Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Slom

Slom

920
0
SHARE

Nekada su neoboljševici tvrdili da su izbori tako dobro organizovani da ih i ne treba održavati. Zašto da se nepotrebno troše pare kad se sve unapred zna? Isto danas misle i neoliberali na vlasti, mada se ideološki razlikuju od neoboljševika, ali to im ne smeta da vladaju poput svojih prethodnika. Zbog toga nije došlo do uspeha reformi jer je isti sistem partijskog vladanja zadržan samo su skorojeviæi na vlasti modernizovali retoriku i tehnièki poboljšali nastupe. No, to nije bilo dovoljno da se izvrši ozbiljan, radikalan i sveopšti duhovni, kulturni i ekonomski preporod države, nacije, graðana i posrnule privrede.

Sistemski su uništavani i obesmišljavani parlamentarizam, zakoni, državni organi i javne funkcije, zagaðen je politièki život u zemlji samo zbog toga da bi se biraèima ogadili izbori i da bi, videæi da su svi isti, dakle, pokvareni, lopovi i kriminalci, sadašnji režim nastavio da nas pljaèka. Bolje da oni, navodno, ostanu na vlasti nego da doðu još pohlepniji i nezasitiji. Ovi danas su se bar malo podmirili pa æe vremenom smanjivati iznose koje uzimaju za sebe. Šta se dobija izborima? Ništa. Zakljuèak, lošu ekipu reformatora ne treba menjati. A ko umesto njih? To se pitanje proteže istim intezitetom od Velikog Meštra sviju hulja, preko Despota do Ideologa vulgarnog pragmatizma. Jedno te isto glupavo i zabrinuto pitanje: a ko umesto njih? Ne mogu više da slušam to pitanje.

Moj odgovor je – život! Život koji kuca, udara, buja i raste rušeæi sve predrasude loših i uplašenih ljudi pred sobom. Život koji se ne pokorava, ne predaje se i ne pristaje da robuje primitivcima, skorojeviæima, kriminalnim tipovima i lažovima, veæ traži da se izrazi kroz zajednicu slobodnih i kreativnih ljudi. Bolji život koji hoæe da žive siromašni i obespravljeni. Taj život niko ne može da im oduzme. Niko ne može više da ih prevari i obeæa im maglu. Sve prièe su danas u Srbiji isprièane. Jedino što graðane interesuje je životni standard. Kad æe da žive bolje? Kako æe da se leèe, školuju decu, ishrane ili zarade novac za normalan život. Normalan život u kome se od penzija i plata može živeti, može štedeti i planirati buduænost. Takav normalan život traže graðani Srbije. Njih ne interesuje da li je neka estradna zvezda uradila estetsku operaciju ili ima ljubavnih problema, da li je kupila kuæu u Marbelji, da li je održana neka modna revija. Graðani traže domaæinsku, odgovornu, poštenu i preduzimljivu vlast koja æe im doneti bolji život.

Posle svega što nam se dogodilo, posle one tragedije koju su vlastodršci, uplašeni da ne izgube osvojenu vlast, zloupotrebili da bi se obraèunali sa politièkim neistomišljenicima, situacija u državi je, nažalost, sve gora. Ni uvoðenje vanrednog stanja, koje nije imalo ustavno utemeljenje, nije pomoglo testamentiranim naslednicima da ubede sve siromašnije i oèajnije graðane da su njihove reforme jedino rešenje za bolji život. Boljeg života nema. Ni neostaljinistièke optužbe na raèun nas kolumnista i analitièara da smo, kritikujuæi vlast, stvarali atmosferu koja je doprinela tragediji, ni medijsko zlostavljanje i preæenje svima koji suprotno misle, nisu reformatorima doneli tako željenu popularnost. Što su se više pojavljivali po svim medijima, shodno tržišnom naèelu da poveæana ponuda uvek obara cenu, to su im graðani sve manje verovali. Posle duela Ministra i Guvernera sve maske su pale. Iste greške su pravili i njihovi takoðe neuspešni prethodnici.

