Početna Sadržaj Osvetljenja Saša Ćirić kao filozof Betona

Saša Ćirić kao filozof Betona

741
0
SHARE

Taman kad čovek pomisli da je znameniti autorski tim Betona-kulturno propagandnog kompleta u svojim tekstovima dotakao najnižu tačku u jednostranosti, isključivosti i neobjektivnosti bude objavljen tekst koji lestvicu ideoloških diskvalifikacija i difamacija spusti za još jedan stepen. Ali posle teksta Bojana Tončića Pesnička kama –sluškinja teologije u kome se između ostalog tvrdi da je opsada Sarajeva bila plaćena novcem srbijanskih poreskih obveznika koji su većnski pristali da finansiraju i na svaki drugi način podstiču ubijanje, silovanje, zlostavljanje, rušenje, proterivanje, zaista je sve moguće.

Zato i nije veliko iznenađenje što je Saša Ćirić objavljujući tekst Logocentrično čišćenje filozofije ili nastavak ratne politike sredstvima uma i to očigledno kao jedan od vodećih ideoloških predvodnika Betona odlučio da ovom kulturno–propagandnom a sada i denacifikatorsko-dekontaminarskom kompletu da toliko potrebno tzv. filozofsko utemeljenje.

Bez obzira što je profesor Mihailo Đurić rekao da u ime filozofije danas pre treba ćutati nego govoriti neodmereno. Saša Ćirić je dodelio sebi ulogu da nam demonstrira kako izgleda taj neodmereni jezik ideoloških diskvalifikacija pokušavajući da filozofa Mihaila Đurića provuće kroz kaljugu najprizemnijih ideoloških obračuna i podmetanja. Paradoks je tim veći što se delo profesora Mihaila Đurića ne može tako lako zloupotrebljavati u dnevno političke svrhe jer je ono uvek bilo okrenuto pre svega osnovnim i temeljnim filozofskim pitanjima. Ali to ne zanima Sašu Ćirića, on želi da nam pokaže da je uspeo da otkrije još jednog srpskog intelektualca koji je odgovoran za formulisanje nacionalističke i ratno-huškačke politike. Kao svoj glavni argument u tvrdnji da je akademikov „obračun„ sa kritikom logocentrizma i savremenom filozofijom u osnovi paušalan, plitak i kritizerski sastoji se u navođenju broja savremenih mislilaca iz edicije Routledge modern thinkers.

Pošto je profesor Mihailo Đurić pomenuo samo nekoliko post-modernističkih autora, a da pri tome nije pomenuo Lakana i Bodrijara, to je bilo dovoljno prilježnom Saši Ćiriću da, kako to i inače čine ideološki jurišnici Betona, donese svoju neopozivu presudu da je profesor Mihailo Đurić u knjizi O potrebi filozofije danas-filozofija između Istoka i Zapada sproveo kritizersko logocentrično čišćenje filozofije kao nastavak ratne politike sredstvima uma.

Ova knjiga profesora Mihaila Đurića ima 360 strana velikog formata i predstavlja sintezu njegovih filozofskih razmatranja o najvažnijim i najizazovnijim pitanjima savremenog sveta i njegovom filozofskom razumevanju i tumačenju. Koristeći se prizemnim simplifikacijama i nedopustivim ideološkim redukcijama Saša Ćirić pokušava da dokaže da je profresor Mihailo Đurić kao vremešni akademik ništa manje nego filozof tla i pri tome nastoji da bez ozbiljnog uvida u njegovo kompleksno i bogato filozofsko delo pokaže da je profesor Mihailo Đurić plitki glasogovornik srpskog nacionalizma i nastavljač ratne politike umnim sredstvima koja je i dovela do raspada druge Jugoslavije.

Ovakvim optužbama profesor Mihailo Đurić je već bio izložen i to nije ništa novo, ali je novo to da se njegovo više-decenijsko plodno i razuđeno filozofsko delovanje svodi na nekoliko istrgnutih citata a sve u nečasnoj nameri da se njegovo filozofsko delo tumači kao izraz krvožedne boginje Nacije i Erinija nemoćnog intelektualnog revanšizma. Ko makar i površno poznaje filozofsko delo profesora Mihaila Đurića svakako će ostati zbunjen pred ovakvim optužbama i otvorenim ideološkim podmetanjima i diskvalifikacijama. Jer profesor Mihailo Đurić je pre svega i iznad svega filozof koji se ne može tumačiti kao politićki ideolog ili kao privrženik neke efemerne dnevne politike. O tome svedoči između ostalih i njegova već klasična knjiga Humanizam kao politički ideal napisana 1968 godine u vreme velikih političkih i studentskih previranja u čitavom svetu.

