Zamislimo jednu bandu, kao što je naprimer nekad bio "Zemunski klan", koja ima prakično neograničenu moć u nekom svom domenu. A onda joj dajmo u ruke zakon da ga sprovodi. Ako ne ide, promenimo taj zakon, ili bar po neko slovo u njemu. Ustvari, ne menjamo ga mi, što je još gore to čini upravo sama banda. Jednom, pa uskoro još jednom, pa opet, ali ne ide. Pa onda opet, pa opet, pa opet, i tako u nedogled, ali opet ne ide. Naravoučenije: banda ostaje banda kakva god joj slova stavili u ruke.
Dakle, da bismo nešto tu promenili, ne menjajmo slova na papiru, nego menjajmo bandu.
Ali, ne mora se to tako drastično reći, može i na lepši način. Eto, dajte mi teniski reket u ruke i pošaljite me da branim boje reprezentacije Srbije. Dajte mi nagradu od milion eura za pobedu, ili zapretite smrtnom kaznom ukoliko izgubim, a onda mi svaki potez propišite zakonom. Ako vidite na samom početku da ne ide, menjajte odmah zakon. Sto puta, ako treba. Ali, opet ne vredi, gde god da me u tom svojstvu pošaljete bićete poslednji, ja nisam za te stvari iako sam istaknuti član neke vladajuće stranke.
A Zakon je strašno oružje. Oružje koje se daje u ruke određenim ljudima, naprimer sudijama, da bi ga upotrebili. Ali, oni koji to oružje daju nekome u ruke, moraju biti svesni da su ga dali u ruke i jednom broju kriminalaca i da su im naredili da ga upotrebe. Možda i sami ti kriminalci nisu svesni da su kriminalci, naprimer, sudije koje zloupotrebljavaju zakon, one koje bez ikakvih valjanih razloga na dugo vreme lišavaju ljude slobode, oni koji služe za mafijaške obračune putem sudskih procedura, oni koji osudjuju ljude znajući da bar za to delo nisu krivi, oslobađaju krive znajući da su krivi, oni koji sude ne znajući šta sude (ima i takvih !) itd. itd.
Ali, nije problem samo u tome što se to strašno oružje daje u ruke kriminalcima sa nalogom da ga upotrebe. Nešto je blaži problem, ali zato neuporedivo češći da se strašno oružje daje u ruke onima koji su nevični rukovanju oružjem. Neznaju da rukuju njime, pa onda pogode i mnoge nevine a one koje treba da pogode promaše. Predugo nameštaju oružje, prave enormne troškove, troše uzalud enormne količine municije, maltretiraju gradjane na svaki način i čine svakojake druge štete.
Ako kupite automobil, pa posle kraćeg vremena isti prestane da radi, pokvari se, zbog toga čak i napravite sebi ili drugom nereću, u pitanju je bila "škart" roba. Greška proizvođača koji za to mora bar materijalno odgovarati, pogotovo ukoliko se sa njegovim proizvodima to dešava svaki dan.
A ako napravite zakon, koji košta neuporedivo više nego automobil, a isto tako mnogo više štete pravi, pa ga posle kraćeg vremena odbacite kao "škart", proizvođač mora biti još odgovorniji. Ovde se međutim, proizvodnja takvih škartova još skupo naplaćuje. Izgleda, čeka se zakon kojim bi se proizvođači loših i štetnih zakona obavezali da sa time prestanu, kao i da naknade pričinjenu štetu, a onda nakon toga i zakon kojim bi se omogućilo sprovodjenje tog zakona. Zakoni, koji oni sami treba da donesu.
Ako problem pogrešno locirate, mislite recimo da je on iza vas, a on se ustvari nalazi ispred, logično nikad ga nećete i ne možete rešiti. Šta više, još ćete dodatno napraviti velike troškove tim lutanjima. Tako naprimer, ako mislite da je problem u zakonima a ne u ljudima, nikad ga nećete rešiti.
No, i tu se stvari veoma komplikuju. Posle svega, postoji zaista problem u zakonima jer ste ga, bespoštedno ih kvareći i trpajući svuda bez potrebe i na nesreću narodnu, sami napravili. A onda se mora rešiti taj problem kao preduslov da bi se rešio pravi problem.
Ima toga i u Evropi i u svetu. Kao i svega drugog negativnog na šta se onda brže bolje pozivamo sa argumentom da mi tu nismo "mimo sveta". To je kao kad se ubica pred našim sudom brani time da u Americi ubijaju još više. Sem toga, postoji i razlika između 1% i 51%, recimo naprimer, kod korupcije u pravosuđu, što oni koji imaju profit od 51% umesto 1% u ovakvim prilikama zaboravljaju.
U svakom slučaju, Amerika je Amerika, iako joj je ustav još iz 1789.g.
Beograd, april 2010.g.
