Početna Sadržaj Književnost Sveti Simeon

Sveti Simeon

2241
0
SHARE

Godine 1171. Stefan Nemanja, srpski Veliki župan, sklapa ratni savez sa Mlecima, Ugarima i Nemcima protiv Vizantije. Zna dobro Veliki župan da je za mladu srpsku državu bolje da bude na strani moćnog katoličkog saveza, nego da rizikuje svoju samostalnost braneći pravoslavno carstvo u opadanju. Uostalom, već duže vreme njegova glavna zamisao je bila da, pored ujedinjenja svih srpskih zemalja pod vlašću svoje porodice, zaokruži i proširi državne teritorije. A guda je mogao da širi državu? Na sever ili zapad? Opasno bi bilo. Tamo su već stasale mnogo moćnije katoličke države. U sukobu sa njima, nemoćan i mali, teško da bi sačuvao i sadašnju državu. Prirodno, nemajući kud, okrenuo se grčkim pograničnim oblastima na istoku i jugu.

________________________________________
Carigradsko carstvo bilo je već dobro uzdrmano i sve više je gubilo primat velike sile. Polako je nestajao stari svetski poredak i nastajao novi. Veliki župan je jasno video da se jedna velika sila urušava i da on ne može sprečiti tu propast i zato žuri, kao razuman i praktičan državnik, da zauzme takav politički položaj u međunarodnim odnosima koji će mu omogućiti da proširi i učvrsti teritorije. Ne pristaje baš voljno pravoslavni vladar da ojača taj ratnički savez katoličkih velikih sila, ali, nemajući boljeg izbora, uplašen za sudbinu države, primoran je na saradnju.

Može li Srbija da zaustavi propast vizantijskog carstva? Može li ona da izleči bolesnika na umoru? Veliki župan dobro zna da niko više ne može da spreči samoubistvo rastrojenog i razočaranog. Zato, ako već ne može da mu pomogne, ne želi ni da završi u njegovom samrtnom zagrljaju. Zašto bi na to pristao? Mogućnosti njegovog naroda nisu velike. Zašto bi ga onda žrtvovao za nešto što je unapred osuđeno na propast?

Pametan je Veliki župan, oprezan i proračunat. Razmislio je dobo pre nego što je doneo konačnu odluku. A odluka je jednostavna, ako ne može da promeni svetski poredak, može bar da mu se – prilagodi. I to je važno. Ne sme prkositi i inat terati. Ne sme podleći sopstvenim osećanjima, niti sme da se prepusti samovolji naroda. On je državnik i dužan je da vidi dalje od svih. Dužan je da brani interes novostvorene države. Ne sme previše ni da okleva, vremena se brzo menjaju. Ko zna kad će mu se ponovo pružiti ovakva prilika? Pokušaće da sačuva samostalnost u okruženju velikih sila i da, potajno se tome nada, proširi teritoriju. Oseća se spremnim za takav hrabar poduhvat. Ali, oprezan je i napet jer svaki nepromišljen državnički potez, s druge strane, može zemlju odvesti u gubljenje samostalnosti i ropstvo. U sudaru velikih sila uvek stradaju mali narodi. A opet, sve i da hoće, ne može da stoji po strani i čeka ishod. Živeći na granici Istoka i Zapada, rastrzan između interesa podeljenih crkava koje su htele da uvuku srpski narod pod svoje okrilje, Veliki župan zna da ne može biti neutralan, već da će ga velike sile primorati da se opredeli. Na nečiju stranu mora stati. Njemu bi najviše odgovaralo da bude na strani pobednika, jer bi tako najviše dobio, ali kako da zna ko će pobediti? Teško je doneti pravu odluku. Pogrešan savez sa velikom silom, koji bi se završio njenim porazom, može biti koban za njegov narod. Opet, ako i bude na strani pobednika, mora se izboriti za državnu samostalnost jer često pobednici, poneseni uspehom, gramzivo grabe sve pred sobom. Bilo kako da odluči, niko mu ništa neće pokloniti. Dug je i neizvestan put do jake i samostalne srpske države. Na samom je početku tog puta i ne sme da pogreši. Duboko je uveren da se slika sveta menja i da Vizantija više neće biti vodeća sila. Na nju se ne sme osloniti. Zatvarati oči pred narastanjem zapadnih država u veliku silu bilo bi pogubno. Suprotstaviti im se, bilo bi još pogubnije i tragičnije za njega i njegovu porodicu. Nikada ne bi uspeli da postanu – dinastija. To je ono što želi Veliki župan. Dinastija! Krajnji cilj svih njegovih borbi i nadanja. Nastojaće da ujedini srpski narod i osnuje sopstvenu državu. Ako uspe u tom poduhvatu, večno će biti slavljen i hvaljen u narodu. Biće osnivač! Prvi! Rodonačelnik srpske države! Svi će pre njega biti zaboravljeni i on će postati besmrtan. Besmrtan!

Veliki župan je razmišljao kako da prihvati ratnički savez sa katoličkim svetom. Nije on kriv što se carigradski presto, zbog unutrašnjih, krvavih obračuna pretendenata na vlast, već dugi niz godina opasno ljulja. Više bi voleo da su njegovi pravoslavni susedi mnogo moćniji i da sa njima sklapa ratničke saveze, osvajajući zapadne države. Nažalost, to je pusti san. Politička stvarnost je okrutna i ne mari za njegove snove. Državnička mudrost i razum nalažu mu da duboko potisne svoja nabujala osećanja i da smireno, povučen od dnevne buke, donese odluku sudbonosnu za srpsku državu. Nije vreme da se prkosi. Treba biti strpljiv i mudro sačekati svoju priliku. Istorija priznaje samo pobednike, dok se poraženi brzo zaboravljaju. A Veliki župan hoće da traje. Jedinstvena je prilika da postigne ono što je naumio. Ako on to ne uradi, sigurno će neko drugi uspeti. Srpski narod hoće da bude slobodan i nezavisan. Neće da ima gospodara nad sobom i hoće sam da odlučuje o svojoj sudbini. Ako Veliki župan ne ostvari težnje naroda za samostalnom državom, onda će to morati neki drugi župan da uradi. Zašto bi dozvolio nekome da mu preotme slavu i besmrtnost? Zar se besmrtnost poklanja?

Nema drugog puta Veliki župan nego da prihvati nametnuti savez. A zašto bi se i dvoumio? Šta ga to sprečava? Ni pravoslavni susedi nisu blagonakloni prema njemu. Stalno je u ratu sa njima i zna kako su surove njihove kaznene ekspedicije. Zašto bi on njih štedeo? Zar prvi srpski kneževi: Višeslav, Radoslav, Vlastimir, Mutimir, Stojimir i Gojnik nisu bili samo igračke u rukama prevrtljivih vizantijskih careva? Zar se i srpski knez Stefan Vojislav nije borio svim sredstvima protiv vizantijske nadmoći i surovosti, tražeći da njegov narod ima pravo na sopstveni život i državu? Zar se Konstantin Bodin ne priključuje bugarskim ustanicima, stajući na čelo pobune samo da bi se srpski narod oslobodio vizantijske stege? Zar Vukan, vrhovni župan istočnih Srba – koga je izabrao za svog pretka jer se divio njegovoj hrabrosti i mudrosti – zar taj njegov uzor nije bio u stalnom ratu sa vizantijskim dvorom a potom, poražen, lično odlazi u carski tabor, preklinje i moli da bi sklopio mir sa moćnijim od sebe, dajući kao taoce svoja dva sinovca, da bi, koliko sutra, ponovo započeo oslobodilački rat? Zar se Srbi, teška srca, ne odrekoše svoga paganskog boga Peruna i svih životinjskih kultova samo da bi opstali u razvijenom hrišćanskom svetu? Nije ni Vizantija bila previše osećajna kada je, plašeći se prevelikog uticaja rimske kurije, počela da pokrštava slovenski svet. Nije ni ona imala milosti za te paganske divljake kada ih je primoravala da kleknu pred skute carigradskog patrijarha. Ognjem i mačem je branila svoje interese, trudeći se da granicu pomeri što više na zapad i tako katolički svet još više udalji od carigradkog prestola. Prirodno je, dakle, bilo da jedna velika sila primora susedne male narode da joj se pokore, kao što je takođe prirodno da mali narodi pokušavaju tome da se odupru i svim silama nastoje da odbrane svoju samostalnost i slobodu. To ne znači, naravno, da će ti narodi odmah uspeti u svojoj borbi, ali ukoliko budu uporni i dosledni, sigurno će se nekad ukazati istorijska prilika da, napokon, krunišu vekovni otpor. E, tu priliku Veliki župan vidi sad pred sobom i ne sme je propustiti. Ona može da mu donese večnu slavu i besmrtnost za kojom je toliko žudeo.

