Ako hoćete da razumete šta se danas dešava u Bosni i Hercegovini, ako
hoćete da razumete današnju imperijalnu politiku Brisela prema
Balkanu, onda morate da pročitate ovu izvanrednu knjigu, koja daje sva
potrebna znanja za razumevanje politike Beča i Pešte u XIX veku za
pokoravanje Bosne i podelu Balkana.
Beču i Pešti je okupacija Bosne bila nužna da bi ostvarila hegemoniju
na Balkanu, kako bi se sprečilo stvaranje jedne moćne slovenske države
na jugu Monarhije, jer ustanak Srba i njihovo oslobađanje iz turskog
ropstva i jačanje Rusije, te proklete i moćne Rusije,predstavljali su
veliku opasnost za interes Monarhije, koja je morala, braneći svoje
kolonijalne prihode, da zaustavi širenje te opasne slovenske
epidemije, nastale u Srbiji, koja je bila označena kao Pijemont
povezivanja svih južnoslovenskih naroda u jedinstvenu državu.
Beč i Pešta su označili oslobođene Srbe kao glavnu pretnju za pobunu
nezadovoljnog slovenskog življa, koji su mogli, ukoliko se Srbi ne
kazne i ne označe kao glavni remetilački faktor na Balkanu, da dovedu
do pobune svih južnoslovenskih naroda, ali i nezadovoljnih Poljaka,
Čeha, Slovaka i Lužičkih Srba, pa je postojala velika opasnost da se
svi oni, željni slobode i nacionalnih prava, ujedine sa moćnom Rusijom
i tako naprave panslovensku konfederaciju, koja može opasno da ugrozi
germansko-ugarsku okupaciju srednje i južne Evrope.
Srbi su označeni kao najveća opasnost za Monarhiju i svim silama se
moralo raditi na satanizaciji Srba, njihove drevne prošlosti, njihovog
drevnog jezika, kulture, nacionalnog identiteta i njihove iskonske
težnje za slobodom i za odbranom svoje države, koja je imala svoje
kraljeve, careve i vožde, odbijajući da primi strane dinastije i da se
pokloni pred tiranijom krstaša.
Centralno mesto u ideologiji Monarhije je bilo da u sukobu
civilizacija prosvećeni i superiorniji Zapad mora da pokori
primitivni, varvarski i zatucani Istok, koji je nesposoban da sam
upravlja sa sobom, koji se raspada u krvi, pljačkanju, otimanju i
zločinu, koji mora da dobije starateljstvo, gazdu, gospodara, koji će
uvesti red i pokoriti te balkanske divljake, privesti ih čeličnim
lancima zakonu i civilizovati mačem, kopljem, puškom ili topom, uvesti
ih u red i poredak Monarhije, makar učinili genocid nad tim varvarima,
ali to je sve u njihovom interesu da postanu deo Monarhije, deo
Zapadne civilizacije i da se tako oslobode pogubnog uticaja Vizantije,
Srba i Rusije.
Ništa to nije bilo drugo nego nastavak krstaške politike Vatikana
prema pravoslavnim šizmaticima i nevernicima, koji su na Istoku
stvorili moćnu vizantijsku državu, bogatu, uređenu, modernu, državu
koja je procvala na temeljima drevnih istočnih kultura i tradicija,
državu koja je svojim luksuzom i raskoši zasenila Zapad, pa su
pohlepni, siromašni i bedni podanici Vatikana, izvlačeći se iz svojim
močvarnih baruština, kaljuga i šipraga, zabalavili od pomisli šta sve
mogu da otmu osvajanjem Istoka i nisu imali nikakvo bolje pokriće za
svoje pljačkaške pohode, nego da marketinški spinuju svoju javnost da
idu da osvete Hristov grob od muhamedanaca i da odbrane hrišćanstvo od
azijatske pošasti.
Pljačkanjem hrišćanskog katoličkog Zadra 1202 godine, mletački duž
Enriko Dandola, razbojnik i krvnik, pokazao je da mu ništa nije sveto
u borbi za uspostavljanje monopola i uništavanje konkurencije, da je
spreman braću u Hristu da ubije i opljačka samo da bi zasitio svoju
trgovačku gramzivost, da se unosni dogovori mogu da prave i sa
arapskim kalifatima i mongolskim Džingis kanom, da se može
Konsantinopolj 1204 godine porobiti i do temelja opustišiti, sve je
dozvoljeno i sve zločine podržava Sveta Stolica samo da se papa
nametne kao jedini hrišćanski poglavar koga svi moraju da slušaju i
priloge da plaćaju.