Sagledavanje i promišljanje savremenog sveta, uloge filozofija u njemu i položaja srpskog naroda može se tumačiti samo prateći i poznavajući suštinu i kompleksnost filozofskog mišljenja profesora Mihaila Đurića. On je napisao stotine inspirativnih stranica o rađanju Evrope iz duha filozofije, o Grčkom početku Evrope, evropskom nihilizmu, srpskom narodu kao baštiniku evropskih vrednosti i iskustava. Iz njegovih fundamentalnih filozofskih polazišta on izvlači sve ostale posledice i mene u razvoju i posrtanju savremenog evropskog duha i savremene filozofije. On nikada nije bio neupitni privrženik Evrope ali nije ni njen ostraščeni ideološki protivnik i negator, jer za njega je osnovni filozofski stav sadržan u tvrdnji „da rođenje ideje Evrope pada ujedno s rođenjem grčke filozofije, odnosno da je evropski duh bitno filozofski posredovan duh. Veze između Evrope i filozofije tako duboke i prisne kao da je sudbinski posredovana a ne samo epohalno istorijski uslovljena. Ali budući da je Evropa jednom nastala iz duha filozofije, možemo se s pravom nadati da njena budućnost nije zapečaćena, čak da je ponovno rođenje Evrope iz duha jedne nove filozofije sasvim moguće“.

Zato profesor Mihailo Đurić u svojim raspravama o Evropi neprestano insistira na otkriću logosne suštine mišljenja (mišljenja shvaćenog sveobuhvatno u njegovoj ontološki utemeljenoj dimenziji iz čega sledi da um i razum podjednako pripadaju logosu, da logos u sebi nerazdvojno udružuje spekulativno-sintetičku sa diskurzivno analitičkom funkcijom) ali i nevolji koja prati savremenog čoveka nakon što je izgubio potrebu za transcedentalnim uporištem.

Ali Sašu Ćirića nisu ni zanimala stvarna filozofska stanovišta profesora Mihaila Đurića, on je pre svega nastojao da pokaže da se radi o zatucanom populisti i vremešnom akademiku koji se bavi simplifikovanom glorifikacijom srpskog naroda. A radi se o tome, da je njegovo određenje i tumačenje položaja srpskog naroda u savremenim istorijskim događajima u skladu sa njegovim osnovnim filozofskim, a ne dnevno političkim tumačenjima evropskog nihilizma i potrebe da se izazovi pred kojim se Evropa danas nalazi tumače iz filozofske tradicje i ukupnog istorijskog iskustva.

Zato se i ne može, kako to inače čini Saša Ćirić navesti nekoliko nepovezanih i istrgnutih citata iz teksta Pohvala Srbiji 1999 i na osnovu toga izricati dalekosežne ideološke ocene. Ovaj tekst je pisan u vreme bombardovanja Srbije i pored govora o tragičnoj sudbini srpskog naroda u njemu je dato viđenje i ocena sudbine savremenog čovečanstva i postavljeno pitanje da li je savremeno čovečanstvo uopšte doraslo da se trgne iz obamrlosti i istinski se suoči s opštom nevoljom sveta. U ovom tekstu profesor Mihailo Đurić kaže. “Nevolja u kojoj se danas nalazi srpski narod potresna je potvrda našeg višekratnog uzaludnog stradanja za slobodu u ovom veku. Samo što ovo naše današnje stradanje kudikamo zloslutnije i beznadežnije od svih prethodnih, jer nebo nad nama nikad ranije nije bilo praznije nego što je danas. Svet u kome živimo odavno je zahvatila pomamna stihija pustošenja, pa je pravo čudo kako u njemu uopšte još ima nekog života. Najveća nevolja današnjeg sveta jeste nevolja neuviđanja nevolje. Niko više ne haje za opšte dobro, svi bi radije da zažmure pred onim što se stvarno događa svuda oko nas, kao i u nama samima. Naš narod nema drugog izbora nego da hrabro istraje u svom otporu i ponosito izdrži i ovo svoje najnovije preteško stradanje. Jer to nije skrivljena, već dosuđena nevolja“.

I upravo je ova poslednja rečenica u ovom citatu poslužila Saši Ćiriću da konstruiše svoju tvrdnju o podršci koju je navodno profesor Mihailo Đurić dao ratnoj politici Slobodana Miloševića. Njega ne zanima filozofski i istorijski kontekst iznetih stavova u ovom tekstu , jedino je važno pokazati da je filozof Mihailo Đurić pripadao onima koji su ideološki i politički sledili tadašnjeg ratnog vođu. U ovoj prilici veoma je važno navesti kako profesor Mihailo Đurić tumači odnos srpskog naroda prema Evropi. “U čitavom gotovo pedesetogodišnjem periodu brutalnog ideološkog sumnjičenja i potkazivanja najviših dostignuća evropske kulture, instinktivno se odupirući nadirućem nihilizmu, srpski narod je Evropu nosio u srcu kao svoju istinsku duhovnu postojbinu, prema njoj se odnosio s najvećim mogućim uvažavanjem, gotovo sa strahopoštovanjem. Možda nam je samo zato i pošlo za rukom da očuvamo svoj nacionalni identitet. Ali, upravo stoga što je oduvek stajao na strani Evrope, ne samo u vojničkom i političkom nego i u duhovnom pogledu, i to najčešće po cenu velikih žrtava i odricanja srpski narod se nikada nije razmetao svojim pripadništvom Evropi“.