Neće više da čeka!

Dok je Vizantija bila velika sila mogla je da upravlja prilikama na Balkanu, ali sada, kada se njeno prostrano carstvo postepeno urušava, zbog čestih građanskih ratova oko krune, kada ohrabreni Kilidž-Arslan II ujedinjuje Turke u Maloj Aziji i sprema se za odlučan pohod; sada bi zaista bilo besmisleno očekivati od njega da stane na stranu te iste slabe Vizantije u borbi protiv moćne katoličke alijanse. Veliki župan ne sme sebi dozvoliti takvu nepromišljenost. Bilo bi vrlo opasno da se suprotstavi nastajanju takvog saveza i krajnje nerazumno da mu se ne prikloni. Čini mu se izvesnim da se pojavila istorijska prilika o kojoj je toliko maštao i da je moguće, veštim manevrisanjem između moćnih, pronaći put za ostvarivanje srpske državotvorne ideje. Proširivanje teritorije i stvaranje snažne države omogući će svom narodu da mirnije sačeka rasplet događaja u neposrednom okruženju.

Nesigurna je budućnost na Balkanu i nikada se pouzdano ne zna koja će velika sila i kada hteti da odmeri svoje snage sa suparnikom. U kome god pravcu išla osvajanja, sve su vojske uvek gazile balkanske narode, bezuslovno tražeći da im se pokore. Nekada su istočni narodi kretali na zapad, a sada Zapad hoće da porobi Istok krstom i mačem. Zato Veliki župan žuri da što pre proširi i učvrsti državne granice, jer ga zabrinjava i plaši hronično loše stanje bolesnika u Carigradu. Šta će biti posle propasti Vizantije? To je jedino pitanje koje neprekidno muči Velikog župana. Šta posle?

Ako već mora da propadne to veliko pravoslavno carstvo, a svi simptomi govore da mu, nažalost, spasa nema, zar nije bolje da na njegovim temeljima nastane neka nova moćna pravoslavna država, nego katolička ili muhamedanska? Za pravoslavlje je to izuzetno važno pitanje i zato se on nada da će i vrhovna vlast u Carigradu, pritisnuta interesima crkvenih krugova, biti manje surova prema njemu ukoliko se njegova današnja odluka pokaže pogrešnom. Crkveni velikodostojnici su uplašeni za dalju sudbinu pravoslavlja jer sve više uviđaju da se dinastičke borbe oko prestola, koje kao zaraza razaraju čitavu državu, ne mogu zaustaviti. Zato se nada da će patrijaršija u Carigradu, nemajući izbora, podržati svaku pravoslavnu državu koja neće dozvoliti da rimska kurija određuje carigradskog patrijarha. Našavši se u nevolji, crkva će biti njegov prirodni saveznik, jer ona ne sme da veže svoju sudbinu za rastrovanu i podeljenu svetovnu vlast. Vizantijska crkva mora da gleda unapred. U njenom je interesu da se na poluostrvu osnaže pravoslavni narodi sa jasnom državotvornom idejom, koji će sprečiti dalji prodor krstaša ka Hristovom grobu. Crkva je zato zainteresovana da se na granici stvori jaka pravoslavna država koja će duhovno biti vezana za nju. Ona je čak spremna da podrži stvaranje jedne takve samostalne države, i pomogla bi u njenom duhovnom uzdizanju. Bolje da tu državu veže za sebe, nego da se pokatoličeno poluostrvo otcepi od carigradske patrijaršije. Naslućivao je Veliki župan da se tu krije rešenje srpskog problema.

Sad je pravo vreme za njega. Ne sme oklevati. Ukazala mu se istorijska prilika da stvori – srpsku državu! Nezavisnu državu kojom će upravljati on, Stefan Nemanja, osnivač prve srpske dinastije. Bez dinastije ne može da zaokruži svoje životno delo. Njegovi sinovi će, bez pogovora i protivljenja, nastaviti da sprovode sve što bude zamislio. Sinovi će ga obožavati kao sveca i tu ljubav će preneti i na srpski narod. Velikom županu sada treba ratnički savez sa moćnim zapadnim silama.

Šta da radi?

Izbor se sam nametnuo. Šta bi uradila Vizantija?

Siguran je da se ona ne bi ovoliko dvoumila. Priključila bi se odmah pobedničkom savezu i tražila bi mogućnost da ostvari svoje državne interese. Trgovala bi sa velikim silama, pogađala se, ponizno molila i sarađivala sve dok ne bi izvukla najveću moguću korist za sebe. Nemanja je odlučio da sledi vizantijsko iskustvo. Narodu treba jaka država koja će mu omogućiti i obezbediti pravo na život. Srpski narod traži da on ostvari državnu misiju.
*

Godine 1172. Stefan Nemanja prilazi katoličkoj alijansi i otpočinje, poštujući preuzete obaveze iz ratnog saveza, napad na Vizantiju.

Iznenada, stvari krenuše vrlo rđavo.

Za vreme zimovanja na ostrvu Hiju izbi strahovit pomor u taboru Mletaka i dužd se, skrhan nenadanim događajem, povuče iz ratnog saveza i tužan se vrati kući. Ugri i Nemci, kao po dogovoru, zbog svojih unutrašnjih dinastičkih problema odustaše od ugovorenog pohoda i tako se Veliki župan, izdan od moćnih saveznika, nađe sam pred vizantijskim carem.

A car Manojlo I Komnen beše izuzetno hrabar čovek, “naklonjen pustolovinama, dvobojima na bojnom polju i ratnim igrama”. Nije mnogo mario za diplomatiju i nije bio dobar vojskovođa, već hrabar vitez koji je voleo da se nadmeće. Svestan svoje ogromne carske moći beše preterano ohol. Planirao je da proširi carstvo i zato je vodio svoje ratove u Siriji, Ugarskoj i Italiji. Ali, bez državničke vizije, neprekidnim ratovanjem iscrpeo je rezerve države koja je već počela gubiti svoju pređašnju moć i potpuno je zanemario unutrašnje slabosti. Opevan kao “orao sa zlatnim krilima”, Manojlo beše iskusan u borbama sa nepokornim Srbima. Naterao je Uroša II da glavom bez obzira pobegne u planine, dok je velikog župana Desu, koji se pre Nemanje energično borio za nezavisnost države, poveo kao sužnja u Konstantinopolj. Manojlo je Nemanju sreo u Nišu, na samom početku uzdizanja budućeg Velikog župana, i bio je prijatno iznenađen mudrošću i izgledom mladoga čoveka. Zato ga je i ostavio da vlada jednim delom srpskih zemalja, verujući da će mu ovaj biti pokoran i zahvalan što ga je, kao najmlađeg u porodici, izabrao za carskog vazala.

I sada, posle svega, kada ga zapadni moćnici izdadoše i napustiše, prevaren i izigran, iznenada se Veliki župan nađe u velikoj nevolji. Carski vazal se pobunio protiv svog gospodara u nevreme. Šta da radi? Kako gnev nabusitog i okrutnog cara da umiri? Kako narod i zemlju da sačuva od osvete? Kako život da odbrani?

Oseća Veliki župan svu tragičnost svog položaja. Svestan je da je gurnut u opasnu igru gde se, kao ulog za učestvovanje u njoj, može izgubiti sopstvena glava. Ali šta sad da radi? Odstupanja više nema. Ne može očekivati da će mu neko ozbiljno i iskreno pomoći. Svi politički savezi su se, kako to obično i biva, pokazali labavi i lažni. Svako pravi neku svoju računicu i brani svoje interese. Doveden je pred svršen čin. Izbegao je direktan sukob sa katoličkom alijansom, pokazujući da je spreman na saradnju. Oni su ga samo iskušavali. Prihvatio je njihovu demonsku igru, svestan da ga uvek mogu prevariti. Oprez mu je nalagao da unapred potraži moguće izbavljenje. Nikome nije smeo do kraja da veruje.