Osvajanjem Konstantinopolja od strane pljačkaških hordi krstaša zadat
je smrti udarac Vizantiji, koja je trebala hrišćansku Evropu da
zaštiti od najezde Osmanlija, iznenadna smrt srpskoga Cara Dušana, o
tome se do dana današnjeg ništa ne piše, koji je bio predodređen da
spasi Vizantiju daljeg urušavanja, jer bi na vizantijski dvor doneo
svežu srpsku krv, ulazak Mehmeda II Osvajaća 29.maja 1453 godine u
Carigrad, konačna propast Vizantije i trijumf cezaropapinstva u
Evropi, doveo je pravoslavne hrišćane u neizbežnu poziciju da moraju
da se okrenu jedinoj državi koja je mogla da ih zaštiti, pravoslavnoj
Rusiji, koja je prirodno postala Treći Rim i naslednik Vizantijskog
prestola.
Tako je Rusija postala utočište pravoslavaca i noćna mora Svete
Stolice, koja je na sve načine pokušavala, šaljući krstaše, Napoleona,
Lenjina, Hitlera i perestrojku, da zagospodari ruskim bogatstvima,
šireći neprekidno sumanutu ideologiju da ruska prirodna bogatstva ne
pripadaju samo Rusiji, nego da pripadaju čitavom svetu, pa , dakle,
pripadaju i krstašima, koji imaju blagoslav svih papa da mogu da
napadaju Rusiju, ubijaju pravoslavni svet i zločine čine samo da bi se
dokopali nacionalnih resursa Rusije.
U tom sukobu između Zapada i Istoka, gde je Zapad nameravao da porazi,
kolonizuje i zagospodari Istokom, mala i slobodarska Srbija i taj
inteligentni, samosvojni i hrabri srpski narod, koji čuva svetu
tradiciju svoje drevne kulture, koji čuva vatru vinčanske i lepenske
civilizacije, našao se na putu krstaša i morao je ili da se pokrsti
ili da se pobije.
Srbi su smetali cezaropapskim krstaškim pohodima Zapada i bilo je
potpuno nevažno ko će te Srbe, opasne svedoke povesti civilizacije,
da pokrsti ili pobije, važno je bilo samo da njih nema, da nestanu, da
se porobe, jer kada njih više ne bude, onda će se sa njima ugasiti i
tajna o dunavskoj neolitskoj civilizaciji, o prvoj pismenosti i prvoj
kulturi, brižljivo skrivana tajna o civilizaciji koja je stvorila
evropsku kulturu i prosvetila divljake sa Zapada.
Evo objašnjenja zašto nas mrze i zašto su počinili vekovni genocid
nad Srbima, zašto su nas svi osvajači, koji su dolazili sa Zapada,
jednom istom energijom osvete ubijali, uništavali i pokrštavali, jedna
ruka je upravljala svim tim zločinima i samo je bilo pitanje koji Srbi
to razumeju, kao što je 1096 razumeo kralj Bodin ili 1171 Veliki župan
Nemanja, pa su se mudro sklonili pred najezdom varvara, nudeći im
darove da prođu u svom pljačkaškom pohodu prema Istoku, čuvajući svoj
narod od velikog stradanja, a koji srpski carevi, kraljevi i
političari nisu razumeli kako funkcionišu krstaši , odlučivši da im
se suprostave , što je dovelo naš narod do biblijskog stradanja koje
danas može da se pretvori u konačno nestajanje Srba.
Oslobodivši se sami ustankom 1804 od turskog ropstva, Srbi su ponovo
predstavljali veliku opasnost za Beč i Peštu, Monarhija nije mogla da
zaustavi ustaničke plamenove slobode da se ne prenesu na druge
porobljene slovenske narode, uplašili su se da se ne upale ustaničke
vatre nezadovoljnog naroda i doneli su odluka da se okupira Bosna i
Hercegovina kako bi se sprovela austrougarska državna ideja
pokoravanja varvarskog Balkana, kako bi se preventivno delovalo na
širenje panslavizma na južnoslovenske narode i kako bi se Srbi
onemogućili da dovedu Ruse na Balkan i tako stvore istorijsku priliku
da Rusija izađe na jadransku obalu.
U geostrateškim planovima birokrata iz Beča i Pešte, koji su čvrsto
branili interese Monarhije i spremali njeno širenjen prema Istoku,
Srbi su označeni kao opasni remetilački elementi moguće pobune
slovenskog življa u Monarhiji i zbog toga su Srbi morali da budu
satanizovani, zabranjivana im je ćirilica, naziv “srpski” je izbacivan
iz upotrebem, jezik srpski se pretvarao u bosanski jezik, sve je
pedantno rađeno da bi se slobodarske ideje iz Srbije proganjale i da
bi se podelili balkanski narodi i usmerili da se bore između sebe,da
se međusobno istrebljuju, sve je rađeno smišljeno da se kažnjavaju,
ubijaju i proteruju Srbi za potrebe Monarhije, dok bi Monarhija svim
poslušnim podanicima, koji su ispunjavali njene naloge za to svoje
služenje i pokoravanje, dodeljivala sitne i lične pogodnosti ugodnog
života u okupiranoj zemlji.
