Početna Sadržaj Mišković Srbija u vlasništvu Miroslava Miškovića

Srbija u vlasništvu Miroslava Miškovića

1717
0
SHARE

Ispovest nekadašnjeg direktora C marketa o nezapamćenoj pljački
Izvor: E-novine
Piše: Slobodan Radulović

Nekadašnji generalni direktor C marketa, Slobodan Radulović, za kojim su vlasti Srbije još pre nekoliko godina izdale poternicu Interpola, preko svojih pravnih zastupnika
upoznao je javnost sa novim činjenicama oko pljačke C marketa, kao i konkretnih uloga Miroslava Miškovića, Milana Beka,Vojislava Koštunice, Predraga Bubala, Dragana Jočića, Dejana Mihajlova, Dušana Mihajlovića, Dragog Mićovića, kao i pojedinih novinara na platnom spisku Miškovića. U dokumentaciji se detaljno pokazuje da je pokušaj prodaje „Delta Maxija“ jednoj evropskoj kompaniji, praktično pokušaj legalizacije opljačkane imovine drugih vlasnika – tvrde pravni zastupnici Slobodana Radulovića. Kopiju dopisa, kao i druge detalje oko ove najkoruptivnije afere iz doba Vlade Vojislava Koštunice, Slobodan Radulović je prosledio i predsedniku države Borisu Tadiću, kao i najodgovornijim institucijama države Srbije. Ispovest Slobodana Radulovića koji do detalja opisuje mehanizam pljačke u Srbiji, objavićemo u tri nastavka, kao dragoceni dokument o nezapamćenoj korupciji, otimačini, ucenama i progonu


Pismo Slobodana Radulovića pod naslovom “Sažeta hronologija događanja u vezi sa preuzimanjem C marketa” podeljeno je novinarima na konferenciji za štampu koju su upriličili advokati. Vladimir Horovic i Biljana Desnica Petrović, pravni zastupnici Slobodana Radulovića.  Povodom prodaje „Delta Maxija“ belgijskoj kompaniji „Delhaiz“, Slobodan Radulović, dugogodišnji direktor C marketa, uputio je ovo pismo zajedno sa dokumentacijom na stotinu evropskih adresa – svim nadležnim odeljenjima u Komisiji Evropske Unije zaduženim za monopol, korupciju, kriminal, kao i svim nadležnim pojedincima zaduženim za prijem Srbije u EU.

POD POLITIČKOM ZAŠTITOM DUŠANA MIHAJLOVIĆA: U poslovnom ali i političkom životu Srbije bio sam preko trideset godina. Osoba sam sa dosta poslovnog iskustva, ali i prilično političkog staža. Posle završenog ekonomskog fakulteta obavljao sam puno odgovornih funkcija u preduzećima BIM Slavija, HIP Pančevo, Bukulja Beograd, dok nisam 1990. došao na funkciju direktora C-marketa, najvećeg trgovinskog lanca u Srbiji, gde sam ostao do 2006. godine. U politiku sam aktivno ušao odmah posle ukidanja monopola Saveza komunista 1990, jer sam bio svestan da je neophodno naći političku zaštitu ukoliko želite da budete uspešan privrednik, što je meni bio cilj. Posle nešto političkog lutanja našao sam zaštitu koju sam tražio u političkoj stranci Dušana Mihajlovića  – Novoj Demokratiji.

Mihajlović je tražio osobu koja će biti ključni ekonomsko finansijski pokrovitelj stranke, a ja sam zauzvrat dobio mesto poslanika u Skupštini, dok je firma u kojoj sam radio dobila potrebnu zaštitu. Finansiranje stranke Dušana Mihajlovića obavljao sam preko deset godina, a u periodima kada je ta stranka bila na vlasti ja sam bio i član Vlade. U tom periodu, gde sam uglavnom bio drugi ili treći čovek stranke, provodio sam puno vremena sa Dušanom Mihajlovićem, postali smo i kućni prijatelji, pa sam vremenom upoznavao i njegove prijatelje. Tako sam  početkom devedesetih upoznao i Miroslava Miškovića, izuzetno bliskog Dušanovog prijatelja. To je poznanstvo sa Miškovićem preraslo i u blisko porodično prijateljstvo. Na jednom od mnogih druženja predložio sam Miškoviću da desetak najuspešnijih privrednika iz Srbije formira svoj klub, koji bi mogao da bude partner u razgovorima kako sa izvršnom vlašću tako i političkim strankama u Srbiji.