Bio je spreman sve da učini za državu, samo da narod ne okrene protiv sebe. To bi konačno bio kraj njegovih nadanja. Narod mu je potreban da bi ostvario ono što je naumio. A sve je bio do detalja isplanirao: prvo će stvoriti nezavisnu srpsku državu, da bi dinastiju učvrstio, zatim će se izboriti za crkvenu samostalnost, što će teže ići, a onda će, iznad pravoslavnog stada, izdići svoju pastirsku porodicu do svetačkih visina. Zato je prvi počeo, uprkos protivljenju starije braće koja su ga osuđivala, da podiže manastire, jer je hteo, kao brižljiv pastir, da okupi i ogradi svoje buduće stado. Kada je počeo zidanje hrama Svetog Nikole u Toplici, bez znanja i saglasnosti starijeg brata, vlastoljubivo se nametao narodu za budućeg pastira, mada je znao da krši pravo prvorođenog. Međutim, strast ga je gonila da dalje zida. Uprkos upozorenjima brata Tihomira, počeo je sa svojom ženom Anom, koja ga je u svemu podržavala i sledila, da gradi i ženski Bogorodičin manastir na levoj obali Toplice, naspram ušća Kosanice. Negovao je kult Bogorodice duboko verujući da će ga ona zaštititi od opravdanog besa starijeg brata. Veliki župan Tihomir, videći da ambiciozni Nemanja nema nameru da se zaustavi u svom pohodu ka prestolu, primoran je bio da neposlušnog brata okuje i baci u tamnicu-pećinu.

Boraveći u pećini kao svetac-pustinožitelj, Nemanja shvata da Srbi, pored države, moraju imati i sopstvene svece. A sa srpskim svecima pod okriljem srpske crkve zaokružuje se srpski nacionalni identitet koji se može odupreti pritiscima civilizovanijih i mnogoljudnijih naroda. To je Nemanja spoznao dok je ležao u tami hladne pećine i čudio se jednostavnoj istini do koje je nevoljom došao. Sveci će biti pastiri koji će brinuti o svome srpskome stadu i sa fresaka će večno promatrati nova pokolenja, opominjući ih da se ne odrode i ne zaborave svoje srpsko korenje. Primajući pravoslavlje, Srbi su slavili grčke svece, ali ako se jednog dana izbore za autokefalnost srpske crkve, onda je prirodno da narod slavi i svoje svece. Sad ih nemaju, ali tada će morati da nastanu. Ko su sveci? Čitao je žitija mnogih svetaca. Zar nije prirodno da oni koji budu osnovali srpsku državu, ustoličili narodnu dinastiju i izborili se za autokefalnost srpske crkve, zar nije prirodno da oni postanu sveci? Zašto bi narod veličao samo tuđe svece? I zašto bi Nemanja prepustio drugima da se ovekoveče? Ako iko bude zaslužio to mesto, onda će to biti on i njegova dinastija. Na to se zavetovao dok je sam, napušten od drugih, kažnjen, klečao u vlažnoj pećini i čekao spas od Boga. Zar Josif nije počeo svoj uspon sa dna studenca, izdan od braće? Nemanja se zakleo da će hristoljubivost svoga naroda vezivati za sebe i da će vladati srpskom državom uz Božiji blagoslov. Iskreno je verovao u sve ono što namerava da učini, i da će Bog razumeti, opravdati i oprostiti sve grehe.

“A tada po mnogoj njegovoj i neizmernoj milosti i čovekoljublju darova… Bog svakojako na bolje ljudima, i ne želeći ljudsku pogibelj, postavi me za Velikog župana.”

Posle svega, ponovo je sam.

U tamnici-pećini, dok je čekao izbavljenje, odredio je put kojim će ići, zavetni put osnivača. A sada, ponovo napušten, nemoćno sam stoji pred vaseljenskim carem. Prilikom njihovog prvog susreta u Nišu Manojlo ga je odlikovao “carskom sanom” i obdario zemljom. Svidevši se caru svojim razumom i lepotom, izmolio je da pravo uživanja oblasti oko Dubočice pripadne samo njemu i njegovim potomcima. Tako je isključio svoju braću iz nasledstva, kako to i inače biva u vazalskim odnosima. Time je naglo povećao svoj ugled u narodu i braći je jasno pokazao koje su mu prave namere. Kako sad da izađe pred cara? Šta da mu kaže? Zašto ga je izdao? Kako da mu objasni da je morao to da uradi. Nije Veliki župan kriv za sunovrat vizantijskog carstva. Ne može da se veže za nekoga čija je budućnost neizvesna. Reći će to otvoreno caru, valjda će ga razumeti. Šta bi on uradio da je na njegovom mestu? Da li bi smeo da odbije ponuđeni savez? Ne može on sam, bez snažne vizantijske pomoći, da im se suprotstavi. Okrutan je to svet. Nemilosrdan. Oni jesu njihova hrišćanska braća, ali su im interesi suprotstavljeni. Spremni su da žrtvuju čitav srpski narod samo da ostvare svoje namere. Gramzivo i pohlepno gledaju prema istoku i smišljaju kako da se domognu bogatstva. Egzotičan im se čini i primamljiv stari svet i pronaći će bilo kakav povod samo da krenu u njegovo osvajanje. Krstaški ratovi su pokriće za bezdušno pljačkanje onih koji, kako to obrazlošiše, oskrnaviše Hristov grob. Srpska muka, stradanje, ratovi, bedan život i žrtve nestaju pred tim okrutnim i hladnim osvajačima što postadoše velika sila. Sve se sabira i oduzima u njihovim proračunatim glavama. Niko ne voli da deli ili poklanja, ali nezasito umnožavaju oteto. Hrist se veliča u molitvi, ali se nehrišćanski i dalje živi. Klanjaju se i mole, traže oprost grehova, plaćajući bogatstvima da bi kasnije, uvereni da su iskupljeni, još suroviji zločin činili.

Veliki župan ne može sam da im se suprotstavi. Ne može da ratuje i sa Istokom i sa Zapadom. Nemoćan je da pobedi nečiste duhom što zaratiše nad njegovom glavom. Slab je da ih bičem Božijim izgna iz Hristova hrama i da ih primora da se pomire i udruže. Zašto se podeliše? Zar nisu sledbenici u Hristu? Zar im ne preti zajednička opasnost od nekrsta?

Odlučan je Veliki župan, sve će otvoreno reći Manojlu. Ako je hrišćanin, pravoslavac, razumeće ga i poštedeće mu život. Neće dozvoliti da izgubi takvog vazala koji mu može pomoći u presudnoj borbi sa muhamedancima. Oprostiće mu što ga je izdao i ostaviće ga da i dalje vlada, svestan da je moć na njegovoj strani i da uvek može da porobi srpskog pobunjenika. Ali, šta će se desiti ako ga car ne sasluša? Šta da radi ako on, pre nego što Veliki župan bilo šta kaže, naredi da ga poseku? Nemanja se strese od te grozne pomisli. Zar da tako završi njegova državotvorna vizija? Kako da odobrovolji tog oholog carskog viteza? Zabrinut je Veliki župan. Više se i ne plaši za svoj život, Bog mu ga dao Bog će mu ga, kad dođe vreme, i uzeti, već se plaši da će se razljućeni car svetiti narodu. Narod bi večno zapamtio ime nepromišljenog i slabog vladara što mu veliku nesreću donese. Takvo pamćenje naroda mu ne treba. Neka to ostane onim uzurpatorima i vlastodršcima koji, braneći svoje male lične interese, zadovoljstvo traže u materijalnim ovozemaljskim dobrima. Veliki župan to neće! Hoće večnu slavu! Veliki župan želi svetačku besmrtnost! Nebu on stremi. Nebu! Božiji lik njega mami i zove. Mojsije je njegov uzor. Mojsije! Izbavitelj naroda! Osnivač! Ali, kako postati Mojsije?