Bilo je najlakše da se zavadi i vlada, pa je carska propaganda iz Beča
i Pešte bila usmerena na to da izazove bratoubilački rat između Srba
pravoslavaca, Srba katolika i Srba muslimana, podelivši ih tako da su
svi oni služili interesima Monarhije, da bi kasnije, praveći još veću
papazjaniju na Balkanu, nahuškali ostale balkanske narode na Srbe.
Carskim ukazom je Benjamin Kalaj, direktni potomak Mihaela Kalaja,
viteza koji je od kralja Matije Korvina dobio, zbog zasluga u borbama
kod Jajca, posed Meze Tur, obezbedivši tako potomke, i majke Amalije,
rođene Blašković od Ebecka, koja je vodila poreklo od srpske
mađarizovane porodice, dakle, carski namesnik za Bosnu i Hercegovinu
je u sebi imao srpske krvi, sentandrejski Srbi su za zvali Srboljub;
carskim ukazom je Benjamin Kalaj Srboljub, koji je tečno govorio
srpski, dobio zadatak da Bosnu i Hercegovinu oslobodi pogubnog uticaja
Srbije i da Srbe u Bosni i Hercegovini pretvori u Bošnjake, da raširi
ideje o bosanskoj naciji, kojoj pripadaju sve tri konfesije, da srpski
jezik zameni bošnjačkim jezikom, da formira novi i pouzdan politički
narod, koji će biti privržen Monarhiji, da muslimanske begove i age
proglasi naslednicima srednjevekovnih bogumila, da bogumilstvo postane
okosnica bosanske istorije, da spreči približavanje Srba i muslimana,
da pripremi muslimane da se pokatoliče i da stvori sve pretpostavke da
se Srbi potisnu iz Bosne i Hercegovine, Raške oblasti, Crne Gore i
Kosova.
To je bio zadatak carskog namesnika Kalaja i on je smerno izvršavao
sve preuzete obaveze.
Kalaj je imao dobro organizovanu administraciju Monarhije , koja mu je
pomagala da uspe u svojim namerama.
Beč i Pešta su pothranjivali mržnu Hrvata i muslimana prema Srbiji i
Srbima, a glavna karta na koju su igrali bili su Albanci, jer su bečki
istoričari uspeli da ubede cara da je presudno važno da se zauzmu
Kosovo i Makedonija , ako Monarhija želi da nastavi sigurno osvajanje
prema Istoku.
Germanska politička strategija Puta na Istok, koja je utemeljena
Berlinskim kongresom, na kome je falsifikovana srpska istorija i
nametnuta jedna imeprijalna politika pokoravanja niže rase,
omogućavala je svim krstaškim osvajačima da se brutalno obračunaju sa
Srbima, šireći gnusnu propagandu da je dobar Srbin samo mrtav Srbin,
da Srbe treba vešati na vrbe, da Srbe treba pokrštavati i iseljavati,
imovinu im otimati, tako da je stvorena platforma za XX vek i stvoreni
su uslovi za veliki egzodus Srba u Prvom i Drugom Velikom klanju,
stvorena je mogućnost da austrougari, nacisti, fašisti, ustaše ,balije
i šiptarski teroristi zverski ubijaju Srbe, da im macolom razbijaju
lobanje, da im vade i prodaju organe, da ih spaljuju u gasnim komorama
i da tako Balkan očiste od tog pravoslavnog nakota, koji može
razjarenog ruskog medveda da dovuče na Balkan i tako pomute sve
planove Monarhije o novoj podeli sveta.
Bosna i Hercegovina je bila strateška tačka za započinjanje
imperijalne austrougarske politike i poslušni Kalaj je bio proračunati
egzekutor takve kolonijalne ideologije.
O svemu tome ima obilje podataka u knjizi.
Preporučujem da pročitate knjigu, kako se više ne biste zanosili
naivnim iluzijama i kako biste mogli da razumete sve što se danas
dešava.
Ne možete to da razumete ako ne znate kako je Kalaj sprovodio politiku
u Bosni i Hercegovinu.
Nema slučajnosti.
Sve je pažljivo do detalja isplanirano.
Srbija mora da se nabije pod jednu osušenu šljivu.
Srbe treba istrebiti.
Naša borba za očuvanje svoje države i svoga naroda ne može da uspe ako
ne poznajemo dobro istoriju i ako se na istorijskim greškama ne naučimo.
