Početna Sadržaj Komentari SINDIKATI

SINDIKATI

1042
0
SHARE

Sindikalne vođe prete da će izvesti radnike na ulice. Njihove primedbe na zakon o radu, privatizaciji i penzionom osiguranju izdajnička vlada ne prihvata. Na razgovorima, kako pričaju sindikalni lideri, Aca Dramoser sve prihvata, ali sutradan vladini činovnici teraju svoju priču. Princip im je – uzmi ili ostavi. Nema pregovaranja. Mora da se usvoje nametnuti zakoni od strane MMF-a. Tačka.

Sindikalni lideri planiraju da izvedu radnike na ulice. Problem je u tome što su radnici već čitavu deceniju prepušteni ulici. Privatizacija je uništila njihove firme i ostavila ih na ulici. Sindikalni lideri ništa nisu učinili da takvu privatizaciju spreče. Radnici su ostavljeni na milost i nemilost političkom ološu, tajkunima i kriminalcima.

Sindikalni lideri šuruju sa svim političkim ološem. Radnici ne veruju sindikalnim liderima. Profesionalni sindikalni lideri su napravili od sindikalne aktivnosti unosan biznis. Rešili su sve svoje materijalne probleme. Već decenijama su sindikalni lideri jedni te isti i ne menjaju se. Kako je to moguće? Iste face gledamo još od 1990. godine. Zar nema novih ljudi? Zar nema mlađih ljudi? Zar osiromašene radnike treba da predstavljaju ovakvi sindikalni lideri?

Ne verujem u sindikalne lidere.

Oni su prodane duše.

Izdali su radnike.

Sve što rade je u dosluhu sa vlastima.

Radničkom pokretu trebaju novi sindikati i novi sindikalni lideri.

Moji roditelju su radnici.

Rastao sam u Koloniji B u Zemunu.

U siromašnoj radničkoj četvrti.

Sve radničke probleme znam.

Moje iskustvo iz saradnje sa sindikalnim liderima je jako loše. Ne sa radnicima ili sindikatima fabrika. Ali, vrh sindikalnog establištmenta, naročito prvi ljudi, stalno je bio protiv mene. Mada sam, na poziv njihovih ljudi, govorio na sindikalnim protestima, nastupao u medijima, pomagao fabrikama i poljoprivrednim kombinatima, sindikalni lideri su me na sve strane pljuvali. Pozvao sam ih da to rešimo u javnoj debati, da izađu na TV duel i da članstvo sindikata  oceni ko je u pravu, ali su oni to odbili. Sindikalni lideri su se lakše dogovarali sa političarima i tajkunima, nego sa mnom. To je dokaz da su sindikalni lideri isto političari i zato im ne smemo verovati.

U svom poslu sam uvek bio najbolji poslodavac. Moj poslovni moto je bio – dobro plaćeni radnik je odan radnik. Moji zaposleni su imali najveće plate u državi. Mladom bračnom paru moja banka je davala bespovratnu pomoć. Roditelji su za prvo dete dobijali hiljadu maraka, za drugo dve hiljade i za treće dete trihiljade maraka. Moji radnici su imali posebne privilegije u lečenju. Porodice sa više dece su dobijale pomoć za letovanje. U slučaju smrti najbližeg člana porodice, troškove sahrane sam plaćao.

Napominjem, u mojoj banci nije bilo sindikata.

Nije bilo sindikalnih vođa i aktivista.

Nisam imao nikakve dijaloge i pregovore sa radnicima.

Pa, zašto sam se tako ponašao?

Da li me je neko terao da se tako ponašam?

Ponašao sam se tako jer je to bila moja ljudska obaveza.

Moja životna filosofija.

Moj poslovni moral.

Naime, uvek sam smatrao da uspeh na tržištu zahteva timski rad.

Poslodavac i radnik su jedan tim. Tim koji treba da pobedi na tržištu. Pobeda na tržištu je kada kompanija ostavruje profit. Radnici rade za platu. Ukoliko je profit veći, veće su i plate. Radnici moraju da imaju procenat učešća u profitu. To je siguran put da tim pobedi u tržišnoj utakmici.

Tako treba postaviti odnose poslodavca i radnika.

Poslodavac može da bude najpametnije na svetu, ali on ne može na tržištu ništa da napravi ako nema dobre radnike u timu. Radnike koji rade za dobre plate i koji imaju procenat od ostvarenog profita.

Ponavljam, poslodavcima trebaju dobri radnici i radnici traže dobre poslodavce. Njihovi interesi su isti. Nema sukoba interesa. Nema sukoba jer timski rade na tržištu. Timski nastoje da ostavre profit i tako zajedno uživaju u svojoj pobedi.

Dobar poslodavac brine o svojim radnicima, ne samo iz ljudske potrebe, jer je tako vaspitan, nego iz poslovnog interesa da ne izgubi dobrog radnika.

Ako je ova poslovna strategija jasna, poslovna strategija koja se ne promoviše kod nas, poslovna strategija o kojoj niko ne priča, onda je potrebno da se donesu zakoni koji će braniti ovakvu poslovnu strategiju. Jednostavni i jasni zakoni. Zakoni koje će svi morati da primenjuju.

Zakoni treba da kažnjavaju pohlepne i bezobrazne poslodavce i lenje i slabe radnike.

Sadašnji zakon o radu nije dobar. Atmosfera u kojoj se donosi je još gora. Aca Dramoser i njegova kamarila neznalica mora da sprovedu politiku MM-a. Sindikalne vođe nisu sposobne da se suprostave režimu. Radnici su nezaposleni. Siromašni. I nikome ništa ne veruju. Radnici traže prave sindikalne vođe. Idealno je vreme da se pojave prave radničke vođe.

Odlučni i hrabri.

Navijam za njih.

I spreman sam da im znanjem pomognem.

 

Branko Dragaš

Beograd, 13.7.2014.

SHARE