INTERVJU : Mlađen Kovačević, iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu
BEOGRAD- Mlađen Kovačević, saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu upozorava da je Srbija visoko zadužena zemlja jer je, po jednom od kriterijuma Svetske banke, njen spoljni dug od 28 milijardi dolara, 2,2 puta veći od izvoza robe i usluga. „Narodna banka kaže da smo srednje zadužena zemlja jer je naš spoljni dug ispod 80 odsto bruto društvenog proizvoda što je jedan od dva kriterijuma Svetske banke. Međutim, to nije dovoljno jer se za procenu zaduženosti uzimaju oba kriterijuma, a poseban problem je da je kod nas bruto društveni proizvod drastično naduvan. Zabrinjava podatak da je u prva četiri meseca ukupan saldo deviznog priliva i odliva po svim osnovama bio negativan od 120,7 miliona dolara. U 2006. taj bilans je bio 5,4 milijardi dolara, da bi se prošle sveo na 1,2 milijarde. Ako se isti trend nastavi teško ćemo servisirati spoljne obaveze i uvoz koji je dostigao ogroman iznos. Zato i kažem da preti opasnost od sloma valutnog kursa kao što je bio slučaj u Argentini 2001. i Rusiji pre deset godina“, kaže Kovačević.
Već u septembru Srbiji preti bankrot, tvrdi Branko Dragaš pozivajući se se na vas, jer navodno tada dospeva za naplatu tri milijarde dolara duga.
– Mislim da je pogrešno interpretiran podatak koji sam nedavno izneo da u tih 28 milijardi dolara ulazi i oko tri milijarde dolara neregulisanog duga koji je sporan i veoma mu dinamično po tom osnovu rastu zatezne kamate. Taj sporan iznos, napravljen je do 2000. godine, a odnosi se pre svega na kineski i libijski dug i obaveze prema Pariskom klubu koji nam je otpisao 66 odsto, ali se mora sa svakom zemljom dogovoriti tačan iznos. Vrlo je komplikovano utvrditi kada ćemo to platiti i da li će nam deo biti otpisan. Prošle godine smo otplatili 3,5 milijardi dolara spoljnog duga po osnovu anuiteta i kamata u šta ulaze dugovi države, preduzeća i banaka. Sada se povećava iznos kratkoročnih kredita na godinu ili dve, koje uzimaju banke i preduzeća, što znatno podiže iznos anuiteta koji se godišnje otplaćuje. Za prva četiri meseca ove godine isplatili smo po toj osnovi 564 miliona dolara, a prošle za isti period 187 miliona dolara.
Neke građane buni činjenica što se u spoljni dug računa ne samo dug države već i preduzeća.
– Sve ulazi u statistiku, zato što privreda i stanovništvo te zemlje moraju da obezbede devize za otplatu spoljnog duga bez obzira ko ga je napravio. Preduzeće koje nema devizni priliv kupuje devize na deviznom tržištu i to je razlog što je tolika bitka za što većim deviznim rezervama. Te rezerve treba pre svega da pokriju četvoromesečni uvoz, ali je problem što u našim deviznim rezervama ima mnogo stavki koje su praktično državne obaveze. Naš uvoz je već dostigao 25 milijardi dolara što znači da devizne rezerve moraju iznositi oko 10 milijardi dolara.
Šta promeniti u ekonomskoj politici?
– Ekonomska politika će i u narednom periodu biti slična, prodaćemo sve što možemo. Zvaničnici kažu, ne treba praviti dramu, biće stranih investicija. Nisam pristalica privatizacije po svaku cenu, pa i čuveni Fridman koji je pre 10 godina savetovao zemljama u tranziciji „privatizujte i samo privatizujte“, pre tri godine priznao je „pogrešio sam, prvo pravna država, pa tek tada privatizacija“. Ako nema pravne države privatizacija se često obavlja sa mutnim partnerima, kojima nije cilj razvijanje proizvodnje.
Treba li novac od prodaje firmi koristiti za tekuću potrošnju?
– Po ekonomskoj logici devizni prihod od zaduživanja i prodaje preduzeća ne bi smeo ni da se pojavljuje na deviznom tržištu. Privatizacioni prihodi su kapitalni priliv i ne bi trebalo da ulaze u budžet. Taj novac treba investirati u projekte koji će omogućiti zaposlenje onih koji su na birou ili u nešto čime se mogu zaraditi devize. Nema zemlje čiji budžet zavisi od toga koliko će prodati imovine strancima, a pogotovo ako u tolikoj meri zavisi od tih prihoda kao što je slučaj kod nas. Taj prihod bi pre svega trebalo da se usmeri na servisiranje ogromnih deviznih obaveza države po osnovu spoljnog duga, stare i nove devizne štednje i za obeštećenje naslednika nacionalizovane imovine kojima se ona ne može vratiti u naturalnom obliku.