KLUB IZ ŠEKSPIROVE: Nedugo zatim Mišković i ja sa još sedam ljudi formiramo klub Privrednik, poznatiji kao čuveni “Klub iz Šekspirove” koji danas praktično upravlja Srbijom. U početku je moj uticaj u klubu bio dominantniji i brzo se klub podelio na dva dela  – jedan oko mene i drugi oko Miškovića. Razlikovali smo se u pristupu kontakata sa političkim strankama i načinom njihovog finansiranja. Dok sam ja zagovarao pristup da sa strankama razgovaramo zajedno kao Klub, Mišković je insistrirao da svako od nas pojedinačno pravi dogovore i lične odnose sa strankama.

Nekako u isto vreme, početkom devedesetih preko Zorana Đinđića upoznajem i Milana Beka, koji tada sa jednim bogatim Srbinom iz Švajcarske Petrom Dimitrijevićem osniva trgovačku firmu Dibek. Đinđić me je zamolio da se upoznam i ako mogu pomognem jednom njegovom tadašnjem poznaniku koji je, kao i ja, iz Herceg Novog. To je u isto vreme tražio od mene i otac Milana Beka, koga sam poznavao, pa je tako došlo i do mog poznanstva, kasnije i prijateljstva i sa Milanom Bekom.

Zahvaljujući C marketu i meni, Dibek je ubrzo postao jedan od najvećih uvoznika robe široke potrošnje, što je Beku lično omogućilo poslovni status uz pomoć koga je ubrzo došao u kontakt i sa vladajućim strukturama, pa je zahvaljujući tome ubrzo postao i ministar u Vladi i osoba od visokog poverenja samog Slobodana Miloševića, koji mu je poverio najsloženiju operaciju prodaje Telekoma i  finansijski inžinjering oko toga. U to vreme Mišković i Beko su ogorčeni i ljuti neprijatelji, pa mi je Beko često zamerao bliskost i druženja sa Miškovićem koja ja nisam prekidao, posebno u periodu kada smo i Beko i ja bili zajedno u Vladi  Mirka Marjanovića.

Druženja i bliskost Mihajlovića, Miškovića i mene postala su samo intenzivnija i  dodatno su se učvrstila kada sam postao član Vlade.

MIŠKOVIĆ PLAĆA POLICIJU: Dolaskom Dušana Mihajlovića na mesto ministra policije, naša su viđenja na insistiranje Miškovića još više učestala, tako da smo skoro
svake nedelje bar jedanput zajednički ručali i pravili poslovne planove. Prilikom tih viđanja shvatio sam i da Mišković preko Mihajlovića plaća deo policije i to od samog
početka ministrovanja Dušana Mihajlovića. Mihajlović mi je to pravdao činjenicom da država nema dovoljno para, a da Mišković plaća policiju još iz vremena Vlajka Stojiljkovića. Mišković je novac Mihajloviću davao čak i u mom prisustvu, što mi je tada delovalo čudno, ali sam kasnije, kada je nastupila faza pretnji od strane Miškovića, shvatio da je i plaćanje Mihajlovića preda mnom radio sa jasnim ciljem, kao i sve što taj čovek radi. No i pored toga, pristao sam da Dušanu Mihajloviću, u to vreme ministru policije, verujući da mi je prijatelj, izložim moj plan o privatizaciji C marketa, kada me je on samoinicijativno početkom 2001. pozvao i ponudio pomoć
oko privatizacije C marketa.

