Nema privrednog razvoja bez štednje graðana. Nekada je štednja u bilansima naših banaka, na strani pasive, dostizala èak 70% od ukupno prikupljenih sredstava. Iz tog dinarskog i deviznog potencijala kreditirala se socijalistièka privreda. Nažalost, ta privreda je bila neprofitabilna, pravila je gibitke koji su se pokrivali iz nove štednje stanovništva. Kako su decenije prolazile, tako se gubitak nagomilavao pa se više nije mogao finansirati. Ni inostrani krediti nisu pomogli. Jednostavno, posle smrti Vrhovnog Voðe poverioci su obustavili dalje kreditiranje samoupravne socijalistièke privrede. U bivšoj SFRJ otpoèele su velike ekonomske i socijalne krize osamdesestih godina koje su se, jaèanjem nacionalnih birokratija, završile ratom. Ratoborne nacionalne oligarhije, suèeljene sa teškim gubicima socijalistièke privrede, odluène da po svaku cenu zadrže vlast, našle su krivce u drugim republikama i narodima. Tako se u krvi raspala zajednica južnoslovenskih naroda. Najgore smo prošli mi, Srbi. Slepo smo sledili svog Vožda koji je pretio svima i poruèivao da ne znamo da radimo ali da znamo da se bijemo. Taj povik je došao od arogantnog birokrate koji je precenio stanje srpske privrede . Tako je prezadužena i neorganizovana privreda ušla u balkanske ratove. I, naravno, sve ih izgubila. A šta se moglo drugo oèekivati?
Usput, primitivci na vlasti, preobuèeni u nacionalno ruho, opljaèkali su sopstveni narod i zemlju doveli na sam rub propasti. Programiranom hiperinflacijom, lažnim zajmovima, nametima za obnovu i svim moguæim optereæenjima, donedavno ih je bilo èak 250, razorili su sopstvenu privredu. Kada je 70% stanovništva dospelo na granicu egzistencijalnog minimuma, dok je 2% naših pink sugraðana raspolagalo 20% nacionalnog bogatstva, bilo je prirodno da se dogodi 5. oktobar i da proradi bes osiromašenih i uvreðenih graðana.
Pouka je jasna. Država ne može da živi na gubicima. Neko mora raèun da plati. Ni siva ekonomija ne donosi blagostanje. Jedino što nas može spasiti je nova proizvodnja. Napominjem da reè proizvodnja ne upotrebljavam u socijalistièkom znaèenju industralizacije i elektrifikacije. Proizvodnja su, dakle, i usluge: marketinške, intelektualne, zdravstvene itd. Za otpoèinjanje novog poizvodnog ciklusa treba nam kapital. Kapital, rekoh, nastaje štednjom. Ali nevolja je što nemamo više štednje. Kako doæi do nove štednje?
Nema uspešne štednje dok država ne ispuni sve obaveze koje ima prema graðanima. To znaèi da država mora da vratiti dug, nazvan “stara devizna štednja”, koji danas iznosi oko 4,6 milijardi $. Najveæi deo duga je u markama, ali deo je i u dolarima, koji je, zbog porasta dolara na 2,3DEM, dodatno državu opteretio za 1 milijardu DEM deviznih obaveza. Devizna štednja je rasporeðena tako da od 3,3 miliona deviznih štediša njih 2,2 mil. ima uloge ispod 100DEM. Do 200 DEM ima 250.000 štediša, a 8.000 štediša ima preko 100.000 DEM. Poznajem jednog našeg poslovnog èoveka iz dijaspore koji ima zarobljeno 12 mil. DEM. Problem devizne štednje ne može se rešiti olako obeæanom brzinom neodgovornih politièara. Propali, odnaroðeni režim pokušao je predizbornim trikovima da isplati po 150 DEM svim štedišama. Problem je nastao kada je u trenutku dinarske isplate, planirani kurs od 20 din, narastao na crnom tržištu na 23,5 din. Tako je svaki štediša izgubio na kursnoj razlici 27 DEM. Država je tako nelegalno stekla novih 9,6 mil DEM. Vešta u otimanju od svojih graðana, socijalistièka oligarhija nije mogla trajno da reši problem štednje .