Sve je to mučilo Velikog župana dok se sa narodom polako povlačio u neprohodnu planinu. Pokušao je Manojlu da pruži otpor, ali bez uspeha. Nije mogao sam da mu se suprotstavi. Saveznici su ga izdali. Namerno? To više nije ni važno. Uglavnom, na njih više ne može da računa. Mnogo su veliki bili da bi stali u njegovu malu računicu.

Zato, bolje da se skloni i pokloni. Kome? Svakome ko bude jači od njega. Pobednicima! Vladarima sveta! Svima će se pokloniti i pokoriti jer njihova zemaljska vlast je prolazna. Ništavna je i trenutna. Veliki župan ima samo jednog gospodara – Isusa Hrista! Njegov je večni sluga i izaslanik na zemlji, poslan da srpski narod spasi pogibelji. Neće mu teško biti da se sagne i pokloni moćnicima na zemlji. Njihova moć je prividna. Kao dim koji se penje i nestaje. Spreman je sve da učini samo da ne strada nevini narod. Uzaludne su to žrtve. Za njegov narod teške i nenadoknadive, za velike sile beznačajne i poželjne.

Čemu stradanje? Zašto borba neravnopravnih?

Zar on nije pokazao da je hrabar ratnik? Zar nije dokazao da se ni smrti ne boji? Ima li spasa? Mora biti mudar i oprezan. Izlaz se može naći iz svake nevolje. Mora biti odlučan i verovati u sebe. Ne sme duhom klonuti. On je – Veliki župan! Narod ga gleda. Ako ih povede u poslednju borbu, svi će bez reči poći za njim. Ginuće bez jauka. Naučili su da se žrtvuju. Ponosan je i dostojanstven srpski narod. Radije će umreti, nego što će prihvatiti ropstvo. Zna narod da je moć jedino u rukama Isusa Hrista. Veliki župan im je poslat od Boga da ga slede u životu i smrti. Neka odluči o njihovoj sudbini.

Zar da žrtvuje narod?

Zar da ih odvede u smrt? Zašto?

Nikad na to neće pristati. Nikad!

Ne plaši se Božije kazne, nego samog sebe.

Mora se sagnuti, kleknuti i ponizno moliti za milost. Narod mora sačuvati. On je pastir koji brine o svom stadu. Ne vredi srljati. Zemaljski dani lagano teku. Svet se menja. Možda će nekad doći i bolje vreme za njegov narod. Treba biti strpljiv i uporan. Naravno, ni račun ne treba zaboraviti. Treba se pripremati za večnost. Bile su nekad, priča stari narod, nekakve ogromne životinje koje su izumrle. Nestale su vremenom i niko više ne mari za njih. Opstali su i žive samo oni mali koji su se brzo prilagodili. I narodi su takvi. Nekada veliki i bogati, moćni vladari sveta, danas žive samo u našim predanjima. Propali su i nestali jer su iscrpeli sav životni sok iz sopstvenog naroda. A traju oni narodi koji su duhovno vezani za svoje korenje i tradiciju. Oni narodi koji su se uzdigli nad sobom, koji su pronašli svrhu i smisao i znaju meru koja ih ispunjava.

Zar da Srbi nestanu?

Nikad!

Treba biti trezven. Ko hoće da traje, mora mudar biti. Želja za slavom ne sme da mu pomuti razum. Čuva se Veliki župan tog zla. Državna mudrost mu je sada potrebna. Stoga mora poći u susret vizantijskom caru. Rešio je da spreči nesreću i spasi narod. Nepokolebljiv je Veliki župan. Hoće da njegov narod večno traje. Vreme je na njihovoj strani. Zašto da se izlažu nepogodi? Neka veliki i moćni stradaju, to im je, izgleda, suđeno. Veliki župan misli samo na dobrobit svog naroda. Njegova je dužnost da se danas žrtvuje. To samo on mora da uradi. Ako uspe u svojoj nameri, trajaće i večno sećanje naroda na Velikog župana. Njegovo ime će prvo biti upisano u srpsku knjigu predanja. Upisaće ga narod zahvalan za sve ono što on bude učinio sa srpsku državu. Upisaće ga narod kao svetao primer nekim drugim, budućim srpskim županima koji, zaneseni sobom, mogu da zaborave na svoj narod.

– Srbi neka traju! – glasno ponavlja Veliki župan dok se gologlav i bosonog, s konopcem oko vrata i s mačem opuštenim u ruci, polako spušta niz neprohodne planinske staze.

Srbi neka traju! To je jedina misao što se neprekidno vrzma po ovoj lepoj, muževnoj glavi o kojoj slavopeve pričaju uzbuđene dame po ugarskim, mletačkim, nemačkim i vizantijskim raskošnim dvorovima.

Srbi neka traju!
*
Nema drugog puta Veliki župan do ovog trnovitog i kamenitog koji vodi niz planinu prema carskim šatorima. Jedini je to put koji može doneti spas srpskome narodu. Put Golgote i izbavljenja. Hrist se osuđen penjao, a on se spušta da kaznu primi. Pomisao na Sina Božijeg čini ga mirnim. Veliko iskušenje je pred njim. Ne sme pokleknuti. Vera u viši smisao ovog hoda ga ispunjava. Ne primećuje ni oštro kamenje što mu je bose noge raskrvarilo. Roje mu se misli. Zar i Mojsije nije sišao s planine? Zar nije izbavio svoj narod iz ropstva? Kakva čudna podudarnost! Zar je to slučajno? I srpski narod veruje da je izabran da sledi Božije staze. Čudni su putevi Božiji. Čudni i neizvesni. Niko ne zna gde nas mogu odvesti. Kao što niko ne može naslutiti kako će oholi romejski car postupiti kada bude video da je raspeti sam sišao s krsta i da mu se približava. Šta će pomisliti taj osioni ratnik kad mu varvarski odmetnik, raskrvavljenih nogu od zabitih klinova, položi svoju raščupanu i lepu glavu kraj samih nogu? Da li će pomisliti da je sam Hrist sišao da mu se pokloni? Kako li će se osećati vladar moćnog carstva kada visoko izrastao divlji čovek, naočit i snažan, kakvog nijedna carska vojska nije imala, ničice padne pred njim na zemlju? Bedan prizor?! Za koga? Možda za sve druge, osim za dvojicu ratnika. Jedino oni dobro znaju pravi smisao i značaj ove scene.

“Orao sa zlatnim krilima”, nevešt diplomatiji, zbunjeno zuri u ta podignuta, široka ramena i ispružene jake mišice, u to dugačko telo što se, čini mu se, prostrlo do samih planinskih staza. Zamišljen je i zabrinut iskusni vojskovođa jer oseća nekim životinjskim čulom da je romejsko carstvo na umoru, da su njegovi ratnički pohodi uzaludni i da u njegovoj vojsci više nema ovakvih ljudi, izraslih iz zdravog korenja, koji jedini mogu pred naletom nekrsta odbraniti hrišćansku civilizaciju. Presušio je životni sok u toj umornoj i razočaranoj carevoj vojsci, što se lenjo vuče po ratištima i žudi da se što pre vrati kući i nastavi da planduje i ogovara. Kako spasiti carstvo? Kako se suprotstaviti azijatskoj pošasti? Na koga se osloniti? Gde pronaći saveznike?

Katoličkoj sabraći nije verovao. Mnogo su proračunati i mere svaki svoj potez i teško da će, bez većeg materijalnog interesa, pristati da učestvuju u odbrani hrišćanstva. Znaju da će samosvesni šizmatici žilavo braniti svoju slobodu i da, boreći se protiv muhamedanskog ropstva, neće dozvoliti da nehrišćani prodru dublje u Evropu. Tako su pravoslavni narodi žrtvovani kao predstraža katoličkom svetu. Zato su vešto namamili u svoj ratnički savez naivnog varvarina sa granice, obećali mu podršku i izdali ga, samo da bi proverili da li je spreman da pogine za njihove interese. A on, odmetnik, sada pokorno leži pred njegovim nogama, mada može svakog časa da se propne kao ranjena zver i zadavi zubima svakog koji pokuša da mu uzme slobodu i život. Lukavi su Latini. Stvaraju živu branu između sebe i muhamedanaca. Pomoći će sigurno i nastajanje samostalne srpske države, obećaće ratni savez, samo da sačuvaju Evropu od turskog nadiranja. A ako se desi da muhamedanci, posle duge i teške vekovne borbe, napokon porobe pravoslavni svet i krenu na zapad, biće toliko izmoreni i bezvoljni da će krstaši do nogu da ih poraze i vrate nazad u Aziju. Tako razmišlja uznemireni Manojlo Komnen, ostareli romejski ratnik koji, na osnovu tri decenije dugog vojevanja, zna da samo ovakav čudesan primerak ljudske vrste, koji mu sada ponizno celiva stopala, može spasiti pravoslavni svet od propasti. Samo ovakvi žilavi, nepokorni narodi, dostojanstveni i prkosni, željni života i slobode, samo oni mogu fizički da se odupru nadirućim, besnim azijatskim hordama. Ali, kako da pridobije te divljake?