Pozivati se danas na Nemačku i hvaliti se kako ispunjavamo sve njene
naredbe, znači biti politički diletant, provincijalni lupež, balkanska
fukara i srpski izdajnik, koji ne razume da jedna ista politika prema
Srbima traje već nekoliko vekova, da se tu ništa nije promenilo, da
Srbi moraju biti kažnjeni za neposlušnost i da na uništavanjem Srbije
treba pokazati Rusiji šta joj se sprema.
Na našu veliku sreću, uspavani ruski medved se probudio iz dubokog
zimskog sna, iznerviran tolikom bukom i vikom u njegovoj blizini,
uspravio se na zadnje noge i snažno urliknuo, da su mu se videli
veliki i oštri zubi, od te njegove sibirske rike se zaledilo srce
uznemirenih krstaša, pa je nama Srbima samo ostalo to da se i mi
dozovemo nekako pameti, da se ujedinimo u borbi za svoj opstanak i da
više nikome ne dozvoljavamo da nas deli, tlači, kažnjava i ubija, da
snagom svog istorijskog trajanja privučemo sve slavenske narode i
napravimo nacionalne bedeme za odbranu naše slobode, prava na
različitost i prava da sami upravljamo svojim životom i svojom državom.
Beograd, 21.10.2015
101% TACNO!!! Svaka cast! Srdacan pozdrav, Sinisa Bogdanovic
…dragi Branko…u celom osvrtu na srpske istorijske neprijatelje nesmotreno ste ispustili komuniste – titoiste…tačnije druga poglavnika Tita i njegove doglavnike…pa da vas malo dopunim…
Od petokrake na glavi gora je ona u glavi.
Jedan od upečatljivih nezadovoljstva potomaka Srba (četnika) je i zbog partizanske ratne “tehnologije” i naredbe Vrhovne partizanske komande (Strogo Pov. broj 39. od 27. decembra 1941), koju je svim partizanskim komandantima i političkim komesarima na položajima uputio Arso Jovanović, načelnik Štaba iste te Komande, potonji generallajtnant.
U naredbi je nedvosmisleno istaknuto da je “ličnost Draže Mihailovića i njegov oštri duh jasno uvideo pravo stanje stvari i znao je jasno i razgovetno da prikaže jugoslovenskim narodima pogotovo srpskom sa kim i u kom pravcu jugoslovenski partizani vode borbu. Pored ovoga njegova ličnost i hrabrost okupila je oko sebe sveukupni srpski narod i sve najbolje borce; zbog čega moral, pouzdanje i vera u pobedu slabe svakog dana kod naših borbenih jedinica, a tim pre što svi rezultati naših do sada vođenih borbi sa četnicima, zabeleženi su kod ove komande kao posve ravni nuli. Posledice ovakvih po našu stvar poražavajućih neuspeha, bez obzira na iznete činjenice, odnosno autoriteta Mihailovića, vođstvo ove komande u mnogim pravcima može sa pravom prigovarati partizanskim komandantima i pol(itičkim) komesarima, a naime: što se nisu do sada striktno pridržavali komunističke ideologije i da su se u dosadašnjim vojnim i političkim akcijama kao i u pravcu propagandističkom u svemu pokazivali kukavički i nesposobni svojih zadataka i položaja za koje su se za ove dane punih dvadeset godina spremali…“
Naredba vrhovne partizanske komande
“S toga, a pod pretnjom smrtne kazne, NAREĐUJEM:
1. Da se komandanti i pol. komesari, oficiri, podoficiri, kaplari i vojnici svih rodova imaju bezuslovno u buduće u svim pravcima pridržavati i pokoravati komunističkoj ideologiji.
2. Dražu Mihailovića i njegove vojne i političke saradnike treba što pre likvidirati (vidi naredbu ove Komande od 11. dec. 1941. g., pod strogo pov. broj 14).
3. Protiv okupatora komunističke jedinice ne mogu se boriti, zato što je okupator i suviše jak, što je sposoban i spreman da uništi jednim zamahom našu celokupnu organizaciju, ako to interesi budu zahtevali. Snage okupatora su vrlo jake i svaka naša borba protiv okupatora unapred je osuđena na propast. (Bili su u pravu, jer i zvanični nemački podaci kazuju da je nemačka vojna sila u okršajima po Jugoslaviji od 1941. do 1945. godine imala manje od trideset hiljada poginulih, ranjenih i nestalih vojnika; zna li se to, mora se postaviti pitanje s kim su to partizani ratovali bezmalo četiri godine IP).
