Početna Sadržaj Reagovanja PUČ

PUČ

655
0
SHARE

 PUČ

piše : Branko Dragaš, 16.06.2013

– Druže, sve pohvale za tvoje pisanje i nastupe.
– Hvala.
– Brate, imaš muda i divim ti se.
– Nema na čemu.
– Ima, ima. Ostali ćute! Intelektualci su smradovi i prodane duše…
– Nisu svi.
– Većina jeste! Čast pojedincima. Ti si stvarno izuzetan.
– Hvala.
– Ali, brate, imam primedbu i na tebe.
– Slušam.
– Hoćeš stavrno da me čuješ?
– Naravno.
– Mogu otvoreno sve da ti kažem?
– Obavezno.
– Nećeš da se ljutiš?
– Neću.
– Dobro… Vidi.. Mislim da sve što radiš je za svaku pohvalu, to iskreno mislim, osim jedne stvari……
– Koje?
– Pa, to što zagovaraš ideju – digitalne direktne demokratije.
– Što?
– Ma, to je – utopija! Nemoguća misija!

– Zašto?
– To ne može danas da prođe. To ljudi ne razumeju. Narod je stoka! Narodu treba vođa! Čvrsta ruka! Onaj ko će da ga šiba i nagrađiva. To traži narod. Priča o direktnoj demokratiji je promašaj.
– Misliš, da nije za ovo vreme?
– Nije. To je utopija. Verujem u tvoje plemenite namere, ali to je sve pogrešno. Pogotovo ta – digitalna direktna demokratija?!? Digitalna?!?
– Šta je problem?
– Kakva, brate, digitalna demokratija? Narod nema hleba da jede! Ne može da preživi. Preko 60% ljudi je nepismeno. Ostalih 20% može da pročita tekst, ali ne zna da reprodukuje šta tu piše…
– Nemoj tako..
– Tako je, brate! Nemoj da se samozavaravaš! Narod je ubijen u pojam! Ubijen! Ne može da ga spasi tvoja utopistička direktna demokratije. I to –digitalna!
– Živimo u elektronskom dobu.
– Ma, živimo u kurcu! Izvini, nisam vulgaran, nego sam pukao. Kakvo, bre, elektronsko doba. Dva miliona ljudi gleda Farmu i Velikog brata. Dva miliona jebenih kretena bulji u ekran da vide još veće kretene od sebe. Gleda kako se svađaju, tuku, psuju, karaju pod jorganom, vrte sisama i guzicama, piju, pevaju i zatupljuju ovu sjebanu naciju. Dva miliona ljudi su glasači, čoveče! Jebe se njima za tvoje ideje o političkim slobodama i direktnoj demokratiji. Oni to neće. Neće! Utuvi to veće jednom!
– Nisi u pravu!
– Jesam! Kakav, bre, bankrot?!? Šta plašiš narod bankrotom?! Pa, narod kada to čuje, usere se od strah. Narod to neće! Shvati! Ne-će! Znam da je to jedino rešenje, ali narod to neće da čuje. Narod hoće da ga lažu! To narod voli. Ne poznaješ svoj narod.
– Poznajem. To nije prava slika.Manipulišu sa narodom.
– Jeste! Prava je slika. Narod hoće da bude izmanipulisan. Prija mu da smrdi u čoporu. Prija mu da njuška međunožja i da zaviruje u tuđe gaće…
– Ne preteruj. To je sve nametnuto…
– Ma, kurac moj nametnuto! Narod to hoće. Brate, da narod to neće, odjebao bi ove političke skotove, ne bi glasao za njih i ti bi imao prostora za tvoju ideju o digitalnoj direktnoj demokratiji. Izvini, koliko ti imaš ljudi na tvom FB?
– Preko 4.000.
– Dobro. A znaš li koliko ima Borislav Pekič, tvoj omiljeni srpski pisac?
– Preko 27.000.
