U vreme nekadašnje bratske države južnoslovenskih naroda, koja se raspala zbog toga što se, uprkos napadnom jedinstvu i ljubavi, meðusobno nismo dobro poznavali, mogu slobodno reæi da su predrasude bile sliène mržnji polinezijskih ljudoždera, radeæi godinama na tržištu novca i hartija od vrednosti uverio sam se da su najposlovniji uvek bili Slovenci. Èitajuæi redovno "Mladinu" i "Tribunu", slušajuæi Aleksandra Bajta i Jožu Mencingera znao sam da æe Slovenci prvi da se otcepe iz lažne socijalistièke zajednice. Najveæi deo toga što se pisalo po opozicionoj štampi u Ljubljani bilo je blisko mišljenju kruga ljudi sa kojima sam drugovao u Beogradu.
Kada je Janša bio uhapšen zbog napada na vojsku, tokom protestne veèeri u Domu omladine nas 35 je potpisalo peticiju podrške. Uèinili smo to iz dubokog ubeðenja da se nešto mora promeniti u staromodnom i pogrešno postavljenom sistemu vlasti, da takav nakaradan, birokratski i staljinistièki sistem više ne može da opstane i da je krajnje vreme da se sruši ova vavilonska kula nepoznavanja, predrasuda i laži. Uèinili smo to zbog sebe. Solidarisali smo se sa èovekom koji je prvi smeo to otvoreno da kaže. Narednog dana, beogradski režimski list “Politika“, koja ima dugogodišnju tradiciju služenja svakoj trenutnoj vlasti, objavila je osudu srpskih komunista.
Reèeno je da su potpisnici peticije opasni – anarholiberali! Kasnije su ti isti neostaljinisti smenjeni od strane primitivnih nacionalista i populista da bi ih, nešto kasnije, potplaæeni malograðani proglasili za – liberale. To je razvojni put neostaljiniste u malograðanskog liberala. Družeæi se sa beogradskim disidenrima bio sam ubeðen da Srbija ima jaèi intelektualni potencijal od Slovenije, ali da su srpski vlastodršci bili okrutniji prema sopstvenoj inteligenciji od njihovih partijskih drugova na severu. Razlog takvom ponašanju treba tražiti u èinjenici da su Slovenci prihvatili južnoslovensku zajednicu kao nužno zlo, privremeno rešenje ka putu do nezavisne države i nisu satirali sopstvenu pamet. Srpski vlastodršci su obožavali da hapse, ponižavaju i zlostavljaju svoje najpametnije ljude.
Bila je to najomiljenija disciplina skotova na vlasti. Nažalost, ništa se nije promenilo ni danas. Kraljevina SHS je poslužila Slovencima da se zaštite od opšte germanizacije i omoguæila im je da saèuvaju svoj nacionalni identitet. Mnogo lakše su to mogli da ostvare sa dobrodušnim, naivnim i kabadahijskim Srbima, koji brzo prasnu i izgovore brdo gluposti i prostakluka, ali još brže sve zaboravljaju, nego sa organizovanijim, pedantnijim i razvijenijim Austrijancima koji su na Slovence gledali slièno kao što Nemci gledaju na Austrijance.
Interes Slovenaca da dobiju sopstvenu državu opredelio je njihovu strategiju i taktiku. To je bilo za svaku pohvalu. Slovenaèka inteligencija je vekovima sanjala o nezavisnoj slovenaèkoj državi i taj san je prenela na pokolenja kao nacionalni amanet. Tokom pedesetih godina izbila je cesna afera i tada je Kardelj, ideolog komunistièkog samoupravljanja, na zatvorenoj sednici slovenaèkog CeKaja otvoreno rekao da oni Jugoslaviju smatraju privremenom tvorevinom i da je njihov cilj da stvore nezavisnu slovenaèku državu. I to je bila javna tajna. Srpski komunisti su sve to dobro znali, ali su se zbog mira u kuæi pravili blesavi i nastavili su da se ulizuju Velikom Meštru sviju hulja. Mora se priznati da su u tom bili nenadmašni. Srpski vlastodršci su prezirali svoj narod i takmièili su se u nacionalnoj izdaji. Slovenci su bili praktièni. Meki komunisti su brzo postajali tvrdi nacionalisti jer je to bilo od presudne važnosti za formiranje nacionalne države. Nikome u svetu to nije smetalo. Naprotiv, padom berlinskog zida meki komunisti su postali jako popularni. Bila je to sjajna prilika da iskoristimo rušenje komunizma za modernizaciju naše nacionalne ideje. Predlagao sam tada da Srbi prvi postave pitanje redefinisanja odnosa u federaciji i da podržimo ideju konfederacije.
