Početna Tekstovi i kolumne Svedok Privatizacija bede

Privatizacija bede

724
0
SHARE

Posle uliène Oktobarske revolucije, kada su prevareni i oèajni preuzeli istoriju u svoje ruke, poverovao sam, poput mnogih iskrenih i èasnih graðana, poput svih nas dugogodišnjih opozicionara da æe, nakon svih lutanja, posrtanja i zabluda, sunce slobode i pravde zasijati u našem opustošenom i siromašnom dvorištu. Bio sam ponosan što su graðani smogli snage da prevaziðu sebe i sami sruše jedan anahroni i razlupani despotski režim u bekstvu.

 

Dok su se upaljene oktobarske vatre lagano gasile, seæam se da sam nekoliko puta tokom noæi izlazio da se uverim da se srušeni režim nije ponovo povampirio, dok su se osloboðeni strahovi, promašeni životi i uklete sudbine stapali i pretvarali u novu energiju ljudi željnih boljeg života, spremnih da sve žrtvuju za sigurnu i bezbrižnu buduænost svojih pokolenja, duboko u mislima voða opozicije spremala se izdaja. Tako je na samom poèetku sve uzvišeno bilo upropašteno. Pakleni dogovor izmeðu vrha tajne policije, vrha krupnog kapitala i vrha DOS-a obezbeðivali su režimski kriminalci na privremenom radu u organima revolucionarne vlasti. Samo èetiri dana posle uliènog državnog udara napisao sam tekst “ Prevrtaèi“, koji je na jedvite jade bio objavljen jer je kritièki govorio o oligarsima koji su preko noæi promenili gospodare i uverenje. Naravno, tu zaštitu su lièno plaæali poltièkim liderima opozicije na ruke. Crna berza prebega je bila brzo uspostavljena i visina otkupa je zavisila od težine kapitalaca. Na drugoj strani, komesar uliène revolucije g. Labus je savršeno razigrao Krizne štabove koji su u termidorskom masakru skinuli 40.000 ljudi iz privrede i državnih funkcija samo zbog toga što su bili pripadnici neke druge ideologije.

Ostrašæena smena tolikog broja ljudi, meðu kojima je bilo najviše struènjaka, prikrila je reketiranje i zaštitu svojih oligarha, pošto je svaki lider imao svog miljenika, i otvorila prostor za veliku manipulaciju i ulazak na državne funkcije svih mangupa iz redova opozicije. Oligarhija je uspela, zahvaljujuæi potkupljivom vrhu DOS-a da pravedni gnev graðana usmeri na drugu stranu kako bi saèuvala nagomilani kapital. Najvažnije za njih je bilo da preðu na pobednièku stranu uz što manju cenu transfera. Seæam se da je jedan oligarh, koji se danas predstavlja kao spasilac države i naroda, tih dana, sakriven u mišjoj rupi, uporno pokušavao da me kontaktira, verujuæi da ga moja reputacija u opozicionim krugovima može dodatno zaštititi.

U drugom èlanku, napisanom sredinom oktobra, opomenuo sam srpsku javnost da banditski upad u Narodnu banku g. Dinkiæa i njegovih pajtosa i  otimanje funkcije Guvernera nije dobro za državu jer veèiti Asistent, osim pohlepne želje da vlada i da se dokaže, ništa struèno ne zna o poslu kojim hoæe da se bavi. Rezultat takvog diletantizma pokazuje najbolje spoljnotrgovinski deficit koji je za vreme vladavine Labusa i Dinkiæa dostigao neverovatnih 14,692 milijardi dolara i još se dalje uveæava. Nažalost, uveæavaæe se sve dok god oni budu vodili državnu ekonomsku politiku. Èlanak o novom Guverneru i njegovoj struènosti niko nikad nije smeo da objavi. Tako sam, posle svega nedelju dana od prevrata, bio cenzurisan.