– Tačno – 27.107. A koliko ima Jelena Karleuša?
– Ne znam
– Ima – 357.544! I?  Šta kažeš? Kako tu stojimo sa tom digitalnom demokratijom? Da li ti je sada sve jasno? Koliko je ljudi došlo na razgovor o Pekiću u SKD? O tome si pisao, zar ne?
– Sedam.
– Sedam! Ej, matori, sedam građana je došlo da razgovara o Pekiću. Znaš li koliko je Aca Lukas ima ljudi na Marakani?
– Ne znam.
– Preko 60.000. To su realne cifre. Ti si bankar. Tražiš logiku brojeva i ja ti otvaram oči pred poraznom činjenicom u kome se danas nacija nalazi.
– I šta treba da radimo?
– Treba to da shvatiš.
– Shvatam. Ništa mi novo nisi otkrio.
– Ako to shvataš, onda moraš da menjaš strategiju delovanja.
– Šta da menjam?
– Prestani da pričaš i pišeš o direktnoj demokratiji. Naročito toj – digitalnoj! To me stvarno nervira. Nemoj da se brukaš i srozavaš svoj ugled. To ti, brate, ne treba.
– Koje je onda rešenje?
– Polako,polako. Doćićemo vrlo brzo do rešenja. Sviđe mi se to kod tebe što odmah tražiš svuda rešenja. Nema palamuđenja i političke masturbacija! Daj mi konkretna rešenja! Tako je, bato! Rešenja na sto! Izađi na crtu!
– U redu, slušam?
– Prvo i prvo, fakat je da smo u najvećim govnima od kada su Srbi hodili zemaljskim šarom, je li tako?
– Jeste.
– Narod je apatičan, prevaren, siromašan, opljačkan, uplašen, potkupljen, povodljiv i neće da izađe na te tvoje ulice na koje ih pozivaš….
– Nije tako, narod je izmanipulisan…
– Neće da izađe na ulice! Narod trpi, ali neće da izađe jer nikome ne veruje. Svi su ga prevarili, je li tako? Tako je! Nema tu velike priče. Nismo,bre, politički analitičari.
– U redu.
– E, pošto je situacija takva, to znači da neće nikakva promena doći iz naroda, jer nema te snage u narodu. Šta onda treba da radimo? Hoćemo li da čekamo I očajavamo?
– Nećemo.
– Naravno, ne treba da čekamo. I u tome se slažemo.  Vidiš kako se mi slažemo.? Moramo li nešto da preduzmemo?
– Moramo.
– Tako je! Nismo svi štakori i gmazovi. Mi, ipak, pripadamo istorijskom ratničkom narodu koji je izborio svoju državu, carevinu, kraljevinu i koji ima svoje nacionalno dostojanstvo.
– Priznajem ono što su uradili naši preci. To je za svako poštovanje. Ima u našem
– Dobro je da to bar priznaš. narodu još uvek takvih vitezova i hrabrih ljudi, zar ne?
– Ima.
– E, vidiš, to je važno. To je presudno važno za ovo što ću sada reći. Neko mora nešto da uradi za Srbiju da izađemo iz ove agonije i rasula,je li tako?
– Jeste.
– Ko to mora da uradi?
– Elita.
– Odlično.
– Imamo mi tu prosvećenu elitu?
– Imamo.
– Imamo, ali se nekako sakrila, podvila rep i povlači se pred političkim ološem.
– Povukla se.
–  Znači, ukoliko želimo da spasimo državu i naciju mora nešto ta prosvećena elita da uradi, je li tako?
– Jeste.
– Odlično! Šta mogu oni da urade? Nemoj mi samo da pričaš da krenu u narod i misionare o direktnoj demokratiji. Naročito o – digitalnoj. To nepismeni narod jedva čeka da usvoji. Dakle,  šta oni mogu da urade?
– Reci mi ti.
