СЛОБОДАН ЈАРЧЕВИЋ “ ИЛИЈАДА“

СЛОБОДАН   ЈАРЧЕВИЋ

  „ ИЛИЈАДА“

 

 

Када смо у гимназији читали, као обавезну лектиру, делове ИЛИЈАДЕ и када сам одлучио да је, ипак, прочитам у целости, пошто је Хомеров еп о тројанском рату уврштен у основе наше европске цивилизације, која је почела, како су нас учили, од античких Грка, јер су нам, наводно, управо стари  Грци подарили ту прву цивилизацију, свим европским народима, па и нама Србима који смо, како су нас  званични историчари подучавали, дошли на Балкан у седмом веку, када смо, као нека дивља, варварска племена прешли Карпате, напустили блатљаве мочваре и досељавањем на туђу територију, међу цивилизовани народ,почели да примамо европску културу, онда сам у том мом младалачком мукотрпном исчитавању претешке за мене и гигантске  ИЛИЈАДЕ, постављао сам себи нека логична питања, на која нико није знао да ми одговори :

 

1. Тројански рат је био 1.182 године старе ере, док су се Грци населили на полуострво Хелм у VIII веку старе ере, па ко је онда учествовао у том Тројанском рату? Како су могли да учествују Грци када њих ту није ни било?
2. Када су се Грци доселили, ко је већ живео на полуострву Хелм?
3. Како се звао тај народ који је ту живео и којим је језиком говорио?
4. Да ли је тај стари народ имао своју културу и писмо?
5. Где се налазила та чувена Троја?
6. Ако је у Пизистратово, време негде око 560 год.старе ере, преведена први пут ИЛИЈАДА на грчки, са ког је језика преведена?
7. Ако је Хомер, како тврде, старогрчки песник, зашто је еп о ИЛИЈАДИ тако касно преведен на грчки језик?На ком је језику онда Хомер певао? Да ли је Хомер уопште био Грк?
8. Ако је ИЛИЈАДА и ОДИСЕЈА национални еп Грка, зашто имају само та два Хомерова епа, зашто немају ,у својој дугој традицији, још неке такве епске народне песме?
9. Читање ИЛИЈАДЕ у препеву Милоша Ђурића ми је ишло тешко, јер грчки народни еп је доста рогобатан, напоран за читање, не „клизи“, не„ лепи“ се за уво,  не тече, стиснут је , укочен,није ритмичан и тешко ми је било је у таквом грчу пратим обиље ликова и све те њихове борбе и сучељавања, док су, рецимо, српске народне песме много  питкије и пријамчивије, лакше за читање, ближе нашем народном духу, па ме је интересовало каква је ИЛИЈАДА била на том језику са кога је преведена?

 

 

Скоро педесет година је требало да прође учења, читања и истраживања,размишљања и анализирања, самоуког трагања и повезивања историјских чињеница, да бих, захваљући проучавању забрањених историчара и наше скривене историје, дошао до сазнања да је фабрикована лаж германске историјске школе да су Словени дошли на Балкан у VII веку, прешавши Карпате, да су наши древни преци аутохтони народ на Балкану, да су они вечито живели ту, да су се са Балкана селили по читавом свету, да су створили прву европску цивилизацију Лепенаца и Винчанаца, да су створили прво писмо, религију, културу, прве грађевине у Подунављу, да су у својим кућама имали грејање, да су развили прву металургију, да су донели прве законе, да су њихове Богове и обичаје преузели други народи и да су све ту нашу цивилизацију прихватили други народи као своју, да су изградили своју цивилизацију на темељима Подунавске цивилизације и да су, скривајући праву истину, сами себе прогласили творцима европске цивилизације, прво стари Грци, који су мудро,тихо, без велике халабуке, да нико не примети и да се нико не досети, преузели све вредности развијене цивилизације и културе Лепенаца и Винчанаца, наших предака, древног прасловенског, србског народа, да су је приказали  као своју цивилизацију, преко критско-микенске културе до архајске и класичне античке, па су потом то исто урадили и разбојници и бандити Римљани, који су брутално, насилно и сурово, како то иначе раде примитивни и дивљи оснивачи западне римске цивилизације, све до данас, украли, отели, преузели и присвојили нашу винчанску цивилизацију, побивши и искоренивши наше рођаке Етрурке, Рашане,затрвши им семе и сваки траг, свако сећање на њих, како би се сами наметнули као једини, развијени,цивилизовани народ који има историјско право да пороби, освоји и управља осталим, примитивним, варварским и дивљим народима, који су се доселили на њихове територије, у њихову  кућу, убијајући све оне који се противе или који не прихватају то покоравање и служење староседиоцима, који се буне против наметнуте, империјалне политику Светог римског царства.

