Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Strah

Strah

942
0
SHARE

Pazi! Nemoj! Ludi su! Opasno je! Na sve su spremni! Èuvaj se! Nije vreme! Vanredno stanje je! Gledaj sebe! Saèekaj! Otkako je uvedeno vanredno stanje uplašeni ljudi govore mi ovako. Ne piši! Ne objavljuj! Znaèi, uæuti! Zašto? Nije uputno, to jest opasno je. Po koga je opasno? Po sve nas koji mislimo drugaèije. Zašto je opasno?

Vlastodržci su javno objavili da su u zloèinu uèestvovali svi koji su kritikovali nastradalog premijera i njegove reforme. Analitièari i kolumnisti su ga ubili, dok je snajperista samo povukao oroz. Svi mi koji mislimo drugaèije od zvaniène neoliberalne ideologije režima, prema optužnici inkvizitorskih komisija, stvarali smo atmosferu u kojoj je zloèin bio moguæ. Taènije, pripremali smo zloèin zajedno sa mafijaškim klanovima koji su opet prema optužnici, pripremali državni udar da bi preuzeli vlast u zemlji. Zakljuèak, svako onaj koji je kritikovao stradalog premijera i kritièki govorio o reformama je zloèinac. Oèekuje se naše hapšenje.

Ko je lud da bude u blizini osumnjièenih? Naroèito u vreme NATO bombardovanja. Takav medijski linè nismo imali još od svrgnutog Despota. Mislili smo da je vreme linèa i politièke harange prema neistomišljenicima prošlo. Nažalost, prikriveni puzajuæi totalitarizam danas pokazuje svoje najgore osobine. Demokratska reforma je fasada koja prikriva istinsku potrebu neuspešnih da uguše svaku kritièku misao i da uvedu moderno jednoumlje u društvu. I to je onda neoliberalni put u tranziciju. Pod tim se podrazumeva takav brz razvoj dobro plaæenih nevladinih organizacija koje æe, poput pompeznog nazvanog centra za liberalno demokratske studije, koraèati rame uz rame s režimom i iz jednog centra æe kontrolisati èitavo društvo. Naravno, antimonopolski zakon biæe donet da spreèi takve moguænosti.

Opasno je, dakle, danas iznositi sopstveno mišljenje jer možete da javno doživite linè i da vas policija privede, zbog prijave inkvizitorske komisije koja utvrðuje, kao u staljinistièko vreme, ko je podoban a ko mora da se zabrani i prevaspitava. Dobronamerni ljudi me opominju da prestanem da pišem. Uplašila ih je zabranjena misao. Oni nedobronamerni «prijatelji» se više ni ne javljaju, verovatno uplašeni da u sluèaju privoðenja oni ne postanu kolateralna šteta. Dobronamerni ljudi ne kriju da su uplašeni. I to razumem. Nismo svi isti. Neko mora i da se plaši. A neko ni ne misli svojom glavom. Neko može da sagne glavu i da mirno proðe pokraj zloèina. Jednostavno, pravi se da ga ne vidi. Represija ga direktno ne pogaða i on baš ne mora da dodatno izaziva sudbinu. Suviše je opasno. A obazriv èovek mora da se ponaša tako da uvek izbegava opasne situacije. Onda je siguran.

