Početna Tekstovi ВЛАДАВИНА МИЛАНА ОБРЕНОВИЋА – V DEO

ВЛАДАВИНА МИЛАНА ОБРЕНОВИЋА – V DEO

509
0

ПЕТИ ДЕО – СРБСКО-БУГАРСКИ РАТ

Побуном 6. септембра 1885.године у Источној Румелији дошло је до природног уједињења са Бугарском.

Краљ Милан је  схватио да је добио прилику за свој, толико тражени, балкански рат.

Наметнуо је став напредњачкој влади да ће Србија снагом оружја да поврати балканску равнотежу.

Какву балканску равнотежу?

Па,Источна Румелија је насељења Бугарима и било је природно да се присаједини са матицом.

Све је било још бесмисленије када знамо да су Бугарска и Источна Румелија биле уједињене под управом истог човека, који је носио у Бугарској титулу кнеза, док је у Румелији носио титулу турског гувернера.

Зашто је то уједињавање угрозило србске националне интересе?

Краљ Милан је сматрао да је таква Бугарска значила крах Србије?

Глупост!

Ординарна политичка глупост краља Милана, који је само видео јединствену прилику да отпочне било какав балкански рат  да би увукао Аустрију и Русију у тај рат.

 

Наредио је мобилизацију војске и сазвао Народну скупштину ради одобрења ратних зајмова.

Почео је да посећује војску и да их убеђује да ће их водити у рат са непријатељима.

Војска је била зачуђена и питала га је – ко су нам непријатељи?

Народ није разумео рат са Бугарском.

Народ је подржавао рата са Аустријом око ослобађања Босне и рат са Турском око ослобађања наших древних територија.

 

Аустрија није подржавала рат Србије са Бугарском.

Плашили су се да ће тако доћи до сигурног рата са Русијом.

Аустрија није желела рат са Русијом.

Одвраћала нас је од рата, али је, ипак, из банкарских интереса, посредовала код добијања ратних зајмова код Лендербанке.

Краљ Милан је занемарио тајни уговор Немачке, Аустрије и Русије из 1881.године, где је договорено да Аустрија признаје уједињење Бугарске и Источне Румелије, док је Русија пристала на аустријску анексију Босне и Херцеговине.

 

Краљ Милан је био потпуни политички дилетант, који је умислио да је велики државник.

Направио је потпуно погрешну политичку процену.

Аустрија је отворено рекла краљу да неће дозволити да Србија добије било какве накнаде у територијама, противне Берлинском конгресу, чак и ако победи Бугаре и мораће ће задржати на статусу кога су усвојиле Велике силе.

Рат је, дакле, био и са стране Великих сила потпуно бесмислен и оне су то отворено рекле.

Енглеска је покушала да посредује и приморала је Бугаре да прихвате непосредне преговоре са Србијом.

Међутим, јогунасти и ратоборни краљ на то никако није пристао и одбио је да прими у дипломатску посету бугарског министра Грекова.

Бугари су били спремни да, због уједињавања са Румелијом, дају Србији извесне накнаде, мада су се Турци томе противили.

 

Понашање краља Милана је зачудило Велике силе.

Одбијањем дипоматске мисије Грекове, нанели смо велику увреду Бугарима.

Чак и да су Бугари хтели да нас преваре,  ни ту опцију не искључујем, морали смо да одиграмо дипломатски много мудрије.

Краљ Милан је срљао у један непромишљен рат.

Обезбедио је да Порта, на неодређен и растегљив начин, остане неутрална.

 

Краљ Милан више није хтео да чека и 2.новембра 1885.године наредио је да се објави рат Бугарској.

За повод рата је наведено да су Бугари повредили нашу границу.

Али, то је било тако слабо доказано, да је читава Европа нас оптужила да смо нападачи и да смо изазвали рат.

Проглас краља Милана је био потпуно погрешан, јер уместо да се позивао на кршење међународног уговора по Берлинском конгресу и повреди  равнотеже на Балкану, он се позвао на Брегово и емигрантско питање.

Ово је још један, у низу других доказа, о политичкој плиткоумности и дипломатској неспособности препотеног краља коцкара.

 

Аустријска војничка странка је подржавала краља Милана, јер су они, такође, желели да избије рат Аустрије са Русијом.