Naivno sam mu otkrio  da smo deo menadžera C marketa i ja odlučili da kupimo deo društvenog kapitala, da nam je za to potrebno da Vlada donese odluku o prodaji 23 % društvenog kapitala, koje bismo mi preko berze kupili i kako bismo posle vršili dalju koncentraciju vlasništva kroz kupovinu akcija od malih akcionara. Čak sam mu rekao kod koje banke smo obezbedili kreditnu liniju za kupovinu društvenog kapitala.

Njegove konkretne reči su tada bile: “Potrebna ti je samo jedna odluka Vlade, najzad sam u prilici da ti tu odluku ja obezbedim.” Kada mi je, posle par meseci, rekao da je obavio razgovor sa ministrom za privatizaciju Aleksandrom Vlahovićem i da će brzo “sve biti gotovo”, čak sam mu i poverovao, ali kad je nešto kasnije počeo da objašnjava kako su nastali problemi, da za odluku moramo da čekamo, počeo sam da shvatam da me je Mihajlović samo iskoristio da bi Miškoviću, čoveku koji ga je plaćao, za razliku od mene koji sam plaćanje prekinuo, otkrio planove nas zaposlenih i kako bi nam te planove uskratio.

KAKO JE MIHAJLOVIĆ ŽRTVOVAO STRANKU
: Tada sam shvatio da Mihajlovićeva uloga nije bila samo u prenošenju svih mojih planova o mom načinu privatizacije C marketa, već je bilo i “kupovanje vremena” i “stvaranje plodnog tla” za Miškovićevo otimanje C marketa. Shvatio sam da je Mihajlović bio deo procesa, deo Miškovićevog plana otimanja C marketa i shvatio sam da je tu svoju ulogu Mihajlović naplaćivao od Miškovića.

Mihajlovićeva naprasna odluka da na izbore po prvi put izađemo samostalno pod čuvenim sloganom “crna ovca” me je definitivno uverila da je Mihajlović pod potpunom Miškovićevom kontrolom. Meni je bilo jasno da je Mišković od Mihajlovića zahtevao da ni po koju cenu ja ne budem poslanik u Skupštini Srbije, jer je želeo da ja izgubim zaštitu koju mi daje mesto poslanika u Skupštini Srbije. Definitivna odluka da samostalno izađemo na izbore bila je Dušanova i to toliko definitivna da po prvi put tako važnu odluku Dušan nije sa mnom prokomentarisao i nije mi je čak nasamo ni saopštio. Saznao sam da samostalno izlazimo na izbore kada i svi članovi stranke, na sednici odbora stranke. Svakom ko se imalo bavio strankom bilo je poznato da mi nemamo ni teoretskih šansi da samostalnim izlaskom na izbore pređemo cenzus od 5%, jer su sva istraživanja pokazivala da nemamo ni 2% podrške glasačkog tela. Svi u stranci su znali da smo imali ponuda da na izbore izađemo u koaliciji sa Demokratskom strankom i ostalim partijama koje su sačinjavale tadašnju Vladu. Ja sam znao da je Mihajlovićev “duboki očaj” posle izbornog fijaska bila obična farsa.

Mihajlović je žrtvovao svoju stranku, jer je Mišković zahtevao da na izbore izađemo samostalno, kako bi me onemogućio da budem poslanik u Skupštini Srbije. Mihajlovićeva stranka se nakon toga nikada nije oporavila i suštinski je nestala sa političke scene Srbije, i to samo zahvaljujući Miškovićevom diktatu, koji je Mihajlović morao da sprovede.

PRIVATNA VLADA MIROSLAVA MIŠKOVIĆA: Dolaskom Vojislava Koštunice na vlast početkom 2004. godine, svima koji smo se bavili poslovanjem u Srbiji bilo je jasno da Miroslav Mišković dobija privatnu vladu, koja će raditi sve što tom čoveku bude poslovni interes. Utoliko sam dodatno i bio zabrinutiji za sudbinu C marketa i na sve moguće načine se trudio da se oduprem Miškovićevim apetitima da otimanjem C marketa stvori monopol u trgovini hranom u Srbiji.