Verovali ili ne, to traje u beogradskim medijima i danas. Zašto su mediji zatvoreni za sve ono što radi Privredna snaga Srbije koju ja predvodim? Prognoze koje su naši struènjaci dali pokazale su se taènim, ali nekome ne odgovara da èuje drugo mišljenje. Posebno je sve nas i naše simpatizere porazila èinjenica da Despotov komšija i oligarh pred èitavom javnosti uzme naše ime i program, sa kojim smo išli na vanredne parlamentarne izbore, prikaže ga kao svoj i niko ne podigne glas! Zašto? Gde su ti èuveni nezavisni analitièari i mediji? Da li oni koji imaju pare mogu sve? Kada sam se u februaru 2001. god. rastao sa  Ðinðiæem, uprkos njegovom navaljivanju da ostanem i biram mesto u državi, nastala je medijska blokada prema svemu onome što radim. Slièno je bilo kao u vreme despotije kada me je Mama, tako su joj tepali oligarsi i kriminalci, proglasila za glavnog ideologa kapitalizma i naredila svojim medijskim slugama da me zabrane.

Neoliberalni malograðani okružili su Ðinðiæa i svakoga dana mu punili glavu o štetnosti mog savetovanja. On je cinièno ismejavao strah svojih ministara od mojih putešestvija po privredi, da bi, na kraju, poverovao u njihovu prièu da postoji kraæi put u reforme. Istina je bila surova – kraæeg puta nema! Moj razlaz sa Ðinðiæem bio je koncepcijske prirode. Posle Petog oktobra pozvao me je da mu pomognem i ja sam, moram to priznati, nevoljno pristao. Popustio sam tek kada su to grupe privrednika tražile od mene. Moj koncept privrednog razvoja zasnivao se na oslanjanju na sopstvene snage i resurse i na sprovoðenju slovenaèkog modela postepene tranzicije društva. Neoliberalni koncept se zasnivao na brzoj liberalizaciji spoljne trgovine, nasilnoj rasprodaji društvenih preduzeæa i lažnoj stabilnosti deviznog kursa. Ðinðiæ je govorio da su mu u prvoj godini obeæali 6 milijardi dolara i da æe doæi dve multinacionalne kompanije koje æe podiæi našu privredu. Smatrao sam da je to glupost i napustio sam, posle 100 dana obilaske privrede i iznošenja konkretnih i operativnih rešenja, taj pogrešan koncept. Sve je bilo pogrešno. Pogrešan koncept i u njemu pogrešni ljudi. Bolje reæi, loši ljudi.

Pogledajte šta se desilo sa privatizacijom. Danas je svakom dobronamernom graðaninu jasno da je privatizacija pljaèka i rasprodaja državnih i nacionajnoh interesa. Privatizovano je oko 1300 preduzeæa i uzeto 1,3 milijarde dolara koje su potrošene kroz budžet. Oko 500 privatizovanih preduzeæa nije predalo završne raèune. Privatizovana preduzeæa èine svega 1,28 odsto ukupne privrede, što je 6 -7 odsto državnog kapitala. U privatizovanim preduzeæima radi samo 74.122 radnika koji prave gubitke od 8,8 milijardi dinara. Na samom poèetku tranzicije opominjao sam Vladu i našu javnost da model privatizacije nije dobar, da æe dovesti do rasprodaje nacionalnog bogatstva, da privreda neæe biti pokrenuta i da æe njegovom primenom doæi do socijalne eksplozije nezadovoljnog radništva jer æe oni biti najveæe žrtve privatizacije. Predlagao sam da se održi okrugli sto o reformama i da suèelimo pred graðanima koncepte razvoja. Reformatori su monopolski branili osvojenu vlast i plašili su se svake struène kritike. Tako smo dobili najgori moguæi model privatizacije. Otpuštati ljude, ne poštovati potpisane socijalne dogovore i ne otvarati nova radna mesta, za tri godine reformatori su otvorili samo 6.000 malih preduzeæa, optimalno je bilo 150.000, siguran je put ka socijalnoj revoluciji. Štrajkovi koji danas izbijaju na sve strane posledica su jednog nadobudnog i pogrešnog koncepta privrednog razvoja. Posebno zabrinjavaju uèestali fizièki obraèuni oko privatizovanih preduzeæa. Pravi ratovi se vode izmeðu zaraæenih strana.

