Početna Tekstovi ВИШЕ ОД ИСТИНЕ

ВИШЕ ОД ИСТИНЕ

580
0

                                      ДЕЈАН ОГЊАНОВИЋ

                                      „ ВИШЕ ОД ИСТИНЕ“

КАДИЈЕВИЋ О КАДИЈЕВИЋУ

 

О Ђорђу Кадијевићу / р.1933. Шибеник/ данас се мало зна и говори, мало се пише, јер је наш најбољи режисер, сценариста и ликовни критичар, који је добио највеће  европске награде за серију „ Вук Караџић“, који је снимио први легендарни југословенски хорор Лептирица / 1973/ и највећи хорор српске кинематографије Свето место / 1990 /, који је снимио 19 филмова и две серије, неприметно нестао, пропао у забораву потрошачке баналности, заједно са посрнућем и растакањем читавог окованог друштва, које се вулгаризовало, примитизовало наметнутим  перверзним наративима, које је добило агресивну бестијалност, искључивост, немилосрдност у бахатом трошењу буџетских средства пореских обвезника, све са циљем да се заглупи, лоботомира и пороби србска културна јавност и да се од грађана направе послушни зомбирани идиоти.

 

ЂК не треба Србији, јер је уметнички интелигентан, виспрен, врцав и оригиналан, учен, ренесансног изражаја, слободарских схватања, искрени поборник одбране правих уметничких вредности, непоткупљив, доследан, храбар, мисаони стваралац, који не може да се уклопи у досадне докторске стереотипе, професорске фусноте, политичке идеологије тоталитарног једноумља, који не зна да пузи, моли, преклиње, да се додворава, љуби скуте и понижава пред бандом политичких разбојника који нас уништавају из темеља, који немају никаква знања и афинитете о уметности, који су примитивни, бахати, глупи и који размишљају, уместо главом, логиком дебелог црева.

 

ЂК не зна да се гура, лакта, намеће, јер сматра да је то грађански неваспитано и погрешно, некултурно, не зна да  сам себе промовише, да се хвали, рекламира, буса у прса, не зна да тртља, брабоња, баљезга и трабуња гомиле свакодневних глупости, не зна да се додворава моћницима, да им ласка и подизали, да им љуби скуте, не зна да оговара, опањкава, трача, неће да гази преко својих високо постављених етичких принципа, да се сагиње, клечи и пузи, не пристаје да му медиокритети, снобови, демагози, комесари и идеолошки инквизитори држе предавања о уметности, да му намећу свој, примитивни и банални, кичерајски поглед на уметност, већ деценијам остаје усамљен, одбачен, заборављен, склоњен и потиснут, прецртан и искључен, јер се не уклапа у опште постављене квазиуметничке каноне свакодневног простаклука, који служе тоталитарним системима за коначно поробљавање, покоравање и  лоботомирање одбаченог, презадуженог и изманипулисаног савременог конзумента.

 

ЂК признаје да је он вечити – бегунац! Настао  у бекству од судбине. Почететак његовог упадања у самоћу и лутање, у неку врсту бескућништва, недоумљености и обезавичавања. / стр.21/

 

Интегрални је хришћанин, који је прво крштен као католик, па тек много касније и као православац.

 

Дочекао је крај рата у сулудом савезничком бомбардовању Београда 1944.године и то су му били најстрашнији тренуци у животу, да би га из рушевина куће, која је била погођена бомбом,  извукли и медицинску помоћ му пружили, да комедија буде потпуна, немачки војници.

Тако је стекао апсолутни скептицизам, схватио је да је човек зрно на ветру и да је живот једно стално избегавање смрти. / стр.23/

 

Све што ради је у дијалогу са смрћу. И филм „ Штићеник“ на  најаутентичнији начин говори о њему самоме.

 

Послератно стање је по својим страхотама и несрећама које су настале, по општем ентропијском клишеу, по подмуклости, одмаздама, чишћењу, масовним ликвидацијама, лешевима које је гледао, тенковима које прелазе преко тих лешева, по главама које пуцају као лубенице под гусеницама, по неописивом смрду труљења људских тела,  по безвлашћу, пљачкама, упаду у станове пијаних Руса и Черкеза, све је то за њега било више сатанистично него време рата или, како каже, настала је права послератна  апокалипса. / стр.28/

Упркос свим настојањима да сними филм Крај рата, који би се наставио на ратне филмове Празник и  Поход, обрађујући дрско и арогантно све што је доживео у данима ослобођења, комунистичка цензура, прочитавши сценарио, није дозволила то снимање.