– Da, da. Ja ću ti reći. Naša prava elita ima dva izbora. Prvi, da izađe na Terazije, zaustavi saobraćaj, pospu se njih nekolicina benzinom i zapale kao..kao onaj.. Čeh..kako mu ono beše ime?
– Jan Palah.
– E, taj, taj. Znači, spale se u znak protesta zbog uništavanja države i nacije. Šta će se dogoditi posle toga?
– Javnost će se zapaliti, počeće protesti…
– Neće! Nemoj da se pališ! Neće se ništa dogoditi! Ništa! Novine će par dana biti pune pikanterija o tim što su se spalili u znak protesta. Na nekoliko nacionalnih televizija će isti likovi iz javnosti drkati istu priču o tranzicionim gubitnicima. Vest će odjeknuti svetskim medijima. Svi će reći – ti , Srbi, su zaista ludi! Na kraju, političati i njihovi režimski mediji će te hrabre ljude ismejati i proglasiti za patološke tipove, koji su rešavali svoje lične probleme.  Spraće se sa njima i ismejavaće njihov postupak. Može li se tako taj protest da završi?
– Verovatno.
– Nema tu, dragi moj prika, nikakve sumnje. To će se upravo tako završiti. Veliki Brat i Farma će se gledati  i toga dana i zavedeni narod će hrliti na koncerte. Ništa se neće bitno dogoditi. Sprdaće se narod sa ludacima koji su se samožrtvovali.
– Šta je drugo rešenje?
– E, tu sam te čekao. Pošto smo videli kako bi se narod sprdao sa našim velikomučenicima za slobodu nacije, onda nam ne preostaje ništa drugo nego da izvršimo – puč!
– Puč ?I?
– Da,da! Puč!
– Kakav puč?
– Pravi puč. Organizovani puč. Smišljen puč. Isplaniran puč. Puč koji ima za cilj da dovede do zaustavljanja daljeg raspada države i nacije. Mora da se podvuče crta, kako ti voliš da kažeš. A jedini način da se to uradi je da se izvrši – puč.
– Vojni udar?
– Ma, ne! Gde ti vidiš vojsku kod nas? Nama treba brzi preokret i munjevita promena vlasti, uvođenje reda u državu i kažnjavanje lopova i izdajnika. Ne smemo više gubiti vreme i zato smatram da je puč jedino konkretno rešenje. Zar u rimskoj republici nisu praktikovali, kada je država bila u opasnosti, da se  na određeno vreme uvede  diktatura.
– Jesu.
– Eto, vidiš! To su vanredne mere, koje moraju da se preduzmu da se odbrani država. Reci mi, da li je Kenan Ervan izvršio vojni udar 1980 godine?
– Jeste.
– Koliko ljudi je priveo?
– Preko pola miliona.
– Koliko je ubijeno?
– 50. Preko sto je nestalo.
– Je li obešen premijer?
– Jeste.
– Naravno, za primer drugima. Tako se uvodi discipina u državu. Nema tu cile-mile! Konopac oko vrata i – cvrc! Pa, da vidimo ko će da se zajebava sa državom i narodom. Tako je trebalo Miloševiću presuditi…
– Ne preteruj.
– Ne preterujem! To je trebalo da se uradi. Trebalo ga je obesiti na sred Terazija za veleizdaju. Nikada više niko ne bi od političara ukrao ništa u državi i ovi danas ne bi prodavali Kosmet. Uže,  brajko moj, pa da vidimo ko je sledeći..
– Ne može se silom rešavati…
– Mora! Nema tu ne može.Mora! Nemoj da si sentimentalan prema zlikovcima. To nije dobro za demokratiju. Zlikovce treba povešati i …
– Ne mogu to da slušam.
– Zašto? Politika je vrlo praktična i konkretna. Nema tu velike priče. Krivce za našu tragediju treba kazniti, zar ti to ne tražiš?
– Tražim da im se sudi i da im se uzme imovina.
– One najgore moraš vešati za primer drugima.
