
  52. PRIVATIZACIJA KAO UNOSAN BIZNIS – većinski vlasnik može biti zadovoljan izvršenom privatizacijom, Povratio je sav uložen novac u roku od šaest meseci, rasprodajom nekretnina i izdavanjem izvršio je slaganje firme, ostalo mu je 1,5 miliona evra u kešu i imovina koja i danas vredi. Koliko ona sada vredi? Evo najgore računice. Uzmimo da je sve kako on kaže: 6ha prvoklasnog građevinskog zemljišta u centru Kragujevca vredi 20.000 evra po aru, 10.000 kv hala po 200 evra za kvadrat i 2000 kv elitnog prostora po 2.500 evra. To je sve ukupno – 19.000.000 evra. Kada dodamo i onih 1,5 miliona evra – dobijamo – 20.500.000 evra. To je čista zarada po sadašnjim cenama. Ako kriza prođe sledeće godine, kako najavljuju šifrovani eksperti, zarada će biti mnogo veća. I to sve za tri godine. Da li tako unosan posao postoji negde u svetu?
  53. KOME DA SE ŽALIM? – kuka većinski vlasnik na kraju ispovesti, nezadovoljan ovolikom zaradom.
  54. SVE PO ZAKONU – neko stoji iza svega,
  55. ZASLUŽNI GRAĐANIN – zaslužena privatizacija
  56. PRIPREMANJE LINČA – naslov je ove ispovesti – prvi deo.
  57. ZAKUCAVANJE NA ZID – natavak slike tranzicije iz privatizacionog ugla,
  58. KO KVARI SLIKU ?– manjinski akcionari koji tvrde da su vlasnici,
  59. I KO JOŠ ? – Branko Dragaš

Branko Dragaš Beograd, 03.09.2009

SHARE