RADNICI

Poslednjih nekoliko nedelja dobijam  pisma naših radnika, koji rade u
fabrikama u vlasništvu stranih investitora.
Tužna pisma o žalosnim sudbinama  naše eksploatisane radničke klase.
Koju više niko ne brani, jer oni nikoga ne zanimaju.
Koja je ostala sama u sukobu sa  okrutnim kapitalom i prljavom politikom.

Radnici su danas savremeni robovi.
Koji rade za platu od 200 evra mesečno, jer se politički ološ hvali
kako je naša radna snaga jeftina.
Koji radi za 200 evra mesečno, mada je državala dala lažnim stranim
investitorima 10.000 evra po novom radnom mestu.
O toj prevari se malo govori.

Politički ološ se ušemio sa stranim investitorima.
Klepaju državne pare i dele opljačkano.
Radnici su samo topovsko meso.
Koje služi za pokrivanje državnih prevara.

Danas je sramota biti radnik u Srbiji.
To znači da si glup, ovca za šišanje i da se nisi snašao u tranziciji.
Gubitnike tranzicije niko ne voli.
Neoliberalni tržišni fundamentalisti mrze radnike.
Sprdaju se i nazivaju ih razmaženim samoupravljačima.
Podržavaju kapitaliste da se iživljavaju na srpskim radnicima.
Srpski radnici su u velikoj nevolji.
Srbi su i još su radnici.

Gori položaj od  srpskih radnika imaju samo njihova deca.
Deca radnika su danas osuđena bez suđenja.

Ja sam dete radnika.
Odrastao sam u Koloniji B u Zemunu.
Uz fabričku žicu ZMAJ-a.
Živeli smo u jednoj sobi.
U kojoj su noću na konak dolazili rođaci.
Ponekad nas je bilo i devetetoro u tom sobičku.

Socijalizam mi je omogućio da se školujem.
Imao sam na fakultetu i radnički kredit za siromašne studente.
Danas  se ne bih mogao da školujem.
Morao bih da budem industrijski radnik.

Ne mogu da podnesem napade političara, tajkuna i klošara novinara na
naše nezaštićene radnike.
Niko ne sme da ustane u odbranu tog poštenog i čestitog radničkog sveta.
Usrane srpske intelektualce je to sramota.
Braniti radnike danas nije moderno.
Bolje je pisati o promeni njihovog mentaliteta.

Aca Dramoser je izgovorio najveće uvrede i poniženja za naše radnike.
To se više ne može slušati.
Takav bezobrazluk i drskost prema svom narodu nije pokazao još nijedan
srpski diktator.

Istina se krije.
Naši radnici su najbolji radnici u drugim zemljama.
Svi s eotimaju za naše radnike.
Oni samo neće da rade u totalitarnom sistemu Ace Dramosera za 200 evra
i da ih privilegovani strani investitori, koji nisu doneli nikakav
novac u Srbiju, nego rade novcem poreskih obveznika, kožnim bičem
udaraju po nogama na kratkim puš pauzama i teraju ih da satima,
vikendom i praznicima, nabijajući im normu, ne ustaju od mašine.
Kožnim bičem!
Kožnim bičem po tim paćenicima udaraju zlikovci kapitalisti bez
kapitala, terajući te naše nezaštićene i nesretne ljude da im stvaraju
što brže velike profite, jer već posle dve godine oni zatvaraju
fabrike i beže iz opustošene Srbije.

Kožni bič je simbol naše potpune propasti.

Setio sam se jedne scene iz vremena vladavine Despota.

Pre dve decenije imao sam susret sa jednim tajkunom, koga sam znao već
nekoliko godina i sa kojim nikada ništa nisam radio, danas je taj lik
estradni plejboj i belosvetska bitanga, koga je Milošević poslao da
razgovara sa mnom, nudeći mi da biram mesto u vladi, jer je moje
podržavanje opozicije potpuno besmisleno i mnogo će mi bolje biti ako
budem ušao u tim Despota.

„ Nemoj da se više kurčiš! Despota niko nikada neće da sruši. Vladaće
još tri decenije. Ima vojsku, policiju i potkupljivu opoziciju. Zašto
pišaš uz vetar? Ti nisi normalan. Gledaj svoj biznis i uvećavaj
kapital. Sada je pravi trenutak za nas. Narod je nepismena stoka. Raja
koju treba jahati. To su lenjivci i neradnici. Kakva crna radnička
klasa?!? Jebeš, bre, radničku klasu! Radnici su marva. A zna se kako
se postupa sa marvom. Nema tu cile-mile! Samoupravljanje i ostala
komunistička preseravanja. Treba uzeti bič. Veliki bič. Ili bolje,
pendrek, ali ne ovaj naš malecki, nego one dugački, američki pendreki,
pa onda udri, udri po tim jebenim i smrdljivim radnicima, udri iz sve
snage, jer je to stoka zaslužila, udri ih, majku im jebem seljačku,
dok im koža ne pukne, dok ne propišaju krv, jer ta stoka samo ima
poštovanje prema biču i pendreku, samo poštuje onoga koji ga tuče i
maltretira, samo radi pod prinudom i prislilom, nema sa njima ništa
lepo, ponavljam ništa, daš im prst, oni traže ruku, daš im ruku, oni
hoće sve da ti uzmu, svinje prljave, stoka, bre, nepismena, koja traže
neka svoja radnička prava, nabijem ih na radnička prava, dobiće, bre,
samo pendrekom po tintari, da se opamete, da mentalitet srpski
promene, da nauče, bre, ko je gazda i kako se ponašaš prema gazdi, da
puze pred nama, jer da nas nema umrli bi od gladi, jebem im mater
prostačku i primitivnu, uff, uff, šta bih radio samo da mi daju jedan
dan, jedan dan, da imam moć Slobinu, jebao bih mater radničkoj klasi i
svim sindikatima, tukao bi ih do iznemoglosti i terao da rade dan
noć…..“

