ПРВОБОРЦИ
Све што сам имао да кажем о пропалом режиму који се, после силних наших несрећа, срушио за, отприлике, тридесетак минута, чинио сам у периоду 1987. – 05. октобар 2000. године. Оставимо историчарима, социолозима и писцима да, неострашæћни, мирно и разложно анализирају и објасне све што нам се догодило, само с једним циљем – да нам се то више никад не би поновило. Мислим да сада, када се тај дугоочекивани преокрет напокон десио, нажалост, с великим и трагичним закашњењем, морамо одмах отворено проговорити о појавама које нас забрињавају како бисмо, на време, спречили понављање истих грешака.
Дакле, да разјаснимо свима онима који се данас проглашавају првоборцима, историјски преокрет је донео, прво на изборима а потом и на улици, јер другог избора више и није било, осрамоћени, опљачкани и осиромашени народ жељан бољег живота. Није то више био онај исти народ који је пре десет година, задојен причом о свом небеском пореклу, изабраној улози и жртви, наивно поверовао лажном вођи да ће пречицом доћи до обећане земље. После свих несрећа које су нам се десиле, што, мора се признати, није било без наше кривице, отрежњење је, ипак, морало да дође. Између принципа живота и колективне смрти, природно је било, на несрећу професионалних србских родољуба, да надјача нагон за одржањем и да на све стране покуља незадовољство народа кога више нико није могао да обмањује. У последњи час, као у неком напетом и неизвесном комаду, где се до самог краја не зна прави исход драме, провалио је нови историјски талас и однео труле наслаге онемоћалог режима. После толиких година трпљења и понижавања, када су се многи неверници, које боље да и не именујем, стидели што припадају прокаженом народу, када су га презриво називали “стоком” и “рајом”, талас гнева и очаја нарастао је и надвио се над свима нама, претећи да све пред собом сруши. Право је чудо да се на улици није, после подлих сузаваца, пендрека и пуцњаве у масу, направила крвава трагедија које би се данас сви стидели. Божија рука је зауставила бес очајника и избегли смо оно чега смо се сви плашили.
Прочишћење је било колективно.
Историјски талас нас је све поплавио.
А они који су, игром случаја, узјахали тај талас, они који себе данас прозваше првоборцима и халапљиво грабе упражњене положаје, нису ту доспели због својих личних квалитета или способности, већ због тектонског поремећаја који нам се догодио. Излазећи масовно на изборе грађани су гласали против однароðеног режима, гласали су за промене које ће донети бољи живот свима у држави. То морају да схвате народни представници који добише наше гласове.
Отуда је несхватљиво да се само после једног дана, негде чак и неколико сати, појављују људи, прелетачи, који злоупотребљавају народно поверење и користе тренутно безвлашће да биграмзиво присвајали власт. Зашто то раде? Зашто своју малу, често и безначајну, улогу у свенародној побуни толико истичу?
Имамо ли ми и неке друге људе?
Није циљ грађанске непослушности и генералног штрајка био да добијемо телевизијске извештаје о томе шта су рекли једни те исти људи, нити да телевизијски водитељ покрива гласове свих оних у новооснованој скупштини који мисле другачије; нити смо хтели да неки богати приватник, који је богатство стекао у пропалом режиму, самовољно преузима државну царину; нити да неки првоборци из вечери у вече наступају на свим телевизијским каналима убеðујући нас како су нас баш они спасили монетарног хаоса, како су спречили режим да нас додатно не покраде и како милијарде марака, уговорени у пролазу, управо стижу.
Ко ће да поверује у те пубертетске лажи? Откуда толика алавост и безобразлук? Зашто да гледамо оно што смо већ имали? Није циљ свенародног протеста био да једна затворена олигархија замени другу, већ да се створи отворено друштво у коме ће демократске институције система бити у служби свих грађана.
На самом смо почетку тог пута. Ништа се не може преко ноћи учинити. Дуг и тежак, неизвестан пут нас чека.
Не смемо поново да забрљамо. Не смемо и нећемо да пристанемо на нову манипулацију. Не верујте лажним пророцима и усрећитељима! Времена су озбиљна и нама требају озбиљни и смирени људи. Свако мора да брани достојанство изговорене јавне речи.
Нема обећане земље!
Нема пречица!
Истину треба рећи народу. Истину о томе где се налазимо и како можемо да се избавимо. Пут избављења је трновит. Много одрицања и рада нам треба да би успели. Заблуде се скупо плаћају. Рачун нам је давно дошао на наплату. Нико нам ништа неће поклонити. Свако брани своје интересе. А наш интерес није да добијамо поклоне, већ инвестиционе кредите који ће променити привредни систем и прилагодити га светском тржишту.
Хоћемо да зарадимо на том тржишту!
А да бисмо зарадили у оштрој конкуренцији других држава, требају нам прави играчи. Озбиљни људи који знају да побеђују у слободној тржишној игри.
Партијски монополи не могу направити менаџере за то тржиште.
Партије само избацују првоборце.
Београд 10. октобар 2000 год.