Današnje reforme su suprotne našim državnim i nacionalnim interesima. Suprotne su i interesima samih graðana. Suština reforme je da graðani žive bolje i da se privreda pokrene. Kada se to nije dogodilo, veæina graðana je ocenila reforme kao zamajavanje naroda. To jasno pokazuje da je taèno ono što godinama tvrdim – naši graðani su pametniji i mudriji od arogantne i ostrašæene pseudoelite. I to je naš istorijski usud koji nas prati. Zbog toga stradamo u poslednjih nekoliko vekova. Nije, dakle problem u obiènom, malom èoveku koji daje blanko podršku svojoj pseudoeliti koja ga vodi, veæ u tim potkupljivim birokratama koji za male privilegije i šaku novaca prodaju državu i narod. Bez nastanka neke nove srpske elite koja æe imati viziju razvoja države i nacije i koja æe biti spremna da se žrtvuje za ideju ne možemo oèekivati boljitak. Sve ostalo je prevara. Ni pohvale meðunarodne birokratije, ni obeæanja malograðana na vlasti da »milioni stižu«, ni veæ viðena medijska tortura nisu više mogli sakriti poražavajuæu istinu da je privredni život u Srbiji zamro, da je sve više nezaposlenih, da graðani privatizaciju doživljavaju kao pljaèku i da životni standard ubrzano opada, uprkos pokušajima lažnih reformatora da nas ubede kako živimo bolje nego što mi mislimo.

Katastrofalni privredni rezultati se ne mogu više sakriti: spoljnotrgovinski deficit od poèetka reformi dostigao je neverovatnih 9 mlrd $, industrijska proizvodnja je u padu 3, 1 odsto, privrednog razvoja nema, nezaposlenost je dostigla 968.250 ljudi, 34. 208 preduzeæa mora u steèaj, a u njima radi 468.000 ljudi, 194.779 radnika u maju nije primilo platu, 213.000 penzionera zemljoradnika nije iz januara 2002 primilo penzije, rast zaduženosti na 12,921 mlrd $, rast budžetskog deficita i ispražnjen budžet, prema tvrdnji ministra finansija budžet se isprazni do 11 èasova, sve ovo je dokaz da smo pogrešili pravac kretanja i da je upravo zbog toga došlo do sloma privrednog sistema koji æe završiti dramatiènim socijalnim nemirima.

Kada sam na samom poèetku reformi kritièki pisao o nametnutom neoliberalnom konceptu, kada sam prvi napao Ideologa vulgarnog pragmatizma da nema viziju i strategiju oporavka države i privrede, kada sam èikaške momke nazvao njihovim pravim imenom, mnogi mi nisu verovali, bili su uplašeni i mislili su da preterujem i da imam nešto lièno protiv navodno uspešnih i obrazovanih eksperata iz sveta. Kojih eksperata? Gde su oni dokazali tu svoju struènost? Niko od njih nije mogao da kaže u èemu se ogleda njihova struènost. Dva asistenta sa fakulteta postaju Ministar spoljnih poslova i Guverner samo zbog toga što je CK DOS-a doneo odluku da to oni budu. Ministar finansija, neuspešan u sprovoðenju tranzicije u Rusiji i Poljskoj, timovi u kojima je uèestvovao su proterani iz tih zemalja zbog katastrofalnih rezultata, poèinje da upravlja novèanim krvotokom Srbije, a da uopšte ne poznaje našu privredu. Prosto je neverovatno da ti ljudi imaju hrabrosti da se upuste u tako složene poslove kao što je voðenje države i privrede bez ikakvog radnog iskustva.

