Postigao sam krajem 1989. godine usmeni dogovor sa mojim prijateljem Zoranom Ðinðiæem da se on bavi politikom, da æu ja da finansiram opoziciju i da zajedno srušimo režim i ponudimo novu nadu našem narodu. Bio sam jedan od najveæih finansijera opozicije, mada mi je režim nudio sve što sam hteo. Nisam bio opozicionar iz interesa ili zato što me je neka strana fondacija plaæala, bio sam opozicionar iz uverenja da mom narodu nije dobro, da je narod zaveden i da æe ga skupo koštati verovanje u Miloševiæa. Imao sam 27 mojih privatnih kompanija u zemlji i svetu kada su tajkuni bili magacioneri, šverceri, asistenti ili èinovnici u vlasti. Znam kako su se obogatili tajkuni. Znam kakve su kombinacije pravili pljaèkajuæi državu.
Uèestvovao sam na TV "Košavi" u emisiji Mariæa "Æirilica“ i govorio o narastajuæoj ekonomskoj krizi i položaju Srba i Srbije u predstojeæoj svetskoj finansijskoj kataklizmi. Govorio sam onako kako veæ tri decenije govorim. Otvoreno, iskreno i jednostavno. Govorio sam na televiziji koja ima nacionalnu frekvencu. Srbija je imala priliku, prvi put posle pet godina, da èuje moje stavove. Reakcije su, posle emisije, bile fantastiène. Zvali su mnogi da se zahvale što su nešto nauèili o krizi. O krizi se na Javnom servisu, uglavnom, ništa ne govori. Dok druge Vlade u regionu svako veèe organizuju rasprave na svojim javnim servisima i pozivaju struènjake da suèele svoja stanovništa, kako bi zabrinuti graðani dobili što bolju predstavu o težini i dubini narastajuæe krize, za to vreme naš javni servis zamajava graðane imbecilnim serijama, izvlaèenjima dobitnika državne lutrije i gostovanjima predstavnika režima, koji govore na temu o kojoj ništa ne znaju.
Zvali su me i prijatelji. Zabrinuto su me zamolili da se pripazim. Opasna su vremena. Režim je uzdrman i spreman na svakakve gadosti. Treba biti oprezan. Razumem moje prijatelje, ali je neshvatljivo da se nakon osam godina od izvršenih demokratskih promena strah ponovo širi Srbijom. Èega se plašimo? Sve što sam govorio na televiziji isto misli veæina graðana Srbije. Razlika je samo u tome što graðani oseæaju da nešto sa našim reformama ne valja, dok ja znam šta ne valja.
Graðani nemaju nikakvu predstavu o svim opasnosti ove svetske ekonomske krize, dok ja imam dovoljno struènosti, iskustva i znanja da predvidim šta æe nam se desiti. I to predviðanje se, nažalost, uvek ispostavi taènim, pune tri decenije sam uspevao da zadržim moæ rasuðivanja. Bilo bi mnogo bolje da moja predviðanja nisu bila taèna. Srbija bi bila bogata ekonomska zemlja, a ja bih postao propali katastrofièar. I to bi bio samo moj problem. Ovako, mogu mirno da pogledam svakoga u oèi i da javno odgovaram za svaku izgovorenu reè. Nisu u pravu usreæitelji naroda koji me optužuju da sam katastrofièar. Nisu u pravu politièari koji pre petooktobarske kontrarevolucije nisu imali sredstava za život, nisu u pravu profesori i asistenti fakulteta, doktori nauka iz instituta i privrednih komora, eksperti iz nevladinih organizacija, savetnici vlada i èlanovi upravnih odbora, korisnici donacija, pljaèkaši državnih blagajni i partijskih kasa; nisu u pravu svi oni koji nikada nisu radili na tržištu, koji nikada nisu zaradili nijedan dinar, marku, dolar ili evro na tržištu, koji nisu isplaæivali plate radnicima, koji nisu prodavali robu na stranim tržištima, koji nisu imali kompanije na stranim tržištima, koji nisu bili savetnici stranih vlada i kompanija u tranziciji, koji nisu vodili pregovore sa bogatim gazdama i koji nikada nisu sami, iz svog džepa, sa raèuna svoje kompanije platili veèeru u nekoj svetskoj metropoli, svi, dakle, oni nisu u pravu kada me optužuju.