Велики Инквизитори светог римског царства су убедили себе да они имају природно право да покоравају, убијају, отимају и присвајају све што припада другим народима, јер су себе прогласили за изабрани народ који свету доноси  једину праву и моћну цивилизацију и та њихова надобудност, самопроглашена изузетност, изабраност и предодређеност траје, ево, већ два милијенијума у континуитету , ништа се не мења од онога тренутка када је Ромул заорао прву бразду око брдашца Палатина и прогласио земљу на којој стоји за његово лично власништво, убивши завидног брата Рема који се усудио да пређе забрањену линију личне својине, показујући тим крвавим чином да се изнад  братске крвне везе и љубави налази институција поседовања, да је материјални свет једино мерило вредности и да се римски човек налази у средишту тог света.Тако је западна цивилизација у своме настанку била осуђена на пропаст и то што се два миленијума уздигла и што је толико трајала, данас живимо у времену распада и пропасти такве посесивно-матријалистичке, егоцентричне цивилизације, последица је само чињенице да је живела на рачун других народа, да је поробљавала друге народе на планети, да је вампирски пила њихову свежу крв и да је паразитирала на историјским лажима, преварама и фалсификатима.

 

Све је, дакле, била једна велика превара.

 

Превара која, нажалост, данас још увек траје, јер се поробљени  савремени конзумент потрошачке цивилизације у распродаји плаши да се побуни и да скине, баци са себе, тешке робовске окове са врата,које су му ставили ти, наводно, цивилизовани и развијени народи, плаши се да узме оно што му је отето и што му припада, све се надајући да ће окови некако сами да попуцају и да се разлабаве,да падну и да ће се тако, мирно и без сукобљавања, експлоатисано,опљачкано и преварено човечанство докопати, напокон, неке своје изгубљене слободе.

 

То се сигурно неће догодити само од себе.

Сваки народ и сваки човек је дужан да се  сам избори за себе.

Нико нам неће донети слободу.

Нико нам неће ништа поклонити.

 

Морамо сами да се изборимо за ту одузету и узурпирану слободу. А можемо се изборити једино уколико знамо ко смо, од кога смо настали, ко су нам преци, шта су они били и каква је права повест нашег народа и каква је улога била нашег народа у том уздизању човечанства ка звездама.

 

Не желимо да присвајамо туђе, али не смемо да дамо никоме да нам на превару или насилно одузимају оно што припада само нашем народу.

 

То што данас већина нашег народа, задојена будалаштинама и глупостима индивидуалне комерцијалне цивилизацији,не зна ништа о нашој древној историји, не зна одакле смо потекли и чију древну цивилизацију баштинимо, то што се аутошовинисти и снобови без покрића стиде наше српске повести и што клече у кникс поклону пред полуделим Великим Инквизитором Светог римског царства у растројству, што естрадне салонско-славске,професионалне патриЈоте бране српско становиште само док из њега могу да вуку монополске ренте, то је најбоље објашњење наше пропасти, несреће и трагедије која нам се догодила и која, ако се наставе све досадашње негативне тенденције, ако и даље будемо имали издајнички тоталитарни режим који је добио задатак да уништи Србе као реметилачки фактор на Балкану, ако се народ буде предао равнодушности, апатији и баналностима које нам се намећу,ако будемо поводљиви, лаковерни и поткупљиви, ако будемо више умирали него што се будемо рађали и ако се геометријском прогресијом будемо овако брзо исељавали из Србије,онда можемо математички да израчунамо за колико времена Срба више неће бити у Србији, за које време ћемо нестати, што је хиљадугодишњи сан наших вечитих непријатеља, који у нашем коначном уништавању виде једину могућност да се ослободе опасних сведока њихове лажне, наметнуте и фалсификоване историје.