Taj diletantizam je bio poguban za reforme u Srbiji. Ne samo da pokojni premijer nije znao privredu, filozofski je pokušavao da prikrije neiskustvo makijavelistièkim prièama o pragmatizmu, nego èitava Vlada i veæina nosilaca nove vlasti je direktno sa ulice, preko kriznih štabova otela vlast za sebe. Bio je to klasièan revolucionarni termidor ljudi sa dna društva koji, da ironija bude veæa, ruše despotski režim da bi oni dobili radno mesto. Tako su otpoèele naše reforme. Ništa lièno nisam imao protiv tih ljudi. Ali sam video njihovu skojevsku ostrašæenost i aroganciju i odbio sam da uèestvujem u tom pogrešnom konceptu. Pogotovo mi je smetalo što su poèeli da sprovode neoliberalni koncept koji je morao dovesti do sloma privrede i koji je poljuljao temelje same države. O tome sam pisao i opominjao našu javnost, ali beogradski mediji nisu imali hrabrosti da objavljuju kritièare nove vlasti.

Taj tragièni scenario sam gledao po svetu i video sam kako se upropaštavaju: 1994 Meksiko, 1997 istoènoazijske zemlje, 1998 Rusija, 1999 Brazil i 2001 Argentina. Najgore je prošla Argentina koja je punu deceniju bila miljenica birokrata iz MMF i SB da bi na kraju sve završilo slomom države i privrede. Potresne slike sa argentinskih ulica više su govorile od svih nameštenih i usvojenih izveštaja meðunarodne finansijske birokratije. Smatrao sam da je moja dužnost kao struènjaka i patriote bila da graðane Srbije opomenem šta nas èeka. Hteo sam da raskrinkam lažne eksperte. U kojoj to zemlji EU, kojoj navodno toliko težimo, neuspešni asistenti fakulteta postaju guverneri i ministri spoljnih poslova? U kojoj kapitalistièkoj privredi, kojoj stremimo, balavci bez radnog iskustva postaju gradonaèelnici, ministri, direktori državnih firmi i potpredsednici vlade? Ne poznajem nijednu razvijenu i bogatu zemlju gde je to moguæe.

Oktobarskim prevratom izvršena je revolucionarna smena vlasti, proterano je 40.000 vodeæih ljudi u privredi i državi samo zato što su bili iz jedne partije i optuženi su za lopovluk. Da li je moguæe da su svi ti ljudi bili lopovi i da niko od njih nije znao da radi? Ne verujem u tu laž. Oktobarski termidor doveo je na vlast sa ulice neoliberalne fundamentaliste, tržišne talibane, šibicare i politièke kalkulante koji su sami sebe proglasili za velike eksperte. Nažalost, uspeli su mnoge da prevare. Naroèito su uspeli da zavedu veæinu mojih kolega ekonomista, poznatih ljubitelja svih vlastodržaca. Stidim se kad se setim šta su sve medijski eksponirani ekonomisti pisali i govorili. Oni su za mene glavni krivci što su podržali sujetne, neiskusne neznalice koji su širili transparentne laži. Oni su odgovorni za slom. A danas svi peru ruke i prave se da nisu uèestvovali u tome. Umesto da brane struku, ostrašæeno su branili osionu vlast. Zašto? Zbog mrvice privilegija i zbog plaæenih tezgi na kojima su propagirali neoliberalizam. Sada pokušavaju da isprave greške reformatora. Nalaze neka glupava opravdanja. Ne mogu se greške ispraviti. Ne shvataju da je koncept pogrešan i da su ljudi u tom konceptu pogrešni. A sa pogrešnim konceptom i nestruènim i lošim ljudima morali smo da propadnemo.

Ovo što se danas dešava je slom svih principa, ideja i moralnih naèela. I to se izgleda moralo dogoditi. Prošli smo i kroz to iskustvo. Sada nema nazad. Više nas niko ne može obmanjivati. Vreme je za neki novi poèetak. Vreme je za novi koncept i nove ljude. Idemo dalje. Beograd, 24. 07. 2003. god.

SHARE