Mišković apsolutno nije mogao da ostvari svoje planove o monopolu, bez kupovine ili preuzimanja C marketa, kao što bez moje saglasnosti nikako nije mogao da preuzme C market. Mišković je bio rešen da ne birajući sredstva i metode uspe u svojoj nameri. Prvi Miškovićev plan je bio da preuzimanje ili kupovinu C marketa uradi uz moju saglasnost i uz moju pomoć uz veoma rastegljivu cenu koju je bio spreman da mi plati (koliko je C market bio važan za Miškovića, najbolje govori cena 92.000 akcija za koje je on Beku platio 110 miliona evra , a to je 45% vlasništva u C marketu). Ali za mene jednostavno nije postojala ni jedna Miškovićeva ponuda koju bih ja prihvatio kako bih mu omogućio da preuzme C market. Za takvu odluku postojala su dva dobra razloga. Prvi, da ja nisam bio sam i jedini zaslužan za uspeh C marketa. To su bili svi zaposleni u toj kompaniji, kojima sam ja godinama nametao ideju o C marketu kao porodičnoj kompaniji čiji će oni jednog dana biti vlasnici, a oni ni po koju cenu nisu želeli Miškovića. Videli su šta je prethodno Mišković uradio sa Pekabetom, kako je otpustio radnike, ugasio brend Pekabete i potpuno je uništio. Drugi razlog je bio moj veliki otpor prema načinu poslovanja Miškovića i Delte, koji se svodio na siledžijsko i bahato ucenjivanje koje nema veze sa poslovanjem, već je bazirano na njegovoj zloupotrebi plaćenih i korumpiranih političara, poslanika, novinara, sudija, tužilaca itd uz čiju pomoć Mišković uništava celokupnu privredu Srbije. Iz tih razloga sam odbio njegov predlog, da uzmem za sebe novac kojim bih obezbedio i praunuke i tako izbegao svu ovu torturu koju godinama preživljavam.

POMOĆ KOŠTUNIČINE VLADE MIROSLAVU MIŠKOVIĆU
: Miškovićev osnovni cilj bio je stvaranje monopola u prodaji hrane, koji nikako nije mogao da obezbedi bez preotimanja 25 % tržišnog učešća koje je držao C market na čijem sam ja bio čelu. Za takve namere početkom 2004. godine Mišković nije imao ni finansijski potencijal. Zato uz pomoć Vlade Vojislava Koštunice prvo dobija mogućnost da proda banku i tek tada dobija taj potencijal. Zbog straha da hrvatsko preduzeće Agrokor Ivice Todorića ili slovenački Merkator Zorana Jankovića mogu da naprave dogovor sa mnom, Mišković, radi njihove kontrole, smišlja nekakvo regionalno udruživanje Merkatora, Agrokora i Delte. Tim regionalnim udruživanjem Mišković je kontrolisao Merkatorove i Agrokorove namere prema srpskom tržištu i C marketu. Ubrzo se taj neprirodni savez raspao, ali je ostala dobra saradnja između Delte i Agrokora.

Kroz tu saradnju Mišković je obezbedio prenos Agrokorove tehnologije u upravljanju maloprodajom, a Agokor se na taj način obezbedio od Deltinog protivljenja njihovom ulasku na srpsko tržište.

