PRESS
piše : Branko Dragaš. 19.11.2012
Brzopotezno povlačenje tajkuna Miškoviće iz dnevnih novina PRESS dokazuju dve stvari, koje iznosim čitavu deceniju , da je Mišković gmaz koji se plaši svoje senke, jer zna na koji se način preko noći obogatio, i drugo, šta je trebalo uraditi odmah posle petooktobarskog prevrata.
Predlagao sam da, nakon izbvršenih promena, dok su gorele petooktobarske vatre i dok je narod očekivao bolju budućnost, da se tajkun Mišković odmah privede zakonu i da mu se ponudi, odluku je morao da donese u roku od petnaest minuta, da svu svoju imovinu prepiše na državu, svu imovinu u Srbiji i u inostranstvu, da on ostane na čelu Delta kompanije, da radi za platu od 10.000 evra mesečno i da ga niko ne dira ili , ukoliko to ne prihvati, da se odmah sudski procesira i da završi u zatvoru, zbog korupcije i privilegovanog bogaćenja u vreme despotskog režima, uz oduzimanje čitave imovine.
Šta mislite koju bi opciju izabrao Mišković?
Prvu, naravno.
Poznajem tog skota od 1987 godine i sve najgore mislim o njemu i njegovom bogaćenju. Verujte mi, to je najpodliji čovek koga sam sreo u svom životu. Prostak, prevejani prevarant, ljigavac, poltron, okrutni satrap, mekušac koji se svega plaši i koji mora da se drži vezan na uzdi. Uvek je imao gazdu i radio je za nekoga. On nema tu poslovnu inteligenciju da napravi takvo poslovno carstvo. Iza njega stoje interesne grupacije iz države koje njega eksponiraju. Zato se kompanija zvala DELTA M. Nijednu odluku ne sme da donese dok ne dobije saglasnost svojih gazda. Pričao mi je moj poslovni partner iz Amsterdama da su mu nudili mnogo veće pare za prodaju MAXI, ali on nije smeo sam da donese odluku. Morao je da pita svoje gazde. Oni mu nisu dali, jer su sve kombinacije već bile dogovorene sa vrhom države, znalo se ko koliko dobija i više se nije moglo nazad, jer je pretio bankrot čitavog naduvanog Miškovićevog carstva.
Došlo je vreme da se Mišković privede zakonu. Nadam se da se ovoga puta neće moći izvući. Ako mu ova vlast bilo šta oprosti, sledeća sigurno neće.
Još jedan detalj. Detalj bolje govori od svih analiza.
Slika iz 1996 sa građanskih protesta. Đinđić i ja sa decom idemo na proteste na Trgu. Na početku Knez Mihajlove ulice na žardinjeri betonskoj za cveće stoji Mišković, obučen u kožnoj jakni od jelenske kože. Sam. Izviruje na prstima i gleda koliko se naroda skupilo. Merka. Ne zna kuda će ta energija da krene. Da li došao kraj njegovom gazdi? Prvi sam ga video. Pokazao sam Đinđiću. On je počeo da se smeje. Onda ja viknem iz sve snage : „ Šta gledaš, smrade?“. Smrad se okrene. Otkud je znao da njega zovemo? Niko se drugi nije okrenuo. Smradovi znaju da su smradovi. Prilazi ponizno. Puzi. Smeje se i vrti repom. Pokušava nešto da nam kaže. Ne rukujemo se. Priča kako je mnogo naroda na ulici. Stižu promene. Ja ništa ne govorim. Đinđić mu kaže „ Milošević je gotov. Uzimamo vlast. Tebe ćemo prvog da hapsimo!“ . Zaprepašćenje. Nudi nagodbu. Saradnju. Traži moju pomoć.Đinđić se smeje. Odlazi da govori. Ja čuvam decu. Gmaz natavlja dalje.
Nakon nametnutih reformi posto je još bogatiji i obesniji.
Propustili smo istorijsku priliku da ga kaznimo.
Sada je trenutak.
Narod traži pravdu.
