Početna Sadržaj Izdvajamo RADNE AKCIJE

RADNE AKCIJE

2427
0
SHARE

Zašto sam išao na radne akcije?

Moj motiv je bio lične prirode.

Radio sam od malena na selu i učestvovao uzidanju naše kuće u Zemunu, tako da nisam bio željan rada.

Druga deca su imala igračke, ja sam se igraokopajući zemlju i dodajući cigle majstorima.

Imao sam gde da odem preko leta, jer moji su biliiz Dalmacije.

Ni more nam nije bilo daleko, ali meni je na moru bilo dosadno.

Posle dva velika kupanja žurio sam nazad na seloda pomažem u košenju i skupljanju sena.

Na selu se svakoga dana nešto novo dešavalo.

Rođen sam u gradu, ali sam odrastao na selu. Moguda kažem – to je bio moj koledž. Učio sam uz rad od starih ljudi i sučeljavanjesa
surovostima svakodnevnog života. To me je očvrsnulo.

Priznajem, vaspitavan sam spartanski.

Pravedno i strogo. Nisu me kažnjavali, jer sambio odgovoran i vredan. Ali, naučio sam na disciplinu u zajednici. Uvežban samda shvatim prednost zajedničkog rada u mobama na selu.

Radio sam od malena. Radio sam jer sam to želeo. Niko me nijeterao. Voleo sam da radim. Sve poslove u kući. Nije bilo biranja. Nije bilo izvoljevanja. Ustajao sam rano i išao da gonim krave, ovce, konje, magarad.Odlazio sam da kosim, orem, žanjem, vršim, sečem drva, kopam ili zidam. Učiosam od starijih i iskusnijih.

Slušao sam njihove priče. Divio sam se njihovomiskustvu. Video sam kako je teško stvarati. Kako se teško proizvodi. Kako seteško stiče. Naučio sam da trpim i da stisnem zube. Naučio sam od tihi sklesanih gorštaka da se borim. I tako sam sazrevao.

Međutim, odrastao sam u radničko-seljačkojsredini. Okružen mojim Srbima i vaspitavan u duhusrpske tradicije. Slušao stare kako guslaju o našem junaštvu, carevima, kraljevima i tragičnoj pogibiji na Kosovu i Prvom velikom klanju. Slušao samstrašne priče o klanju Srba od ustaša. Kao kroz maglu su mi se pojavljivali sviti istorijski događaji i nisam uspevao sve da ih pohvatam i razumem, pa sampočeo sam da čitam i izučavam.

Nesklad između zvanične istorije, koju sam moraoda učim u školi i
svakodnevne priče mojih rođaka, bio je sve veći.

Pogotovo što je moje selo Strmica bilo označenokao četničko, jer je tamo pop bio Vojvoda Momčilo Đujić.

Budući da sam živeo u Zemunu, a leto provodio usrpskom selu, nisam imao većih dodira sadrugim nacijama i verama. Rastao sam u tom srpskom okruženju, komunističkim idejama i propagandom o nepogrešivosti Velikog Vođe.

Znao sam da postoje radne akcije, ali sam mislioda tamo idu samo izabrani omladinci. Oni koji su najbolji i koji su tozaslužili. Moja ljubav prema mome selu i rođacima je bila jača od želje da učestvujem na radnoj akciji. Jedva sam čekao da se u junu završi škola uBeogradu i bežao sam na slobodu u selo. Vraćao sam se poslednjeg dana avgusta uplakan i razočaran, pa čitavog septembra nisam mogao da dođem sebi.

A onda se, na kraju trećeg razreda gimnazije,nešto prelomilo u meni.

Hteo sam da se okušam. Izmerim. Uporedim.Takmičim. Hteo sam da vidim gde mi je mesto. Gde sam u odnosu na ostalu generaciju. Hteo sam da vidim kako ću da se snađem sa pripadnicima drugih nacija i vera u Jugoslaviji.

Psihički i fizički sam bio spreman da izdržim najteže poslove. Mada, ništa nisam znao o pravilima na radnim akcijama. Uveo sam svoje pravilo. Kojeg sam se pridržavaona svim akcijama. Pravilo je glasilo – Ono što je moje, to jezajedničko. Ono što je njihovo, nije moje!

Prijavio sam se na Paliluli, gde sam išao u gimnaziju. Bio sam odličan učenik i dobar sportista. Primili su me.

I tako sam postao brigadir u Zagrebu na ORA SAVA1977. Otišao sam od kuće uz negodovanje roditelja. Nisam pobegao, ali sam otišao na svoju ruku. Ja sam bio ubeđen da povlačim pravi potez. Nisam se prevario.