 

Тада почиње да сазрева и да схвата да је човек недовршено биће, коме фали једна греда у глави, да човек не разуме ни себе, нити другог човека, да страда сам од себе, да се узајамно сукобљава и да тако поспешује ефикасност Зла, да је такво стање непоправљиво, безизгледно, да се шири опште безнађе и да је његово бављење уметношћу у ствари покушај избављења.

 

„… ја не желим да својим делањем у животу допринесем том хаосу у којем јесмо. Све професије су обрукане, све су корумпиране,све су у крајњем исходу агресивне и репресивне…..Наука је произвела средства највећих опасности и зла које познајемо, до могућности самоуништења човечанства…“

 

На тај начин настаје „ један апарат који….производи репресију и следи ентропију. Једино што се супроставља тој ентропији – то је УМЕТНОСТ.“

/ стр.36/

 

Шта цени код себе и других?

 

Чедност у примарном доживљају ствари…Ко то изгуби…тај упада у свет категорија.“ / стр.41/.

 

Који је филм оставио на њега велики, незабораван утисак?

 

„ Филм Роберта Роселинија „ Рим, отворени град“ из 1945.године.“

 

Које уметничко дело је постигло највећи циљ?

 

Оно које може променити ваш живот.“ / стр.47/

 

Шта је најгора ствар у животу?

 

„ Најгора ствар у животу није зло, него ТРИВИЈАЛНОСТ.“ /стр.209 /

 

Шта замера југословенском филму?

 

„ Склоност према тематизовању ПОЛУЧОВЕКА, избегавање одговорности да се на екран доведе човек који је свестан историјске ситуације у којој живи и који сноси пуну одговорност за њу….Много је лакше направити получовека који ће да увесељава филмску публику зато што она дели све његове мане и смеје се њима…Мене је СТИД што сам у старости доживео такав ужасан пад једне кинематографије.“ / стр.211/

 

Ко је интегрални човек?

 

„ Човек који интегрише људски универзум.“ / стр.242/

 

Питање религије?

 

„ Треба разликовати религиозно и религијско. Ја сам религиозно индиферентан. Али сам религијски врло заинтересован.“ / стр.212/

 

Најбољи филм свих времена?

 

Андреја Тарковског „ Рубљов“.

 

Узори?

 

„ Куросава, Масаки Кобајаши и Кенето Шиндо.“ / стр.217/

 

Ко је добар режисер?

 

„ Онај који прави прецизну разлику између раног и позног Витгенштајна.“

 

Шта га нервира?

 

„ Несносна беда постојећег.“ / стр.225/

 

О Србима?

 

Ми смо један од најмистичнијих народа у Европи.“/ стр.226/

 

О  Лептирици?

 

„ Гледалац види једну причу која га испуњава ужасом, али он стално очекује да ће на крају добити објашњење шта је узрок толике страве – и на крају то не добије… Лептирица стално лети ту око нас и не можемо је се  ослободити.“ / стр.232/

 

А Свето место?

 

„Код мене је главни демон – лепотица! /стр.405/ …А моје подозрење према лепоти потиче од тога што је и пали анђео био леп. / стр.411/…И зато су све инкарнације зла код мене – лепе.“ / стр.412/

 

Зато је Манола из Празника леп и ћутљив?

 

„ Да, морам да признам да нисам срео човека те врсте. Ја сам хтео да прикажем оно што је моја преокупација, да се суочим са Сатаном….Дакле, он је сублимирао све оно што сам ја о кољачима чуо….Манола је нека врста астероида , а не неки конкретан, историјско-антрополошки податак.“

/ стр.79/

 

Шта је уметност?

 

„ Уметност има своју етику и чистоту, своју истину неухватљиву за ентропијски процес који иначе вуче у црну рупу све остало.Она је у том смислу божанска, у њој постоји нешто сакрално, јер изража тежњу човека…тежњу за оним што је „ више него  истина““. / стр.330/

 

Може ли уметност да се спута и ограничи?

 

„Уметност ће увек доћи на своје и реће своју реч, па макар и кроз петсто година:“

 

Пример?

 

„ Ми смо за турску Босну триста година чекали на Иву Андрића и „ Травничку хронику“ и „ На Дрини ћуприја“.“

 

Или?

 

Ми смо за трагедију коју је наш народ доживео у време барока , у сеобама XVII и  XVIII века, чекали двеста година да нам Црњански покаже шта су то сеобе.“ / стр.331/

 

О уметнику?