Da bi se rešila ne sme se prevarenom narodu ništa obeæavati pre nego što se temeljno bilansi privrede ne naprave . Potrebno je, prvo, doneti Zakon o vraæanju devizne štednje kojim bi se taèno odredili naèini vraæanja nastalog duga. U taj dug moraju da uæu svi štedni ulozi piramidalnih banaka, tipa Jezda i Dafina, koji su nastali pod okriljem te države i koji iznose preko 500 mil. $. Naravno, zelenaške kamate se ne bi priznale veæ kamata od, recimo, 2% godišnje, što bi ukupnu deviznu štednju opteretilo godišnje za novih 200 mil. DEM. Nova vlada bi trebala u što kraæem roku da donese celovit ekonomski program u koga bi ukljuèila i obaveze vraæanja devizne štednje graðana. Otvaranjem privrede, dolaskom stranog kapitala, rastereæenjem preduzeæa i opštom liberalizacijom, smanjivanjem i ukidanjem poreskih optereæenja, davanjem koncesija i uzimanjem komercijalnih kredita u inostranstvu, poveæanjem proizvodnje i izvoza, mislim da je moguæe u roku od jedne godine isplatiti sve štediše sa ulogom do 10.000 DEM. Rok od 1 godine poèeo bi da teèe taèno 6 meseci nakon potpisivanja Dogovora o nenapadanju od strane vlade, sindikata i poslodavaca. Ne sme se previše odugovlaèiti jer 80 % deviznih štediša imaju preko 60 godina, a podaci govore da je od 1991. god. do danas umrlo 700.000 štediša. Preostali broj , otprilike oko 134.000 štediša, treba zakonom zaštiti i omoguæiti im da se njihov ulog vrati najkasnije do 5 godina. Kažem najkasnije, pošto æe država izdati devizne obveznice sa kamatnim prinosom koje æe ponuditi štedišama da plaæaju svoje dospele obaveze, otkupljuju akcije društvenih preduzeæa u procesu privatizacije, otkupljuju imovinu države koja æe se na licitaciji prodavati. Garant da æe se uspešno izvrštiti ova transakcija biæe nova Srpska Centralna banka (SCB).
Kada se na ovaj naèin bude rešila devizna štednja, kada graðani dobiju svoje devizne uloge, kada se uvere da æe nova vlast realno isplati sve što je prethodni režim upropastio, veliki broj graðana æe steæi poverenju u tu novu vlast. A kad se stekne poverenje, onda æe se deo tih sredstava vratiti državi u vidu štednje ili ulaganja u investicione fondove. Domaæe banke i novi investicioni fondovi konkurisaæe na finansijskom tržištu da privuku graðane da štede i ulažu. Njihovi struènjaci znaju da se u Srbiji devize drže skrivene u kuæi i da taj iznos doseže 5 milijardi DEM. Ko æe angažovati taj novac? Ako naše banke i investicioni fondovi budu nesposobni da privuku štednju, uèiniæe to strane banke koje æe doæi na naše tržište. Ali, nova vlast je dužna zakonski da primora sve strane banke da veæi deo prikupljene štednje plasira na naše tržište. Pored toga, u svetu živi oko 4 miliona Srba i njihov kapital se procenjuje na oko 25 milijardi $. Ako država bude donela zakone koji æe štititi sigurnost stranog ulagaèa i omoguæava mu da profit transferiše bilo gde u svetu, veliki broj naših sunarodnika æe poèeti da ulaže u maticu. Neka nas interes povezuje. I èist raèun.
A ljubavi æe uvek biti kad su svi zadovoljni.
Naroèito kad su nam raèuni puni.
Beograd, 20. novembar 2000.