 

Борба за наш опстанак је са животом скопчана и нема ништа светлије у овом тренутку наше трагедије него да се сваки Србин пробуди, побуни, одупре и да, на сваком месту и у сваком тренутку, у свакој области људског деловања и  при сваком јавном наступања, устане у одбрану српског становишта, јер само таквим заједничким,просветитељским и духовним деловањима, светом и праведном борбом за Слободу, Истину и Правду,можемо да покажемо да смо заиста потомци наших храбрих и мудрих предака који су успели, у ових 7526. српских година пркоса, да се изборе за своју државу и свој језик,за свој поглед на свет, који су успели да подаре свету прву цивилизацију и велике умне људе далеке будућности и ми, њихови потомци, немамо права да тај стечени историјски капитал уништавамо,раскућимо,распродамо,прокоцкамо или проћардамо, него морамо, свако од нас, да наставимо да се непрекидно и енергично боримо и да нашим потомцима оставима макар мало више него што смо ми  наследили од наших предака.

 

После више од 2.500 година лажи, обмана и превара, присвајања и фалсификата, појавила се ИЛИЈАДА у препеву храброг Слободана Јарчевића, дивна игра речи, слободног старосрпског бога рата са Крита по имену Јаро, Јарило,Јаре, Јарац и Јарчевић, који се осмелио, усудио и побунио да прекорачи забрањену границу, да погази све досадашње постављене норме и конвенције, да превод нашег чувеног хеленисте проф.др Милоша Ђурића изванредно препева на српски десетарац, односно, боље рећи, који је први имао куражи, после кратког покушаја Његоша, да врати ИЛИЈАДУ у њено природно извориште, у време када је настала  на древном језику наших предака, када је еп о Тројанском рату имао своју десетерачку форму.Читање овако препеване ИЛИЈАДЕ открива нам сву лепоту овог дела и мени је данас, када сам у грозничавом налету прогутао препев Јарчевића,потпуно разумљиво зашто су стари песници у далеким временима иза нас могли уз гусле, јер из ИЛИЈАДЕ видимо да је и Ахил певао уз гусле, које су се одржале једино у српској духовној традицији певања народних епских песама, да певају народу, да их народ разуме и да преносе епску пему неколико стотина година на нове генерације, да су потомци преузимали лепоту, једноставност, ритмичност, музикалност и динамичност десетерачке форме, да су такав начин народног певања прихватали  и преносила на своја поколења, све док се у времену Пизистрата није ИЛИЈАДА превела на грчки језик, касније на све светске језике, па и на српски језик, што је довело до тога да се изгубила она једноставност и пријемчивост десетерачке форме и ИЛИЈАДА је временом постајала штиво за све образованије и стручније људе, док се њено изучавање није затворила у досадне акадамске кругове надобудних и умишљених професора, кругове који су далеко били удаљени од сопственог народа, тако да није ни чудно било зашто се изгубила некадашња популарност и жеља да се чита ИЛИЈАДА и зашто је, ако хоће искрено да признају, један мали, уски број људи заиста прочитао ИЛИЈАДУ.

 

Тако је ИЛИЈАДА допала у академске кругове, који су препотентно чували њену екслузивност само за себе, тиме су се одвајали од обичног и простог народа, који је некада на улицама и трговима градова или на вечерњим прелима по селима отворених уста слушао опеване догађаје у ИЛИЈАДИ, академских кругова који су исцедили све животне и земаљске сокове из овог народног епа,оголили га и очерупали за своје академске форме анализа и научних објашњавања, стварајући тако од ИЛИЈАДЕ ноћну мору за ученике и студенте, градиво због кога су губљене године учења и студирања, јер се тешком муком младога бића могло пробијати кроз те замршене реченице и сложене догађаје и односе, па је младим људима, у страсној жељи да сазнају што више о древној цивилизацији, постало потпуно нејасно коју вредност има та ИЛИЈАДА из академских уџбеника, зашто се она мора да учи, шта је песник хтео да каже овим делом, која је поука тог опеваног ратовања и да ли је ИЛИЈАДА преведена само због тога да би била ноћна мора ученика и студената који је нису читали зато што заиста желе да је прочитају и нешто сазнају и науче, него су морали, ради испуњавања форме академске образованости и стицања научних титула и звања, само неке делове епа да читају и више су ресавски преписивали и плагирали из написаних академских студија  професора са Олимпа, њихових скрипти и приручника, поговора у књигама и написа у енциклопедијама, академског света којима је ИЛИЈАДА служила за потпуно покоравање и поробљавање несташног и слободарског духа младих људи.