Kinezi i Rusi ulažu devizne rezerve u inostranstvu, treba li i Srbija koja ih drži kod ino banaka?
– Kinezi sa 200 milijardi dolara deviznih rezervi ulažu u rudnike u Africi, istraživanje nafte, a sve više razmišljaju i da ulažu umesto MMF i Svetske banke i da kreditiraju strane zemlje i tako, zavisno gde investiraju, dobiju visok profit ili relativno povoljnu kamatnu stopu. Devizne rezerve investira u inostranstvo i Rusija i Norveška, ali te zemlje imaju čitave timove stručnjaka koji se bave ozbiljnim istraživanjem gde je najbolje ulagati. Srbija je sasvim druga priča, na prvi pogled su devizne rezerve velike, ali treba imati u vidu ogromne obaveze države zbog čega pola nisu prave rezerve nego obaveze. Srbija zbog toga ne treba da razmišlja o investiranju u privrede drugih zemalja, već novac treba da drži u bankama, ali privrednici koji imaju visok devizni prihod to mogu činiti.
Kako suzbiti inflaciju, osim jakim dinarom?
– Inflacija je izraz zdravstvenog stanja privrede i lečiti je veštačkim valutnim kursom ima ogroman broj nedostataka, ali najvažniji je da se guši domaća proizvodnja. Industrijska proizvodnja je niža nego 1998. godine u vreme sankcija, mnoga preduzeća zbog poplave uvozne robe propadaju, a ljudi ostaju bez posla, a pada i poljoprivredna proizvodnja. Posledica toga je visok spoljnotrgovinski deficit koji je prošle godine bio 9,5 milijardi dolara, deficit platnog bilansa bio je skoro sedam milijardi dolara, a samo za prva četiri meseca porastao je za 67,8 odsto i ako se to nastavi biće 11,7 milijardi dolara.
Pa koji je dobar lek za inflaciju?
– Kao prvo kada bi valutni kurs bio realan, bila bi veća ponuda industrijskih i agrarnih proizvoda i inflacija bi bila manja. Drugo treba smanjiti javnu potrošnju koja je ogromna i smanjivati monopole.
Ko su najveći monopolisti?
– Ima ih jako mnogo, počev od“ Ju-Es stila“, do Valjaonice bakra Sevojno, a i „Salford“ je, po svemu sudeći stekao monopol, a to su i NIS, EPS i zato nam stranci često s pravom prigovaraju da smo u toj oblasti malo uradili.
Da li je vlasnik „Delte“ Miroslav Mišković monopolista u trgovini?
– Jedna ekipa iz Komisije za zaštitu konkurencije dokazala je da su stekli monopol, a oni su našli ekipu na čelu sa Miroljubom Labusom koja dokazuje obrnuto. Teško je nama sa strane reći da li su monopolisti, ali da su sve moćniji, to je jasno. Ekonomisti s pravom ističu ako mora da postoji monopol neka bude u državnom vlasništvu jer privatne kompanije nemaju obzira i forsiraju neopravdano visoke cene. Bilo bi najgluplje da mi prodamo EPS na primer češkom „Čezu“, koji je moćna firma, ali to je državna firma, kao i „Telenor“ ili „Gasprom“.
KO ĆE VADITI KESTENJE IZ VATRE
Ko će najviše zaraditi na državnim zapisima kojima će se najverovatnije krpiti budžetski deficit?
– S kamatom koja bi verovatno bila 20 odsto svi koji ih kupe zarađuju. Ali to samo trenutno rešava problem budžeta jer iduće godine država treba da isplati glavnicu i kamatu na sredstva dobijena emisijom hartija, pa sadašnja vlada prenosi obavezu na buduću da vadi kestenje iz vatre. To će verovatno podići i kamate poslovnih banaka, koje su inače kod nas užasno visoke i to je razlog zašto se malo investira. Kažu bankari- rizici su veliki, a zna se da je visok stepen naplate. To je zelenaška politika jer banke znaju da stanovništvo i privrede vape za kreditima.
Autor: Z. Mihajlović
Glas javnosti četvrtak 3. jul 2008.