Slièno su mislili i putnici voza za Pariz kada su u sred dana, izbegli veliku opasnost. Naime, grupa francuskih delikvenata su u susednom kupeu maltretirali, vreðali i na kraju silovali devojku, dok su ostali putnici, graðani koji poštuju zakone mirno slušali zapomaganje nesretne devojke. Niko joj nije pomogao. Niko nije podigao glas u znak graðanskog protesta. Svi su æutali i gledali svoja posla. Naravno, niko nije imao nikakva posla pošto su svi sedeli u kupeima i èekali da se neprijatan dogaðaj što pre završi. Taènije, da se dogaðaj svrši. Niko nigde nije mogao da ode. Zla sudbina ih je prikovala za taj superbrzi voz. Glas protesta se nije èuo. Èak ni bolan krik. Svi su mudro æutali, rekao bi neki pragmatièni ideolog korisnosti. Voz je klaparao po njihovoj savesti. Pariz je bio suviše daleko da bi se prekinulo nasilje. Policije nije bilo. Putnici nisu krivi što policija ne radi svoj posao. Njima je savest mirna. Oni uredno obavljaju svoju graðansku dužnost i plaæaju porez. Policija je plaæena iz prikupljenog poreza da brani graðane od nasilja. Ko je, dakle, kriv? Kriv je ministar policije. On mora da razvije tako službu da svaki graðanin dobije svog policajca. To je jedini naèin da se preventivno deluje na nasilnike i da uplašeni graðani operu sopstvenu savest.

Prema tome, dok se to ne bude organizovalo, svako neka gleda samo sebe. I neka brane svoje interese. A interes ljudi koji putuju vozom je da stignu u Pariz. Oni su uredno platili kartu i niko nema prava da ih proziva. Kakav moral? Ne putuju oni da bi testirali svoj moral. Ko hoæe moral neka ide u Crkvu, rekao bi ideolog vulgarnog pragmatizma. Nije putnike angažovala uprava železnice da šire svoje moralno uverenje po vozu. Nisu oni plaæeni da budu policajci. Na kraju, nisu ni obuèeni za taj posao. Shodno neoliberalnoj ideologiji, koju propoveda i uprava železnice i vlada u kojoj je i onaj neodgovorni ministar policije, svako brani sopstvene interese i ne rizikuje gde može da izgubi. Šta to oni mogu da urade? Ako se pobune i nešto kažu, mogu postati žrtve nasilnika. Zar je to neko valjano rešenje? Zašto da potpomažu dalje širenje nasilja? Ako, pak, pokušaju fizièki da pomognu devojci, za šta nisu pripremani, opasno rizikuju svoj život ili, u blažoj varijanti, mogu da budu teško povreðeni. Rezultati njihove intervencije bi bili nikakvi, razmišljaju i proraèunavaju putnici za Pariz dok slušaju nesnosne krike nesretne devojke. Dobijene povrede bi mnoge od njih udaljilo od svakodnevnog posla, što bi dovelo do manjeg rada u državi, a samim tim, do pada ukupnog društvenog proizvoda zemlje. Ali ne bi se samo na tome završilo. Troškovi leèenja bi opteretili zdravstvne fondove koji se finansiraju budžetski i tako bi njihova neustrašiva intervencija dvostruko pogodila državnu kasu. A to nije dobro za državu. Tako se ne izlazi iz recesije.

Dakle, neoliberalna raèunica taèno pokazuje da nije uputno mešati se u incident, pošto to višestruko negativno utièe na sve makroekonomske pokazatelje u državi. Ukoliko se ostane po strani, izbegavaju se svi potencijalni troškovi. Znaèi, treba gledati sebe i braniti sopstveni interes. Ako ih neko bude ugrozio, onda imate pravo odluèno da ih sami branite svim sredstvima. Ne oèekujte pomoæ od nikoga. Tako se nastavlja i velièa ideologija sebiènosti. Svako misli samo o sebi. Država nema pravo, prema propagandnom tumaèenju neoliberala, da natera putnike u vozu da pomognu zlostavljanoj devojci jer to narušava slobodu i interese pojedinaca da ne uèestvuju u tom dogaðaju. Pravo putnika je da budu neutralni. Država mora da poštuje slobodu i prava putnika da mirno sede i gledaju na èasovnike kada æe stiæi u Pariz, pošto su uredno platili kartu i svako kašnjenje im smeta, pogotovo u novonastaloj situaciji. Potpuno je razumljivo zašto putnici nisu pomogli devojci. Razumljivo je zašto nisu èak ni protestovali. Ostalo je samo njihovoj savesti da odluèe da li je sve to u vozu bilo normalno i da li su oni postupili pravilno. Savest njihova neka odluèi.

