Iskusni i uspešni trgovci nikada ne kupuju imovinu od onih koji su je stvarali. Tada je cena najveæa. Ono što sami stvarate za vas ima neprocenjivu vrednost i trgovac ne može napraviti dobar posao. Preduslov za dobru zaradu je da imovinu prodaju naslednici. Sa njima se mnogo lakše trguje. I najviše se zaraðuje. To se danas najbolje vidi u procesu privatizacije kod nas.
Društvenu svojinu su mnoge generacije stvarale. Ona pripada svima nama. Ne pripada, kako se pogrešno prikazuje, samo radnicim u tim preduzeæima. Još manje Vladi koja je danas rasprodaje. Radnici imaju samo pravo da rade na toj društvenoj svojini.
Meðutim, nisu ni svi radnici bili u istom položaju. Monopolske grane, poput proizvodnje i prenosa elektriène energije, nafte, gasa, vazdušnog saobraæaja ili finansijske organizacije, uvek su imale bolji položaj na tržištu i obezbeðivali su velike plate i druge privilegije svojim radnicima. Najgore su prolazili radnici u poljoprivrednim organizacijama i tekstilnoj i kožnoj industriji. I oni su radili na društvenoj svojini, ali su bili slabo plaæeni i nisu imali nikakve privilegije. Zato se niko na tržištu radne snage nije ni otimao za te poslove. Kada bi se napravila detaljna socijalna analiza tog perioda, verujem da bi se pokazalo kako su u ove grane zaposlenje nalazili donji slojevi stanovništva, zapravo sirotinja.
Tako je na socijalistièkoj društvenoj svojini nastala èuvena crvena buržoazija. A onda su došli reformatori i poèeli da rasprodaju društvenu svojinu. Ne vodeæi raèuna o strateškim granama za državu, doneli su odluku da otpoènu privatizaciju. Za njih nije bilo važno da se kvalitetno prestruktuira privreda i da se stvara veæi društveni proizvod, veæ da se što pre rasproda društvena imovina. Zašto? Razlog je vrlo prizeman. Od skupljenih para iz privatizacije napunio bi se budžet i tako bi nova vlast redovnije finansirala zdravstvo, prosvetu, penzije i razna socijalna izdvajanja. Vlast bi dokazala da je sposobnija od onih prethodnih i da može da sprovodi dirigovane reforme.
Dakle, privatizacija je postala politièki èin i služi za promovisanje nove vlasti. Privatizacija nije ekonomski utemeljena i vrlo brzo smo upali u velike probleme. Posle godinu dana od donešenja zakona o privatizaciji prodali su samo 22 preduzeæa. Izraèunajte sami koliko æe im vremena trebati da rasprodaju preostalih 6.000 društvenih preduzeæa. Posebno nas zabrinjava što se rasprodaju dobra preduzeæa i preduzeæa od strateškog znaèaja. Veæ sam pisao da je rasprodaja cementara zloèin i da neko mora krivièno da odgovara zbog toga. Beoèinska cementara je u prošlom režimu dostigla cenu od 141 mil $, ali prodaja nije izvršena jer je tadašnja opozicija budno pratila svaki potez vlasti. Kada je ta ista opozicija došla na vlast prodala je tri cementare za ukupno 138,9 mil $. Zašto je cena naglo pala? Ko je uzeo razliku? Ko je posredovao u prodaji? Zašto smo uopšte prodali preduzeæa koja donose dobre prihode?
Nedavno je na aukciji italijanska firma kupila rakovaèki kamenolom «Kijev», a onda je austrijska «Alpina majsider» kupila ljubovijski kamenolom «Granit». Naši reformatori rasprodaju cementare a da uopšte nije pokrenuta graðevina. Prodaju i kamenolome mada æe tek poèeti izgradnja puteva u Srbiji. Stranci kupuju ono što im donosi najveæi profit. I to je sasvim normalno. Ali neshvatljivo je da današnji režim rasprodaje ono što je najbolje. Zašto to rade? Ako su sposobni, kao što tvrde, neka prodaju preduzeæa koja niko neæe. Da li naš seljak prodaje najbolju njivu ili kravu koja donosi najviše mleka? Ne prodaje. Seljak èuva ono što je najvrednije. Domaæinsko ponašanje se uèi kod kuæe. Ono što niste nauèili u porodici ne možete da saznate ni na Harvardu. Ne vredi. Postoji vreme i mesto za sve. Zato je krajnje vreme da domaæin doðe na èelo države.
Ni naèin kako se vrši rasprodaja nije dobar. Ne samo zbog toga što pare odlaze u budžet, tako su i socijalisti prodali Telekom, veæ zbog niza špekulacija na samom poèetku privatizacije. To se najbolje videlo u prodaju akcija Apatinske pivare. Danas su svi akteri kažnjeni. Sporna je i privatizacija Paliækih podruma. Sumnjiva je privatizacija firmi koje su otkupili sami direktori. Tragikomièno je to što se radi.
Crvena buržoazija legalizuje svoje bogatstvo. Dugogodišnji direktor jedne tekstilne fabrike doveo je firmu do steèaja, a onda, kada je sve upropašteno, otkupljuje sopstvenu firmu iz kredita banke èiji je direktor predsednik upravnog odbora te firme. Živela privatizacija! Živeo burazerski kapitalizam! Evo modela kako se može ubrzano rasprodati èitava država. Nije važno ko æe biti vlasnik, bitno je da se izvrši privatizacija. Kada strateške grane budu u rukama stranaca, onda više neæemo imati državu. Domaæi bogataši æe biti kasta sama za sebe. Zemljom æe upravljati namesnik koji æe dalje liberalizovati privredu. Domaæe proizvodnje neæe biti jer æemo sve kupovati iz uvoza.
Interesantno je da se ubrzava proces liberalizacije izmeðu naše države i Slovenije, da æe preko 80% proizvoda biti slobodno za trgovinu, neposredno pred otvaranje Merkatora. Kome je u interesu da uništi domaæu privredu, prosudite sami. Braæa smo nekada bili, ali interesi su nam razlièiti. Zašto ponavljamo iste greške? Možemo li mi njima nešto da prodamo? Zašto mi ne kupujemo strateška preduzeæa u Sloveniji? Slovenija, kažu, brani svoj nacionalni interes. Zar smo toliko blesavi da ponovo budemo namagarèeni? Srpski model privatizacije je na dobrom putu. Nastavite samo dalje! Kada lukavi strani trgovci otkupe sve što bude valjalo i kad prevrtljivi direktori firmi u steèaju otmu društvenu imovinu, stotine hiljada ljudi æe ostati na ulici bez posla. A to je opasno. Graðani su veæ nauèili da se izbore na ulici za svoja prava. Ako im se ubrzo ne ponudi nešto bolje, ako se ne zaustavi rasprodaja i ne dobijemo domaæina koji æe raditi u opštem interesu bojim se da æe se rešenja tražiti na ulici.
Siromašni ni nemaju šta da izgube. Oni više nemaju ništa za prodaju.
Beograd, 04.09.2002. god.