Šest puta sam bio na radnim akcijama, a sedam puta sam bio udarnik. Na prvoj akciji sam bio dvostruku udarnik. Radne akcije su mi pomogle da uokvirim svoju ličnost.

Rad mi nikada nije bio problem i znao sam da ćubiti među najboljima. Uvežban sam da dugo i teško radim. Radne akcije su bile lagani trening u odnosu na poslove koje sam radio do tada. Ali ono što je za mene bilo novo je društvo mladih ljudi iz čitave Jugoslavije.

Ne samo društvo iz moje brigade, išao sam sa brigadama glavnih gradova republika, nego i svi ostali koji su stizali iz svih krajeva zajedničke države.

To iskustvo sa radnih akcija je bilo presudno za moje dalje formiranje kao ličnosti. U tih mesec dana zajedničkog života u kolektivu se vrlo brzo videlo ko je bio ko. Vrlo brzo su se prave vrednosti pokazele. Lažni autoriteti nisu mogli da se nametnu, bez obzira da li ti lažni autoriteti imali svu snagu komunističke partije kao avangarde radnog naroda.

Jednostvano, što bi rekao naš narod, rog nije mogao da se proda za sveću.

Uprkos tome, što su plesnivi beogradski intelektualci iz lokalnih
kafana oko Politike, gledali na radne akcije kao na poslednji bastion komunističke diktature, optužujući nas da smo mi, učesnici akcija, bili savremeni robovi, izmanipulisani i zatucani. Najveći broj upravo tih pijanih masturbatora je postao udarna pesnica Despotovog režima, grebatori, kerovi koji laju na nacionalne karavane koji prolaze, ratni huškači, ratni profiteri, novinarske sline; dok je druga grupa dočekala svojih pet minuta dolaskom na vlast tržišnih talibana, nakon petoktobarske kontrarevolucije, da bi pokazali svoje bezrezervno robovanje neoliberalnoj ideologiji, kapitalu i briselskoj administraciji, uz sveobuhvatnu mržnu prema svim gubitnicima tranzicije.

Meni su radne akcije pomogle da upoznam i da zavolim sve dobre, radne, plemenite i sposobne ljude bez obzira na njihovu nacionalnu i versku pripadnost. Tako sam raspad trule Jugoslavije dočekao potpuno spreman za zaglušujuću lupu ratnih doboša šovinista, probisveta, secikesa, šibicara i bitangi na vlasti, jer sam shvatio da je to velika prevara i da će južnoslovenski narodi izaći svi poraženi iz tih ratnih sukobljavanja, a da ćemo najgore proći mi Srbi, koji su poverovali da slepi Vođa može da bude naš mudri predvodnik.

Ostao sam u bratskim odnosima sa ljudima sa kojima sam se decenijama družio i nikakva usrana politika nije mogla da poremeti naš odnos.

Ako je jedini smisao tih mojih radnih akcija bio da izađem iz zabluda i predrasuda kolektivnog zamajavanja i ispiranja mozga, onda sam ponosan što sam išao na na takve radne akcije i što nisam postao folirant, blefer, malograđanin, šovinista, palanački đilkoš i evropski japijevac, koji se klanja totalitarnom režimu, bez obzira na njegovu ideologiju, koji prodaje veru za večeru, koji makijavelistički proteruje moral iz politike u crkve i koji pohlepno grabi na monopolizovanom neoliberalnom tržištu, verno služeći političkom ološu, tajkunima i kriminalcima, samo da bi stvorio svoj prvi milion za koga, prema javnom mišljenju cenzurisanih medija, niko ni ne sme da pita.

Ponosan sam što sam išao na radne akcije.
Gradio sam zemljju i zemlja je gradila mene.

Ponosam sam i zbog toga što sam danas u mogućnosti da predložim nešto što niko ne sme da predloži i što bi mnogi roditelji i deca dočekali sa oduševljenjem.
Nešto što danas ne postoji i što bi moglo da zameni nekadašnje radne akcije.

O letnjim kampovima za mlade više u sledećem tekstu.

P.S.

Jedan moj prijatelj sa radne akcije mi je poslao fotografije sa radne akcije Kozjansko 1978. On je pokrenuo u meni ideju za ovaj tekst o radnim akcijama.
Pokušajte da me pronađete na ovim fotografijama.

Fotosi 2

Fotosi 3
Beograd, 14.04.2015.

SHARE