Ali, šta je savest? Može li se savest pojesti? Može li se savest na hleb pre jela ili se uzima posle jela da se zaslade siti potrošaèi? Kojim jedinicama se meri savest? Može li se s njom trgovati, investirati ili rentirati? U ekonometrijskom matrici društva, gde je savest? Kako se ona matematièki izražava? Konzumenti komercijalne civilizacije ne mogu da pronaðu savest ni u jednoj potrošaèkoj korpi. Ni u voznom redu nije bilo savesti. Kada su kupovali kartu za Pariz, putnici nisu platili dodatno optereèenje za izgubljenu savest. Jednostavno, komercijalno društvo ne poznaje savest. Tako je robotska civilizacija potisnula ljudsku civilizaciju i stvorila putnike koji gledaju svoja posla, mada ništa ne èine. Nesreæna devojka je sama kriva. Kriva je zato što je devojka. Kriva je što baš danas putuje. Kriva je što veruje u ljudska oseæanja, a ne shvata da je roboti okružuju. Da li bi ona pomogla drugim putnicima? Neka iskreno prizna. Svi roboti znaju da to ona ne bi uèinila. Jednostavno, niko nije programiran za to. Da li robot pomaže drugom robotu kad se pokvari? Ne pomaže. Da li robot apeluje na savest drugih robota? Ne apleuje. Roboti nemaju savest. Svaki robot radi samo ono za šta je programiran. Putnici su programirani da sede u brzim, superluksuznim vozovima i èekaju da stignu u Pariz. Ne moraju u putu da prièaju, niti da gledaju saputnicima u oèi. Svako putuje samo za sebe.

Hranu više niko ne korisiti, jer se brzo putuje i još brže živi. Bilo je to neko davno ljudsko vreme kada su, posle samo dve stanice, otvarani bakini paketi iz pletene korpe i nuðeni: peèeno pile sa povezanim batacima, sveže ubrani paradajz i paprika, ispeèena pogaèa pre puta, kriška belog sira i umotana so u belu dedinu maramicu. Bilo je to tako davno da se nijedan putnik superbrzog voza više toga ne seæa. Nema više šarene bakine krpe za sudove, nema boce dedinog domaæeg vina, nema ni saputnika koji, videæi šta se sve sprema, iznosili paket svoje bake: jagnjeæi but ispeèen jutros na ražnju, glavicu crvenog luka, pogaèu ispod peke, štrudle od oraha èuvanih samo za tu priliku i malu bocu komovice. Nema više tih ljudi koji mljackaju, grizu, ližu prste, gloðu kosti, otkidaju, piju i nude sve u kupeu, prièaju, raspituju se, smeju se i glasno tumaèe, galame i na kraju zapevaju kako bi skratili to vreme u kome život protièe, curi, topi se pod nama i nestaje pod toèkovima vagona koji se lenjo vuèe u kompoziciji života ka nekome višem smislu i svrsi. Nema više tih ljudi koji se upoznaju, druže, sprijatelje, zaljube, udaju i ožene iz kupea, koji znaju šta vredi, a šta nestaje u dosadnom kloparenju toèkova, koji zaudaraju, oseæaju se, mirišu na ljudska biæa i koji nikad, ponavljam, nikad ne bi dozvolili da u susednom kupeu obesne kukavice zlostavljaju i siluju nevinu devojku. Nikada se to ne bi dogodilo! Ne bi zato što su to neki drugi putnici. Zato što su to ljudi od krvi i mesa, a ne statièki neoliberalni konzumenti. To su ljudi koji se svaðaju, plaèu, ljube i pevaju jer u njim buja pravi život, naviru istinska oseæanja koja preziru nepravdu, zloèin, poniženje i pokvarenost. Ti ljudi ne bi dozvolili da osioni i jaèi zlostavljaju nemoænu i samu devojku. Ta nesretna devojka sutra može biti njihova sestra, žena, kæerka, devojka iz razreda, dobra prijateljica i nežniji pol koga treba zašititi od baraba i hohštaplera što maltretiraju uzorne i pristojne graðane. Ti putnici voza ne bi èekali policiju da doðe, ne bi savest skrivali iza železnièkog voznog reda i budžetskog principa, veæ bi životinjski riknuli nad nepravdom i tragedijom koja se odvija u njihovoj blizini i stali bi u zaštitu prava na slobodu i život svakoga iz ljudskog roda.