Kako je Mišković preko ministra policije Dušana Mihajlovića, koga je plaćao, saznao za moje namere, da sa jednim brojem menadžera iz C marketa kupimo paket državnih akcija preko berze, uspeo je da preko njega i nekih drugih ministara koje je “držao u džepu” onemogući tu našu nameru. Znao je da bismo mi posle toga lako kupili akcije od zaposlenih i postali većinski vlasnici C marketa, što bi za njega bio kraj snova o uspostavljanju monopola u trgovini hrane u Srbiji. Zato je preko Dušana Mihajlovića uspostavio čvrstu kontrolu i uticaj na Vladu da se nikako ne dozvoli da se te akcije izbace na berzu. Naravno, za tu protivuslugu Mihajlović je dobijao novac. Da bi mene trajno eliminisao, naterao je Mihajlovića da uništi stranku, a kako ja ne bih bio narodni poslanik, što sam bio u prethodnih pet izbornih ciklusa. Miškovićev ogroman uticaj na dešavanja u Srbiji, pre svega, proizilazi iz činjenice da godinama plaća upravo ministre policije. Kao što je plaćao Mihajlovića, plaćao je i Vlajka Stoiljkovića, šefa tajne policije Radeta Markovića, a isto je nastavio i po dolasku novog ministra policije Dragana Jočića. Kroz tu dugogodišnju finansijsku saradnju sa policijom Mišković je napravio i lične kontakte kako sa ministrima tako i sa mnogim drugim visokim funkcionerima policije, koje je takođe plaćao, pa je njegov uticaj na to ministarstvo bio čak i jači nego samih ministara.

PRETNJE, UCENE, PRITISCI: Odmah po odlasku Mihajlovića sa mesta ministra policije, Mišković je promenio i taktiku u preuzimanju C marketa. Odmah po formiranju nove Vlade marta 2004. godine, Mišković mi je otvoreno rekao da ima nameru da preuzme C market, da ga u tome neće niko sprečiti, da ima podršku Vlade i da je na meni da biram, da li hoću da mu u tome pomognem i obezbedim sebe sa ceo život ili da mu smetam pa da me “uništi”. Od tog dana i počinju pretnje, ucene i
razni oblici pritisaka od strane predsednika Delte, koji to sve radi uz direktnu podršku i pomoć Vlade Vojislava Koštunice.

Prvi potez bio je da se onemogući da ja i moji menadžeri otkupimo deo državnog paketa akcija. Zato je Mišković izdejstvovao zaključak Vlade da C market ne sme da se proda meni, što mi je saopštio ministar za privatizaciju Predrag Bubalo u prisustvu rukovodioca Delte, vlasnika Miroslava Miškovića, potpredsednice Ivane Veselinović i Nebojše Divljana. To je potvrdio i predsednik udruženja malih akcionara C marketa Božidar Prgomelja (izjava je u sudskom spisu) koji je izjavio da im je na sastanku u Vladi u kabinetu potpredsednika Miroljuba Labusa ministar Bubalo izjavio da vlada neće dozvoliti da C market kupi Slobodan Radulović, tadašnji generalni direktor sa grupom menadžera.

Drugi potez Miroslava Miškovića bio je da spreči moju eventualnu prodaju C marketa hrvatskom Agrokoru ili slovenačkom Merkatoru, pa je naredio generalnom sekretaru Vlade Srbije Dejanu Mihajlovu da me odvede na sastanak kod ministra policije Dragana Jočića, koji mi je zapretio da takvu stvar ni u snu ne smem da pomislim i da je strateška odluka Vlade da se zabrani prodaja stranim firmama.

ULOGA DEJANA MIHAJLOVA: Dok sa jedne strane Mišković vrši pritiske na mene putem institucija, s druge strane mi ponovo daje poslovni predlog i u prisustvu svoje potpredsednice Ivane Veselinović – nudi mi 10 miliona evra za preuzimanje C marketa, ostavljajući mogućnost da cenu podignem ako želim više. Kao i u prethodnim situacijama ja sam ga odbio. Pritisak se nastavljao, uglavnom preko Dejana Mihajlova sa kojim sam se redovno viđao, kako u Vladi tako i u kancelariji njegovog kuma Dragog Mićovića. Tokom tih sastanaka Mihajlov mi je jasno stavio do znanja da je Mišković veliki sponzor DSS-a, kao i opozicionih stranaka u Crnoj Gori, da je u isto vreme finansijski veoma moćan i da može da obezbedi šta god želi u Srbiji. Te ocene trebale su da me ubede da ne mogu da se oduprem Miškovićevoj nameri da otme C market i da bi bilo bolje da pronađem dogovor sa njim.