Бизмарк је био врло практичан.

Он је сматрао да је добро да се Срби и Бугари покољу, да се добро побију, па ће тако једни друге да излупају и онда би били мање бесни, што Великим силама даје већи простор да им наметну свој вољу.

 

Аустро-угарски посланик у Београду је потпуно подржавао краља Милана.

Уочи објаве рата Бугарској, он је издао званично саопштење своје владе да Аустрија не прима на себе  никакву одговорност за рат.

Када је издао то званично саопштење, онда је сео са краљем и Гарашанином, да би заједно написали проглас рата.

 

Просто је невероватно колико су србски политичари били глупи.

И ништа се, ево, нажалост не мења ни после 140 година наше трагедије.

 

Јавност у Србији није подржавала овај рат.

Написао сам, већина народа га уопште није ни разумела.

То је полазна основа да у таквом рату доживите пораз.

То се и догодило.

 

Могу да напишем да је краљ Милан ушао у овај рат због свог самољубља.

Био је болесно заљубљен у самога себе и своју велику историјску улогу.

Зар нам ово лудило данас није познато?

Њега уопште нису занимали национални интереси нашег народа.

Намерно је доносио, са посебним уживањем, одлуке у инат народу, како би показао неку своју краљевску моћ.

Био је сујетни сноб, који се затворио у себе, никога није хтео да слуша од наших паметних људи, дивио се високим војним круговима Беча, који су га подржавали и правили будалом, спремао је догађаје у највећој тајности и тако је хтео да направи позоришну представу којом ће да задиви читав свет.

 

Србија за овај рат није била спремни на дипломатски, ни финансијски, нити војно.

 

У дипломатском смислу, рат није спремљен никако.

Уопште нисмо имали савезнике, који би нас подржали у случају да рат крене непланирано лоше по нас.

Финансијски нисмо били спремни за рат, јер смо у државној каси имали смао 60.000 динара.

То је било изузетно мало новца да би се кренуло у један нападачки рат.

 

Нажалост, ни војно нисмо били припремљени за рат.

Имали смо само 28.000 војника у сталном саставу.

Нове пушке које смо купили, дошле су у руке неизвежбаних војника.

Требало нам је 15 милиона фишека муниције, док смо ми имали само 8,7 милиона.

Топови нам нису ваљали.

Бројна снага мобилисаног првог позива – 40.000 активне војске, друго позивци 12.000, али бораца заједно је било свега 44.000.

 

Врховни комадант је био краљ Милан.

Због личне сујете, није хтео да узме у Врховну команду прослављене команданте из турских ратова Белимарковића, Протића и Хорватовића.

Уплашио се да, поред оваквих прослављених војсковођа, његова војна слава неће моћи довољно да засија.

Пет батаљона задржао је у земљи, плашећи се да радикали не подигну буну и да га не скину са престола.

 

Неискусан и бандоглав, направо је велике војне стратешке грешке.

Фронт од 300 км је био превише велики за нашу малобројну војску, коју је растурио на три групе.

Тимочка и моравска дивизија су биле сувише јаке за споредне задатке које им је доделио.

Рат са Бугарима краљ није схватио озбиљно.

Мислио је да ће то да буде угодни поход, где ће наша војска само да се  прошета до Софије, јер ће Бугари да се уплаше и побеће од наше војске.

 

Ратни план је био потпуно погрешан.

Видело се да краљ има велики страх од унутрашњег непријатеља и да је много потценио спољног непријатеља.

Стајаћа војска је била краљу верна, док се народне војске плашио.

Ако је, опет, наоружа, плашио се поново њене побуне.

Али, стајаћом војском није могао да добије рат са Бугарима.

 

Бугарска војска је бројала два пута више војника од наше војске.

Били су наоружани боље од нас и имали су нове Крупове топове.

 

На почетку рата, ниједна дивизија није испунила свој ратни задатак.

Млитаво смо наступали и војска није имала никакво ратно одушевљење.

Осећала се велика лабавост и неодговорност у војсци око извршавања добијених наређења.

Муниција се трошила немилице као да се шенлучи, а не воде ратна дејства.

Читав један пук је, у једном тренутку, остао без муниције.

Док су Бугари нападали једну нашу дивизију, друге су стајале и то мирно посматрале.

Врховна команда је била неспособна да води рат.

