List koji je otpočeo odlučnu borbu protiv mafije u vrhu države je zabranjen. Posle niza tekstova o najvećem pljačkašu Srbije i serije tekstova o tajkunima koji su, opet zahvaljujući vlasti, iznutra okupirali državu, bilo je za očekivati da će uslediti odmazda. Naravno, metode zabrane su perfidnije nego u vreme komunističkog i nacionalističkog režima, jer ideolozi verbalnog legalizma, na putu ka evrposkim integracijama, dobro vode računa da ne naprave početničke greške svojih prethodnika, čiji su sistem vladanja nasledili. Nisu cenzori u kožnim mantilima došli da zaplene nedeljnik koji se prvi usudio da otvoreno napadne najvećeg pljačkaša u državi i iznese dokumentaciju o organizovanom pljačkanju države i privrede, nego su štamparije otkazale da štampaju, pozivajući se na svoj ekonomski interes. I to je njihovo pravo. Isto pravo koriste svi mediji koji odbijaju da objavljuju hrabre pojedince koji iznose dokumetovane dokaze o pljačkanju države i građana u procesu privatizacije, jer glavni urednici i vlasnici ne smeju da izgube glavne oglašivače od kojih njihove kuće žive. Tako se u Srbiji perfidno guši javna reč i kritika, pa se umesto otvorenog i institucionalizovanog građanskog društva uspostavlja banditski korporativni kapitalizam koji, u balkanskoj varijanti, dobija feudalna obeležja.
Ako se vratimo u period rušenja despotije, kada su današnji vlastodršci živeli od finansijske i stručne pomoći nas koji smo imali hrabrosti da ih otvoreno podržavamo, jer, nažalost, boljih nismo ni imali, onda vidimo da su lokalni mediji u partizanskom, gerilskom ratu protiv Bastilje i svih paradržavnih medija, predvođenih kičastim vlasnikom Pinka, odneli odlučujuću pobedu za demokratiju i izvršili temeljnu pripremu za nastanak Petog oktobra. Nekoliko stotina puta sam učestvovao na lokalnim televizijama širom Srbije i iznosio razornu stručnu kritiku ekonomske politike Despota, tvrdeći da su njegovi rezultati u privredi katastrofalni i da takav odnarođeni režim treba što pre baciti na smetište istorije, kako bi se otvorile perspektive za ubrzani privredni razvoj države.
Otimali su se lokalni mediji za moja gostovanja i nikoga nisam odbio, verujući da učestvujem u istorijskom procesu slamanja totalitarnog režima za sva vremena. Otvoreno priznajem da sam bio ubeđen da više nikada nećemo imati totalitarne režime koji će uništavati slobodu, život i dostojanstvo svojih građana, da više nikada nećemo imati inžinjere ljudskih duša, prevarante koji se bogate šireći medijski mrak u državi, da nikada nećemo dobiti cenzore, inkviziciju i konkviskadore, već sam iskreno verovao da nastaje prava građanska revolucija u Srbiji.
Ali to su bile samo naivna nadanja jednog okorelog i nepotkupljivog opozicionara. Branio sam svoju moralnu vertikalu, verujući da nema preporoda društva bez moralne obnove i katarze. Umesto toga, dobili smo prevaru. Tržišni fundamentalisti su oteli vlast od građana Srbije uz pomoć tajne policije, tajkuna i gangstera. I taj pakleni savez danas upravlja Srbijom. Iznutra smo okupirani i stavljeni u medijske torove koje čuvaju medijski psi čuvari. Zabranjeni su svi koji ne žele da učestvuju u pljačkanju i prevarama. Svi ostali su pod kontrolom. Čelični zakon oligarhije ujedinio je političare i tajkune na istom zadatku. Lokalni mediji su pod kontrolom lokalnih tajkuna. Istina se prekriva preplaćenim oglasima kompanija tajkuna. Interes vlasnika medija je da ne izgubi dobrog klijenta, zato strada javni interes. Javni servis ne brani javni interes, već privatne interese političke oligarhije i njihovih tajkuna.
I zato sam zabranjen. I zato je zabranjen nedeljnik Tabloid. Zabrane su uvek iste, samo su obrazloženja različita. Recimo, napad na radnoj akciji na neradnike, političke profitere iz komiteta i karijeriste doneo mi je optužbu da razbijam bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti. Kritika oficirskog kadra u Zadru 1982. godine zbog primitivizma, nesposobnosti, ograničenosti i potkupljivosti donela mi je optužbe da sam strani plaćenik. Ismejavanje političkog poltrona iz slovenačke komiteje svrstalo me je u staljiniste. Kritički osvrt na školski sistem Stipe Šuvara pretvorio me je u opasnog elementa. Otvoreno negodovanje u julu 1990 na Tvrđavi u Kninu protiv Raškovića, Babića i drugih nacionalnih vođa na njihovo rešavanje srpskog pitanja u Hrvatskoj doneo mi je titulu levičara. Napad na sumanutu odluku srpskih vođa u Bosni da napuste Sarajevo i bombama sa Pala drže grad pod blokadom, svrstao me je u pacifiste.
Moj tekst o Kosovu iz 1981 godine nije smeo da objavi nijedan studentski, niti omladinski list. Proglašen sam u tim disedentskim godinama za anarholiberala. Ni danas ne znam šta to znači, ali opasno zvuči. Stručan sukob sa Despotom i njegovim čaušima iz 1987 godine oko položaja banaka u Srbiji, donela mi je epitet neprijatelja samoupravljanja i socijalizma. Moj krik nad nerazumnom odlukom Srba da glasaju za slepog Vođu, koji nema nikakve vizije, koji je sulud i opasan tip, svrastao me je u opoziciju. Moja kritika srpske kvazielite, Crkve, Akademije, Univerziteta i celokupne istorije pretvorila me je u demagoga. Zalaganje za tržište, berze i slobodu preduzetništva Mama crvene buržoazije je proglasila za kapitalističku ideologiju koju treba zabraniti I zabranjen sam jer sam osumnjičen za epicentar opozicije koji povlači glavne konce na opozicionoj sceni. Poslanici u parlamentu su ispunili želju srpskog tajkuna i optužili me da sam te 1992. godine dobio 92 miliona dolara od CIA da srušim finansijski sistem u Srbiji. Komesari nacionalističkog režima su me optužili da sam uzrokovao hiperinflaciju i da sam uništio dinar. Milan Panić me je, kao njegovog najvećeg finansijera. optužio da sam loš političar jer ne vidim da će on da pobedi Slobodana.
Na topovima PVO 1999 godine uplašeni oficiri su me optužili da širim neprijateljsku propagandu. Pokojni premijer Đinđić je izneo u javnosti da sam njegov lažni savetnik posle sto dana analize privrede po njegovoj izričitoj molbi. Nakon njegovog ubistva njegovi kritičari su proglašeni deo zemunskog klana. Tržišni fundamentalisti me preziru jer sam ih godinama izdržavao i znam šta sve ne znaju, pa sam za njih populista. Za Dinkića sam prevarant kao Jezda i Dafina kome treba zabraniti da radi. Za tajkune sam noćna mora, jer organizujem manjinske akcionare. Znam tajkune iz vremena kada ništa nisu imali i kada su strpljivo čekali pred mojim kabinetom da ih primim. Kada sam napao Miškovića u Svedoku, prestala je svaka dalja saradnja. Kada sam počeo da pišem u Tabloidu, nedeljnik je zabranjen. Šta je dalje? Ne treba očajavati. Strpljivo i dosledno treba nastaviti borbu za istinu. Istorija će sve nepravde ispraviti. Bog je jedino večan.