Kako nije bila tajna da ja u ime C marketa vodim pregovere i sa hrvatskim Agrokorom, kao i sa slovenačkim Merkatorom, te su informacije činile Miškovića dodatno nervoznijim. Kada se pojavio Merkator sa zahtevom da putem preuzimanja akcija na berzi kupi akcije od malih akcionara, Delta je to odbila, jer Miškovića i Deltu nije interesovalo da učestvuju na bilo kakvom tenderu. Poslovna filozofija Delte bila je da kupuju bez konkurencije, da plaćaju jednu desetinu vrednosti ili

manje, pa upravo iz tih razloga nikada nijedan državni organ od mene nije zahtevao, čak ni sugerisao, da potpišem Prospekt i tako omogućim prodaju akcija na berzi.

Na osnovu svih postupaka državnih organa u koje su spadale i pretnje, bilo mi je jasno da teško mogu da sprovedem moje namere, pa sam i započete dogovore sa Ivicom Todorićem, vlasnikom Agrokora, morao da prekinem, iako je to bio idealan partner za strateško razvijanje C marketa. U tim pregovorima mi smo dosta i napredovali, firma EKI investment još jednog člana Kluba Privrednik, Danka Đunića, uveliko je radila na dokumentaciji o stvaranju zajedničke firme. Kasnije ću saznati da je Đunić bio samo Miškovićev službenik i da je pored profesionalne obaveze o poverljivosti informacija koje je radeći na ovom projektu saznao, on sve vreme informacije prodavao našem najvećem konkurentu. No i pored svega bio sam odlučan u nameri da sačuvam C market i gledao na sve načine da nađem neko rešenje koje bi isključivalo Miškovića.

SASTANCI SA STANKOM SUBOTIĆEM U ŠPANIJI I FRANCUSKOJ: Iz tih razloga sam i 2004. godine prihvatio iznenadni poziv i predlog Dušana Mihajlovića, koji mi je ponudio da u najvećoj tajnosti pođem sa njim na put u Španiju “gde nas čeka njegov prijatelj i bogat poslovni čovek, koji želi da nam pomogne da mi sami privatizujemo C market”. Tek u avionu mi je rekao da putujemo u Marbelju, gde nas čeka Stanko Subotić, da je on veliki prijatelj ali i dužnik Dušanu Mihajloviću, da su usput i zemljaci i da se sa njim već dogovorio da će Subotić finansijski da pomogne privatizaciju C marketa sa 20 miliona evra. Kako Mihajlović više nije bio ministar, a njegova stranka parlamentarna, čuo sam od bivših kolega iz stranke da je Mišković prestao da ih finansira, pa sam se pogrešno ponadao da je Mihajlović prestao da radi za Miškovića i prihvatio ovu ponudu.

Međutim, odmah po početku sastanka sa Subotićem bilo mi je jasno da Mihajlović nešto laže i da mi nije sve rekao, jer je Subotić tražio da mu objasnimo šta bi značila ta “pozajmica” za njegovu firmu: suvlasništvo u C marketu ili samo komercijalni kredit koji bi mu mi vraćali. Mihajlović je pokušao da tu neprijatnu situaciju prekine insistirajući na odvojenom razgovoru sa Subotićem, koji nisam mogao da čujem, ali je bilo vidljivo da njihovi odnosi nisu prijateljski kako mi je Mihajlović pričao, već nekako usiljeni i nametnuti. Da se radilo o nekoj vrsti ucene od strane Mihajlovića prema Subotiću, saznao sam mnogo kasnije. Shvatio sam da Mihajlović dobro poznaje i Marbelju i kuću Subotića, da je sa njim dugo u kontaktu i da “ima nešto” čime od Subotića traži ovakve usluge.

Kako je meni privatizacija C marketa bila ipak najvažnija, nisam se preterano udubljivao u taj odnos, razmišljajući samo da li mogu da sačuvam firmu od Miškovića. Zato sam i otišao na novi sastanak sa Subotićem i Mihajlovićem, u Francusku, u Burgonj, jer mi je Mihajlović rekao da je “razjasnio” sve sa Subotićem i da je dobio odobrenje od njega za pozajmicu od 20 miliona evra.