Raspojaso se estradni tajkun, ljubimac Despota, silikonskih pevaljki i
državnih finansijskih kombinacija iz primarne emisije, maše ručicama i
pokazuje kako bi američkim pendrekom tukao radnike, maše trapavo i
smotano, komično, jer nikad u životu ništa teže nije digao od olovke,
sin komunističkog direktora prevaranta i bitange, koji je pljačkao
fabrike na unosu deviza u državu, zadržavajući prilive po dva meseca u
Londonu, maše svojim malim ručicama, stisnuo tanke usnice, oči
iskolačio, pljuvačka mu udarila u uglovima usana, zamahuje iz sve
snage u svom kožnom kabinetu, poskakuje od zemlje kao neki pevac
kikirez, zaneo se u tom svom nasilju, uživa u toj sceni tvrdog i
velikog pendreka, Frojd bi znao bolje da izanalizira tu falusnu fazu
razvoja ovog tatinog ljubimca i slinavca, koji se nikada nije pobio na
ulici, koji je imao svoju loptu i sam se igrao, kome drugovi nisu
trebali, koga su drugovi nervirali, koji je spavao po najboljim
svetskim  hotelima kao mladić, dok su njegovi vršnjaci spavali po
parkovima svetskim metropola, koji je završio fakultet u 35 godine na
guzove, morao je i diplomu da kupi, maše ručicama taj budući milioner
i kapitalista, tranzicioni dobitinik, koji je u privatizacije oteo sve
što se može oteti, koji je bez para kupovao vodeće srpske gigante,
njegove fantomske firme, uoči privatizacije, imale na računima jedva
nekoliko stotina evra, ali je on uspeo, zahvaljujući direktnim vezama
sa političkim ološem, da preotme imovinu društvenih i državnih
kompanija, imovinu vrednu nekoliko stotina miliona evra, tako što je
bez para pobedio na tenderu, a onda, kada su mu političari dozvolili
da se upiše u APR kao vlasnik kompanije, tu kompaniju koju je navodno
kupio, založio je banci kao hipoteku, dobio kredit na bazi imovine
preuzete kompanije i tim kreditom isplatio cenu po kojoj je kupio,
cenu koja je bila i 80 puta manja od stvarne tržišne cene,pa je tako
taj špekulant, prevarant i nitkov dobio dosta para iz banke da je
mogao da kupi i jahte, vile po svetu, naklonost političara, pozornost
estradnih novinara i pažnju silikonskih drolja, mogao je da nastavi da
otima i druga preduzeća koja je na isti način na prevaru preuzeo iz
državnog vlasništva, preveo na svoje ime, ne ulažući ni jedan jedini
evro.

Stajao sam tako zapanjen tom komičnom scenom i razmišljao šta da
uradim, najradi bih tog malog gmaza, mekušca i dripca razvalio po tim
lažljivim usnicama, raspalio bih mu šamarčinu i demonstrativno izašao
napolje, ali nisam mogao da pomerim ruku, jer mi je to sve bilo
bolesno perverzno, jadno i bedno, čitava ta scena je odavala ogromnu
mržnju tog polusveta prema radnicima, to nesretno poskakivanje je bilo
žalosno, tužno i isprazno, sav pokradeni novac od države i građana i
sve kupljene diplome i medijska popularnost nisu bili dovoljni da
pokriju nemoć, strah i uplašenost sitnog šibicara i džeparoša, koji
duboko u sebi zna da je prevarant i lopov, da otima od onih koji
stvaraju, da je on drumski razbojnik koji sačekuje pošteni svet u
zasedi da bi im preoteo imovinu, da sve radi uz podršku državnog
aparata, da je on nikogović, nula, bednik, pičkica, licemer i poltron,
da on nema petlje, muda, kičmu i odvažnost, da je jedan u nizu
Despotovih kerova koji trčkara oko Dvora, koji ljubi skute Baba Juli,
ponizno maše repom i uvećava svoj konto u Cirihu, pa je čitava ta
scena odigrana iz unutrašnje praznine, napetosti i iskrene bojazni da
će, ipak, jednoga dana, kada se probudi ta opljačkana radnička klasa,
koja nema novca da prehrani i školuje decu, morati da izbije socijalna
revolucija, da će revolucionarni komitet njega privesti pravdi, da će
mu, zbog pljačkanja države i građana, konfiskovati imovinu i da će ga,
kao primer svima budućim prevarantima, koji prave političke
kombinacije kako da pokradu državu i narod,  obesiti na sred Terazija
i da će narod, željan pravde, aplaudirati, presrećan što je pravda
zadovoljena, jer taj satrap zaslužuje da bude strogo kažnjen za sva
svoja nedela.

Osmehnuo sam se i izašao.
Nisam želeo ništa da kažem.
Sve je bilo suvišno.
Ostalo je da čekam pobunu pravednika.
Pobunu koja dolazi.

Beograd, 17.09.2015.