4. Takođe i sa ustašama besmisleno bi bilo sa naše strane da se vodi ma kakva vojna akcija s obzirom na njihovo moderno naoružavanje od strane okupatora, a drugo što ustaše u ovom po nas zgodnom vremenu istrebljuju srpski narod koji je u ogromnoj većini protiv nas. Naš zadatak nije u tome, da se organizuje borba protiv okupatora i ustaša, jer bismo u tom slučaju potpuno oslabili sasvim uzaludno završnu fazu borbe za naše oslobođenje kada će nam snaga biti najpotrebnija. Okupatora ima da skrše i oteraju iz naše zemlje svetski događaji i Sovjetski Savez, naša majka.
Živeo SSSR! Za nas je komuniste najvažnije u tome: organizovati pokret i prikupiti snage protiv četnika. Četnici su naš prvi neprijatelj, protiv koga treba upotrebiti sva moguća i nemoguća sredstva radi njihovog uništenja, jer na drugi način njihov otpor ne može se slomiti.
5. Da bi se kod okupatora mogao izazvati veći gnjev i reakcija protiv srpskog naroda, komandantima stavljam u dužnost da iz svojih područja i borbenih jedinica izaberu najpouzdanije i najhrabrije drugove kojima staviti u zadatak, da s vremena na vreme iz zaseda ubijaju po jednog ili više okupatorskih vojnika, kako bi okupator na osnovu toga preduzimao represalije protiv neposlušnog srpskog naroda i njegovog vođstva. (Ovo kao “logistička podrška” nemačkoj naredbi da se za jednog poginulog nemačkog vojnika strelja sto Srba a za jednog ranjenog pedeset, što je, primera radi, oktobra 1941. zavilo Kragujevac u crno IP).
6. Da komandanti i pol. komesari najhitnije preduzmu na svojim teritorijama sa smrtnim kaznama za sva ona lica za koja bi se i najmanje steklo ubeđenje da su protiv naše vojne i političke stvari. Za ovaj zadatak potrebno je da komandanti blagovremeno pribave u što većem broju četničkih amblema koje staviti na raspoloženje onim drugovima koji budu određivani za ova likvidiranja, s tim da iste upotrebe, preobuku se u četnike, upadnu u selo, poharaju ga do gole kože, i pobiju ugledne domaćine, koji su naravno štetni po našu organizaciju. Svako u selu misliće da su to četnici i da čine po naređenju njihovog vođstva represalije.
7. Komandanti imaju bezuslovno da na svojim teritorijama spreče narodu, bez obzira na veroispovest, posećivanje crkava i manastira, a njihove sveštenike u koliko pojedinci ne bi ma iz kojih razloga želeli prići našoj borbi, odmah takvog likvidirati…
9. Da komandanti i polit. komesari ulože sva svoja znanja i silu da što više pridobiju uz komunističke jedinice što mlađe, ženskog pola, kako bi mogle poslužiti našim drugovima za prirodne seksualne potrebe. Ovo je potrebno u što kraćem roku učiniti, radi podizanja morala kod naših drugova prilikom presudnih borbi. One ženske, koje bi eventualno ostale u drugom stanju treba neophodno likvidirati, pogotovu što kao takve ne bi mogle izdržati naše tako česte otstupnice, a ne smemo ih ostavljati u pozadini, pošto bi naš neprijatelj takve slučajeve dobro iskoristio u propagandne svrhe protiv našeg pokreta…
Jednovremeno objavljujem, da je vođstvo ove komande dobilo obaveštenje od strane našeg druga Staljina… čak sve više skreće nam pažnju i jednovremeno preporučuje, da cilj naše borbe i propagande isključivo bude konstriusan protiv organizacije Mihailovićeve radi potpunog uništenja tog pokreta…
…Prijem ove naredbe s obzirom na gornji strogo pov. broj putem sigurnih kurira potvrditi, a komandanti po prijemu k znanju lično imaju da je zapale” (Spomenica Dinarske četničke divizije 1941 1945, Prva knjiga, Toronto/Kanada 1993, 198203).
Možda sadašnji potomci partizana nisu učili da su partizani po Bosni tokom “sedam ofanziva” satirali jedino Srbe, da su u proleće 1943 s Nemcima potpisali sporazum “o neuznemiravanju” dok se oni, partizani, na “onoj drugoj obali” Neretve ne obrčunaju sa četničkim jedinicama, da su Nemci poštovali sporazum i dopustili partizanima da pređu preko Neretve, prenesu oko 4.500 ranjenika i tamo razbiju 20.000 četnika. (Što su partizani, neposredno iza toga, na Sutjesci grdno stradali stvar je nemačke vojne strategije).