 

„ Не може се постати уметник, уметник се може само БИТИ.“ / стр.340/

 

Најлепши тренутак у каријери?

 

„ Када смо радили „ Карађорђеву смрт““ / стр.344/

 

Зашто?

 

„ … а сељаци, тај народ који се ту скупио, сам прилази и љубе му / Карађорђу/ руку.И он /глумац/ почне да плаче ко дете..и плачу сељаци, и њему сузе иду, и ја плачем, и цела екипа плаче.“ /стр.345/

 

Шта сте тада спознали?

 

Ја сам тада знао да тај народ није стока…Због оваквих људи свет треба да постоји. И треба волети људе и треба чинити за њих.“ / стр.346/

 

Која је Ваша мана?

 

„ Моја фатална мана је што немам тај продуцентски дар?“ / стр.471/

 

Која је Ваша велика мана?

 

„ Имам велике мане : не знам језике, повучен сам, немам ту врсту талента да себе пласирам.“ / стр.457/

 

Написали сте многе нереализоване сценарије, који, нажалост, нису снимљени?

 

„ Иза мене нико не стоји.“

 

Шта је био проблем?

 

„ Затекао сам се у једној стварности у којој за мене више није било места.“

 

Ко је онда крив?

 

Моја гордост: ја нисам хтео да удостојим ту стварност неког мог дела.“

/ стр.443/

 

Објасните?

 

„ Тада сам први пут осетио неку анахоретску гордост – анахоретски значи пустињачка, усамљеничка. Ја сам намерно постао анахорет.“

 

Ни због серије Свети Сава нисте могли да попустите у гордости?

 

Серија је пропала због избијања рата деведесетих. Ја сам тада доживео праву катастрофу….Ја сам се нашао у једном вакууму.Одједном се распало све оно на чему сам ја базирао свој дотадашњи рад.“ / стр.456/

 

Који је најбољи сценарио који сте написали?

 

Женидба Максима Црнојевића.

 

Зашто?

 

 То је моје двојништво са Максимом : та туга и несрећа као моје основно расположење.Максим цело време тугује и трпи радњу, односно судбину. И трпи је до краја. Е, то- трпети до краја, то је моја велика преокупација.“

 / стр.452/

 

Које принципе у Вашим филмовима заступате?

Заступам стално принцип да ми морамо да се вратимо нашој изворној културној парадигми,а то је источна парадигма, Византија, а не да се окрећемо према Западу.“

 

Шта то значи?

 

„ Вратимо се ономе што смо ми. Словенској души…а не бароку, на који смо ми натерани, и не модернизму на који смо насукани инерцијом после такође натуреног нам романтизма.

 

Хоће ли надмени и осорни Запад да обрати пажњу на нас?

 

„ Хајде да ми нешто дамо,оно што Запад од нас чека,оно што смо ми. Да кажемо нешто своје.“

 

Имамо ли ми снаге за такав културни подухват и заокрет?

 

„ Ми своју реч нисмо рекли од средњег века до данас.“ / стр.453/

 

Како то мислите?

 

Историјске околности су нас спречавале.Ми смо пресечени. Да је настављен развој Србије онако како је деспот Стефан започео, мибисмо имали своју ренесансу.“

 

Где је онда наше место?

 

И ми, који смо требали да будемо транзитна веза између Истока и Запада, нисмо одиграли своју улогу како треба и до краја.“

 

Зар наше место није на Западу?

 

„ Ми немамо шта да тражимо са њиховом декаденцијом.“

 

А Европа и европске вредности?

 

Тек онда, када се споје Исток и Запад, имаш Европу. Данас се Европа помиње само као Запад.“

 

А Исток?

 

Нема Истока. Исток је заборављен. Ја сам дубоко побуњен против тога. Ја знам да Византија живи : она живи у мени.“

 

 Данас је такав став у нашој владајућој квазиелити јерес?

 

Деспот Стефан Лазаревић је пре пада Смедерева почео са једном српском варијантом ренесансне уметности и цео свет би био богатији за целу једну НОВУ ЦИВИЛИЗАЦИЈУ.“ / стр.454/

 

Како се национално осећа?

 

„  Моја мајка је Хрватица, а ја сам Србин….себе сматрам једним ситним, неприметним грађанином света.“ / стр.331/

 

Како данас видите себе?

 

„ Ти си у ствари мртав, само још ниси умро.“

 

Уметнички?

 

Ја сам сада у свету после себе.“

 

Београд, 7532.г. коледар