Kako njih da iskoristi u predstojećoj borbi?

Veliki župan polako celiva carska stopala i razmišlja da li je dobro procenio tog uobraženog viteza što voli da se nadmeće, tog pustolova uvek željnog ratnih avantura, tog odvažnog vlastodršca koji je, pre svega, poštovao hrabrost i odvažnost svojih podanika. Šta će učiniti onaj kome Bog podari svu vlast na zemlji? Hoće li ga, razdražen, šutnuti u lice, hoće li pozvati stražare i narediti im da mu tu, pred svima, kao primer ostalim nepokornim Srbima, odseku odmetničku glavu? Hoće li, potom, besan na sve, pobiti viđene srpske velmože, porobiti i kazniti narod, umiriti granicu i, napokon, rešiti srpsko pitanje?

Celiva veliki župan carska stopala i iskreno se nada da je stekao izvesnu prednost nad zbunjenim Manojlom. Nije ga očekivao gologlavog i bosog, s konopcem oko vrata, da dođe pred njegove šatore. A kada je grešni srpski pobunjenik ponizno pao na kolena i počeo da mu glasno celiva stopala, nestade odjedanput sva careva oholost i bes, opaka ljutina, i Nemanja vide kako se palčevi na carskim nogama počeše micati od zadovoljstva. Mora da se ostareli ratnik stresao od sladostrašća kada je gorostasni divljak, izrastao do planinskih visina, ničice pao pred njim, klečeći počeo da puzi i celiva mu smežurana i uvela stopala. Svaki podanički poljubac pobunjenog odmetnika, vreo dodir ispucalih usana, dodirivao je najtananije niti viteške sujete ovog nemirnog pustolova, koji nije mogao starost da čeka dosađujući se u raskošnim carskim odajama. Oseća Veliki župan na leđima i potiljku da ga užarene oči viteza halapljivo gutaju, da se iskusni ratnik divi njegovom snažnom telu i zategnutim, nabreklim mišicama, da razočarani vojskovođa nešto tajnovito smišlja u svojoj mudroj glavi i da car polako zaboravlja na kaznu koju mu je već bio namenio.

Celiva Veliki župan svaki prst na odnegovanoj carskoj nozi i zna da svaki ovaj iznuđeni poljubac podaništva i bezuslovne predaje produžava život njemu i njegovom narodu u planini. Ne žuri stoga da ustane. Prija mu da bude savijen nad tom moćnom nogom. Želi da produži ovo diplomatsko dodvoravanje zbunjenom carigradskom vlastodršcu, očekujući da će, uprkos svemu, uspeti da nadmudri svog gospodara i primora ga da donese onakvu odluku kojoj se Veliki župan nada. Pripremio se da prihvati sva lična poniženja koja mu car bude odredio kao kaznu za njegovo odmetništvo. Na sve je bio spreman samo da ga ostavi da bude jedini carski vazal, te da može zadržati titulu Velikog župana. Njegova braća, Stracimir i Miroslav, koje je pre neku godinu, boreći se za vlast, porazio u selu Potinu, kada se najstariji brat Tihomir udavio u Sitnici, imali su veća prava na vladarski tron nego on, najmlađi sin oca Zavide, koji je, istina prvi, vešto smislio priču da su oni potomci raškog velikog župana Vukana. Šta su mogla braća bez njega? Ništa. Nikada ih ne bi priznali za srpske kneževe da on nije spretno uzurpirao njihovo poreklo. Oca Zavidu nigde nije ni spominjao, kao što će izbegavati pred svojom decom Stefanom, Vukanom i Rastkom da pominje da je srpska zemlja bila kraljevstvo od 1077. godine pa sve do 1146. Morao je tu, za njega surovu istinu da potisne i prepusti zaboravu, da bi mogao, bez lažne skromnosti, da ponese naziv prvog osnivača samostalne srpske države. Sve je morao da podredi sebi i svojoj isplaniranoj istorijskoj ulozi. Neko je morao da bude Jakov. Neko mora da otpočne predanje. Braća nisu osećala duh novog vremena. Nemanja je, između ostalog, svojom prednošću smatrao to što je kao dečak dva puta kršten, jednom u Ribnici, gde je primio “latinsko krštenje”, a potom u Petrovoj crkvi u Rasu prešao je u pravoslavlje. Pošto je “sisao mleko iz obeju dojki” shvatio je pre braće moć vere, crkve i sveštenstva. Zato je počeo da gradi manastire, verujući da je to najkraći put za osvajanje svetovne vlasti. Bio je uveren da mu je njegovo dvostruko krštenje pomoglo da istovremeno shvati kako Istok tako i Zapad. Video je da se romejsko carstvo urušava. Tražio je istorijski prostor za sebe i svoj narod, dok su se njegova uplašena braća zadovoljavala malim privilegijama koje su im povremeno dodeljivali carigradski moćnici. Stefan Nemanja je hteo da njegov narod, poput drugih naroda, dobije svoju samostalnu državu. Srpska država, srpska crkva i srpski sveci koje će narod da slavi, pomoći će Srbima, pored svetlog oružja, da se odbrane od agresivnih suseda i da učvrste državnu granicu. Njegova braća, zaslepljena čuvanjem svojih podeljenih zemalja, nisu mogla da shvate značaj državotvorne ideje i zato je Nemanja bio primoran da ujedini srpske zemlje pod svoju vlast. Poistovetivši svoju sudbinu sa sudbinom naroda, bio je spreman, kad mu se već ukazala istorijska prilika, da sve učini samo da ostvari ono što je naumio. Braća to nisu htela da učine, i zato je morao da uzurpira vrhovnu vlast u zemlji. Sada je sve moglo da se preokrene. Manojlo je mogao, kažnjavajući njegovu neposlušnost, pokornu braću ponovo da postavi za župane. Tako bi se sve vratilo na početak. Nikada više ne bi dobio ovakvu priliku i sva njegova težnja za besmrtnošću bila bi uništena pred ovim staračkim nogama.

Celiva veliki župan stopala zbunjenog vladara i raduje se što je uspeo da ga iznenadi. Uspeo je da umiri carev bes i da vešto podiđe sujeti viteza, večitog pobednika u dvobojima, taštini odvažnog ratnika sa kojim niko ne može da se nadmeće. Kako da kazni neposlušnog vazala? Ovaj odmetnik željan slave i moći, ovaj varvarin neobične lepote i snage, ponizno kleči pred njegovim nogama i moli za milost, ljubeći mu stopala, pa zar da ga ovako sagnutog i nemoćnog liši života? Ne može to da uradi. To nije viteški! Na takav čin nije spreman. Ne nalazi se u carigradskoj palati, gde vlastoljubivi pretendenti na presto svilenim gajtanom pokušavaju da se domognu najviše moći. U ovoj divljini vladaju neki drugi zakoni.

