Èitajuæi istorijsku graðu iz Prvog srpskog ustanka, naroèito izveštaje sa skupština ustanika, zapažamo da je neuki narod, èiji je voða takoðe bio nepismen, za svoje predstavnike uglavnom birao viðenije domaæine i trgovce. Kada znamo da je legalna turska vlast, boreæi se protiv janièara, ranije dala nahijama teritorijalnu samostalnost, gde su srpski kneževi imali svu izvršnu vlast, onda je potpuno razumljivo što su kneževi bili organizatori i voðe narodnog ustanka. Znajuæi koliko su knezovi bili omiljeni i priznati u narodu, dahije su, došavši na vlast prevratom i ubistvom umerenog Hadži-Mustafe, na prevaru posekli srpske starešine, misleæi da æe tako spreèiti podizanje bune. Nadali su se da æe se obezglavljeni narod uplašiti i da neæe uspeti bez starešina da se pobuni. Meðutim, uprkos tolikoj predostrožnosti, život je bio mnogo jaèi od nasilja i ustanak je buknuo. Dahije su naèinile veliku grešku. Nisu shvatile istorijske procese. Slabljenjem turskog carstva srpski narod se veæ bio izborio za odreðeni nivo samouprave, ne doduše tako visoke kao Moldavija i Vlaška, ali sasvim dovoljne da više nije hteo da se vrati na stari janièarski period. Jedna istorijska epoha je nepovratno prošla.
Izbijanjem samog ustanka, koga su potpomagali i carski Turci, pokazalo se da, uprkos zloèinaèkoj seèi kneževa, u narodu još postoje odvažni i spremni ljudi koji mogu, silom nastalih istorijskih prilika, da uspešno komanduju vojskom, organizuju vlast na osloboðenoj teritoriji i udare temelje samostalne srpske države. Moramo se zapitati, iskreno se diveæi podvizima tih neukih ljudi, otkuda njima takva državnièka vizija i organizaciona sposobnost?
Ako za trenutak iskljuèimo, što se nikako ne sme raditi, vekovno seæanje naroda na svoju izgubljenu srednjevekovnu državu i dinastiju, koje su pale u odbrani hrišæanstva, onda objašnjenje za uspeh ustanka i stvaranja zaèetaka buduæe samostalne države trebamo tražiti u saznanju da su voðe ustanka, gledano iz današnje perspektive, bili – poslovni ljudi. Sposobni preduzetnici koji su uspešno vodili svoja domaæinstva, trgovinu ili upravljali nahijama. Raspadom nekadašnje velike turske imperije oni su uvideli da postoji moguænost da se proširi njihovo poslovanje i da mogu konkurisati na konjukturnom evropskom tržištu, koje je bilo zahvaæeno ratnim dejstvima, sa prehranbenom robom neophodnom za svaki vojni pohod. Promuæurni srpski poslovni ljudi su shvatili da se više ne može ni živeti a ni poslovati pod bolesnikom sa Bosfora i da je pravi trenutak da se napravi sopstvena država. Naravno, oni su znali da æe biti dosta posla i na nedovoljno razvijenom domaæem tržištu, te su bili životno zainteresovani da se preokret izvrši i zemlja što pre oslobodi. Ne samo da su vešto upravljali narodnim nezadovoljstvom, pothranjujuæi vekovnu želju naroda za slobodom i sopstvenom upravom, veæ su sami bili u prvim borbenim redovima i svojim liènim primerom pokazivali da su spremni da se žrtvuju za novu državu.
Kada je došlo do oslobaðanja teritorije beogradskog pašaluka, vrlo brzo su nastali novi organi vlasti. Najviši organ vlasti bila je – narodna skupština. Nju su saèinjavali najviðeniji ljudi svih nahija koji su odluèivali o svim životnim pitanjima daljeg voðenja ustanka. Tako sastavljenja narodna skupština još više je privukla i ohrabrila narod da se bori za svoju nezavisnost. Voðama srpskog ustanka izabranim narodnom voljom nije, dakle, bilo odveæ teško, mada su bili bez državnièkog iskustva i školske kvalifikacije, da se bave pitanjem domaæinskog voðenja i organizacije samog ustanka. Izrasli u surovim neprilikama oni su godinama, pritisnuti turskim zulumom, vodili svoje poslove i borili se za opstanak. Nisu više hteli da tavore pod tuðinom. Nova država otvarala im je velike poslovne poduhvate i oni su svim raspoloživim snagama i sredstvima ušli u organizaciju ustanka. To je bilo presudno za njihov uspeh.
Poslovni svet, prepušten sam sebi, nauèio je da svoje odluke samostalno donosi na osnovu realne procene. Oni su dobro znali da svaka iluzija, zanos ili pogrešno viðenje može dovesti do neželjenog gubitka. Naravno, neželjeni gubitak u tako nesigurnim vremenima uglavnom vodi u propast i siromaštvo, a èešæe se završava i samim gubitkom života. Zato se kod tog sloja ljudi razvio izuzetan oseæaj za meru vrednosti. Oprezni i sumnjièavi gledali su na istorijske dogaðaje iz svoje raèunovodstvene logike, suèeljavajuæi uvek prikupljene prihode sa nastalim rashodima, tako da su vešto vodili ratove i postavljali organe državne uprave. Kako su mnogi od njih veæ ranije uèestvovali u ratovima carskih Turaka protiv janièara Pazvan – oglua ili u austrijskim frajkovima, oni su, zahvaljujuæi svom preduzetnièkom duhu, vrlo brzo uspeli da organizuju vojsku srpskih ustanika. To im je bilo mnogo teže da urade, nego da organizuju organe vlasti pošto su, kao što rekosmo, mnogi od njih veæ vršili vlast u svojim nahijama.
