ВЛАДИМИР ДВОРНИКОВИЋ
„ ДУША БАЛКАНА“
Ако хоћемо да опстанемо, ако хоћемо да преживимо ово унутрашње сатирање и самонегирање, ако хоћемо поново да се уздигнемо, прочистимо и обновимо, онда морамо да се вратимо нашим мудрим, паметним и добронамерним људима, који су писали, говорили, указивали и борили се да пронађемо себе у непријатељском свету, који је све предузео да нас негира, поништи, окупира, уништи и биолошки истреби.
Данас смо окупирани.
Усамљени, одбачени, опљачкани и силовани.
Препуштени смо на милост и немилост политичком олошу власти и опозиције, који су спремни, следећи упутства неших вековних непријатеља, да нас униште, јер смо били и остали реметилачки фактор на Балкану.
Никада наш древни народ није био у већем сукобу са својом поданичком, однарођеном, велеидајничком, малограџанерском, неспособном и окупаторском политичком квазиелитом, која ради против интереса свога окупираног народа, јер га из дна душе мрзи и стиде се што потичу из тог варварског и примитивног племена.
Народ је препуштен сам себи да се бори, организује и спашава из ове нарастајуће националне трагедије.
Ништа, господо другови, није случајно.
Трагедија нам је наметнута.
Све се ради организовано, подло и систематски на нашем коначном уништавању.
Зато морамо да будемо упорни, доследни и чврсти, да будемо борбени и непослушни, да не пристајемо да нас лоботомирају, зомбирају и чипују.
Морамо да читамо, учимо, обнављамо пропуштена градива и да се напајамо знањем, енергијом и вољлом умних људи, који су више видели и више знали.
Који су због тога страдали, јер су указивали на погрешан пут којим смо се упутули.
Поздрављам објављивање изабраних текстова Владимира Дворниковића у књизи „ ДУША БАЛКАНА“, коју нам је приредила издавачка кућа CATENA MUNDI.
Упркос Дворниковићевим заблудама о југословенству, могу да разумем и оправдам тај искрени покушај да се јужнословенски народи некако приведу памети, да се уједине, да схвате да потичу из истог семена, да не слушају своје окупаторе, да не спроводе политику против интереса сопственог народа, да се ослоне на друге јужнословенске народе, уместо на своје бахате и немилосрдне завојеваче, упркос томе што је то био један добар и утопистички пројекат, сан о коме су сањали многи мислећи људи Балкана, изведба тог политичког програма није била могућа, јер су много јаче биле непријатељске силе које су схватиле опасност удруживања јужнословенских народа; упркос, дакле, свим заблудама и погрешним пројекцијама, сматрам да су Дворниковаћева запажања нама данас изузетно корисна да схватимо где се налазимо и шта нам ваља чинити да се спасимо даљег трагичног пропадања.
На самом почетку, образовани Дворниковић, који је философију студирао у Бечу, који је одлично познавао културу и прилике на Западу и према њима био изузетно критичан, пише 1923.године у есеју „ Криза западноевроске културе“, саму суштину данашњег проблема пропасти Западне цивилизације.
Наиме, он прави јасну разлику између „плиткоће“ Запада и „дубине“ Оријента, нарасле и неконтролисане материјалне похлепе Запада да све око себе присвоји и прождере и духовног уздизања Оријента у тражењу смисла и сврхе живота, чувању душе и неговању заједнице, где Запад увек има фаустовски став да:
„ најмистериозније тајне природе хтјело би се интелектом прозрети, човјек хоче да постане ГОСПОДАР ситуације у свијету, хоће да наметне своју МОЋ цијелој природи и да са њеним силама суверено господари.“
/ стр.21/
Прочитајте још једном добро ову критику Запада, јер у њој се налази сва трагика данашњег тренутка у коме смо се изгубили, уверени још увек да Запад зна шта чини и да морамо да му се покоримо.
То време је, господо другови, прошло.
Нема више повратка на старо доба ропства, окупације, пљачке, преваре и убијања.
Шизофрени Управљачи света данас показују своје најболесније намере да хоће по сваку цену да задрже своје господарење поробљеним светом, хоће да сачувају своју наметнету моћ пробуђеном човечанству и уништеној природи, хоће да историјски трају и да буду слављени, мада их је време прегазило и нико више неће да пристане на њихову тиранију и манипулацију.
Управо се данас налазимо у тренутку када се руши тај Западни свет насиља, преваре, манипулације, пљачкања и криминалног убијања нижих раса и неистомишљеника, па нам ова Дворниковићева реченица омогућава да схватимо шта се догађа и шта ми морамо да предузмемо у пробуђеном новом свету.