Ne može narediti da ubiju onoga koji se usudio, želeći da odbrani slobodu svoga naroda, da prihvati neravnopravnu borbu sa njim. Ne leži pred njegovim nogama konjokradica ili drumski razbojnik, već vitez koga je porazio u borbi i koji moli za milost. Čuo je mnoge priče o njemu, u koje nikada nije poverovao jer se nije osvrtao na vojnička blebetanja, objašnjavajući ih strahom pred žilavim i hrabrim protivnikom. Mada, morao je priznati, prijalo mu je da se nadmeće sa ovako borbenim ratnikom. Poštovao je njegovu smelost da, mada izigran i izdan, ipak sam prihvati okršaj sa carskom vojskom. Bio je dužan kao vrhovni komandant da surovo kazni i uguši pobunu protiv carstva, ali sada, kada vođa pobune nemoćno leži pred njim i moli za oproštaj, on se dvoumi. Kako da ubije tog gorostasa, kome se i on iskreno divi, dok mu se viteški predaje? Kako da ubije tog junaka s leđa? Nije mogao to da učini. U ovoj daljini poštuju se neki drugi, onima dole nejasni principi. A kad bolje razmisli, zašto bi ga i ubio? Zar nije bolje da ga privuče na svoju stranu? Zar nije mudrije da njegovu snagu iskoristi za predstojeći pohod u Aziju? Ako mu oprosti i ostavi ga da vlada nemirnim balkanskim provincijama, učvrstiće granicu i dobiće vernog podanika. Ne sme više da troši vojničku snagu i državna sredstva za obezbeđivanje evropske granice. Hrišćani su svi, pa će se, valjda, jednom nekako nagoditi. Mučilo ga je kako da spreči prodor sa istoka? Ko da mu pomogne? Njegov sin Aleksije II beše suviše mlad da bi mogao da povede tu borbu? Šta će biti sa zemljom posle njegove smrti? Šta ako bude ubijen ili teško ranjen u borbi sa Kilidž-Arslanom? Šta će biti sa Aleksijem? Ko će upravljati državom? Njegova mnogobrojna i gramziva porodica Komnena, boriće se za vlast, izazvaće građanski rat. Sudbina carstva je krajnje neizvesna. Zašto da ubije ovog hrabrog čoveka? Šta će mu ta smrt doneti? Hoće li rešiti njegove probleme? Bolje je da skupi jaku hrišćansku vojsku i porazi opasnog ujedinitelja Turaka. Pozvaće Belu III, koga je doveo na ugarski presto i koji se zakleo da će uraditi sve što od njega bude tražio, da pošalje svoje najbolje odrede. Mora biti mudar, svaki čovek mu danas treba. Treba mu i ovaj Srbin. Treba mu ta divlja i neobuzdana snaga. Dozvoliće mu da bude jedini vladar samo ako pristane na pokornost. A zašto ne bi pristao? Ima li neki bolji izbor? Zar ne kleči već dovoljno dugo pred njegovim nogama? Neka ga, neka još malo kleči. Neka vojska vidi koga su veličali. Neka vide i njegovu carsku moć. A oni dole u Konstantinopolju? Kako njima da pokaže svoju ratničku moć? Kako njih da zadivi? Najbolje bi bilo da vide ovog divljaka. Neka carigradske dame i gospoda, koji samo pričaju o njemu, uživo vide lepotu i snagu ovog odmetnika. Sjajna ideja! Trijumfalno će ući u prestonicu i pokazati tim podlim mekušcima na dvoru svu svoju moć. Neka vide ko se njemu klanja. Neka vide koga je porazio i primorao na pokornost. On je njegov najveći ulov u ovom ratničkom pohodu na zapad. Veličanstven plen!
*

Ide Veliki župan gologlav i bosonog, sa konopcem oko vrata u carskoj pobedničkoj koloni, ispunjen radošću što je uspeo da nadmudri oholog carigradskog samodršca. Korača krupnim koracima ka carskoj palati, gde su umetnici u freskama već oslikali slavna dela careva, pa i ona kada se car bori sa njim, Nemanjom. Ide veliki župan zadovoljan što je spasao svoj narod od careve osvete, što je zadržao vlast nad srpskom zemljom, što će biti jedini vladar, dok će njegova pokorena braća imati samo udeone kneževine koje im on bude odredio. Ide ponosno srpski vladar u svojoj lepoti i snazi, gazi stasito napred rodonačelnik srpske dinastije i ne želi da primeti grdnje, podsmehe, pljuvanje i gadosti carigradskog puka. A zašto bi ih primećivao? Ima on većih muka nego da se ljuti na romejski narod na ulici koji se dobro zabavlja. Ne osuđuje on njih kao što ni Isus Hrist, noseći drveni krst na leđima, nije osuđivao svoj narod što ga grdi i psuje dok se penje ka Golgoti. Zašto bi se srdio? Sve je samo obična predstava koja svima treba. Narodu je potrebno da se isprazni, da iskali svoje sabijeno nezadovoljstvo, zbog napornog i bednog života iz koga, izgleda, nikad neće moći da izađe. Malo će se zabaviti, na trenutak zaboraviće svoju muku, a mnogima će se učiniti da njihov položaj u carskoj prestonici i nije tako rđav i beznadežan kako im se svakodnevno čini, jer, evo, ovaj nesretni varvarin, čijoj se muškoj lepoti i snazi dive, nalazi se u mnogo goroj situaciji od njih. Oni mogu bar da ga vređaju i grde, ismejavaju i gađaju, da mu se rugaju što nosi konop oko vrata i što, jadnik, bosonog mora da hoda. Izvikavši se, zadovoljno će otići kući, sretni što nisu uhvaćeni na divljoj granici, što ne pripadaju tom varvarskom narodu i što večeras, izuvši se, imaju gde da legnu.

Caru je predstava potrebna da bi pokazao svoju ratničku snagu. On želi da ulije makar malo vere i nade u razočarani i uplašeni narod, hoće da im pokaže da je država još uvek, uprkos mnogim promašajima i razmiricama, moćna i sposobna da se suprotstavi najezdi ujedinjenih Turaka. Ujedno, trijumfalnim povratkom zaplašiće sve one sumnjičave na dvoru koji govore o njegovoj starosti i smišljaju kako da mu dođu glave.

I Velikom županu je dobro došao ovaj teatralni ulazak u carsku prestonicu, ne samo da bi osigurao mir sklopljen sa carem i učvrstio svoju vladavinu, već da bi, posmatrajući romejsko carstvo iznutra, smislio nove planove za dalje širenje srpske države. Makar nakratko, iskoristiće svoj boravak ovde da nešto valjano i nauči. Pokušaće da pronađe buduće saveznike na dvoru, jer nije siguran da će ostareli car preživeti naredni pohod u Aziju. Istovremeno može da uoči koje su najveće slabosti posrnule države. To iskustvo će mu pomoći u nekom budućem sukobu sa Vizantijom. Borba se mora nastaviti. Niko ga više u tome ne može zaustaviti. Sada je poražen. Privremeno je primoran da poštuje primirje. To će mu dobro doći da obnovi vojsku, narod odmori od ratova, ojača svoju vlast i pripremi se da, u nekoj zgodnoj prilici, proširi teritorije. Protiv Manojla više ne želi da ratuje, ne samo zbog toga što mu je to obećao, jer mu je car život spasao, već stoga što starac neće dugo poživeti i što mora da iskoristi to vreme da se dobro pripremi za nove okršaje.

Hoda Veliki župan uzdignute glave i ne čuje kako ga carigradski narod grdi, ne čuje od silnih misli šta mu sve dobacuju. Zamišljen je pred velikim zadatkom koji je sebi postavio. Neće mu biti lako da ostvari sve ono što je naumio. Kako da stvori sopstvenu državu kad velike sile stalno ratuju? Kome prići? Koga podržati? Kako odbraniti svoje kad svi hoće da te progutaju? Kako opstati među bogatijima od sebe? Kako im dokazati da vrediš, da imaš pravo na život, na sopstveni izbor, da želiš nešto uzvišeno i lepo, a ne samo rat i krv?