U to sam potpuno siguran. Nikakve tehnološke revolucije i supersonièni vozovi, koji nas sve više udaljavaju jedne od drugih, ne bi spreèili te prave i iskrene ljude iz tih smrdljivih, sporih, prepunih vozova da ustanu u odbranu ljudskog dostojanstva i da pomognu napadnutoj devojci. Tih ljudi u tom vozu nije bilo. Pogrešan smer razvoja civilizacije uništio je takve ljude. Otvorena je stalna sezona lova na te ljude. Proevropske snage napadaju ih da su primitivci, varvari, nacionalisti, konzervatici, nazadne snage koje nas vuku u prošlost i koji ne shvataju da je jedina buduænost u robotima koji mirno sede na svojim mestima i slušaju, bez trunke grižnje savesti, krike silovane devojke. Slušaju a prave se da ne èuju. Sve se to odvija u ujedinjeoj Evropi kojoj težimo. Zloèin niko ne pominje. Svi govore o luksuzu i brzini voza.

Æuti! Ne prièaj! Ne piši! Ne objavljuj! Nije vreme! Oni su još opasniji! Gledaj sebe! Sagnite glavu i zapušite uši dok ostrašæeni vlastodržci, zloupotrebljavajuæi demokratiju i slobodu štampe, linèuju i siluju sve one koji suprotno misle. Sagnite glave i gledajte svoja posla u zemlji u kojoj je sve više nezaposlenih. Zatvorite oèi i ne gledajte kako pohlepni i krimimalizovani vlastodržci trèe iz kabine u kabinu i trpaju u džepove zlatno posuðe, dok «Titanik» uveliko tone. Hladna voda je veæ potopila siromašne iz druge klase. Èamaca za spasavanje nema dovoljno. U novom potopu spasiæe se samo izabrani. Povlašæeni iz gornjih klasa su izabrani. Oni veruju da mesta u èamcima ima samo za njih. Posle nesreæe, njihovo bogatstvo biti još veæe.

Neæe, gospodo neoliberali! Svi æemo zbog vaše pohlepe postati brodolomci. Završiæemo na splavu meduza i izgubiæemo ono što su naši preci vekovima stvarali. Ne može se silovanjem prikriti istina. Ne možete zloèinom da nas uterate u kupe i da tražite da mirno sedimo dok vi zlostavljate nevinu javnost. Ne možemo da slušamo krike povreðenih, razoèaranih i osiromašenih koje ste vi prevarili i upropastili. Ne pristajemo na linè! Zatvarate oèi pred sve veæom sirotinjom i praviti se da ne vidite sve veæe bogatstvo ubica, pljaèkaša i krijumèara droge. Nije dobro da putujete zajedno sa tim protuvama. Neæe naš reformski voz, koga nazivate proevropski, daleko da stigne. Ne može sama lokomotiva da uðe na evropski peron jer neæe biti nikoga da izaðe iz voza. Putnici su ostali na azijatskim prugama zarobljenu u jednu preživelu, antievropsku i dogmatsku koncepciju koja propagira vlast jedne stranke i promoviše opasne grupe mediokriteta.

