Početna Sadržaj Upozorenja TV BEŽANIJA

TV BEŽANIJA

2213
3
SHARE

Svi beže sa Balkana.
Politički ološ, tajkuni i kriminalci su obesmislili život na Balkanu.
Uslovi života su nemogući i narod Balkana beži u druge države.
Ali, u tom bežanju ima razlike.

Srbi to rade tiho.
Odlaze nam najškolovaniji ljudi.
Bez buke i velike priče.
Napuštaju Srbiju kojom upravlja jedan sumanuti političar.

Albanci to rade tetralno.
Programirano.
Planski.
Uz medijsku propagandu.
Albanci masovno beže iz svoje nove države.
Sve pred TV kamerama.

Srbi ne smeju da budu politički naivni.
Srbi ne smeju više da veruju Albancima.
Albanci beže teledirigovano.
Neko povlači konce iz daleka.

Ko?

Nije teško pogoditi.
Ko je do sada povlačio konce?
Koga su Albanci slušali?
Kome su spomenike podizali?

Odnos Srba i Albanaca treba gledati kroz nacionalne interese.
Albanci su proterali Srbe sa Kosmeta.
Nisu im dozvolili suživot.
Uništavaju srbsku srednjevekovnu baštinu.
I niko ih za to ne kažnjava.

Srbi su bili nadmeni i glupi u odnosu prema Albancima.
Nadmeni, jer su ih podcenjivali.
Glupi, jer nisu znali da brane svoje nacionalne interese.
Tako su Srbi otvorili prostor da Albanci naprave državu na Kosmetu.

Poznajem dosta Albanaca i imam visoko mišljenje o njima.
Njihovu želju da žive u jednoj državi smatram njihovim legitimnim pravom.
Isto kao što je legitimno pravo Srba da brane svoje nacionalne interese.
U odnosu Srba i Albanaca ne treba da bude ljubavi.
Samo treba da bude čista računica.

Nažalost, srbski politički ološ se preračunao.
Jugoslovenska ideja i komunizam su Srbima zaslepili računicu.
U bahatom nacionalnom totalitarizmu im je krv jurnula u glavu.
Nisu Srbi znali da naprave valjanu računicu i odbrane svoje interese.
Sami sebe smo porazili na Kosmetu.

Predlagao sam, još kao student 1981. godine, da se razgraničimo sa Albancima.
Istorijska mržnja je bila velika. Treba sto godina da protekne da ta mržnja nestane.
Najbolje je da na vreme podelimo teritoriju. Povučemo granice.
Preselimo narode.
Tako bi se izbegao rat, razaranja i nacionalne netrpeljivosti.
Srbski politički ološ nije imao nikakvu viziju.
Branili su laž o bratstvu i jedinstvu.

Nema bratstva i jedinstva među narodima.
Samo ogoljeni interesi.

Moji studentski tekstovi su bili zabranjeni.
O tome se nije smelo pisati. Zašto? Da se ne bi uvredili Albanci.
Svašta! Kakva glupost?!? Zar Srbima nije važno da odbrane svoje  nacionalne interese?
Zašto srbski političari više vole Albance od Srba?
Ako se dva brata Srbina dogovore da mirno napuste zajedničku kuću i  podele imovinu, da svako ima svoj novčanik, zašto to nismo mogli 1981. godine da uradimo sa Albancima?
Ako muž Srbin i žena Srbkinja se razvedu i podele imovinu, zašto to na vreme nismo uradili i sa Albancima?

Srbi imaju svoje interese.
Albanci imaju svoje interese.
Možemo da sarađujemo samo tamo gde imamo interese.
Pošto su Albanci isterali 200.000 Srba sa Kosmeta i tako dobili čisto Kosovo, samostalnu državu i zaštitu Velikog Brata, onda mi Srbi moramo biti krajnje praktični u ponašanju sa Albancima.

Šta to znači?

Velliki Brat je priznao nezavisnost Kosova.
I izdajnički režim je brislekim sporazumom priznao nezavisnost Kosova.
Srbi nikada ne treba da priznaju nezavisnost Kosova.
Kada se promeni vlast u Beogradu, briselski sporazum će se poništiti.
Srbi ne moraju da imaju političke odnose sa nezavisnom državom Kosovo.

Šta se dešava na Kosovu sa Albancima to nije srbski problem.
Srbe zanima šta se dešava sa Srbima na Kosovu?
Srbi sa Kosova moraju da imaju svu političku i materijalnu zaštitu Srbije.
Srbija mora da obezbedi posao i plate za sve Srbe sa Kosova.
Imam ekonomski program kojim se to rešava.

Albanci na Kosovu žive loše. Nemaju posao i nemaju plate.
Lično mi je žao običnog naroda Albanaca, ali to nije naš problem.
Albanci mogu da se politički organizuju i skinu politički ološ sa vlasti.
Albanci to ne rade, nego su se organizovali i masovno beže sa Kosova.

To što Albanci masovno beže sa Kosova, to je, kažem, njihov problem.
Postaju naš problem kada hoće da beže preko Srbije.
Postaju naš problem kada njih 60.000 zatraži državljanstvo Srbije.
Izdajnički režim se glupavo hvali da je to dokaz uspeha srbske politike.
Jadnici! Maloumni skotovi!
To je sve – politička prevara!
Albancima je naređeno da traže državljanstvo.
To je deo organizovanog plana.