– Nisam krvožderan. Neka se osude.
– Važan je, brale, primer. To da smo uradili, ne bismo bili u današnjim problemima. Suđenje se podrazumeva. Koliko je Kenan Enver ljudi osudio?
– Sud je osudio 230.000 ljudi.
– Tako se radi. Premijera obesiš za primer ostalima, uteraš starh u kosti svima koji se bave državnim poslovima, a onda ostale kazniš robijom. A ne ova bruka danas, stavljaju u zatvor nesretnog izbeglicu koji je menjao 50 evra na ulici i osude ga na dve godine zatvora. Stoka! Tajkunima titraju jaja, ne smeju da uhapse političare ,koji su omogućili pljačku, selektivno hapse i ne konfiskuju im imovinu. Je li nam takvo pravosuđe treba?
– Ne.
– Naravno da nam ne treba. Zato moramo napraviti rez već jednom i uvesti red u državu. To se jedino može uraditi državnim udarom.
– Ja u to ne verujem.
– Opet, ti! Zašto ne veruješ?
– Nije mi blisko.
– Pa, to je tvoj problem. Tvoj problem nema nikakve veze sa državom. Država to traži! Ne pitaš se ti. Ti nisi bitan! Ukoliko želimo da državu zaštitimo od daljeg namernog razaranja. Cap! Državnui udar!
– Ne verujem u državni udar, kao što ti ne veruješ u direktnu demokratiju.
– Kako ne shvataš da je to jedini spas za Srbiju.
– Mene to plaši…
– Šta te plaši?
– Ideja o državnom udaru.
– Ma, daj! Nisi ti plašljiv čovek. Šta tu ima sporno?
– Ima. Sporno je ko će da izvrši državni udar….
– Ko? Pa, naći će se neko.. ti..ja.. neki drugi ljudi…
– Ja nisam zaintersovan.
– Nije bitno ko će da izvrši državni udar, bitno je da se to uradi i da se , napokon, uvede red.
– Tu je glavni problem.
– Koji problem?
– Kada sve ostaviše nekome. Ko je taj neko? Šta on donosi? Kakvu politiku? Kakav je njegov politički program? Šta ako je demagog? Ludak? Probisvet? Hazarder? Šta ako oko sebe okupi isto takvu šačicu gubitnika koji hoće da se osvete društvu? Oni koriste svaku priliku da se domognu vlasti. To je velika opasnost  tvog scenarija.
– Ma..da ti kažem…nama treba prosvećena manjina koja će da spasi državu..
– Prosvećena manjina? Fraza! Da li je to prosvećena manjina? Šta ako nije? Nama treba spas države.  To je krajnji cilj.
– Pa i ja o tome govorim……
– Da, ali se razlikujemo u tome  kako ćemo to da uradimo. Ti predlažeš da  sudbinu države stavimo u ruke nekolicine ljudi koji nas mogu uvesti u diktaturu.
–  Moramo da prekinemo  agoniju i rasulo….
– Slažem se, ali ne moramo da uvedemo diktaturu…
– Bolja je i bilo kakva diktatura, nego anarhija..
– Grešiš! Diktatura vodi u novu anarhiju, koja će biti teža od sadašnje..
– Stanje je neizdrživo! Moramo nešto da uradimo. Smislio sam kako da se izvede puč. Evo, izneću ti strateški plan i koliko ljudi treba da se to uradi….
– Ne zanima me! Nemoj mi ništa da iznosiš. Ne želim to da slušam…..
– Sve sam, batice, razradio! Sve! To je apsolutno moguće. Narod će to dočekati ovacijama i kao olakšanje…
– Prijatelju, to je pogrešno. Istorijski je neodrživo. Verujem da si tehnički sve predvideo, ali ja ne govorim o tehničkim pitanjima. Ja govorim o suludosti jedne takve ideje, koja je meni strana. Čak da su svi zaverenici, jer to se, ipak, radi u krugu određene grupe ljudi, makar ona sebe smatrala prosvećenom, zaista dobronamerni, kada dođu na vlast pučem biće gori nego ovi što dolaze na vlast izborima…
– Zašto bi bili gori?
