Većina ljudi koji su živeli 1800. godine jedva da su bili bogatiji od ljudi koji su živeli sto hiljada godina pre Hrista, a ni njihov način ishrane nije bio ništa bolji. Nisu bili ni višeg rasta, niti su duže živeli. A onda, negde oko 1800. godine došlo je do naglog ekonomskog razvoja – najpre u Britaniji, a potom i u drugde. Kako je ovaj ekonomskih razvoj započeo? U svojoj knjizi Prosvećena ekonomija Džoel Mokir sa Northwestern univerziteta smatra da se presudna promena odigrala u ljudskim umovima. Zbog niza kulturnih promena, tehnički obrazovani kadar je počeo da koristi naučna saznanja u praktične svrhe. Tako su, na primer, preduzetnici rezultate geoloških istraživanja počeli da primenjuju u rudarstvu i transportu.
Malo potom Britanija je dominirala svetom, a onda je njena moć počela da opada. I ponovo se presudna promena odigrala u ljudskim umovima. Istoričar Korel Barnet zabeležio je da su pra-pra-praunuci onih koji su gradili imperiju napustili trgovinu, pokušali da se izdignu iznad praktičnih znanja i da su imali uglađenija shvatanja o tome kako treba živeti.
Danas su ove istorijske činjenice relevantne zato što, po anketi koji je sproveo NBC/Wall Street Journal, 65 odsto Amerikanaca veruje da je njihova nacija trenutno u opadanju. I to je tačno: današnji ekonomski problemi su strukturalne, a ne ciklične prirode. Nalazimo se usred još jednog oporavka sa velikom nezaposlenošću. Plate su u opadanju već desetinama godina. Muke našeg tržišta rada su dubinske i nisu lako rešive.
Prva lekcija kojoj nas uči istorija ekonomije jeste da treba da pokušamo da razumemo svoju situaciju tako što ćemo identifikovati promene u idejama i vrednostima, a ne samo one materijalne. Štaviše, ljudi u svom vremenu slabo shvataju najveći broj suštinskih tačaka ekonomskog preokreta. Ako se na Ameriku baci pogled iz ovog ugla, može se uočiti nešto što liči na „britansku bolest“. Posle decenija izobilja, Amerika se udaljila od trezvenog i praktičnog mentaliteta koji je stvorio njeno nacionalno bogatstvo. Preokret se može uočiti na svim društvenim nivoima.
Da počnemo od elite. Najbrilijantniji američki umovi napuštaju industriju i preduzetništvo, kako bi se posvetili prestižnijim, ali manje produktivnim disciplinama kao što su pravo, finansije, konsalting i neprofitni aktivizam.
Danas bi bilo sramotno, ili barem anti-kulturno, da se diplomac Ajvi lige zaputi u Akron i tamo zaposli u maloj proizvodnoj kompaniji. Nasuprot tome, 2007. godine je 58 odsto diplomiranih studenata i 43 odsto diplomiranih studentkinja Harvarda posao potražilo u finansijskom sektoru i konsaltingu. Otklon od komercijalnih vrednosti na dobar način je izrazila Mišel Obama u nekoliko svojih govora. „Nemojte tražiti posao u korporativnoj Americi“, rekla je ona grupi žena u Ohaju. „Postanite učiteljice. Radite za dobrobit zajednice. Postanite socijalne radnice, medicinske sestre… Napravite takav izbor, kao što smo mi to uradili, i iskoračite iz industrije pravljenja novca u industriju pružanja pomoći“. Kako talentovani ljudi budu prihvatali ove prioritete, Amerika će možda postajati humanija, ali će biti manje prosperitetna.
Tu je zatim srednja klasa. Pojava uslužne ekonomije stvorila je veliku populaciju kancelarijskih službenika na nižim i srednjim pozicijama. Ovi činovnici prihvatili su životne standarde porodice Hakstabl iz The Cosby Show, ne porodice Kramden iz The Honeymooners. Dok su se oni trudili da podignu životni standard do nivoa koji odgovara njihovom položaju, potrošnja i nivo zaduživanja su naglo skočili. Trgovinski deficit je postao ogroman. Ekonomija se prilagodila njihovim potrebama – smanjenjem investicija u proizvodnju i trgovačku robu i prevelikim investicijama u maloprodaju i stambeno tržište. Ovi kancelarijski radnici nisu želeli da njihova deca nazaduju i postanu radnička klasa, pa smo bili svedoci eksplozije diplomiranih komunikologa i nestašice visoko kvalifikovanih tehničkih radnika. Jedna od perverzija ove recesije je činjenica da se stopa nezaposlenosti povećala, ali sa njom i stopa slobodnih radnih mesta. Proizvodne firme ne mogu da nađu kvalifikovane mehaničare. Narajana Kočerlakota iz Banke federalnih rezervi u Minesoti izračunala je da bi, kada bi kvalifikacije koje poseduju radnici bile usklađene sa kvalifikacijama koje su potrebne poslodavcima, stopa nezaposlenosti bila 6,5 odsto, a ne 9,6 odsto.
Postoji nekoliko faktora koji dodatno doprinose ovoj neusklađenosti (ljudima nije lako da prodaju svoje kuće i da se sele tamo gde im se nude nove mogućnosti), ali jedan od problema jeste činjenica da imamo previše hipotekarnih brokera a nedovoljno mehaničara.
I konačno, tu je niža klasa. Kod nje je problem socijalni slom. Negde između četvrtine i trećine američke dece živi sa jednim roditeljem ili bez roditelja, u haotičnim okruženjima, sa školama u raspadu. Ogroman deo ljudskog kapitala Amerike je u velikoj meri nedovoljno iskorišćen, a to se dešava čitavoj jednoj generaciji.
Nisam ubeđen da smo u opadanju. Postoje snage koje mogu da se suprotstave ovim slabostima. Međutim, promene vrednosti su stvarne. Duž svih slojeva društva ljudi se udaljavaju od komercijalnih, produktivnih poslova i okreću se onima koji su prijatniji, prosvećeniji, ali i manje produktivni. Rasprave o kratkoročnim stimulacijama mogu nam na trenutak odvratiti pažnju, ali su one sada već irelevantne. Pravo pitanje je da li je Amerika zadovoljna promenama koje vode ka uglađenosti i da li se bilo šta i može uraditi po ovom pitanju.
David Brooks, The New York Times, 09.09.2010.
Prevod sa engleskog Bojana Obradović
Peščanik.net, 15.09.2010.