Šta treba da radi Srbija?

Srbija ne sme da izdaje državljanstvo Albancima sa Kosmeta.
Zašto?
Zato što imaju svoju nezavisnu državu koju su priznali Veliki Brat i  njegova družina.
Zato što se izdavanjem državljanstva ugrožavanja srbski nacionalni interesi.
Ukoliko izdajnički režim, ipak, pod pritiskom Brisela bude omogućio  Albancima da dobiju državljanstvo Srbije, to će sve biti poništeno dolaskom demokratskih snaga na vlast u Srbiju.

Albanci ne vole Srbe. Tačnije, istorijski, Albanci mrze Srbe.
To na svakom mestu pokazuju.
Uništavaju srbske spomenike i maltertiraju preostale Srbe na Kosmetu.
Srbi ne mrze Albance.
Srbi ne uništavaju ništa albansko u Srbiji.
To je razlika između naša dva naroda.

Albanci vole svoje Albance.
Srbi vole svoje Srbe.
Odnosi Albanaca i Srba nisu dobri.
Kada odnosi između komšija zbog imovine nisu dobri, onda komšije ne govore.
Neće da se svađaju, jer svađom ništa ne postižu.

Nezadovoljni Albanci beže iz njihove nove države.
Pa, šta to Srbe briga?
Ali, Albanci hoće da beže preko Srbije.
Beže preko imovine komšije sa kojim ne govore.
I traže da ih komšija primi u kuću i da dobiju pravo da žive u njegovoj kući.

Zar ovo nije suludo?
Još luđe je što se izdajnički režim u Beogradu  time hvali.
A najluđe je što tajne izbegličke kolone prate kamere.
Koje skotovi iz Brisela ne žele vide.

Tako je nastala ova briselsko-albanska farsa.

Mi, Srbi, smo ponovo namagarčeni.
Zajebavaju nas u zdrav mozak.
Nemam bolji izraz!
Zajebavaju nas Albanci i politički ološ iz Beograda.

U sred zime Albanci  su se kao pobunili i  odjednom krenuli u obećanu zemlju.
To je sve unapred dogovoreno.
Isplanirano.
Izrežirano.

Srbija nije smela da dozvoli da Albanci odlaze u Mađarsku preko naše  teritorije.
Srbija nije u dobrim odnosima sa svojim komšijama.
Prirodno je da Albanci beže preko teritorija komšija sa kojim su u
odličnim odnosima.
To su Crna Gora i Hrvatska.
Komšije treba da se pomažu i da gledaju svoje interese.

Srbi nemaju interesa da Albancima pruže mogućnost da uđu u EU preko Srbije.
To je opasan korak za Srbiju.
To je štetno za naše nacionalne interese.
Zašto?
Zato što je to sve nameštaljka.

Nezadovoljni i siromašni Albanci beže od sopstvene vlasti preko Srbije u EU.
Usput, traže državljanstvo.
Kada dođu u EU, tamo će ih smestiti kao azilante.
Držaće ih pola godine u prihvatnim logorima.
Posle toga će ih ekspedovati nazad.
Gde?
Pa, tamo odakle su ušli u EU.
Znači, direktno u Srbiju.

To je, dakle, ta politička varka.
Nesposobni režim u Beogradu je naseo na ovu prevaru.

Srbija je razorena.
Ekonomija uništena.
Građani osiromašeni.
Ubijeni u pojam i apatični.
Sve je planski smišljeno za pokoravanje Srbije.

Srbi moraju da se probude.
Srbi moraju da se osveste.
Srbi moraju da brane srbske interese.
Srbi moraju da brane Srbiju.

Prozreli smo ovu prevaru.

Da li sam nešto ružno rekao o Albancima?
Ne, naprotiv.
Vrlo sam se pohvalno izrazio o njima.
Potpuno ih razumem.
Ali, to što razumem Albance ne znači da ću da radim protiv Srbije i srbskih interesa.

Nema ljubavi i samilosti, samo interesi.

Srbi imaju interes da Srbija bude njihova država.
Srbi nemaju drugu državu.
Srbi moraju da brane svoju kuću da im neko ne preotme.
Čije su ovce, njegove su i livade.
Ne smemo ponoviti iste greške.

Beograd, 10.02.2015.

SHARE

3 KOMENTARI

  1. Poštovani gospodine Dragaš,

    po prirodi sam skeptična osoba. Rođen sam početkom devedesetih i sama ta činjenica Vam je dovoljna da razumete odakle moja prirodna skepsa potiče. Pročitao sam dosta Vaših tekstova, počevši od onih o, za mene najvećem srpskom piscu, Borislavu Pekiću. Pogledao sam emisije sa Borisom Malagurskim u kojima ste učestvovali, iako nisam posebno oduševljen radom gosn Malagurskog. Pročitao sam i ovaj Vaš tekst i uglavnom se slažem sa Vama. Preterivanje bi bilo reći potpuno, ali umnogome. Samo mi jedna stvar nije jasna, otkud tolika netrpeljivost prema jednačenju suglasnika po zvučnosti?