Glavni krivac za to je bivša Vlada èiji su se èinovnici zaposlili kao konsultanti i menadžeri stranih kompanija. Najinteresantniji je sluèaj Ðeliæa koji je prodao duvansku industriju i danas vodi Garancijski fond u Nišu od 20 miliona evra dobijenih iz prodaje duvanske. Šta bi trebalo uraditi da  se prekine ova agonija? Predlažem da se odmah uradi sledeæe: zaustaviti pogrešan koncept privatizacije i napraviti novi Zakon o privatizaciji. Da se izvrši revizija privatizacije i poništi privatizacija kojom je višestruko smanjena vrednost firme, ali i ona privatizacija gde su privatnici prevareni kupovinom maèke u džaku. Poništiti privatizaciju gde nisu ispoštovane zakonske i ugovorne obaveze. Napraviti struène timove Skupštine koji æe dati konkretne predloge za preduzeæa u kojima je poništena privatizacija, jer ona danas ne znaju kuda da krenu.

Pre primene novog zakona o privatizaciji da se pripreme preduzeæa za privatizaciju. Novim zakonom otvoriti moguænost da društvena preduzeæa ne idu na aukciju ako radnici i menadžment odluèe da putem KONZORCIJUMA kupe preduzeæe. Konzorcijum bi postao vlasnik 70 odsto preduzeæa sa rokom otplate od 6 godina i garancijom akcija koje se prenose u portfelj države dok se ne isplati otkupna cena. Pre privatizacije izvršiti denacionalizaciju. Pre privatizacije izraèunati koliko su radnici, odrièuæi se liènih dohodaka, uèestvovali u stvaranju preduzeæa i za tu vrednost podeliti radnicima akcije. Pre privatizacije izvršiti upis svih radnika koji nisu stigli da se upišu.

Novim zakonom podeliti 10 odsto društvene imovine svakom punoletnom graðaninu koji ima državljanstvo i nije dobio akcije. Preduzeæa od strateškog znaèaja za državu se ne smeju privatizovati, veæ moraju ostati u veæinskom vlasništvu države. Zakonom odrediti koje su to strateške grane.

Preduzeæa koja nisu strateška i koja radnici i menadžeri ne žele da kupe prodati na aukciji. Društvena preduzeæa u poljoprivredi pretvoriti  70 odsto u državna i 30 odsto akcija podeliti radnicima, uložiti 1 milijardu evra godišnje u pokretanje poljoprivrede i posle 10 godina privatizovati državni deo.

Moj model privatizacije polazio je od toga da najbolja srpska preduzeæa treba da otkupe naši graðani. Tako bi se cementare, šeæerane, pivare, uljare, izvori voda, duvanska industrija, kamenolomi, putevi i druge unosne grane našle u rukama naših graðana. Umesto da 1,3 milijardi evra nose u parazitske banke koje  im daju kamatu od 2 – 4 odsto godišnje, graðani bi preklo Berze ulagali u akcije uspešnih preduzeæa i imali  prinose od 10 – 45 odsto godišnje.

Tako bi nastao narodni kapitalizam. Èitava Srbija bi bila akcionarsko društvo. Podigla bi se proizvodnja i srednji stalež. Veæina graðana bi se bogatila svojim radom na tržištu, dok bi oligarsi bili sakriveni u mišjoj rupi. Tamo im i jeste mesto. A sunce slobode i pravde bi sinulo svima.

 

Svedok 4, jul 2004.

SHARE