 

У мом личном примеру одрастања, учења, сазнавања и сазревања, никада нисам имао потребу да узмем поново ИЛИЈАДУ и да је, као искусан дугогодишњи читалац и човек који промишља, почнем опет да читам, као што сам имао потребу да се поново, у неким десетогодишњим преиспитивањима и животним етапама промишљања нових идеја,  враћам српским народним песмама, откривајући свакога пута сву њихову духовност, лепоту, дубину, склад, мисаоност, речитост и оригиналост. Не могу да замислим да је неки обичан грађанин, без великог читалачког искуства и књижевног знања, без доброг познавања историје, узео да чита ИЛИЈАДУ,јер га је то заинтересовало и привукло, нити могу, пак, да замислим да је неки талентовани гуслар почео, на неком скупу одабраних пријатеља, да пева ИЛИЈАДУ, јер су то његови слушаоци тражили, као што је то било у временима када се ИЛИЈАДА певала и када је имала велику популарност.Тако је ИЛИЈАДА отргнута од народа и остала је да живи у дебелим професорским уџбеницима, затворена у тајнама  и олимпијским висинама академског света и недоступна обичном народу за кога је некада певана.

 

Враћањем ИЛИЈАДЕ на српски десетерац, Јарчевић разбија те тешке, недоступне тројанске подигнуте миленијумске тврђаве неразумевања и  неприхватања, руши те вековне предрасуде, заблуде и страхове, ослобађа заробљену ИЛИЈАДУ из тешких окова грчког превода, Хекторовом снагом  отвара замандаљена академска врата уображености и самодовољности и Ахиловом енергијом подиже свест и вољу пораженог, покореног и изгубљеног савременог човека , даје му снагу да истраје, да се бори за више идеале,јер није све тако, како се намерно приказује, изгубљено за човечанство, да има у том последњем човеку још увек снаге и воље да се узвиси ка духовним олимпијским висинама и да своме напаћеном и промашеном животу подари неки виши смисао и сврху. Читајући данас десетерачку форму овога древнога епа,наш савременик може без великих тешкоћа и напрезања да прати судбине и сукобе јунака,може лакше и приступачније да доживи тих 51 дан у десетогодишњој опсади Троје, који започињу Ахиловом срџбом и који се завршава спаљивањем мртвог Хекторовог тела на ломачи и гозбом код  Пријама у част погибије Хектора, али изван тих оквира, срџбе Ахилове на отету лепу робињу, крвавог рата око жена, борби чија ће сујета да надвлада, мешањем богова у људске односе и надобудног понашања јунака,уздизање и истицање значаја сопствене личности у свим опеваним догађајима, ако изузмемо мудрост Терсита и његов презир и оштре речи упућене актерима ове бесмислене ратне папазјаније, овај народни еп, преко 2.500 година стегнут у тешки и крути грчки језички оклоп, тек са његовим враћањем у српску десетерачку форму је оживео и добио ону неопходно потребну народну изворност, оригиналост,снагу и непосредност, гипкост, врцавост,динамичност и покретљивост, добио је све што је некада вероватно имао и што му је донело изузетну одрживост и жилавост у народном предању и сећању.

 

Ево мог малог избора , да вас уверим у лепоту и грандиозност Јарчевићевог препева и његово хомеровско надахнуће :

 

„ Чуј Атрејев ти преславни сине,

Лаком јеси, таквог више није,

Каквог дара хоћеш да уграбиш,

Од Ахејца каквог блага тражиш?

