Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Rast

Rast

889
0
SHARE

Posle velikih predizbornih obeæanja da æe se proseèna plata u maju 2001. godine poveæati na DM 500, da æe u zemlju odmah doæi $ 6 milijardi i da æe stopa privrednog rasta veæ u prvoj godini tranzicije biti 15 odsto, sledilo je nedavno obraæanje javnosti dvojice glavnih kreatora reforme povodom ekonomske politike u 2002. godini. Ovoga puta nije bilo euforije. Upravljanje bankrotiranom državom otreznilo je novu vlast. U toku predizborne kampanje pokušavali smo da ih odvratimo od davanja demagoških obeæanja, jer smo bili svesni problema u kome se država nalazi. Nažalost, profesori univerziteta i makroekonomski analitièari, koji nisu imali nikakvog privrednog iskustva, nisu marili za naše savete. Poverovali su da æe njihova obeæanja sama da se ispune. Ali, život se pokazao složeniji i jaèi od teoretskih nadmudrivanja. Videvši da se njihova predizborna obeæanja tope, pritisnuti sve veæim nezadovoljstvom graðana i kritikom struène javnosti, umesto da koriguju svoje stavove, otpoèeli su buènu kampanju o svojim navodnim uspesima. Zaglušujuæa samohvala gušila je svaki glas kritike. Mediji su ponovo stavljeni u funkciju vlastodržaca. Nevladine organizacije koraèale su rame uz rame sa administracijom.

I sad, odjednom, otrežnjenje. Reformatori nam govore da æe u 2002. godini stopa privrednog rasta biti svega 4 odsto, a da æe se tek 2004. godine proseène plate poveæati na DM 300. Struèna javnost je nemo propratila ovo saopštenje. Niko se nije oglasio. Kakav æe biti život u Srbiji ako se budemo razvijali po stopi od 4 odsto godišnje? Koliko decenija treba da proðe da bi se vratili u 1989. godinu? Reformatori su sada trezveni. Ne žele više da daju lažna obeæanja. Konzervativan pristup privrednom razvoju pruža im državotvornu udobnost i ležernost. Mogu mirno da nastave zapoèete reforme. Niko ih ne može skrenuti sa reformskog kursa. Imaju podršku meðunarodnih finansijskih organizacija koje, braneæi sopstvene interese, odobravaju nove kredite da bi mogli nekako da naplate stare dugove. I svi su zadovoljni. Naroèito naši poverioci. Samo su graðani Srbije unapred osuðeni na siromaštvo. Zašto? Zar je to bio cilj promena? Zar se ne možemo brže razvijati? Naša polazna osnova je vrlo niska. Ukoliko želimo da se približimo, ne razvijenom svetu, veæ našim susedima, zemljama u tranziciji, stopa rasta privrednog razvoja mora da bude dvocifrena. Mora! To je uslov bez koga nema boljeg života. Takve stope rasta imale su Nemaèka i Japan posle prošlog rata, Kina posle otvaranja, Singapur, Južna Koreja, Tajland i Tajvan posle ekonomskog buma i nedavno Rusija.

Obeæati stopu rasta od svega 4 odsto na razrušenu srpsku privredu, znaèi ne razumeti istorijski trenutak u kome se danas nalazimo. Uplašeni zbog toga što u 2001. godini nisu pokrenuli proizvodnju i zaposlenost, industrijska proizvodnja je manja nego za vreme sankcija 0,5 – 1 odsto, a nezaposlenost veæa za 2,8 odsto, naši reformatori nemaju ni snage ni vizije kako da pokrenu privredu. Njima odgovaraju niske stope razvoja, jer mogu da drže politièki monopol na reforme.

Interes graðana Srbije je suprotan. Graðani traže bolji život. Za bolji život potreban je investicioni ciklus, srpski ”nju dil” koji æe otvoriti privredu, privuæi direktne strane investicije i zaposliti radnike.

Za tako nešto potrebna je slobodna konkurencija ideja i projekata. Naravno, potrebni su i novi ljudi koji æe znati šta treba u državi da se radi.

Beograd, 19.12.2001. god.

SHARE