Pretpostavljam da su potomci partizana čuli kako su komunisti tokom svih ratnih godina vrlo pažljivo “čuvali” Jasenovac, kako je odbijen predlog Nikole Demonje da se, u trenutku kada se znalo da se u logoru nalazilo svega 106 ustaških koljača, napadne logor i oslobode logoraši, kako je Nikoli Demonji “u potiljak objašnjeno” zbog čega to oslobađanje nije potrebno i kako je, da bi se stvar zabašurila, Nikola Demonja proglašen za narodnog heroja. (Od oko 1.200 narodnih heroja skoro 900 bili su Srbi a poveći broj njih ubijen je na sličan način, zbog “idejnih promašaja”).
Mogli su ti isti potomci čuti, samo ako su hteli, da su komunisti, kao partizanski “lideri”, od oktobra 1943. do septembra 1944. godine koristili američku i englesku avijaciju za razaranje srpskih gradova, tako da je, primera radi, Niš razaran 15 puta, Beograd 11 (najžešće na Vaskrs 1944), Leskovac ne zna se koliko puta, Kraljevo 6, Podgorica, Zemun i Alibunar po 4, Novi Sad 3, Smederevo, Nikšić, Ćuprija i Popovac po dva puta a bombardovanjem su bili “počašćeni” i Sremska Mitrovica, Ruma, Veliki Bečkerek, Kruševac, Peć, Kragujevac, Kovin, Pančevo, Velika Plana, Bijelo Polje,Sjenica, Kuršumlija, Prokuplje, Vučje, Lebane, Grdelica, Podujevo, Raška, Stalać, Mitrovica,Priština, Novi Pazar, Cetinje, Kolašin, Žabljak, Šavnik, Andrijevica, Gacko, Bileća…
Ono što sigurno ne znaju partizanski potomci i sigurno nisu hteli da čuju jednu davnu emisiju Radio Bejruta na rumunskom jeziku “da su u mnogim engleskim avionima koji su sejali smrt po Beogradu bile jugoslovenske posade koje je Tito 1944. godine uputio na obuku u angloameričke baze smeštene na jugu Italije”, i može se sigurno pretpostaviti da su samo takve posade mogle na bombama, na srpskom jeziku, ispisivati čestitke “Srećan Uskrs”.
Možda je poznato potomcima da je pokojni Tito, oktobra 1944. godine, po ulasku u Beograd, izjavio da “Srbija nema čemu da se nada, za nju neće biti milosti” i da se “mi u Srbiji moramo ponašati kao okupatori”, da je pokojni Đido rekao da “Srbiji nije pušteno dovoljno krvi”, da je pokojni Krcun zapretio Srbiji ocenom da je Srba “premnogo ostalo u životu, ali imamo vremena da tu grešku ispravimo”, zbog čega je samo u Beogradu, po najblažim procenama, prvih dana po proterivanju Nemaca od života “oslobođeno” najmanje 30.000 Srba (drugde i mnogo više), da je “u tom smislu” zamišljeno i stratište nazvano Sremski front (u partizanskoj terminologiji “jedno od najtežih, najdugotrajnijih i najslavnijih bojišta u NOB protiv okupatora”), na kome je, prema nalazu istoričara Novice Vojinovića, poginulo, ranjeno i nestalo oko 180.000 mlađanih Srba (najvećim delom iz krajeva južno od Save i Dunava), skoro dece, uglavnom bez ikakvog vojničkog iskustva; nije im ni bilo potrebno vojničko iskustvo, pošto su mnogi “upotrebljeni” da, umesto ovaca, “prošetaju” kroz minska polja. Vojne komande nisu o tim žrtvama ni pravile statistiku jer su se one uklapale u već pomenute zvanične partijske stavove da “Srbiji nije pušteno dovoljno krvi” i da je to partijskim ideolozima, onima koji su, po ulasku u Srbiju, sebe proizveli u okupatore, bila prilika da na “popravnom ispitu” isprave dotadašnje greške.
Da je bilo baš tako svedoči nam i Vojna enciklopedija (knjiga 9 SpartaTirana, drugo izdanje, Beograd 1975, 113) koja ljudske gubitke 1. armije, kao nevažne, utvrđuje na “oko 1400 poginulih, 4500 ranjenih i oko 70 nestalih”, dok su materijalni dobici u proboju, kao važni, ustanovljeni u komad: “uništeno 2 tenka, 4 topa i 14 kamiona, a zaplenjeno 48 topova, 3 tenka, 207 minobacača, 226 mitraljeza, 2127 pušaka, 168 automata, 45 kamiona, 12 motocikala i 11 radiostanica”.