Морамо да пронађемо своје место у тренуцима када настаје ново доба.
Тренутно, Србија иде потпуно погрешним путем, срља у своју сигурну пропаст, исто онако како читав један век уназад политички идиоти на власти доносе трагично погрешне одлуке и гурају државу и народ у нове несреће.
Ако хоћемо да прекинемо тај погрешан смер кретања, ако хоћемо да престанемо да присвајањем свих несрећа, ако хоћемо да изађемо из тог зачараног круга трагичних и погрешних одлука, онда морамо да разумемо шта се у свету догађа, шта се око нас догађа и морамо да следимо наше најумније људе који нам нуде спасоносна решења.
Запад више не може да монополише човечанство и природу.
Не може да спроводи фаустовске идеје покоровања и господарење.
Човечанство то више неће да прихвати.
Затрована природа се буни. Тражи савезника у својој очајној борби за опстанак.
Природа неће шизофреног господара, који планира да изолује Сунце, побије милијарду људи и роботизује планету.
Природа и човечанство траже нове, хумане односе у друштву.
Зато они морају да сарађују и зато ће сигурно победити у овој борби Добра и Зла.
Дворниковић критикује Запад, јер му мањка душа, док су празнине Оријента у неактивности и индоленцији. / стр.26/
Словени осећају да, упркос томе што има Запад нуди многе материјалне предности, што их непрекидно заводи и мами, да је то, ипак, сувише преуско и плитко за њихово поимање света и живота.
Западни мото живота : упознај, савладај, искористи, примени, укалупи и униформиши, што чини кичму Западне културе, не може да испуни самобитност словенске душе.
Која осећа празнину у том Западном културном обрасцу, јер само испуњава једну страну човековог живота, заменарујући духовни и душевни живот.
/ стр.27/
Дворниковић наводи мишљење неког немачког интелектуалца, који је рекао да су Словени најталентованија раса Европе, али да су сувише људи са јаким осећајима.
Зар то није предност у цивилизацији која је уништила све осећаје?
„ Славени би могли унијети НОВУ НОТУ у европски културни концепт.“/стр. 29/
Ево, господ другови, платформе за наше данашње деловање.
Дворниковић нам јасно показује шта морамо данас да чинимо.
Потпуно је доказано да се Западна цивилизација распада у свом фаустовском покушају да окупира читаву природу и планету.
Тај насилни модел је пропао. Више не може да опстане.
Опстаје једино у главама параноидних, шизофрених Управљача света, уске касте психопата, који своју опасну болест покушавају да излече све већим насиљем и контролом.
После свега што нам се догодило у протекле три године наметнуте пандемије,после затварања, терора, боцкања и лоботомирања, мора сваком човеку, који мисли својом главом и који није малограџанер и зомбирани аутошовиниста, да буде јасно да судбину природе, човечанства и свог личног живота морамо да узмемо у своје руке и морамо да поставимо и изградимо нове, хуманије односе у друштву.
Тражи се, дакле, нови концепт организације друштва.
Морамо да понудимо ту нову ноту човечанству.
Мислим да ми, Срби, имамо решења за спас посрнулог човечанства.
Нудимо човечанству обнову наше далеке, изгубљене винчанске Заједнице и духовни препород, уз примену директне демократије и владавину паметних стручњака, који ће да буду под сталном контролом просвећеног народа.
Нове технологије нам омогућавају да створимо такву организацију друштва.
Зашто онда да следимо пропале Западне концепте?
Хоћемо да унесемо нову ноту у европски културни концепт.
Нову ноту, коју они немају.
Ми, Срби, смо позвани да то урадимо, јер баштинимо традицију наших далеких потомака из Лепенског вира и Винче, који су Европи и свету понудили прву цивилизацију и културу.
Морамо данас поново то да урадимо.
То је наша историјска обавеза.
Немојте, молим вас, да се осврћете на искомплекисране аутошовинисте и малограџанере, провинцијалне медиокритете, паланачке згубидане, нити на естрадне салонско-славске патриЈоте, јалове и неспособне, који су сви заробљени култом пропалих европских вредности и који, упркос агресивним наступима у медијима, не резумеју шта је наш данашњи цивилизацијски задатак у одбрани природе, човечанства, наше државе и нашег народа.
Све те вредности морамо да обновимо. Све оне морају да иду заједно. Нема одвајања и појединачног решавања својих проблема.
Његошевски речено – „смјешано најлакше се пију.“
Нема раздвајања.
Не можемо се ми сами ослободити и спасити, ако не ослободимо природу и човечанство.
Узајамно смо везани у тој цивилизацијској побуни.