Сваки час је доносила различите, често супротне наредбе.

Војска је била слуђена.

 

Краљ Милан се, као права кукавица, налазио у Цариброду 30 км удаљеном од фронта. Није излазио на положаје.

Када смо изгубили једну локалну коту на левом крилу наше војске, толико се уплашио да је побегао са Врховном командом из Цариброда за Пирот.

То је био катастрофалан потез.

Краљ је био сломљен и растројен човек.

Био је у вечитом страху за свој живот.

 

Из страха је брже боље побегао из Пирота у Белу Паланку.

Паника је захватила нашу војску, која се повлачила пред налетом Бугара.

Тада је на фронт дошао Гарашанин, који је запретио краљу да ће га лично убити, ако буде наставио тако да се понаша.

Мекушасти скоројевић је закукао и тражио од Аустије да посредују у примирју.

Убеђен да је добио примирје, повукао се у Ниш.

Био је сломљен и исцрпљен.

Причао је без престанка, кукао, јадао се и износио које су све грешке почињене.

 

Наша војска није била разбијена, него је била принуђена да се повлачи, због неспособности краља и Врховне команде.

Бугари су освојили Пирот.

Тако се завршио 15.новембра 1885.г наш промашени рат са Бугарима.

Русија се умешала и зауставила нашу даљу националну катастрофу и понижавање.

Аустрија је посредовала у скапању услова трајног мира.

Наш рат са Бугарима је донео уједињење Бугарске са Источном Румелијом и то је запечаћено проливеном крвљу у наметнутом рату.

Ми смо ушли у тај промашени рат да зауставимо то уједињење, а изашли смо из рата поражени, понижени, изгубили смо територије и ујединили Бугарску.

 

Краљ Милан је показао да је политички идиот и да не зна да води државу.

У очима Европе ми смо изгубили сваки војни и политички значај.

Третирали су нас као кукавице, које предводи највећа кукавица.

Национални понос из доба србских устаника је био потпуно уништен и велика утученост се осећала у нашем народу.

 

Краљ Милан је хтео да поднесе оставку, да се повуче и да напусти Србију са породицом.

Он никада није осећао да припада Србима.

Примио је делегацију министара, коју је предводио Гарашанина, предао им је своју написану оставку.

Одлучни Гарашанин је одбио оставку и почео је да грди краља.

Краљ је бризнуо у плач.

Уплакан,почео је да љуби све министре.

Узео је папир и оловку и рекао да на све пристаје, како министру буду одлучили, јер ће он само да слуша њихове наредбе.

 

Гарашанин, краљица и Аустрија су приморали краља да повуче оставку и да остане на престолу.

Краљица је желела да обезбеди престо њиховом сину Александру.

Тако је отпочео велики јавни сукоб између краља и краљице.

Краљицу је протерао из земље и захтевао је да се силом забрани њен повратак.

Гарашанинова влада је пала због тог сукоба краља са краљицом.

 

Краљ је поново позвао Ристића и био је спреман да у владу позове и радикале.

Аустријском посланику се горко јадао да је уништен, ударио је у плач и гушио се од јецања.

Страним дипломатама је изгледао као бедник, који мора да потражи стручну помоћ психијатара.

Сматрали су да имају посла са нервно болесним човеком.

Највише га је плашило да краљица, после његове оставке, не направи намесништво и преузме власт.

 

Краљ и краљица су живели раздвојено, после чега је уследио развод брака.

Тај развод су пратили скандали, којој се малограђанерска Европа смејала.

Отмица престолонаследника у Висбадену била је прворазредна европска сензација.

Развод брака није правилно извршен.

Краљ је развео сам себе властитим указом, кога је само форме ради потписао митрополит.

Тако је Србија извикана као земља прворазредних дворских скандала.

 

Либерално-радикалска влада је управљала земљом.

Почео је прогон и кажњавање напредњака.

Једна руља је дошла под прозор Гарашанинове куће, бацила камен и разбила прозор, лармајући и прозивајући Гарашанина.

Он је изашао на прозор са пушком и пет пута пуца  у масу.

Срећом, само је једног човека лакше ранио.

Гарашанин је увек био дрчан, одлучан и прек.

Али, остали напредњаци нису имали такву срећу и куражи као Гарашанин.