– Menjaju li se političari kada dođu na vlast?
– Menjaju.
– Svi?
– Svi.
– Koja je garancija da se ti tvoji pučisti neće promeniti’
– Nadam se da neće…
– Svašta! To je voluntarizam. Ismejavaš digitalnu direktnu demokratiju, a veruješ zaverenicima koji pučem uzimaju vlast da bi spasili državu od propadanja. Oni će biti gori od ostalih političara, znaš zašto?
– Ne
– Zato što žrtvuju svoj život. Ako ne uspeju u svojim namerama, biće ubijeni. Ako uspeju i neko vreme vladaju, opet, neko će ih posle nekoliko godina izvesti na suđenje. Kenan Evren ne dolazi na sud jer ima 94 godine i čekaju da umre. Znači, ne može se nasiljem preuzimati vlast..
– Ali , to je jedini spas.
– Grešiš! To bi za Srbiju bilo u ovom trenutku, kada nam uzimaju teritorije i uništavaju narod, pogubno i vrlo opasna avantura. Nama danas treba…
– Digitalna demokratija!
– Treba nam da razvijamo demokratski potencijal naroda. Treba da ga učimo, obrazujemo, probudimo i ohrabrimo. Kada većina naroda bude sigurna da ima snage da promeni sistem i da zaustavi ovo raspadanje, oni će izaći na ulicu i to će sami da urade, predvođeni svojom nacionalnom elitom…
– To je dugačak proces.
– Nema drugog.
– Budemo li to čekali, Srbija će završiti pod jednom šljivom.
– Naše je da se borimo da se to ne dogodi. Zato moja borba ima smisla. Ne želim da se predam i smatram da ovaj narod ima potencijal.
– Nema! Ovaj narod nema ništa. Ovo je nezaklani deo sluđenog naroda.
– Ima, ima. Treba biti samo strpljiv i uporan.Nemoj da …
– Ma, ne verujem! Sve su to izgovori! Nemoj da me razočaraš! Shvati, jedino rešenje je- puč! Tras! Prekid agonije! Pohapsimo političare i tajkune. Konfiskujemo im imovinu. Nekoga obesimo, za primer drugima…
– Daj, bre, ne mogu to da slušam.
– Šta tu ime loše? Država brani svoje interese. Država i nacija se bore za opstanak. Sva sredstva odbrane su dozvoljena…
– To mi mnogo poznato zvuči.
– Pa, šta?! Koga to briga? To je higijena! Čuješ li me? HI –GI-JE-NA! Uvođenje reda. Jebeš digitalnu demokratiju! To će dovesti do još veće anarhije. Treba napraviti rez. Cap! Rez! Puč! Disciplina! Nema više zajebavanja! Ima da slušaš šta ti se naredi..
– Nemoj više, majke ti…
– Ukrao si? Vešanje! Primaš mito- sečemo ti ruku! Pa, ti kradi! Da vidim da li ćeš, bato, da kradeš državu i građane?
– A šta će biti sa nama koji mislimo drugačije?
– Kojim vama?
– Pa , nama koji ne prihvatamo taj cap,rez, disciplinu, puč?
– Vi ste manjina. Vi niste bitni.
– Hoćete li i mene vešati?
– Zašto da te vešamo?
– Zato što mislim svojom glavom. Zato što se ne slažem sa puč ideologijom.
– Ti nisi bitan. Država je bitna. Narod! Piši ti šta hoćeš. Zabole nas, bre, za tvoje pisanje. ..
– Tako kažu i ovi danas na vlasti…
– Oni su lopovi. Kriminalci! Plaćenici! Oni za interese stranih obaveštajnih službi. Ucenjeni su! Sve si to u pravu. Ali, novi ljudi, prosvećena elita, koja će da izvede puč, radi u interesu države i naroda…
– Ne verujem.
