Početna Sadržaj Društvo SAMI

SAMI

4944
1
SHARE

Otuđujemo se sve više.
Zatvaramo u sebe.
Mislimo samo na sebe.
Postajemo sve sebičniji.

U opštem besmislu nestajemo.
Gubimo svoju ličnost.
Mirimo se sa sudbinom.
Predajemo.
Tako nam je bar lakše.
Mislimo da je tako.

Lakše nam je da se utopimo.
Izgubimo.
Postanemo neprimećeni u masi.
Nego da se izdvojimo.
Pobunimo.
Iskažemo.
Odbranimo sebe i kriknemo.

Krknemo iz unutrašnjeg nezadovoljstva.
Kriknemo iz porobljene duše.
Kriknemo iz očaja.
Kriknemo jer nas zaglupljuju.
Kriknemo jer nam vređaju iteligenciju.
Kriknemo jer nas varaju.
Kriknemo jer im robujemo.

Ravnosušni smo prema drugima.
Takvi su i oni prema nama.
Šta nas briga za druge ljude?
Načelo kapitalizma je lična sreća.
Gledaj sebe.
Traži spas samo za sebe.

Ali, nema pojedinačnog spasa.
Zavaravamo se da ima.
Okruženi smo pogrešnim ljudima.
Trošimo nepovratno vreme.
Gubimo se u svakodnevnim besmislicama.
I svi mislimo da smo dostigli sreću.

Bežimo od opake stvarnosti.
Sklanjamo se u laž i prevaru.
Sami sebe obmanjujemo.
Sami sebe uspavljujemo.
Ne želimo da se probudimo.
Plašimo se buđenja.

Idemo linijom manjeg otpora.
Manje će da nas boli ako se ne budimo.
Ako nastavimo da tumaramo u omami.
Čekamo da se nešto dogodi.
Čekamo nekoga.
Ali, ništa se ne događa.
Samo je omama sve veća.

Ni Njega nema.
Gde je?
Zašto ga nema?
Šta se događa?
Morao bi da dođe.
Zar ne vidi šta se dešava?
Zar ne vidi da sledi propast?
Gde si?

Izvirujemo.
Nadamo se da stiže.
A Njega nema.
Baš u inat.
Neće da dođe.
Ostavio nas je i On.

Prokleto smo sami.
I takvi umiremo.
Baš sami.
I sebični.
U umiranju smo sebični.

U Rimu se ukrcavam za Bolonju.
Autobus nas je dovezao do piste.
Avion je mali.
Grupa starijih ljudi putuje.
Imaju velike ručne torbe.
Vuku ih i muče se.
Teško se penju u avion.

Uzimam dve torbe od simpatičnih starica.
Italijanke.
Pomažem im da se ukrcaju.
One zaprepašćene.
Iznenađene.
Ne mogu da veruju.
Silno se zahvaljuju.
Smeštam im torbe u prtljažnik.
Ne mogu same.

Na izlasku iz aviona isto.
Nude me bombonama.
Uzimam.

„ Vi niste Italijan, gospodine?“
„ Ne, ja sam – Srbin!“

Smeju se i tapšu.
Divne i drage starice.

Pozdravljamo se kao da smo prijatelji.
Raduju se što nisu same.
Radujem se i ja.
Rim, 19.09.2015

SHARE

1 KOMETAR

  1. Vracam se iz grada i primetim u Pozezi automobil koji stoji na putu, ns registracija. Pridjem i pitam da li je nesto potrebno, momci su bili neverovatno izneadjeni da sam se zaustavio. Nakon toga, umoran vracam se kuci, uvece , na autu mi se pokvari poluosovina. Za nekih sat, da li mislite da je neko stao i pitao da li je sve u redu? Nekad su provincije bile zasticene od takvih stvari, danas vise ne