ZABLUDE
Branko Dragaš, 22.09.2013
Režimske novine, privatni bilteni Ace Prvog Dramosera, objavljuju najnovija istraživanja. Prema tim naručenim istraživanjima jasno se vidi da 66% građana, baš tako pišu režimske i navodno opozicione novine, ne kažu ispitanika, nego pišu građana da bi ulili strah u kosti svima koji ne veruju u te spinovane laži, odlučno zahteva da Prvi , napokon, postane Prvi, a ne Drugi, mada ga zovu Prvi, što on u stvari i jeste, ali formalno nije.
Takođe, objavljeno je da popularnost Prvog dostiže 42% podrške građana.
Lepo. Građani veruju više Prvom, nego njegovoj stranci koja ima podršku – 38,6%.
Najinteresantniji je podatak da čak 74% građana smatra da Kosovo ne sme da se prizna. To što je Prvi izdao Kosmet, prema anketi, donosi popularnost Prvom, mada građani ne priznaju nezavisnost Kosmeta. Suludo, zar ne?
Šta nam govore svi ovi objavljeni podaci?
Sve da su podaci i tačni, da su zaista rađeni na reprezentativnom uzorku, bez nameštanja i dodvoravanja bolesnoj sujeti Prvog, oni ne trebaju da nas zastraše, niti da nas razočaraju. To – nas – mislim na sve ljude koji iz zdrave pameti i elementarne higijene ne mogu da padnu ničice pred izdajničkom politikom Ace Prvoga Dramosera, kako to čine skorojevići i ulizice iz Druge Srbije, naučeni da unapred određen cilj od strane moćnog Velikog Brata opravdava sva primenjena sredstva. Jednostavno ima ljudi koji drže do svoje moralne vertikale i ne mogu da pregaze sami sebe, ne mogu da se samoponište, da se unize, da puze i kleče, da poslušno pseći vrte repom, da su servirlni kao lakeji, samo da bi to njihovo kokodakanje čuli neki činovnici Velikog Brata, da bi zadovoljno klimnuli glavom i onda, odlazeći u svoje nove evropske poraze, toj balkanskoj bagri koja sanja evropske standarde, bacili sitniš pred noge, na ulicu, da i njih ponize, da moraju da ga sakupljaju, jer izdajnike i sluge niko ne ceni.
Pišem, dakle, za sve vas, dragi prijatelji i sledbenici, koji držite do svog uma i koji nemate mentalni sklop sluge i poniznost seoske džukele, koji držite do sebe i svoga pogleda na svet i koji ne treba da se uplašite , kada pročitate sve te umivene i servirane cifre iz istraživanja, jer je sve to deo jedne u nizu pogrešnih propagandi kojih smo se nagledali za poslednjih tri decenije mnogo, koje smo preživeli upravo zbog toga što smo znali da su lažne i da će jednoga dana, kada se izduva sva moć te propagandne mašinerije, ipak, završiti na đubrištu istorije kao opasan otpad.
Ko se seća danas da je Veliki Vođa svojevremeno imao 104% podrške građana Srbije, čije su slike visile od autobusa do usranih javnih toaleta na srpskim železničkim stanicama, koga su Srbi, prema istom istraživanju, beskarajno obožavali, kome su se predano divili i ginuli za njegove promašene ratove, da bi ga na Vidovdan bez ijedne reči, bez protesta, bez nacionalne pobune sledbenika, bez građanskog protivljenja makar onih skotova koji su se obogatili za vreme njegove vladavine, mirno prodali i predali Hagu,kao da je on jedini krivac za sve što nam se desilo, kao da oni nisu bili saučesnici u zločinu, ratni profiteri i krvavi razbojnici, Veliki Vođa, Sin nebeskog naroda, koga je malograđanska nacionalna inteligencija poredila ga sa Sv. Savom, koji nije razumeo istorijsko doba i koji nas je, na kraju svih krajeva, doveo do potpune nacionalne tragedije? Ko se njega danas seća?
Nije bilo unosno niti poželjno da se suprostavljate opštem nacionalnom ludilu, nije bilo preporučljivo otvoreno kritikovati Velikog Vođu pred njegovim ostrašćenim sledbenicima, govoriti da je diletant, bolesni ludak, bahata neznalica i arogantna kukavica, da nije nacionalista, nego prerušeni komunista, da je običan prevarant i lažov, da nema sreće sa takvim političarem na vlasti, bilo je to jako opasno sve iznositi u javnost, kako bi došlo do otrežnjenja od nacionalnog pijanstva i buđenja iz nacionalnog sna,, jer su vas njegovi fanatici mogli i fizički napasti zbog vređanja njihove tranziciuone ikone.
Međutim, uprkos svemu, bilo nas je koji smo otvoreno o svemu govorili, opominjali, apelovali i kričali, samo da zaustavimo dalje srljanje u nacionalnu propast. Nismo se plašili da to javno govorimo, jer smo smatrali da je to naša intelektualna i patriotska obaveza da kažemo našem narodu šta ga čeka. Nismo to činili zato što nas je neko plaćao, pa mu to dođe kao neko profesionalno kritizerstvo, niti smo to radili da bismo mi došli na vlast i zamenili njih, zbog čega je većina u opoziciji ušla u politiku, ne ni zbog svojih ličnih frustracija i ličnih materijalnih interesa, nego zbog opštih društvenih interesa ugrožene zajednice, upropašćene države i razorene nacije. Otvoreno smo pisali i govorili zbog svog ubeđenja da moramo to da radimo.
Šta je danas ostalo od lika i dela Velikog Vođe koga su podržavali 104% građani Srbije?