……………………………………………

Незасит си, али право није

Да то благо народ откупљује

И у дворце твоје отпремљује“

Поређење , ево један стих у Ђурићевом преводу са грчког :

 

„ Воде вам мешала са вином,кад срце вас гонило пити,

пре но мени што млад сам јој војно, поносно кажем“

 

Погледајте како то изгледа у препеву Јарчевића :

 

„ И вино вам мешала са водом,

Кад вас срце гонило ка пићу,

Доносила прије него мени,

Што млад сам је лепотицу срео,

Све вам ово поносно говорим“

 

Или, Ђурићев превод  :

 

„ Тако му рече, и двоје у души Тидејић стане,

мислити : треба ли коње окренут*и с њим се борит*,

Трипут је намеру своју претрес*о у срцу и души.“

 

И Јарчевићев препев у десетерцу :

 

„ Кад то чуо синчина Тидејев,

Две одлуку душу му спопале –

Да окрене коње ка Хектору

И да борбу са њим заподене,

Ил да бежи како Нестор рече.

Три пута је претресао мис*о.

Прометао кроз срце и душу-

Да се врне и започне борбу.“

 

Или Ђурићев превод :

 

„ Рече, али га не чу Одисеј, многозналац дивни,

него брзо отрчи до пространих ахејских лађа.“

 

И Јарчевићев препев :

 

„ Тако рече али узалудно,

Јер Одисеј њега чуо није,

Не чу њега многозналац дивни,

Него брзо трчи до лађа,

До пространих лађа Ахејаца.“

 

Или Ђурићев превод :

 

„ Конопац згоди крај ноге, где везана бејаше птица,

Оштра стрела сасвим пресече конопац онај,

Плашљива грлица тада одлети небу, и одмах

Конопац на земљу падне…“

 

Наведени стих је појмовно потпуно нелогичан. Ако је оштра стрела погодила конопац везане птице крај ноге и ако га је пресекла, онда је немогуће да птица одлети и да конопац на земљу падне, јер је конопац већ на земљи. Ако  је,пак,оштра стрела пресекла конопац код катарке, грлица би одлетела са конопцем и он, опет, не би пао на зељу.

 

У Јарчевићевом препеву овај стих гласи :

 

„ Конопац је само погодио,

Згодио га тици поред ноге,

Где је она била завезана,

Стрела оштра конац пресекла је,

А грлица плашљива одлети,

Она лети небу под облаке,

А конопац пао је на земљу.“

 

Лепота десетерачког израза омогућава песнику да се лакше изрази и да сликовитије,маштовитије и тачније опише шта се све догађа, док народ, који слуша еп о великом рату и борби јунака, може лакше да прати песника и отуда моје уверење да је Хомер народни еп певао у српском десетерцу и да је велика заслуга Јарчевића што је, први пут у историји,после превода ИЛИЈАДЕ на грчки језик, поново вратио еп у његову природну десетерачку форму израза.

 

Посебну пажњу желим да посветим одговору на вечито неразјашњено питање – где је била Троја и ко се, заправо, сукобио у том рату код Троје, јер сада пажљивим читањем ИЛИЈАДЕ можемо да, детљним описима из епа, оборимо фалсификовану германску историју да је Троја била у Малој Азији, где је немачки археолог Хајнрих Шлиман,наводно, пронашао 1868.године Троју, испод брежуљака Хисарика, древни град,користећи се описима из ИЛИЈАДЕ.

Јарчевић у свом препеву, у фуснотама на дну странице, наводи места која оповргавају Шлиманову теорију да је Троја била у Малој Азији и цитира и подржава ауторе који сматарју да је Троја била на месту данашњег града Скадра, некадашње старе српске престонице.

 

Ради лакшег праћења овог великог народног епа, таксативно набрајам само неке необориве чињенице које говоре у прилог томе да је Троја била на Балкану – Хелму и да је овај еп испевао наш древни народ, док су га Грци, попут свега другог из Подунавске цивилизације, преко цивилизације Крита и Микене, само преузели и превели на свој језик.