Kada sve ovo znamo, onda je sasvim razumljivo da su skupštine ustanika, održavane dva-tri puta godišnje, uvek poèinjale razmatranjem i usvajanjem budžeta, da bi se tek nakon toga prešlo na spoljno politièka i vojna pitanja daljeg razvoja ustanka. Domaæini, trgovci i kneževi nisu mogli da razmatraju geostrateški položaj ustanka a da prethodno, kako to dolikuje poslovnom svetu, ne usaglase svoje namere sa finansijskim stanjem. Znali su oni iz iskustva da nema uspeha dok se svi troškovi ne pokriju prihodima i da nema nezavisnosti dok se sam narod za nju ne izbori. Bespovratna pomoæ iz inostranstva, na svu njihovu sreæu, nije im ni dolazila, jer su sve porudžbine džebane, oružja i opreme plaæali iz sopstvenih prihoda koje je usvajala skupština senatora. Naravno, tom poslovnom svetu nikad ne bi bilo jasno zašto bi stranac trošio svoje novce na njih a da pritom nema nikakav interes. Oprezni trgovci plašili bi se takve iznenadne pomoæi, ne zbog toga što im ona nije trebala, veæ zbog neèeg što bi moglo doæi naknadno. U trgovini nema ljubavi, veæ vladaju samo usaglašeni interesi. I baš zbog toga, oni su znali da æe raèun za naplatu kasnije sigurno doæi. Èesto se dešavalo da taj raèun, kada stigne, bude toliko velik da se mnogi pokaju što su uzeli poklon, umesto da ga plate. Ali, nažalost, tada je sve kasno. Zbog toga voðe srpskog ustanka uredno plaæaju svaku porudžbinu. Plaše se da im naknadno isporuèen raèun ne pobrka buduæu raèunicu. A oni, svesni šta dobijaju, planiraju dugoroèno.
A kada èine greške i kada vojno gube, to je samo zbog tradicionalne srpske nesloge. Svi su postali važni i odjednom su sve hteli da imaju.
Ali sve te greške i propast Prvog ustanka pomoæi æe novim voðama da u Drugom ustanku izaberu najsposobnijeg i najveštijeg koji æe zemlji doneti neophodno potrebnu slobodu i nezavisnost.
Taj neko je, opet, bio – trgovac!
Ovoga puta – Veliki Trgovac!
I na kraju, šta danas da kažemo? Ko su danas dahije? Ko janièari? Ko su srpske voðe? Zašto narod ne sledi svoje voðe? Zašto nema promena?
Kraj toliko uèenih ljudi sa diplomama, magistratima i doktoratima, kraj toliko profesora univerziteta i saradnika instituta, kraj toliko filozofa, sociologa, pesnika, pisaca, generala, pravnika, psihologa i politièara meðu našim opozicionim liderima izgleda da prave politièke pameti nema. Pored tolike uèenosti i informacionih sistema, skupo plaæenih plakata i oglasa, pored osloboðenih lokalnih medija, nevladinih organizacija i otvorenih društava, preko 60% nezadovoljnih biraèa ne zna za koga da glasa. Oni nikome ne veruju i zato nema promena, a država se urušava i propada.
Kako to da objasnimo? Znate li vi možda odgovor?
Kako su naši preci, neuki ljudi, nepismeni i nestruèni uspeli da naprave državu? Kako su oni uspeli da se oslobode tiranije i ropstva?
Jedini odgovor koji nam se nameæe je da su uspeli jer su imali prave voðe – domaæine! Poslovne ljude koji su oèekivali da mnogo više dobiju otvaranjem tržišta, nego monopolisanjem i zatvaranjem propalog sultanskog sistema. Poslovni svet koji nije šurovao sa dahijama i janièarima, veæ je svoj uspeh vezao za blagodet države i naroda. Preduzimljive ljude koji znaju da zaraðuju na slobodnom tržištu, ne prihvatajuæi da se nagode èak ni sa carskim Turcima.
Ali, gde su naši poslovni ljudi? Zašto nisu u prvim protesnim redovima za nastanak graðanskog društva i tržišne privrede? Gde su se sakrili? Zar misle da æe svoje male privilegije, steèene u dosluhu sa moænima, saèuvati u opštem propadanju države i naroda? Èekaju da neko drugi uradi ono za šta su oni zaduženi. Neko ko æe ih ponovo poštediti i zaštititi od opšte konkurencije. Ali, raèunica im je pogrešna. Nikoga država neæe štititi, veæ æe tražiti da se poštuju tržišna pravila igre. A tada æemo, napokon, videti ko je spreman za tu utakmicu a ko nije. Naravno, prljave igraèe æe sudija morati da iskljuèi iz igre.
Za primer drugima.
Beograd, 14.05.2000.