A možda su navedene ljudske žrtve tek kap u moru prolivene srpske krvi tokom rata 1941-1945 (ostale žrtve ostalih “zbratimljenih naroda i narodnosti” mogu se smatrati tek “kolateralnom štetom” istoga tog rata), ali i neposredno posle njega, kada je pokojni Tito, trgujući sa svojim engleskim prijateljima, “udesio” da po Sloveniji, oko Zidanoga Mosta, na Pohorju, u Kočevskom rogu, u tenkovskim tranšejama oko Dravograda… bude pobijeno mnogo hiljada srpskih izbeglica. (moglo se čuti od domaćeg stanovništva da je “po šumama i gorama naše zemlje ponosne” još 1952. godine trajao “lov” na izbeglice iz Crne Gore koji su uspeli da se provuku kroz partizanske obruče i strknu u šumu).
Većina stvari je tačna.
/
Jedno što ne stoji jeste pristrasni aspekt i pomalo iskrivljena slika. Shvatam, tako se vodi politika, ali to je propaganda, a realnost je nešto drugo.
/
Nisu samo Srbi ubijani i proganjani. Zapravo, nema pošteđenih. Nemci su gurali jevrejsku decu u kotlove i žive ih spaljivali. Proganjani su i ubijani kao buba švabe. U Beogradu su jevreje ubijali u gasnom autobusu. Opet, sa druge strane, jevreji i englezi su stravično ubijali indijance. Japanci su katanama, kako bi uštedeli municiju, isekli oko 20 miliona kineza – ženu i decu, sve redom na koga su nailazili. Nikoga nisu poštedeli.
/
Verovatno najgori i najzverniji zločini u istoriji su učinili englezi i jevreji prema Indijancima i narodima američkog kontinenta. To je istrebljenje. Jevreji su došli na sjajnu zamisao kako da poubijaju Indijance i da ih prosto očiste. Davali su im poklone. Davali su im ćebad i odeću koju su nosili bolesnici kuge i tako su Indijancima prenosili kugu za koju ovi nisu znali i tako su polja i prostranstva nekada naseljena plemenima Indijanaca ubrzo opustela. Tako su oni istrebili preko 50 miliona Indijanaca za vreme kolonizacije. To su strogo čuvane tajne i danas. Samo se po negde nešto o tome može pročitati.
/
Zverstava i zločina koliko hoćete u istoriji i tu nema pošteđenih.
/
Druga velika obmana današnih istoriskih analiza jeste, po mom mišljenju, posmatranje prošlosti prema današnjim vrednostima. Prva stvar koja ne štima i debelo remeti shvatanje istorije to je nacionalizam.
/
Nacionalizam nije postojao. Jednostavno nije – ni kao pojam, ni kao reč, ni kao misao. Ljudi to ne mogu da shvata jer danas žive u svetu u kkome je nacionalizam jako ukorenjen – toliko da ne mogu ni da zamisle svet bez nacija.
/
Nacionalizam je izmišljen u francuskoj buržoaskoj revoluciji. Izmislili su ga francuski jevreji da bi lakše manipulisali i vodili revoluciju koju su pokrenuli da bi zbacili vladarski dinastiju Burbon i kako bi preoteli vlast u Francuskoj. Nacionalizam je francuska reč i izmišljena je u paroli „Živela nacija“ koja je trebala da zameni parolu „Živeo kralj!“. A to je bilo krajem 18. veka.
/
Pre nacionalizma daleko važnija pripadnost je bila pripadnost veri, crkvi i kralju. Vera je bila na prvom mestu.
/
Ne postiji ništa na čemu je nacionalizam utemeljen. Ne postoji gen nacionalizma. Nacije i pripadnosti su izmišljene, menjane i uništavane. Pogledajte, dobar primer, Američku naciju. Ona je izmišljena. Izmislili su je Masoni jer su hteli da formiraju jednu moćnu državu za sebe i formirali su Ameriku. A današnji Amerikanci su nekadašnji englezi, nemci, francuzi, jervreji i ostali narodi koji su se doselili iz Evrope uključujući i crnce iz Afrike koji su na silu dovlačeni u Ameriku da budu robovi. I ti crnci sa ponosom danas kažu da su Amerikanci.
/
Posmatranje istorije i politike kroz nacionalizam je netačan i pogrešan. Nema tu nacija, već samo vladara i interesa tih vladara.
/
Srbi su bili jedinstvena nacija u jedinstvenoj državi pa su ratovali međusobno u Drugom svetskom ratu. Odjednom se pojavila nova pripadnost. Nacionalizam je pripadnost, odnosno ideološka pripadnost. Jedan oblik ideologije. Mi smo imali četnike i partizane, to nisu bile nacije, ali su bile forme pripadnosti. Tada je bilo mnogo važnije da li pripadate Četnicima ili Partizanima nego li da li ste Nemac ili Srbin.