Ali odnos srpskog naroda prema Evropi ima i drugo lice i o tome govori profesor Mihailo Đurić ne želeći da pređe preko uloge koju je upravo Evropska Unija imala u raspadu druge Jugoslavije i bombardovanju Srbije , ostajući često nema pred pravednim i egzistencijalnim zahtevima srpskog naroda. Zato se u njegovom filozofskom stavu i odnosu prema samoj ideji Evrope i može naći njegova tvrdnja da je došlo do izneveravanja izvornog smisla evropske ideje.

Iz obimnijeg teksta Golgota Srbije Saša Ćirić je po već oprobanom receptu izvukao one rečenice koje se jednostavno uklapaju u njegove namere da profesora Mihaila Đurića prikaže kao čoveka koji nema osećaj za stradanja drugih naroda u bivšoj Jugoslaviji i da govori samo o tragičnoj sudbini srpskog naroda ( pitanje je po nekim autorima Betona da li stradanja srpskog naroda i bilo) jer zastupa stav o dosuđenoj a ne skrivljenoj nevolji. A baš Saša Ćirić kao ideolog dekontaminacije i denacifikacije srpskog naroda teži tome da dokaže da je upravo srpski narod neupitni i glavni krivac za raspad Jugoslavije, i u ovim tvrdnjama on nije ni malo originalan. Njegova originalnost se satoji u tome što je namerio da u ovaj politikantski i ideološki kontekst stavi i profesora Mihaila Đurića, tvrdeći da u semantičkom smislu ova filozofija ne samo da je slepa za poteze Miloševićevog režima, ona mu daje puno opravdanje i priznanje (nema nikakve krivice na njemu) i smešta je u ravan zalaganja našeg naroda za slobodu.

Zaista se radi o nečuvenom podmetanju i retko zabeleženoj bezočnosti. Evo šta je profesor Mihailo Đurić rekao u svom Pozdravu studentima u vreme građanskih protesta tokom 1996 godine. “Ono što ovih dana duboko uznemirava, ali u isti mah i neodoljivo zadivljuje svakog kome leži na srcu dobro ove zemlje jeste besprimerna samovolja i zlovolja postojeće vlasti, s jedne strane, i neverovatna, nepresušna, nesalomljiva energija pobunjenih studenata i građana, s druge. Valjda nema primera u civilizovanom svetu da jedna posrnula vlast tako grčevito i brutalno pokušava da spase i održi ono što je već odavno propalo i izgubljeno. U svakom slučaju, nepresušna energija studentskog protesta, koja je iznenada pokuljala i nezaustavljivo krenula napred, budi nadu i uliva poverenje da još nije sve izgubljeno u ovom našem toliko opustošenom svetu. I to opustošenom još više u zemljama pošteđenim ratnih razaranja, nego ovim ratom pogođenim. Dok će samovolja i zlovolja sadašnje nedotupavne vlasti ostati upamćena kao jedna od nejbednijih i najžalosnijih stranica naše novije istorije“.

Profesor Mihailo Đurić u svojim tekstovima uvek je zastupao kritički a ponekad i veoma opor odnos prema srpskom narodu kome i sam pripada i nije se nikada libio da izrekne i najteže i najkritičkije osude njegovog mentaliteta i ponašanja. “Bio bih neiskren kada bih prećutao da volim svoj narod. Ali moja ljubav prema srpskom narodu nije opterećena nikakvim fanatizmom i isključivošću. Nikad nisam cenio rodoljublje koje dolazi u sukob sa čovekoljubljem: Ne vidim kakvog uopšte ima smisla rodoljublje koje ne uključuje u sebe ljubav prema čoveku kao takvom. Nikada nisam smatrao da je lepo, dobro i istinito rezervisano samo za mene, dok je drugim ljudima uskraćen pristup tim vrednostima, a najmanje mi je bliska misao da je lepo, dobro i istinito samo ono što krasi moj narod, dok drugi narodi znaju samo za nešto suprotno tome. I lični i kolektivni egoizam podjednako su mi strani i mrski. Moje osnovno životno opredeljenje je humanističko i nema nikakve veze s nacionalizmom i šovinizmom“.

Ovo su reći koje je profesor Mihailo Đurić izrekao u svojoj odbrani pred sudom sada već daleke 1972 godine kada je dokazao da je pre svega odan svojm filozofskom pozivu kao odbrani čovekove težnje da bude slobodan u svom rasuđivanju i mišljenju i spreman da brani svoja ljudska i filozofska uverenja. Zato tekst Saše Ćirića Logocentrično čišćenje filozofije samo je nemaštovita i neuspela ideološka farsa, jer predstavlja tužno svedočanstvo o obnovi vremena ideoloških obračuna u kome ni naši najčasniji i najumniji ljudi nisu ostali pošteđeni od beskrupuloznih i bezočnih napada i ideoloških diskvalifikacija.

23 Maj 2007 godine Beograd

SHARE