Nažalost, opèinjeni nacionalnim zabludama neostaljinisti su pogrešili pravac kretanja. Nisu razumeli šta se u svetu dešava i svojom zatucanošæu upropastili su našu državotvornu ideju. Naravno, nisu krivi za našu nesreæu ni Slovenci, ni Hrvati, ni Šiptari, niti EU ili SAD. Krivi smi mi sami. Taènije, krivi su zlotvori, nitkovi i skotovi koji su bili na vlasti. Njima je bilo važnije da kradu sopstvene graðane umesto da služe razvoju nacionalne i državne ideje.
Slovenci su davno postigli nacionalni konsenzus i svi su radili za dobrobit Slovenije. Komunisti i klerikalci su zakopali ratne sekire da bi svima u državi bilo bolje. Jože Mencinger je uspeo da okupi intelektualnu elitu koja je ponudila sopstveni put u tranziciju. Kada je takva vizija i strategija bila napravljena, poslovnim ljudima nije bilo teško da sprovode dogovorenu ekonomsku politiku. Odmah da kažem, na osnovu liènog iskustva, najbolji poslovni partneri su bili Slovenci. Taèni, uredni, korektni u poslu, brzo se dogovaraju i vole novac. A kad ljudi vole novac onda ne gube vreme zamajavajuæi se ispraznim prièama. Slovenaèki politièari osamdesetih godina su stvarali ambijent svojim poslovnim ljudima da mogu normalno da rade, uprkos zabranama socijalistièke birokratije. Seæam se da je NB Jugoslavije restriktivnom kreditno – monetarnom politikom iskljuèivala sa deviznog tržišta sve poslovne banke koje su bile nelikvidne. Zbog smanjenja kolièine novca u opticaju veliki broj banaka je bio nelikvidan i nisu mogle da kupuju devize na meðubankarskom tržištu. Meðutim, slovenaèke banke su danima redovno kupovale devize. Radeæi sa njihovim dilerima i brokerima znao sam da je veæina njihovih banaka stalno u minusu.
Kako onda oni kupuju devize? Tadašnjem Guverneru i viceguvernerima sam skrenuo pažnju da slovenaèke banke nisu likvidne, ali da na volšeba naèin iz zajednièke kase orkupljuju devize. Imao sam velikih neprilika zbog tog javnog upozorenja. Guverner NBJ me je prekorio i rekao da oni svakoga dana dobijaju uredne izveštaje Narodne banke Slovenije da su sve njihove poslovne banke likvidne i da mogu zbog toga da izlaze na meðubankarsko tržište. Bila je to velika prevara. Praktièni Slovenci su slali besmislene izveštaje u Beograd i otkupljivali devize od države koja se raspadala. Oni su prvi poèeli da šticuju devize. Ali za sve što su radili imali su podršku svoje države. Srpski državni vrh se zamajavao glupostima. Uvodili su sankcije i plesali lambadu. Devize iz zajednièke kase su noemetano odlazile na sever. Predlagao sam kako da im doskoèimo.