Почело је злостављање, пљачкање, паљење и убијање напредњака.

Нарочито ван Београда.

Према званично објављеном списку, убијено је 140 напредњака, број злостављених је био сличан, срушено је 50 домова напредњака и 70 случајева паљења њихових имања.

 

У алексиначком и зајечарском округу, због кажњавања у Тимочкој буни, линчовани су неки напредњаци.

Сеоски кметови су премлаћивани коцем, њихови лешеви су натицани на ражањ и јахани су напредњаци и бичевани као коњи.

Тако су напредњаци скупо платили своје злостављање народа.

 

Ако ово историјско подсећање читају неки напредњаци, који данас тако бахато и самоуверено владају, нека се добро замисле шта ће им се догодити након краха Узурпатора и пропасти напредњачке власти.

Дошли смо до самог краја њихове велеиздајничке, криминалне и тиранске владавине.

Грађани Србије су огорчени и траже ОСВЕТУ.

Зато је важно да, након рушења и смене тог напредњачког режима,  што ускоро долази, не добијемо стихијску освету пониженог и опљачканог народа, него да се законски суди напредњацима и да им се одузме имовина, коју су отели од државе и народа.

 

Зар то није поштеније и праведније?

Боље да им суде званичне судије, него да им суди улица и побеснели и опљачкани грађани.

 

 

Радикали су сами преузели управљање државом.

Краљ Милан 20.новембра 1888.г. наређује да се одрже избори за Велику скупштину, која је имала задатак да донесе нови Устав.

Велика Скупштина се састала 11. децембра 1888.г. и бројала је 600 посланика.

Напредњаци нису имали ниједног посланика, либерали су имали сто посланика и све остало су били радикали.

Нови Устав је потврђен и обнародован 22.децембра 1888.године.

Радикали су се борили за парламентарни режим, коме се одупирао краљ.

Али, упркос његовом одупирању, радикали су победили.

Тако је Устав увео званично парламетаризам у Србију.

 

Краљ је дао оставку 22.фебруара 1889.г. и пренео власт на свог сина Александра, којим је , све до његовог пунолетства , управљало Намесништво у саставу : Јован Ристић, генерал Коста Протић и генерал Јован Белимарковић.

Финансијско стање краља Милана је било очајно.

Његови дугови су били преко 600.000 франака.

Више се нигде није могао да задужи.

Дугове је решио тако што му је Аустрија дала 700.000 франака.

 

Када се ослободио власти, био је раздрган као да се ослободио великог терета.

Шетао је у цивилно оделу кроз Београд са својим великим псом

Имао је само 35 година.

 

 

 

 

 

 

 

 

Поштовани пријатељи,

 

Изнео сам основе владавине Милана Обреновића.

Сматрам да је ово изузетно значајно за наше данашње време, поновне владавине једног лакомисленог Узурпатора и похлепних напредњака, време које је Србију поставило пред нове историјске изазове.

Ако сте заборавили како је владао Милан Обреновић, сада сам вас подсетио.

Ако нисте знали, сада имате добар подстицај да узмете књиге у руке и да читате, како бисте добили детаљан пресек тог доба.

Показало се и овом приликом, да можемо много да научимо из историје.

Ако смо спреми да учимо.

 

Истовремено, писао сам о владавини краљ Милана јер сма видео да неки настоје да га прикажу као великог државника.

Надам се када прочитате све што сам написао, можете да донесе свој суд.

 

Живимо у добу у коме се историја занемарује, фалсификује и које књиге сматра сувишним и непотребним у дигитално свету зомбирања људи.

Све што сам написао, требало је да раде наши историчари.

Али, они се плаше сучељавања са изазовима данашњег доба.

Част, наравно, изузецима, који се храбро боре за спас Србије.

Не смемо да дозволимо да нам намећу неке старе у неуспешне националне  величине, које добијају улогу коју они нису заслужили.

 

Надам се да сам успео да извучем најинтересантније детаље из ове владавине и да се осврнем на њихову данашњу савременост.

Тешка времан су пред нама.

Ако будемо учили на грешкама из наше прошлости, онда нећемо правити грешке за нашу будућност.

Немамо право да уништимо будућност нашег поколења.

Због нашег данашњег конформизма и кукавичлука.

 

Београд, 7532.г. шумопад