– Šta? Ne veruješ! Zato i propadamo. Zato što takvi kao ti nikome ne veruju. Niko vama ne valja. Daj, bre, čoveče osvesti se! Ne smemo da sumnjamo! Moramo da verujemo! Nama treba prosvećeni apsolutizam…
– Kakav prosvećeni apsolutizam?
– Prosvećene elite.
– Greška! Nama treba prosvećeni apsolutizam zakona. Ljudi su kvarljiva roba. Naročito kad se dokopaju vlasti. Pogotovo ako dođu na vlast nasilnim putem…
– Ne mogu da shvatim, da ti ne razumeš o čemu ti pričam. Prosvećena elita će raditi po zakonu…
– Neće.
– Hoće.
– Istorija je pokazala da se to nikada nije desilo….
– Ma, pusti istoriju. Nama je sada presudno važno da spasimo državu. To se postiže samo ako se izvrši državni udar i uvede red u državu…
– Izvini, ne mogu više da te slušam. Vrtimo se u krugu. Ja ne verujem u puč…
– Ja verujem! Ljudi veruju! Ljudi to traže! Ljudi hoće da se prekine agonija. Ljudi traže od nas spas. Mi smo dužni da im pomognemo…
– Ja im pomažem.
– To nije dovoljno. Mora nešto konkretno. Mora odlučno. Brzo! Hrabro! Nešto što će dati rezultat. Odmah! Razumeš? ODMAH! Nema više gubljenja vremena. Nema zavlačenja i prevare. Rez! Cap! Novi sistem! Novi ljudi!
– Moram da idem.
– Zapamti, šta ti kažem To je jedino rešenej. Nema drugog. Kada budeš slobodan obrazložiću ti kako bi to sve izgledalo…
– Hvala, nisam zainteresovan.
– Bićeš, bićeš, prika! Zvaćeš ti mene! Zvaćeš i tražiti rešenja! Videćeš kada dođe do potpunog sloma. Ne pomaže, bre, tu nikakva demokratija. Kakva crna demokratija! Ne neka tamo digitalna demokratija! Tu mora da se lupi rukom od sto! Tras! Dosta! Neko mora da…
– Idem
– … lupi rukom o sto! Neko mora! Tras! Dosta, bre! Ne možemo više da vas slušamo! Dosta! Ko je krao? Zatvor. Buniš se? Obesi vucibatinu! Za primer drugima! Dosta krađe! Uzimaš mito? Cap! Zatvor! Izdaješ državu? Bap! Zatvor! Treba im svima konfiskovati imovinu. To narod hoće- PRAVDU! Je si li me čuo? Narod traži pravdu! I nije nas briga ko će doneti pravdu. Samo da je donese. Diktatura? Neka bude i diktatura! Izdržaćemo! Samo da se uvede red…
– Pozdravljam te…
– Red mora da se uvede! Disciplina! Pesnicom od sto! Tras! Dosta! Nema više muljanja i krađa. Zato nam treba – puč! To je naš spas..
– Prijatno.
– Prijatno i tebi! Zapamti – puč! Demokratija je za prevarante. Ne zanosi se više utopijama. Nemamo mi više vremena na eksperimente. Moramo red da uvedemo. Red! Disciplinu! Pesnicom o sto! Tras! Dosta, bre stoko! Nema više! Hoćeš da kradeš? E, onda ćeš da visiš! Šta sada plaču? Kakve, bre, suze?! Nema milosti! Ima da vratiš državi sve. Sve što si pokrao! Sve, bre! Neko to mora da uradi. Neko mora. Dosta je bilo! Nema čekanja! Direktno u glavu! Nema izvinjavanja! Narod to traži! Narod traži – puč!

Beograd, 16.06.2013
                                                       

SHARE