Rekao je da bi trebali da Subotiću ponudimo neku garanciju kao hipoteku od strane C marketa, što sam ja i prihvatio. Na tom sastanku u Francuskoj bio je i poslovni
partner gospodina Subotića, Zoran Bećirović iz Moskve, koji je bio zadužen za finansijski aspekt tog dogovora. I Subotić i Bećirović su potvrdili da hoće da daju finansijsku pozajmicu u iznosu od 20 miliona evra, ali da prethodno žele da provere poslovanje C marketa, kroz oditovane godišnje izveštaje iz poslednjih par godina.

Ponovo se pokazalo da nije tačno ono što mi je Mihajlović govorio pre puta i meni je tada bilo potpuno jasno da Subotić nema nameru da učestvuje u privatizaciji C marketa, ali da iz nekih razloga to ne sme da kaže. Kada je posle dolaska Zorana Bećirovića u Beograd i pregleda dokumentacije C marketa koju sam mu predao, prestala svaka komunikacija i sa Bećirovićem i Subotićem, bilo mi je jasno da je Mihajlović mene samo koristio, kako bi od Subotića uzeo novac i to najverovatnije da bi sa tim novcem pomogao Miškoviću da lakše otmu C market.

POVRATAK MILANA BEKA IZ EGZILA: Paralelno sa ovim događanjima, tokom 2003. i 2004. godine, ponovo mi se javio i tražio da obnovimo kontakt i Milan Beko, koji se vratio u Srbiju, posle egzila u koji je pobegao, a  posle političkog kraha koji je doživeo, kao nosilac liste SPS-JUL na republičkim izborima i demokratskih promena od 5. oktobra 2000. godine. U Srbiju se vratio i počeo poslovno da radi posle ubistva Zorana Đinđića i dolaskom na vlast Vojislava Koštunice kojeg je on (Beko)
finansirao. U to vreme on započinje prvu u nizu privatizacija koje je sprovodio preko korumpiranih službenika državne administracije, privatizaciju preduzeća “Knjaz Miloš”. Kako je za uspešnost poslovanja te kompanije bio neophodan distributivni lanac kakav je bio C market, Beko traži ponovno viđenje sa mnom i razgovore o strateškom partnerstvu.

Tom prilikom se potrudio da mi stavi do znanja da je celokupni državni aparat pod njegovom kontrolom, da ima apsolutnu kontrolu svih institucija koje su potrebne za proces privatizacije, uključujući i službu Državne bezbednosti, sa kojima je u bliskim odnosima još iz vremena prodaje Telekoma. Tako se hvalio nama iz C marketa da je prisluškivao stan Miroljuba Labusa, potpredsednika Vlade Srbije i tako znao sve šta se Labus dogovarao sa konkurentima, predstavnicima firme Danone. Glavni razlog da ponovo prihvatim saradnju sa Bekom ležao je u činjenici da je tokom tih susreta Beko iskazao veliku netrpeljivost prema Miškoviću, kao i spremnost i molbu investicionog fonda Salford da C market ne prihvata predlog Miškovića i Delte da tri najveća trgovačka lanca Delta, C market i Rodić stvore distributivni kartel, preko koga bi ucenjivali domaće proizvođače i uvoznike stranih roba, tražeći što niže cene, veće marže i duže rokove plaćanja. Na tim sastancima pored Beka, a u ime Knjaza Miloša, Imleka i Mlekare Subotica, učestvovao je i Slobodan Petrović. Kako se Miškovićev zahtev o kartelu kosio sa mojom poslovnom filozifijom, prihvatio sam razgovore i poslovnu saradnju sa Salfordom, pa sam čak Beka vodio nekoliko puta u Novi Sad na razgovore sa Milanom i Bogdanom Rodićem.

 

1
2
SHARE