Kome to reći? Niko ne želi da vas iskreno i ljudski sasluša. Nikome vi niste važni. Vi ste mali i nemoćni i dužni ste da sprovodite tuđu, nametnutu volju. Zašto? Zar i mali narodi nemaju pravo da se iskažu? Zar se veličina jednog naroda meri samo brojem i teritorijom? Zar ne postoje još neke druge vrednosti koje nam govore o duhovnoj snazi naroda? Zašto svi moramo da budemo isti? Zar se ne ogleda u različitosti kvalitet života? Zar malo ne može da postane veliko? Zar veliki nisu nekad bili mali? A šta je bilo pre ovih, današnjih velikih? Neki drugi veliki. A pre njih? Opet, neki drugi veliki. A pre svih velikih i svih malih, šta je bilo? Bio je Stvoritelj koji je podario život svima. Načinio nas je od zemaljskog praha i udahnuo nam svoju dušu. E, ta duša, koja nam je od Boga data, jednorodna i nedeljiva, nalazi se u svim ljudima i narodima, bez obzira bili oni veliki ili mali. Duša je Božija i ona se ne može meriti onako kako velike sile odmeravaju svoje interese. Duša Božija pripada svima i niko je ne može zadržati samo za sebe, niti može tuđu uzeti, kao što velike sile hoće da uzmu srpsku zemlju. Bilo da dolaze sa istoka ili zapada, bilo kojim povodom da su krenuli u osvajanje i pljačku, na Srbe gledaju kao na divlje životinje u šumi, varvare, primitvan narod koji treba, kada zadovolji njihove osvajačke interese, bez razmišljanja ubiti. Za svaki slučaj!

Kako se suprotstaviti moćnicima koji grade sliku sveta, ne po Božijem, već po svom liku? Kako opstati u takvom svetu? Gde poći? Kuda?

Veliki župan veruje da se ne mora ratovati, već da postoje i drugi načini, promišljeni i odmereni, bez žrtava i stradanja, kojima se može trajno dosegnuti. Ratove nikad ne treba voditi, izuzev ako ne postoji drugi način da se samostalnost države odbrani. Kako to da se odredi? Računom! Čistim računom! Državnik će tačno izračunati koji su interesi njegove države. Ako rezulatat njegove računice bude pozitivan, on će osmeliti narod za ostvarivanje željenog cilja. Ako, pak, računica pokaže da je cilj nedostižan, oprezni državnik će izbegavati sve ono što može njegovom narodu doneti zlo. Zar to nije rešenje? Račun neka presudi!

Kako drugačije opstati? Nema drugog načina nego da sklapa saveze sa moćnima. To je dobra ideja. Orodiće se sa njihovim porodicama, postaće sastavni deo njihovih plemenitih loza, potkupljivaće ih, obasuće ih skupim poklonima, dodvoravaće se njihovoj taštini, pokoriće se, povući u stranu, skloniti kad treba, izložen ruglu i podsmehu će biti; sve će učiniti samo da ga puste da vlada u sopstvenoj državi. Jedino tako može odbraniti samostalnost srpske države. To od njega očekuje narod, koji je ostavio da se krije u neprohodnim planinama sve dok se carska vojska ne povuče. Narod traži od svog Velikog župana da ga zaštiti. Zato Veliki župan danas trpi i ćuti. Ne smetaju njemu uvrede hrišćanske sabraće. Oprašta im svaku izgovorenu reč. Trpi i ćuti jer zna da mora svom narodu doneti državu u kojoj će njegova loza postati vladarska. Niko Velikog župana nije učio svetskoj diplomatiji, nikakve visoke škole on nije završio, niko ga ne savetuje niti usmerava, već sam oseća, svojim uznemirenim bićem, da mora diplomatski da dela i da nema za njega drugog izbora. Oseća da je vezan za svoj srpski narod, da ne može od njega nikuda otići ili pobeći, da je dužan da ga brani i vodi i da mora, napokon, da mu pronađe pravo istorijsko mesto gde će, životom dostojnog i civilizovanog čoveka, moći večno da traje. To je njegova sveta dužnost. Ako mu je Gospod podario snagu i mudrost, onda on mora taj svoj dar da pokloni za narodno dobro. Zašto srpski narod ne bi imao svoju državu? Zar nema pravo da bude slobodan? Zar mora da veliča Gospoda Boga tuđim, a ne svojim jezikom? Zar će svoje osećaje bolje izraziti na tuđem jeziku? Zašto ne bi slavili i svoje svece? Zašto se baš u svemu moraju ugledati na velike i moćne? Postoji nešto izvorno njihovo, različito od drugih, što može, makar malo, doneti boljitak civilizaciji. Ne možemo svi isti biti.

Ide Veliki župan krupnim koracima prema carskoj palati i razmišlja. Zagledan u budućnost mudri vladar jasno vidi put kojim se mora poći. Pomiriće se sa posvađanom svojom braćom i ustupiće im titule knezova, dok će oni morati priznati njegovu vrhovnu vlast. Tako će izbeći međusobne ratove koji mogu upropastiti mladu državu. Samo sloga i bratska ljubav mogu sačuvati srpsku državu. Zato ne sme dozvoliti da se njegovi naslednici zakrve oko prestola. Sve mora biti unapred određeno i niko ne može na svoju ruku da uradi nešto što Veliki župan nije već predvideo. A mora predvideti svaku sitnicu. Ne sme dozvoliti da, nekim nepažljivim propustom, bude neprijatno iznenađen. Svaka greška, bila namerna ili slučajna, bila iz gluposti ili nečije obesti i drskosti, može uništiti sve njegove zamisli. Zato će uvesti strogu disciplinu u državi, vladavinu reda, rada i izvršavanja njegove volje. Neće imati milosti prema onima koji hoće da ga, zbog nekih svojih interesa, spreče u ostvarivanju njegove zamisli. Bogumili će biti krvavo proterani, njihovim vođama će odseći jezike, samo zato što su pokušali da uzdrmaju osnovni temelj srpske države. Samostalna pravoslavna crkva je ugaoni kamen za podizanje nezavisne srpske države i Veliki župan, pobožan i veran, za koga “nedostojnog” se Hristova ljubav priveza, neće imati milosti prema jereticima i u korenu će saseći zlo.

Njegovi sinovi će morati da poštuju svaku očevu odluku i izvršavaće tačno ono što im Veliki župan bude odredio. Nema dinastije bez čvrste ruke, kao što država ne može da nastane ako se braća stalno glože i ratuju. Neko mora da bude glava i da sve osmišljava za opšte dobro naroda. Sinovi Velikog župana moraju da nastave očevo delo, jer bez njih on ne može postati slavan i besmrtan. Dužni su da verno slede oca i da do detalja izvršavaju svaki njegov zadatak. Daće im određene uloge, koje moraju odigrati do kraja. Najstariji Stefan, koji mu je najsličniji, mudar i darovit, okretan i obazriv, hrabar i željan slave, biće pripremljen da vodi državu i da nastavi njegovo delo. Poslaće ga u najbolje vizantijske škole, da primi grčku kulturu i obrazovanje, da izuči ratne veštine, i onda će ga, koristeći veze koje bude sada uspostavio, oženiti nekom vizantijskom princezom. Nije bitno kojom, važno je samo da je carskoga roda. U interesu je srpske države da se njen budući vladar orodi sa carigradskim dvorom, jer će tako lakše upravljati samom državom. Naravno, Veliki župan je u svom planu predvideo da Stefan državi donese krunu. Nije važno ko će ga krunisati, već je bitno za nastavak dela Velikog župana da kruna stigne u Srbiju. Neka stigne makar ga krunisao i sam rimski papa. Kada stigne kruna, onda je dinastija učvršćena i teško će neko moći da se nametne za vladara a da nije iz njegove, nemanjićke loze.

Zbog ravnoteže snaga, njegov srednji sin Vukan morao bi da se približi Zapadu. Ne valja se mnogo vezati samo za jednu stranu, jer onda država ne može brzo da napreduje. Vukana bi oženio iz mletačkog roda Dandola i preko novih prijatelja približiće srpskom prestolu evropske dvorove. Trećeg sina, Rastka, staviće između dva brata, da spreči moguće razmirice između Istoka i Zapada. Njegova sveta dužnost je duhovno ujedinjavanje naroda oko prestola. Dužnost mu je da braću čvrsto drži složnima i da njihovoj lozi donese svetačku harizmu. Rastka će od rođenja pripremati za duhovnog vođu naroda, koji će nastaviti pobožna dela Velikog župana. Negovaće kod njega vrednoću, želju za znanjem, i omogućiće mu da detaljno proučava svete knjige. Isticaće njegovu mudrost i razboritost, hvaliće njegovu veru u Boga i crkvu i pomoći će mu da pobegne na Svetu goru. Kao duhovni poglavar naroda Rastko će pomoći krunisanom Stefanu da srpsku državu učini moćnom i bogatom. Rastko će imati najvažniju ulogu u osamostaljivanju srpske države. Ako je on Jakov, onda je Rastko njegov Josif. Otac će sve učiniti da sina uzdigne do ranga ostalih duhovnih poglavara. Slaće velike i bogate darove u Jerusalim i Carigrad, u crkvu sv. Dimitrija u Solunu, ali neće zaboraviti ni crkve sv. apostola Petra i Pavla u Rimu i sv. Nikole u Bariju. Kada Vukan postane gospodar Bara i Kotora, biće u tesnoj vezi sa rimokatoličkom crkvom i kupovaće njenu naklonost bogatim darovima iz srpskih rudnika. Svi će oni morati da podrže njegovog Rastka.