/
Tako su Srbi zavađeni ubijali jedni druge isto tako zverski. A o tome se danas ćuti i niko neće o tome da govori. Sramota? Pa jeste nas sramota. Ali, jesmo mi bili zavađeni i sa strane, naravno, ali niko nas nije terao da se koljemo međusobno. Ljudi iz Valjeva i okoline znaju kakva su zverstva Srbi rdili nad Srbima. Ljotićevci su testerama i sekirama odrubljivali ljudima glave na panjevima. Spaljivali su ljude. Streljali bez ikakvog usđenja. To su Srbi radili Srbima. To je bilo pre samo 70 godina. Tada je nacionalizam postao nevažan jer se pojavio novi, nametnut je novi oblik pripadništva i svi su jurili da pripadaju nekome. Podelili bi smo se u dve vatre, u partizane i četnike i onda bi smo se igrali rata.
/
Mi ćemo da optužujemo i govorimo o Ustaškim zverstvima. Tačno, jeste. Hrvatske ustaše su zverski ubijali Srbe i Jevreje. A što niko ne pominje to da je kod nas u Srbiji rat trajao sedam dana duže nego li u svetu? Nemačka i Japan kapitulirali, Drugi svetki rat svuda u svetu završen, samo mi u Jugoslaviji vodim neki Drugi svetski rat. Mi se još uvek igramo rata.
/
Rat je kod nas trajao duže, između ostalog, i sa ciljem da se zemlja očisti od političkih neprijatelja nove vlasti. Dovoljno je da partizan optuži komšiju da je sarađivao sa četnicima i da ga parzizani streljaju bez suđenja. Tada je bio veliki progon bogatih i uspešnih ljudi iz zemlje.
/
Izjava Nebojše Stefanovića, ministra u vladi, kako je on lično nezadovoljan rehabilitovanjem Dragoljuba Mihailovića samo govori kakve budaletine sede u ministarskim foteljama. Deca komunizma. A sve to govori da se kod nas još uvek nije Drugi svetski rat završio u potpunosti.
/
Tužna je činjenica da je Drugi svetski rat za nas Srbe više bio rat Srbina protiv Srbina nego Srbina protiv Nemaca. Kada je komunistički vođa došao iz inostranstva na vlast u Jugoslaviju i sa Ustašama formirao Jugoslaviju (da to je njegova odgovornost i zamisao a ne kraljeva) on je Nemcima oprostio sve i oslobodio ih odštete, ali zato nije oprostio Srbima koji su bili naklonjeni kralju ili četnicima. Njih su streljali, proganjali i otimali im imovinu.
/
Što se tiče Viznatije i Vatikana – oni su suštinski isto. To što kod nas postoji propaganda da je Vizantija „bolja“ od zapadnog Rimskog carstva ne menje činjenicu da su oba iz istog Rimskog Carstva. Nemanjići su bili više privrženiji zapadnom Rimskom carstvu sa obzirom da su bili templari reda zmaja. A sa Vizantijom smo i ratovali.
/
U znak pobede nad Vizantijom podignuti su Đurđevi stupovi 1168 godine. Baš me čudi što je baš taj manastir pod zaštitom UNESCO.
Nazalost,Kalaj je uspeo da srpski nacionalni identitet naroda koji je ziveo u Bosni dobrim delom preoblikuje u „bosnjacki“ i to je cinjenica koju mi danas moramo da prihvatimo.Imao bih da kazem dve stvari u vezi ove teme:
-Prva je, sta je to sto mitrebamo da radimo danas i u buducnosti u vezi BIH koja je tempirana bomba na Balkanu ? Ocigledno je da su svi potezi koji dolaze sa zapada usmereni na ukidanje Republike Srpske sto drzava Srbija ne sme da dozvoli.Mi apsolutno moramo na svaki moguci nacin pomagati RS a kada dodje vreme i vojnim putem je zastititi od muslimansko-natovskih napada i pripojiti je Srbiji.Jedan od nasih najvaznijih zadataka je da se RS pripoji Srbiji, jer jedna od granica koju je zapad odredio dokle sme srba biti na Balkanu,a to je Drina,nije prirodna,za nas je neprihvatljiva i nikada vise ne smemo dozvoliti da nas narod ostane nezasticen i razbijen u nekoliko drzava.
-Druga stvar je Berlinski kongres i Sanstefanski mir.Po Sanstefanskom miru granice Srbije bi bile manje ali Ruski uticaj preko velike Bugarske i znatno prosirene Crne Gore bi bio daleko veci,pa bi samim tim nama bilo lakse da se odupremo zapadnim silama.Ovako je po Berlinskom kongresu doneta odluka da se Rusija povuce sa Balkana,srbima da teritorijalno prosirenje ali oduzme istorija a Austro-Ugarskoj da pravo da okupira Bosnu pa tako i dolazimo do Kalaja koji je dosao da pripremi teren i rasrbi Bosnu.