Nije vredelo. Niko nije razumeo o èemu sam govorio. A onda je Despot naredio da se upadne 1,5 milijardi dolara u primarnu emisiju. Bila je to senzacionalna vest za svet. Zaprepašæenje poslovnog sveta bilo je ogromno. Srbi su bili primitivci jer su javno uradili ono što su èitavu deceniju ranije krišom radili vešti Slovenci. Ko je bio kriv? Pa naravno, Srbi. Ko im je kriv što su imali budale na vlasti.
Slovenci su doveli na vlast politièare koji su slušali svoje privrednike. Slovenaèki privrednici su kontrolisali slovenaèku vladu. Sve je bilo spremno za otcepljenje. Poèela je prljava igra za naklonost svetske javnosti. Kažem, nije bilo sporno da oni imaju svoju državu. Normalno je da budu nezavisni. Vreme je pokazalo da je to bio pravi potez. Ali naèin na koji su to uradili bio je krajnje sraman. Ne samo zbog toga što su vešto koristili Šiptare u svojim podlim namerama, srpski politièari su im pružali dovoljnpo prostora da svaki put uspešno poentiraju, to im se još može i oprostiti, ali naèin kako su njihovi teritorijalci ubili 44 mladiæa u potiljak je zloèin koji ni do danas nije kažnjen.
Njihova nezavisnost je otpoèela krvavim zloèinom. Sve ostalo: privredni razvoj, sjajno izvedena privatizacija, uspešna tranzicija, rast životnog standarda, izvozna privreda i ulazak u EU, zatim otvaranje Merkatora u Beogradu, kupovina vode Karaðorðe, nastup njihovih brokera na našem finansijskom tržištu i prodaja ozraèene Fructalove borovnice, sve to samo prikriva uèinjeni pravi zloèin. Politika dvostrukih standarda veèito je pogaðala nas. Kada su Robne kuæe Beograd bile na vrhuncu poslovne moæi, bili su najjaèa kompanija u ovom delu Evrope, nikada, ponavljam nikada, nisu mogli da otvore robnu kuæu u Ljubljani. Zašto? To nije odgovaralo slovenaèkim nacionalnim interesima.
Brani li danas neko srpske nacionalne interese? Ako smo se veæ u krvavom zloèinu rastavili, zašto sada toliko žurimo da nam isti oni koji su bežali od nas i proglašavali nas genocidnim ponovo uzimaju tržište? Zašto naši privrednici ne otvaraju supermarkete u Sloveniji? Zašto naši sunarodnici ne mogu da dobiju slovenaèko državljanstvo? Zamislite šta bi se desilo da se mi tako ponašamo prema našim nacionalnim manjinama? Da li bi zbog toga ponovo bili bombardovani? Da li bi nam uveli ponovo sankcije? Srbi i Slovenci treba da ostanu dobre komšije.
Meðosobne odnose treba da regulišemo interesima. Koliko se naših preduzeæa otvori u Sloveniji, neka se toliko njihovih preduzeæa otvori na našem tržištu. Zašto je Merkatoru data baš ta lokacija? Zašto ta lokacija nije ponuðena našim grosistima? Ako smo baš hteli u svet, onda je bilo mnogo pametnije da smo tu lokaciju besplatno dali WALL – MART-u, najveæem svetskom trgovinskom lancu koji ima godišnji obrt od 268 milijardi dolara. Besplatna lokacija uz samo jedan uslov, da naša roba uðe u sve njihove supermarkete kojih samo u SAD ima preko 4000. Zar to nije dobar poslovni potez? Ako hoæemo da uðemo u svet i brzo se razvijemo, onda je bolje da to radimo sa velikim igraèima.
Mali nam ne mogu pomoæi. Oni opet vešto zaraðuju na našoj posvaðanosti i gluposti. Ne smemo više ponavljati bratske greške iz prošlosti. SFRJ više ne postoji. Svi zloèinci moraju biti izvedeni pred lice pravde. Možemo da poslujemo samo ako imamo obostrane interese. Dosadno je da mi uvek ispadnemo budale. Taj film smo veæ gledali. Treba nam naš put. Od Slovenaca valja uèiti. Kako oni nama, tako mi njima. EU zdaj!