Zna Veliki župan dobro da će evropski plemići, kada im budu zadovoljeni lični interesi, podržati svaku njegovu ideju. Bolje da im poklanja darove i širi porodične veze po svetu, nego da ratuje sa njihovim moćnim vojskama. Bolje da oni sa zahvalnošću uzimaju iz njegove ruke darove koje im on bude namenio, nego da nasilno upadaju u njegovu državu i otimaju po svom nahođenju. Ne može se ratovati sa njima. Priznaje im svu vojničku nadmoćnost i zato će se skloniti u stranu, da izbegne njihovo ubojito oružje. Umesto da ratuje, učiće sinove da diplomatski trguju kao što to uspešno čine Dubrovčani. Zašto Dubrovčani ne ratuju? Kako oni uspevaju da se prilagode i odbrane svoju slobodu? Na sve strane ubiraju svojih šest postotaka provizije i žive u miru i slozi sa čitavim svetom. Ne pada im na pamet da menjaju svet niti da se sukobljavaju sa velikim silama. Veliki župan će ponuditi svetskim moćnicima nižu proviziju. Bolji je trgovac od Dubrovčana. Ne dobija ništa u besmislenom ratu sa moćnijima od sebe, već samo žrtve i razaranja. A svi vole da uzmu proviziju. To je ona diplomatija koju hoće Veliki župan da učvrsti u svojoj dinastiji. Neka ga njegovi potomci pamte i slave kao mudrog i praktičnog državnika. Neka ga svi veličaju kao prvog utemeljivača srpske države i srpske dinastije. Ko će tada spominjati sve one pre njega koji su se takođe borili za slobodu? Ko? Niko! Kroz hiljadu godina oni više neće biti ni važni. Niko više neće znati da su oni postojali. Svi će slaviti samo njega i sinove mu. Kroz hiljadu godina ostaće samo Nemanjići.

Ne razmišlja Veliki župan o carigradskom narodu koji ga grdi i vređa, niti o romejskim carevima i njihovim carskim prestolima koji mogu da se nekim čudnim napravama podignu u visine; sve je to ništavno i prolazno, sve će to biti pretvoreno u zemni prah. Ne razmišlja on nekoliko godina unapred, već nekoliko stoleća idu njegove misli ispred svoga doba. Tek iz te perspektive jasnije se vidi njegovo delo. Ne može to danas svako da razume. Zato će primorati svoje naslednike da disciplinovano sprovode njegove odluke. Ne sme biti odstupanja. Biće nemilosrdan i kažnjavaće svakoga onog ko ne ispoštuje njegov zavet. I posle smrti, bdeće nad svojim naslednicima i narodom opominjući ih šta im valja činiti i koja im je sveta dužnost. Zato su Rastko i Stefan dužni da napišu njegovo žitije. Prethodno će Veliki župan da zaokruži svoje zemaljsko delo. Kada se svi budu najmanje nadali, on će se odreći vlasti u korist starijeg sina Stefana i otići na Svetu goru, zamonašiće se i pomoći sinu Rastku da stvori autokefalnu srpsku crkvu. Bogato će darivati svetogorske manastire i primorati duhovne poglavare da priznaju njega, Stefana Nemanju, zamonašenog Simeona, sebi ravnim. Tako će Veliki župan postati, pored toga što je prvi osnivač srpske države i utemeljivač kraljevske loze Nemanjića, prvi srpski – svetac! To je njegov san! Srpski svetac! Svetac oslikan na freskama srpskih crkava. Svetac kome će se klanjati i koga će slaviti srpski narod. Zašto da slavi samo grčke svece? Ako je Dimitrije Solunski postao sv. Dimitrije Mirotočivi, zašto on, Stefan Nemanja, monah Simeon, ne bi postao sv. Simeon? I on će biti mirotočac. Novi mirotočac, srpski! Porediće se sa Dimitrijem Solunskim, sve prednosti su na njegovoj strani od porekla do životnog dela. Ostalo mu je samo da organizuje tečenje lekovitog mira kojim će, posle svoje smrti, steći slavu sveca. Za to se mora pobrinuti Rastko, i njemu će ostaviti u zaveštanje da to vešto izvede. Žitije koje budu pisali njegovi sinovi uveriće srpski narod da je Stefan Nemanja bio svetac, poslat od Svevišnjeg da ih spasi i da im donese slobodu. Biće njihov večni zaštitnik i pomoći će im da opstanu. Oni će slaviti njega, sv. Simeona, prvog srpskog sveca, zaštitnika crkve, države i nacije. Sveti Simeon Mirotočivi!

Okreće Veliki župan poslednji put svoju lepu glavu, pre nego što će ući u carigradski manastir sv. Bogorodice Dobročiniteljke, da vidi iskrivljena lica romejskog naroda što ga glasno vređa i onda, skupivši oči, nasmeši im se blago i sažaljivo. Nasmeši se onako kako se osmehuju sveci sa fresaka. Osmehnu se kao što se Hrist nasmeši na sve one koji izvikaše smrt za Sina Božijeg. Oprašta im svima jer ne znaju šta čine. On je od Boga postavljen da vlada srpskom zemljom i nepokolebljivo se drži pravoverne vere. Mnogi inoplemenici ustaše protiv njega, napadoše ga i htedoše veru da mu promene, ali on im se imenom Gospodnjim usprotivi i sve izdrža. Odole raznim iskušenjima zahvaljujući svojoj čvrstoj veri u Gospoda Boga. Zato mu ne smetaju ti bezumni povici i uvrede. Naprotiv, to ga čini još odlučnijim da nastavi dalje, da hrabro istraje na večnom putu izbavljenja. Nameran je da se još više sagne i pokori, klekne i poljubi stopala nemoćnim vladarima na zemlji, koji ne shvataju da je “ kratak put kojim hodimo” i da je “ovaj život senka i san” večnog života na Nebu.

Sve je taština i ništa ne ostaje posle naše smrti, osim našeg dela. Besmrtni postaju oni Božiji izabranici koji svojim delom večno žive u sećanju svoga naroda. A to Veliki župan hoće. Večno da traje sa svojim narodom i da mu bude zaštitnik.

Njegovi potomci neka uče iz njegovog žitija. Neka uče i znaće šta je valjano činiti za dobrobit srpskog naroda. Neka im mudrost Velikog župana bude uvek na pameti. Neka se ne upinju da ga dostignu, jer ne mogu. Onaj koji prvi krene putem Bogočoveka izbraće svoje sledbenike, jer su uska vrata što vode ka Njemu. A “široka vrata i širok put vode u propast i mnogo ih ima koji tuda idu”.

Neka potomci njegovi nauče kako je ”krotak i smiren srcem” bio. Neka dobro nauče kako se brani svoje, a poštuje tuđe.

Nek se ne odrode!

Nek se ne ponesu!

Nek znaju svoju meru!

Nek vole sve ljude kao sebe same!

Nek ljube Boga!

Nek celivaju svece!

Osmehuje se blago Veliki župan i gleda napred. Uz Božiju pomoć i slogu naroda uspeće što je naumio.

Svojom svetošću će zaštititi njihov um stvaralački i dušu blagorodnu. Moli se da istraju i da ga večno slede. Moli se da ne zgreše i ne skrenu sa Božijeg puta:

“Budite u ljubavi među sobom, a ko ne posluša i odstupi od ove moje zapovesti, gnev Božiji da satre njega i seme njegovo.”

Amin!

Na Sv. Simeona Mirotočivog
Beograd, 13/26. februar 2000. god.

Povodom 800. godine od smrti
velikog župana Stefana Nemanje

SHARE