Javnost ne sme da sagnue glave pred ološem. Bilo bi to pogubno za državu i sve graðane. Vratili bismo se tamo odakle smo pre više decenija pošli. Zadatak misleæih ljudi je da javno govore. Ne smeju da æute. Èemu strah? Pa sutra æete vi u nekom vozu revolucije biti silovani. Na vreme treba rasvetliti loše namere loše vlasti. Sada je kasno da kritikujete Despota. Neka naši nezavisni intelektualci progovre o novoj vlasti. Istinu niko ne može sakriti. Nezadovoljstvo je ogromno. Siromaštvo je sve veæe. Sve što javno govore hrabri pojedinci, graðani još gore osuðuju i proklinju mumlajuæi u sebi. Kada me krišom savetuju da uæutim, niko ne kaže da ne govorim istinu. Upravo obrnuto, baš zbog istine treba æutati. Zašto? Da vas ne bi kaznili, priveli, uhapsili, osudili ili, daleko bilo ubili. Graðani su uplašeni jer veruju da je nova vlast spremna da uradi. Zato je i uvela vanredno stanje.

Zašto je demokratska vlast dozvolila da graðani tako loše misle o njoj? Svoj stah od neuspeha je htela da zaštiti vanrednim merama. Njihova namera je da zabrane svako kritièko mišljenje. Ne mogu da podnesu kritiku. Zato zabranjuju demonstracije, štrajkove i zatvaraju novine. Sloboda je samo za predstavnike režima koji zloupotrebljava vanredno stanje i obraèunava se sa politièkim neistomišljenicima. Svi koji kritikuju povezani su sa kriminalnim klanovima. To je postalo opravdanje. Ako pitate zašto vam je plata mala, nemate posla, bedno živite, nemate lekove da kupite, loše se školuju vaša deca, dok drugi sve imaju u izobilju, onda ste opasni i vezani ste za neke kriminalne grupe koje hoðe da sruše demokratsku izabranu vlast. Na taj naèin guši se svaka kritièka misao. To je pogubno za društvo. Nova demokratska vlast, kako sama sebe hvali, širi strah meðu graðane.

Strahom se neæe rešiti nijedan naš društveni problem. Obrnuto, još više æe se ubrzati nezadovoljstvo graðana. Glavni problemi ostaju nedirnuti. Socijalna bomba kuca u Srbiji. Hrabri ljudi, koji smeju o tome otvoreno da pišu i govore, vesnici su novog doba. Doba u kome ljudi neæe strahovati zbog sopstvenog mišljenja. Doba u kome æe umni ljudi glasno govoriti da bi spreèili barabe i ološ da siluju javnost. Doba u kome æemo se razlikovati, ali æemo se poštovati i neæemo se nasilno obraèunavati. To vreme mora da nastane u Srbiji. I svi treba da radimo za takvu Srbiju. Niko nam donacijama neæe doneti slobodu.

Savest neka progovori. Savest poniženih i obespravljenih. Oni znaju šta je istina. Umni ljudi to mogu samo da upakuju u nove institucije sistema. Vladavina prava æe štititi slobode i razlièitosti. Vladavina ljudi æe pokoriti robotski svet. Roboti æe služiti ljudima i neæe se mešati u njihove odnose. Ljudi æe ponovo slobodno putovati i smejaæe se robotskom svetu. Savest æe biti osloboðena, a svi strahovi zatvoreni. Ljudi æe ustati u odbranu jedinog života koga imamo. Putnici æe se voziti u bolju buduænost e na probuðenim nadama. Sigurnost æe im obezbeðivati vera i razum. A ljubav prema bližnjem æe ispuniti svakog putnika. Ljubav prema onome koji je razlièit od nas. Putovaæemo zajedno sa njim i neæemo ga se stideti. Nauèiæemo da ga poštujemo.

Makar jeo iz bakine krpe.

Èovek sam i ništa ljudsko mi nije strano.

Osim robota.

Pazite! Nemojte! Èuvajte se! Opasno je da postanete roboti!

Oni ne mogu da nauèe da ližu prste.

Nikada, na svu sreæu.

Beograd, 06.04.2003. god.

SHARE