Reformatori uporno tvrde kako nema alternative njihovoj vlasti i kako nema konkretnih predloga od njihovih kritièara, »koènièara reformi«. To nije taèno.
Postoje dokumentovani dokazi da su neki naši struènjaci još u predizbornoj kampanji predlagali konkretna rešenja koja su mogla da pokrenu proizvodnju i zaposle nove ljude. Nažalost, nijedan predlog nije usvojen ili je naknadno prihvaæen, ali tada više nije mogao da donese pravi rezultat. Otuda objašnjenje zašto je privreda ostala nepokrenuta i zašto nisu došle direktne investicije.
Evo jednog primera sa tržišta, da bi se lakše razumeo naš koncepcijski spor sa reformatorima. Fabrika je društveno vlasništvo. Dug prema banci iznosi DM 3 miliona, od èega su 50 odsto kamate koje su nekad iznosile i do 15 odsto meseèno. Dug prema Fondu za razvoj je DM 2 miliona i kamata je niska. Dug prema poveriocima je DM 1 milion i ne nosi nikakvu kamatu. Ukupno dugovanje fabrike je DM 6 miliona, dok je procenjena vrednost fabrike DM 5 miliona. Prema tumaèenju naših reformatora, glasnogovornika novoliberalizma, zaljubljenika u pamet meðunarodne finansijske birokratije, fabriku treba zatvoriti. Tako su zatvorili naše državne banke.
Ali, postoji jedan veliki problem. Fabrika proizvodi robu koja sva odlazi u izvoz. I da imaju još toliku proizvodnju, stranci bi sve kupili. Znaèi, tržište postoji. Neka se onda privatizuju, poruèuju struènjaci za tendere i aukcije. Meðutim, ni obavezna privatizacija neæe proæi. Strani investitori neæe da plaæaju naduvane gubitnike. Znaju da je fabrika u nevolji i namerno obaraju cene izvozne robe. Fabrika ne može na finansijskom tržištu da se zaduži, jer niko neæe da je kreditira. Poslovna banka uredno u bilansima pripisuje kamatu i preti da æe aktivirati hipoteku. Kamatu uredno pripisuju i državni službenici. Ostali poverioci ne pripisuju ništa. Pripala im muka od svega. Samo zahvaljujuæi iskusnim direktorima, koji su došli posle Revolucije, fabrika nije zatvorena. Nije, ali æe uskoro biti.
Da li æe bivši direktori, koji su promenili stranke, biti zatvoreni ne znamo. Ali postoji još jedan veliki problem. Skoro svih 280 radnika su nacionalna manjina i èitavo mesto živi od fabrike koja umire. Šta su reformatori uradili do sada? Ništa. Radnici fabrike ne oseæaju nikakve promene.
A šta je trebalo uraditi? Predlagali smo, da društvena imovina postane državna i da država sprovede otpis uveæanih obaveza, reprogramira ostatak duga i rašèisti teren za privatizaciju. U roku od 60 dana, fabrika bi bila spremna za dolazak investitora, pošto je to dovoljno vremena da se fabrika umije, utegne i upakuje. Pošto nije od strateškog znaèaja za državu ne treba je dokapitalizovati, veæ prodati. Ali, prethodno bi brokeri na finansijskom tržištu ponudili fabriku domaæim akcionarima.
Zašto profitabilnu fabriku da ne kupe domaæi investitori? Umesto da drže pare kod kuæe ili kod stranih banaka po stopi od 2 odsto godišnje, akcije profitabilne fabrike bi im donosile mnogo više. Tako bi i brokeri imali posla i pokrenula bi se trgovina akcijama na Berzi. Otpoèeo bi naš prelazak u korporativno društvo. Proizvodnja bi rasla, cene na stranom tržištu bi se poveæale do realne vrednosti, država bi ubirala poreze, radnici bi primali veæe plate, upošljavali bi se novi ljudi i poverioci bi bili sigurni da æe naplatiti svoja realna potraživanja. Nacionalne manjine bi bile prezadovoljne i doživljavale bi Srbiju kao svoju državu.
Nažalost, reformatori kažu da nema alternative. Nema ni konkretnih predloga. Evo, izneli smo jedan. Šta se èeka?
Beograd, 15.02.2002.god.