 

• Троја се налазила на језеру, у Малој Азији нема језера, док град Скадар има језеро- Скадарско језеро,
• Описује се да је језеро препуно јегуља и да се оне мресте у језеру, Скадарско језеро је и данас познато по томе,
• Две веилике и бујне реке, које носе коње и јунаке, које носе Хектора, уливају се у море, у Малој Азији постоји само један мали поточић који лети пресуши,
• Једна река тече из самог језера , рачва се и улива се у море са два слива, Бојана баш тако тече из Скадарског језера и улива се у Јадранско море са два слива,
• Та река са другом реком прави речни рукавац, Дрим и Бојана то имају,
• Између Троје и мора се налазио један град у коме су живели, како еп каже, културан народ, што је једино могуће код Скадра, који је удаљен 25 км од морске обале и могао је да постоји још један град, док је у Малој Азији Троја удаљена од мора свега 6 км и мала је вероватноћа да је на такој малој раздаљини постојао неки град,
• Према легенди оснивачи Троје су били илирско-трачки народ Дардани који је живео на територији данашње југоисточне Србије и говорили су и писали старосрбско писмо винчаницу,
• Троја се звала ИЛИЈ и њен оснивач је ИЛ, који је био праунук Дардана оснивача Дарданије, у српским народним именима постоји име Илија,
• Дарданци су живели на Балкану подигли град на мору где им је најближе било – Скадар, зашто би ишли у далеку Малу Азију да подижу град на мору,
• Главна врата на улазу у Троју су се звала Дарданска врата,
• Ликејци и Лидијци живе западно од Троје и они долазе коњима да помогну Тројанцим, док званична историја Ликејце и Лидијце смешта у Малу Азију и они су источно од Троје и морали би лађама да дођу под Троју,
• Пелазги јуре коњима из данашње Македоније и Бугарске да помогну Тројанцима, јер им је Троја била у суседству,
• Трачани живе на Балкану и коњима су дошли до Троје,
• Племена које живе на Сави и Дунаву долазе коњима,
• Енеја је рођен на реци Марици,
• Јадран се помиње река која се налази северно од Троје, то је данас река Јадар која се улива у Дрину, што је северно од Скадра,
• Планина ИДА се спомиње да се налази изнад Троје, то је Шар-планина са које  богови гледају град Троју, а иза града се види море, то се може видети само са  Шар планине  град Скадар и Јадранско море, тога нема у Малој Азији,
• Планине изнад Троје имају снежне врхове, што нема ниједна планина у Малој Азији,
• Проклетије су се све до 1907.године звале Тројанске планине, али их је Јован Цвијић записао у картама као Проклетије,
• Сунце када се рађа иде преко трачких планина и обасјава источна врата Троје, што је једино могуће ако је то Скадар,
• Описана је река Зета која има много зелених алги у води и која је због тога тамна, такве реке нема у Малој Азији,
• Дрво запис је свето дрво код Срба и налази се у Троји, дрво запис се из српске традиције описује у ИЛИЈАДИ на исти начин : моли се под њим Богу, носи се ракија, храна и пази се на то свето дрво,не сме се ломити, не сме му се кора вређати јер ко то повреди доживеће несрећу,
• Први свештеник Троје је узео копље и исекао коре  светог дрвета записа, Бог се разљутио и послао је две змије и оне су дошле до Троје и убиле свештеника и два његова сина и казна је била да Троја мора да изгуби рат,
• Зидине Троје окружују око 2 ха, док је Троја у Азији била на 60 ари површине,
• Обичај Тројанаца је да госте дочекују житом и вином или ракијом, што је и данас обичај код Срба,
• Када се сахрањује умрли, онда се на гробљу пола чашице ракије попије, а пола проспе за покој душе,
• Ахил јаши шареног коња и бори се топузом, то предање се пренело на Краљевића Марка,
• Ахил пева уз гусле,
• Огњиште је централно место у кући и Тројанци и Срби употребљавају исти израз када кажу да се боре да сачувају своје огњиште.
• Ношња у многим деловима данашњег Балкана је иста као код Тројанаца, женска капа КИТАРА је ношена у Хомеровој домовини Бригији и у читавом динарско појасу,

 

 

Ево, навео сам само неке, изабране детаље који оповргавају лажну званичну историју о Троји и вама, драги читаоци, остављам да уживате у овом древном српском епу, кога је тако успешно превео ингениозни Слободан Јарчевић, наш Хомер, који баштини храброст слободног старосрпског бога рата са Крита по имену Јаро, Јарило,Јаре, Јарац и Јарчевић, који нам је приредио да сваки Србин и сваки  Словен може читати народни еп који припада нашој дервној традицији коју никада не смемо да заборавимо.

 

Срби се, напокон, враћају својим коренима.

ИЛИЈАДА је добила своје српско уточиште.

 

Београд, 10.03.2018