Podsetiæu mlaðe èitaoce jer mi se sve više javljaju mladi ljudi, na neke moje istupe u javnosti. Ovo radim iz razloga da bi se dobila celovita slika moga društvenog angažmana, koji traje veæ tri decenije i koji mi je doneo samo velike nevolje kako u životu, tako i u mom poslu. Tako sam kao student 1981., nakon kosovskih demonstracija, napisao da Kosovo i Metohiju treba podeliti sa Albancima i da treba iæi na istorijsko razdvajanje dva naroda. Na radnim akcijama 1977-1982., kao sedmostruki udarnik, sam ustao protiv parazitske crvene buržoazije koja je upropaštavala ideju pravde. Na fakultetu sam 1978-1982. tražio, izmeðu ostalog, da studenti ocenjuju profesore i da se raskrinkaju korumpirani omladinski i studentski funkcioneri. Otvoreno sam se, pred stotinama prisutnih, suprostavio komunistièkim moænicima Milki Planinc, Stipi Šuvaru, Milanu Kuèanu, Hamdiji Pozderacu, Dragoslavu Markoviæu i generalu Nikoli Ljubièiæu, ismejavajuæi njihove prazne komunistièke floskule.
U vojsci sam, kao najbolji vojnik, u avgustu 1983. u Zadru organizovao i podigao pobunu, tvrdeæi da su neki oficiri korumpirani, nesposobni i zatucani i da æe, ako izbije rat, doæi do raspada JNA. Upisane magistarske studije sam napustio jer sam smatrao da se tamo ništa novo ne može nauèiti, nego da su one izmišljene da se polaznicima otme novac za leèenje njihove sujete. U Jugobancisam pet godina radio bez godišnjeg odmora i veæ sa 27 godina sam konkurisao sa menadžerskim programom za mesto èlana Poslovodnog odbora. Napravio sam tržište novca u državnoj banci, bez bilo èije pomoæi, i pokazao na tržištu SFRJ kako se upravlja novèanim kapitalom. Insistirao sam da banke i kompanija vode menadžeri, a ne politièki direktori. Tražio sam da napišu svoj menadžerski program i da založe svoju liènu imovinu kao garanciju. Prvi sam 1986., posle sedam godina èlanstva u SKJ, u državnoj banci, kao najperspektivniji mladi bankar u SFRJ, napustio SKJ i napisao da æe se raspasti jer je vode birokrate i mediokriteti.
Èitao sam godinama slovenaèku "Mladinu" i podržavao njihov obraèun sa socijalistièkim totalitarizmom. Potpisao sam, zajedno sa još tridesetak intelektualaca, peticiju za oslobaðanje nesreænog Janeza Janše i državna štampa nas je optužila da smo anahroliberali. Stajao sam, zajedno sa tridesetak Beograðana, èitav dan i noæ u Pionirskom parku kada su prvi put Srbi sa Kosova dolazili u Beograd. Gledao sam kako ih režim Miloševiæa nasilno ubacuje u autobuse i deportuje na Kosovo, dok je nas policija popisivala. Otvoreno sam se suprostavio Slobodanu Miloševiæu 1987. i odbio sve njegove pozive. Nakon tog sukoba, poèeo sam da pišem i govorim da æe Slobodan Miloševiæ uništiti Srbe i Srbiju, da je komunistièki despot i da je lažni nacionalista. Spadam meðu retke intelektualce koji nije podlegao nacionalistièkim manipulacijama Despota.
Tvrdio sam 1988. da æe na ulicama Beograda biti milion graðana i da æe jednim potezom oduvati na smetlište istorije primitivan režim. Tvrdio sam 1989., nakon pada berlinskog zida, da Srbija treba da pronaðe svoje mesto u novoj podeli sveta i da nama Srbima odgovara globalizacija. Tražio sam da elita Srbije odredi pravce razvoja Srbije u narednih pet decenija i ponudio neka svoja rešenja. Ustao sam protiv koketiranja akademika sa despotskim režimom i tražio od crkve da održi crkveno narodni sabor, da pozove najumnije Srbe iz sveta i matice, da zajedno naprave nacionalnu strategiju.