Дворниковић пише да Запад „ тражи нову формулу спаса.“ / стр.33/
Нудимо нову формулу спаса.
Патологија стицања, грабљења, отимања и прождирања је створила наказни неолиберални капитализам. Који ће да удави сам себе.
„ Сви би хтјели да стичу, нитко да ствара; сви да искоришћују, нитко да се ЖРТВУЈЕ. Култура искоришћавања ће удавити сама себе.“ / стр.34/
Криза је душевна.
Треба нам – РЕФОРМА ЧОВЕКА!
„ Реформа човјека, не само реформа друштва.“ / стр.35/
Али, каквог човека?
Коренита промена хуманог човека, уместо владавине психопатског демагога.
Најбољи есеј, у овој изабраној збирци Дворниковићевих текстова, према мом мишљењу, есеј који до танчина погађа нашу данашњу националну трагедију, који је толико савремен да се човек запрепасти ингениозношћу аутора, зове се „ ПСИХОПАТСКА ДЕМАГОГИЈА“.
Цитираћу Дворниковићеве реченице, јер оне боље говоре од свих мојих анализа и препричавања његових бриљантних и критичких мисли о пропасти демократије и култу личности шизофреног Узурпатора.
Идемо редом.
„ У више европских држава захујала је ….ПОШАСТ, ношена једним новим типом ПРОРОКА и ДЕМАГОГА…све под љуском демокрације, парламентаризма, права „већине“ и опћег права гласа, најозбиљне почиње да угрожава све тековине више културе.“ / стр.49/
О чему се ради?
„ Уместо да демократија, по природној својој намени и селекцији избије у АРИСТОКРАТИЈУ, тј. у владу најбољих представника… ми видимо да суровом демагогијом, злоупотребом демократскох установа избија баш противно права КАКИСТО-КРАТИЈА, тј.владавина најгорих.“
Шта се променило за сто година?
Ништа.
Какисто-кратија и даље влада.
Које су последице владавине олоша?
„ …држава добива изглед ЛУДЕ КУЋЕ. Нико не зна излаз, свак осећа ругло и наопакост ситуације, сав је интерес абсорбован вечитим трзавицама, борбана и кризама да се одахнути не може..“ / стр.50/
Одличан опис стања пропасти данашње Србије.
И?
Шта се онда дешава?
„ … иза свега тога цери се дијаболско лице ДЕМАГОГА. У томе он живи и то је његов елеменат. Он о коме ЈЕДИНО треба да се слуша, ГЊАВИТЕЉ и МОРА целе нације и целе државе.“ / стр.50/
Како је тај Демагог успео да се наметне?
„ Демагог пре свега поседује оштар њух за ниске најраширеније инстикте гомила… Демагог тендира према доље, према анималном, социјално и етички негативном. Он се обраћа на негативне психичке полуге, на ЗАВИСТ, ЕГОИЗАМ, ЛАКОМОСТ, МРЖЊУ.Он води рачуна о конкретном, просечном појединцу , са свим оним фактичким инстиктима који човека покрећу.“ / стр.51/
Како се он приближава том просечном појединцу?
„ Он зна све његове свесне и несвесне потребе, притајење жеље и незадовољства, нарочито она најдубља, свима заједничка која извиру из неудовољивог човечијег егоизма.“
Да ли је довољно то што он зна?
„ Он се сам УЖИВЉУЈЕ у то психичко подземље и спреман је вазда да се УНИЗУЈЕ и СПУШТА на ту разину.“
Како осваја гомилу?
„ Он „улази под кожу“ гомили….Демагог нема стида.“
Шта он добро зна?
„ Зна он ону несрећну грађу човечије душе да по природи лошији потмуло МРЗИ бољега, неопрани опранога, незналица образованог.“ /стр.52/
И шта онда ради?
„ ПОТПАЉУЈЕ стално ту мржњу, јер добро зна да та мржња најјаче веже главу уз главу у његовој гомили.“
Како?
„ Култом мржње и егоизма.“
Па, шта тиме добија?
„ Дубоку криминалност. У сваком демагошком захвату има нешто подмукло криминално.“
Како то намеће?
„ ФРАЗЕ и блиставе речи морају се понављати до несвести, а нарочито мора да се нека извесна мржња, неко незадовољство распирује до крајњих граница.“ / стр.53/
Чиме се још служи ?
„ ОБЕЋАЊА даје безгранично, јер то гомила најрадије слуша и ради њих највише грне за пророком и вођом.“
Зар је то довољно?
„ Приказује се њима дубоко сродан и сапатнички, жести се и грди, шали се или баца најгрдније бесмислице, све према томе како ће психу гомиле што јаче да захвати.“
Како би га најбоље описали?
