Glasnogovornici reformi nas ubeðuju kako je ”veoma bitno da se troškovi tranzicije ne zalome na leðima najsiromašnijih.”Otuda su u novom budžetu predvideli i treæinu sredstava za razne oblike socijalne pomoæi, da bi se amortizovale socijalne tenzije.
Pored toga, pošto to neæe biti dovoljno, neophodna je i pomoæ putem donacija meðunarodne zajednice. I tako bi se, koliko vidim, rešavali socijalni problemi u tranzicionom periodu.
Pogledajmo, radi poreðenja, šta se dešavalo u zemljama koje su veæ deceniju u tranziciji. Uzeæemo za primer Sloveniju jer je ona imala najbolje rezultate i najbliža je èlanstvu u EU. Dakle, danas je društveni bruto proizvod (BDP) u Sloveniji 24 mld $ ili 12 000 $ po glavi stanovnika, proseèna plata je 1 400 DM a potrošaèka korpa svega 450 DM ili 32 odsto neto plate. Privredni rast iznosi 5 odsto godišnje, godišnja inflacija – 7 odsto, a uèešæe direktnih investicija u BDP iznosi – 1 odsto. Javni dug iznosi 24,6 odsto BDP i skoro tri puta je manji od dozvoljenog za èlanove EU.
Mora se priznati da su privredni rezultati Slovenije za svaku pohvalu. Naravno, moram to istaæi, oni su došli do ovakvih rezultata zato što su vodili samostalnu makroekonomsku politiku, ne obaziruæi se na preporuke birokrata iz MMF-a i Svetske banke. Oni nisu hteli da prave oštre rezove, niti da sprovode šok – terapiju. Nisu verovali stranim ekspertima, veæ su se oslonili na sopstvenu pamet. Toliko o razlikama izmeðu njihovih i naših refomatora.
Meðutim, i pored tako dobrih privrednih rezultata, tranzicija je, nažalost, donela nezaposlenost i raslojavanje. Naime, na poèetku tranzicije nezaposlenost je iznosila svega 4 odsto, danas se ona popela na èitavih – 12 odsto. Neodgovarajuæa kvalifikacija na poèetku tranzicionog perioda neminovno je vodila rastu nezaposlenosti. I sada dolazimo do podatka koji je veoma važan za tumaèenje da je ”veoma bitno da se tranzicioni troškovi ne zalome na leðima najsiromašnijih.”
Poèetku 1991. god. sa primanjima od samo 1 $ dnevno je živelo 3 odsto ukupnog broja stanovnika, danas je taj procenat poveæan na skoro 12 odsto. Ali, poveæano je i raslojavanje stanovništva. Nekada su najveæe razlike u primanjima iznosile 1:5, a danas se one penju na 1:50 ili èak u nekim sluèajevima, menadžeri stranih kompanija, na 1:100. Tranzicija je dovela do raslojavanja u kome se izgubio srednji sloj.
Toliko o uspesima u tranzicionom periodu. E, sad da vidimo šta nas oèekuje. Danas, na poèetku reformi, skoro 40 odsto stanovništva živi na 1 $ dnevno. Najsiromašnijih 20 odsto raspolaže sa 7,38 odsto nacionalnog dohotka, a najbogatijih 20 odsto raspolažu sa 38,5 odsto nacionalnog dohotka. Meðutim, ekstremno bogatih 2 odsto, barem oni što su prijavili, raspolažu sa 20 odsto nacionalnog dohotka. Srednjeg staleža veæ nemamo i socijalna raslojavanja su ogromna. Kvalifikaciona struktura je katarstrofalna, a na biroima je 856.000 nezaposlenih i 500.000 radnika u društvenim preduzeæima oèekuje otpuštanje. Šok – terapija je na delu, divlja liberalizacija i još gora privatizacija.
Budžet neæe biti dovoljan da bi mogao da pokrije narastajuæe socijalne probleme. Jedini naèin da se obezbede sredstva je pokretanje naše proizvodnje. Ali, nažalost, proizvodnja se ne poveæava. Reformatori su suviše oèekivali od donacija i zanemarili su proizvodnju.
Pored toga, treba napraviti socijalnu kartu za sve ugrožene, uvesti dodatni porez na luksuznu potrošnju i šund, te težiti pravednijem društvu. Uostalom, oktobarskim prevratom graðani su tražili više pravde. Nažalost, nova vlast nije donela pravdu u Srbiju.
Pa ko æe onda, gospodo, podneti trošak tranzicije na svojim leðima? Ko?
Onih 2 odsto ekstremno bogatih, koliko vidimo, napravili su veæ dil sa reformatorima. Nema, dakle, ko drugi nego veæ socijalno ugroženi.
Teško siromašnima! Njih èekaju zemaljske muke!
Beograd, 21.02.2002.god.