Lièno sam ponudio kakva treba da bude vizija, misija i operativna strategija razvoja Srbije u XXI veku. Postao sam 1990. prvi predsednik privatne banke u Istoènoj Evropi i najmlaði predsednik banke na svetu. Dokazao sam svojim radom da privatna banka može da bude uspešna. Uèestvovao sam 1990. u osnivanju Beogradske berze i Udruženja menadžera. Ako pogledate novine u periodu 1990-1996. naæi æete bezbroj reklamnih stranica na kojima se govori o kapitalizmu, berzama, akcijama, investicijama i razvoju privatnog preduzetništva. Podigao sam na stotine malih i srednjih privatnih preduzeæa i stvorio velike gazde od ljudi koji nisu znali valjano da napišu svoje ime i prezime.
Otvoreno sam rekao Anti Markoviæu da kurs jedna marka prema sedam dinara nije realan i da neæe izdržati, da æe se devizne rezerve istopiti, da ne treba da pravi svoju partiju i da je najbolje da izvrši državni udar i pohapsi nacionalne poglavice, zatoèi ih na Golom otoku i razvojem ekonomije prevaziðe meðunacionalna trvenja. Zalagao sam se za konfederaciju nezavisnih država u SFRJ, sa zajednièkom valutom nemaèkom markom i sa jedinstvenim finansijskim tržištem, tako da rata nikada ne bi ni bilo. Ustao sam u leto 1990. protiv mojih zemljaka u Kninu, koje je predvodio nacionalno opijeni Jovan Raškoviæ, tvrdeæi tu noæ na Tvrðavi da ne treba da idemo u rat sa Hrvatima, da ratna opcija nije dobra, da æe Miloševiæ da ih izda i da se rešenje srpskog nacionalnog pitanja u Hrvatskoj ne nalazi u Beogradu, nego u Vašingtonu i Briselu. Nisu razumeli šta sam prièao.
U jesen 1993. javio sam se iz Ženeve mojim roðacima u Knin i tražio da odmah pokupe decu i porodice i da se prebace u Srbiju, jer sam imao pouzdane podatke da su se Miloševiæ i Tuðman veæ dogovorili o preseljenju Srba iz Hrvatske. Tvrdio sam u javnosti da æe režim da ide na hiperinflaciju kako bi mogao da finansira ratna dejstva.
Bio sam donator crkava, manastira, kulturnih dešavanja, fondacije "Borislav Pekiæ", "Stanislav Vinaver", "Radovan Samardžiæ’, "Credibel škole" i talentovanih nauènika, pisaca, muzièara i sportista. Priznajem da sam opozicionar od prvog dana. Priznajem da sam finansirao Ðinðiæa, da sam lobirao da postane premijer i da sam ga napustio u februaru 2001., videvši da taj put vodi u katastrofu. Priznajem da sam plakao kada su ga izveli na streljanje. Priznajem da prezirem tajkune. Priznajem da prezirem prevarante, lenjivce, lopove i lažove. Priznajem da sam boleæiv na radnike i penzionere. Priznajem da ne mogu da æutim kada vidim da uništavaju Srbiju. Priznajem da sam 1991. rekao da æe Vol Strit propasti. Priznajem da sam 1999. rekao da æe Putin spasiti Rusiju. Priznajem da prezirem japijevce. Priznajem da sam prvi razoblièio neoliberalizam. Priznajem da otvoreno govorim da æe 2009. finansije Srbije bankotirati. Priznajem da verujem u Srbe i graðane Srbije. Verujem da imaju snage da se oslobode unutrašnje okupacije. Priznajem da sam spreman da napravimo novi koncept reformi. Priznajem da nam trebaju pošteni, iskusni, pametni i vredni struènjaci. Priznajem da imamo takve struènjake. Priznajem da verujem da ima nade. Priznajem da sam idealista i naivan. Samo neka se nešto promeni. Ovo se više ne može trpeti. Pobuna æe doneti spas Srbiji. Priznajem da sam veèiti pobunjenik!
Tabloid 169 2008-12-11