Ostao je Mali Sloba i njegova socijalistička kafanska bratija lopova i prevaranata, izdajnika i bandita, koja je obesmislila sve ono što je njihov Šef stvarao, kada su oni bili udarne pesnice tog šovinističkog režima, da bi se danas pretvorili u europske fanatike fašističkog režima u Briselu.
Sećate li se da je uspavani Koštunica dr. Vojislav, Ideolog verbalnog legalizma, imao zaista u jednom trenutku podršku 83% građana Srbije, podrška koja je bila iskrena želja građana da Koštunica počne da menja iz korena nasleđeni totalitarni sistem upravljanja državom, ali da to metiljavi legalista i lažni nacionalista, salonski patriota, nije učinio i tako, okružen korumpiranim i bogatim političkim huljama, nepovratno odlazi u prošlost, sprečavajući godinama patriotski blok da se ujedini i pobedi tržišne talibane i nacionalne kvislinge? Da li neko danas ozbiljno misli da je Koštunica sposoban bilo šta da uradi osim da izdaje saopštenja za javnost, ubeđen u svojoj bolesnoj političkoj sujeti da je on upravo novi Otac nacije?
Da li se neko danas seća svih marketinških trikova i spinovanja Đinđića, koji nikada nije imao podršku građana Srbije zbog svoje neiskrenosti i neutemeljenosti? Ideolog vulgarnog pragmatizma je sve obesmislio, preigrao se i tragično stradao samo zbog toga što nije hteo da sluša one koji su mu nudili drugačiji državni i nacionalni koncept, koga on nije mogao da razume i koga se plašio da primeni. Sve što nam se danas dešava je upravo posledica te đinđićevštine u politici, jer su Đinđićevi sledbenici odlučili da ga prodaju i izvedu na streljanje onog trenutka kada su shvatili da je on odlučan da napravi radikalan zaokret u svojoj promašenoj politici.Optužbe na račun Vesele Udovice o uzimanju para u kešu samo otvaraju Pandorinu kutiju punu pohlepe i želje za velikim novcem i političkom moći. Mnogi će se iznenaditi pred novim otkrićima iz zaostavštine ovog svirepog i smišljenog zločina.
Propast Demokratske stranke je samo dokaz mojih tvrdnji o pogrešnoj makijavelističkoj politici bez razumevanja istortijskih okvira i istorijskih zadataka.
O popularnosti blesavog Borisa Tadića dovoljno je da kažem samo to da ga je, posle osam godina narcisoidnog ogledanja u očima građana i egocentrične kontrole svih medija, pobedio na izborima nepismeni falsifikator diploma, četnički vojvoda od zarđale kašike i lažni šrajkač glađu, grobar i mračnjak Neverni Toma. Šta reći o njegovim idiotima marketinškim ekspertima za pljačkanje javnih preduzeća ? Šta reći o političkom fah idiotu i kriminalcu Đilasu?
Moja teza je, da budem do kraja jasan, da svi objavljeni podaci o Aci Prvom Dramoseru, gledano iz perspektive koju sam upravo izneo, ne treba da vas brinu. Sve da su i tačni, a svi znamo da nisu tačni, oni nisu tako strašni kao obožavanje Velikog Vođe u vreme nacionalsocijalizma. Prošli smo sve to već nekoliko puta. Ista matrica. Ništa se nije promenilo. Cenzura medija. Nipodoštavanje mišljenja stručne javnosti. Obilje eksponiranih poltrona i vucibatina koji veličaju Prvog. Nemogućnost Prvog da se zaustavi. Stalna potreba da se pojavljuje u javnosti. Iskakanje iz frižidera, veš mašina, mašina za pranje suđa i drugih kućnih aparata reformatora, voljenog lidera, prvog među prvima, najprvog, prvoprvog,hrabrog kukavice, izdajnike, dramosera, plačipičke, sve je to dokaz njegove slabosti i nesigurnosti, što je on i potvrdio idiotskom izjavom o svom brzom kraju.
Zamolio sam u ranijem članku sve medije da prestanu da ga lože i pale. Aleksandar Vučić ima veliki problem i mora da se leči. Najveći ste njegov neprijatelj ako pišete tako kako pišete. AV ne može da se zaustavi. On srlja u svoju sopstvenu propast. To nije dobro. Ni za njega ni za Srbiju.
Podatak da 74% građana smatra da Kosovo ne treba da ima nezavisnost, dok 66% građana smatra da Aca Prvi treba da bude nagrađen za svoju izdaju premijerskim mestom, samo su dokaz manipulacije koja se vrši nad siromašenim i zavedenim građanima.
Sve da građani zaista tako misle, to ne znači da su u pravu. Zadatak kritičke inteligencije je da ukaže na sve zablude građana.Mi ne smemo da podilazimo građanima i da im pričamo priče koje oni žele da čuju. Naš zadatak je da pišemo i govorimo istinu. Ako građani ne žele da čuju tu istinu, to gore po njih. Mi nastavljamo da branimo princip javnog delovanja da se istina mora izneti. Vremena iza nas su pokazali da su sve kritike bile opravdane. Zato nastavljamo dalje.
Mene lično ne zanimaju konkretni ljudi u politici, nego njihove istorijske dužnosti koje oni moraju da urade u datom istorijskom vremenu. Imena nisu bitna, važna su dela koja su urađena za društvenu zajednicu, državu i srpsku naciju. Otuda je nastalo moje zalaganje za digitalnu direktnu demokratiju.
Ispunjen ću biti kada Srbija bude bogata, uređena demokratska zemlja i kada građani ne budu tačno znali kako se koji političar zove. Zabluda je da u elektronskom dobu to nije moguće. Zabluda je da građani traže novog gospodara. Moje je da rušim zablude i da se borim za slobodu okupirane zajednice.
Beograd, 22.09.2013