„ Ташт је и себељубив, умишљен и несносан, подао и несвестан, претворан и лажљив, морално циничан управо до НАКАЗНОСТИ.“
Који му је циљ?
„ Он мора да буде вођа, пророк, реформатор, владар.“ / стр.55/
Мора?
„ Мора да се циљ упиљи свом вируленцијом ФИКС ИДЕЈЕ.“
Зар је на све спреман?
„ Не бира средства ни етичким ни естетским мерилом.“
Шта то значи?
„ Ништа га не може омести, сад је крајње дрзак, а сад крајње кукаван, само да може даље срљати по сваку цену… неизрециво је неосетљив…Неуморном брбљивости и наметањем хоће стално само на себе да упозорава….он главиња, лупета, виче, кревењи се, што било- само да очи гомиле стално буду упрте у њега.“
Зар је толико заслепљен јавности?
„ Његова жеђ за „јавности“ неутажива је; све друго мора у страну, само он мора да се види и чује…Било под коју цену, он мора сав интерес јавности да попије и тако се развија том посебном лудачком наметљивости у праву гњавитељску мору целе своје околице.Новине треба само о њему да пишу, само о њему говори… И зато он стално и неуморно виче.“
Па, о чему прича?
„ … о свему и свачему; главно је само да се он чује. Пане киша, он даје изјаву, кихне политички противник, он даје оцену и осуду, макне се нешто у иностранству, он даје мишљење и брзоплете карактеристике људи и народа, раса и епоха,свих земаља и свих небеса.“ / стр.56/
Како се то стање зове?
„ Психопатска демагогија.“
А он?
„ Психопата демагог.“
Ко може ту дијагнозу још да потврди?
„ Класик психологије гомиле Гистав ле Бон.“
Имали нам онда спаса од те болести ?
„ Не може гомилу фасцинирати бистар и сређен дух, морално висока личност која не може обећавати и исликавати све оно што маса жели – и који се најзад не може да поклони тој маси. „ / стр.57/
Шта је решење?
„ …ОПЋЕ ОБРАЗОВАЊЕ НАРОДА…“
Како?
„ …учиниће да болесници пророци не дођу до стада.“
Шта нам је Шекспир у „ Хамлету“ поручио?
„ У великом свету лудило не сме слободно да шета.“ / стр.58/
Дворниковић у следећим есејима пише да духовно излапели Запад , кога карактерише: „ крвожедно садистичко инквизиторство…грозна лакомост империјализма и брутални технички материјализам“ /стр.72/, не зна и не жели да зна савршено ништа о нашој прошлости, који никада не показује да разуме и саосећа трагедију Балкана, јер су Балканци за њих само непоћудни варвари „ иако је баш тај словенски Балкан извршио за Европу један грозан и мученички задатак : да својим телом стане као бране Европе према разорном монголизму. Турска сила иживела се на Балкану, на ЖИВОМ МЕСУ СЛОВЕНСКОМ, као нигде другде …“ / стр.66/
Лицемерна и окрутна Европа нам то ни данас не признаје.
„ Примитивност , некултурност, то су били први наслови којим нас украсише.“ / стр. 66/
Затвара очи пред нашом древном историјом, фалсификују историју како њима одговара, скривају истину да „ надиру азијске хорде да пресеку историјску нит и избришу нас за неколико столећа као државни народ са лица Европе… Била је то дуга ноћ културног сна, немирна и депресивна, са исманлијском мором на грудима.“ / стр.63/
Европа је ишла даље.
Заборавила је на нас. Изгубила нас из вида.
Обновила се ренесансом и започела своју нову епоху. Ми смо утонули у османлијски ропски мрак.
Крварили смо и умирали за њене интересе.
Жртва остаде не само непризната, него и презрена. / стр. 92/
А онда, безобразно надмена Европа, гледа нас са висине, цинично се смеје и пита нас поспрдно:
„ А где сте били досада?!?“
Дворниковић пркосно одговара за све нас.
„ Ту смо, и стићићемо вас!“ / стр.67/
Шта је подстрек за тај нови почетак?
„ …КУЛТ косовске катастрофе постаје религијом ВАСКРСЕЊА, а успомена на „ Немњиће старе“ подстрек за нови почетак.Започиње страшна борба: бити или не бити.“ / стр.64/
Комунисти су Дворниковића прогласили за реакционарног мислиоца.
Забранили су штампање његових дела.
Повремено се издржавао продајући своје аквареле.
Умро је у Београду 30 септембра 1956.године.
Београд, 7532.г. гроздобер
