Početna Sadržaj Izdvajamo POL KENEDI

POL KENEDI

897
0
SHARE

Evropski ugovor, čista farsa       
Pol Kenedi
četvrtak, 05. januar 2012. 
Solomon Binding je bio mitska ličnost koju je stvorio oštroumni engleski novinar Bernard Levin, kako bi mogao da ismeje brojne ugovore, dogovore i obećanja, „svečana i obevezujuća“ (na engleskom solemn and binding), sklopljenih između vlade Harolda Vilsona i britanskih sindikata u toku sedamdesetih godina, verovatno najtamnije i očajavajuće decenije u toj zemlji. Argument Levina je bio da su vođe sindikata potpuno nesposobne da ispune data obećanja, da su dogovoreni ciljevi smanjenja plata stalno neispunjavani, i da su se događali štrajkovi; prema tome, sve je bila čista farsa, jedna predstava političkog teatra. Glavna posledica toga je bila, o ironije, da su se milioni frustriranih glasača iz centra priklonili Margaret Tačer na izborima iz 1979. godine.

    

Setio sam se skepticizma Levina dok sam čitao ono napisano „sitnim slovima“ u ekonomskom Ugovoru koji su postigle sve vlade Evropske unije (osim Velike Britanije), u noći prošlog 8. decembra. Posle još jednog dana u kome je pokušano da se dođe do pomirenja, frustrirani britanski premijer je odleteo nazad svojoj kući. Štampa i televizija, sa svojom nepogrešivom sposobnošću da pogoršaju stvari i da preteraju kada je reč o međunarodnim nesporazumima, imali su još jedan svoj slavni dan: „Nesjajna izolacija Velike Britanije“, „Nespretnost Kamerona“, „Trijumf Merkelove nad Evropom“, to je bio glavni ton naslova. Neki francuski ministri su na pomalo neoprezan način sugerisali da Velika Britanija treba da napusti EU, liberalna i laburistička štampa su napali premijera zbog njegovog tvrdoglavog stava, a londonski tabloidi, užasno šovinistički, lajali su zbog usvajanja tog ugovora. Sve je na kraju postalo neugodan primer koliko su u najvećem delu Evrope nisko pali politička i novinarska inteligencija, uz retke izuzetke, kao što je Gideon Račman (Financial Times), koji je smesta ukazao da se Evropljanima prodaje mačka u džaku.

Pošto se dim razišao, pojavila su se tri glavna zaključka. Prvi zaključak je da je tekst ovog ugovora malo realističan, i prema tome, neprimenjiv. Određeni procenat javnog duga u odnosu na bruto proizvod kao cilj, politički je neprihvatljiv za većinu javnih mnjenja – predstavlja veliko kresanje javnih troškova, čak i još veće od ovog koje se sada primenjuje. Nijedna od malih perifernih država, čija je fiskalna slabost izazvala sadašnju krizu, ne može da ostvari rečeni cilj; čak je malo verovatno da i Nemačka Merkelove može da ga ostvari. Činjenica da je francuski predsednik Sarkozi čvrsto branio ugovor, jeste moderna verzija francuske komedije.

I da to ne bude malo, mehanizam primena sankcija, onako kao je to izraženo u ugovoru, jeste čudan i konfuzan; može li neka rasipnička vlada da bude privedena pred neki organ kao što je Evropski sud, i da tu bude kažnjena? Žele li to Merkelova i Sarkozi ultranacionalističku reakciju u čitavoj Evropi? Jer, to je ono što izazivaju. Ne iznenađuje da su agencije kao Standard&Poor’s i Moody’s spustile rating tolikih evropskih vlada.

Drugi zaključak je najinteresantniji, iako izgleda da to niko nije primetio. A radi se o tome da u Evropi realno postoje samo tri zemlje koje su važne (Velika Britanija, Francuska i Nemačka). Pod ovim važne uopšte ne želim da sugerišem kulturnu, socijalnu ili ideološku superiornost ovih Troje velikih. Čak mislim da se oni navodni PIGS (Portugalija, Italija, Grčka i Španija), čiji slab fiskalni položaj izaziva zabrinutost investitora, nalaze među najprivlačnijim zemljama u čitavom svetu. Hoću da kažem da samo London, Pariz i Berlin imaju dovoljno težine i uverenja da bi mogli da preduzmu jednu degolističku politiku da marširaju sami, u slučaju da se ne slože sa onim što želi da uradi najvažniji evropski organ. To ujedno vodi u jedan interesantan politički menuet u troje. Na taj način, ako se Velika Britanija i Nemačka dogovore o posebnoj liniji delovanja a da o tome nisu konsultovali Francusku, Pariz će to paralisati. Na sličan način, ako su novine pune fotografija Merkelove i Sarkozija dok se dogovoraju o specijalnom ugovoru, koji žele da kasnije usvoji ostatak Evrope, moguće je predvideti da će Kameron pokušati da zaustavi taj dogovor i da mu se suprotstavi. Niko drugi to neće moći da uradi.

Ova vrsta ravnoteže moći bizmarkovskog tipa, doneće manjim zemljama nešto slobode za manevrisanje. Same nikada neće moći da zaustave franko-germanskog monstruma, zbog čega su sve one svečano potpisale rečeni ugovor. Ali, sada su se te poslušne vlade vratile iz Brisela kući, i moraju da se suoče sa svojim ne previše zadovoljnim izbornim telima, koja izgleda dele mnoge od rezervi Kamerona. Uvodnik Financial Times od 14. decembra, pod naslovom Javile su se pukotine u EU, čini mi se da pogađa u centar mete. Izgleda da je lek Merkel-Sarkozi isuviše gorak, nemoguć da ga mnoge manje evropske nacije prihvate, nazavisno od toga da li su u evrozoni ili ne. Češki premijer, Petr Nekas, priznao je da bi bili isuviše „kratkovido“ potpisati svečane deklaracije a da se dobro ne upoznaju njihovi detalji. Lideri irske opozicije su zahtevali održavanje referenduma na prvom mestu, i predlog verovatno ne bi prihvatilo stanovništvo, tako da Irska neće moći da potpiše rečeni ugovor. Ugovor takođe predstavlja političke probleme u Holandiji, Švedskoj, Danskoj i Mađarskoj. Italija je neuobičajeno ćutljiva, ali njene partije i informativni mediji uvek su sumnjičavi na bilo kakvu franko-germansku osu u vezi budućnosti Evrope.

Neki posmatrač ove gužve koji je došao izdaleka (recimo sa Marsa), verovatno bi savetovao da Kameron, Merkelova i Sarkozi moraju da se sastanu, da zakopaju ratne sekire i da postignu srednje rešenje. Kameron treba da prizna da nemačko izborno telo neće prihvatiti da zauvek finasira slabe vlade i Evropsku centralnu banku, i da prema tome insistira ne većoj fiskalnoj disciplini. Sarkozi mora da prizna da će predlozi o dodatnom porezu na međunarodne finansijske transakcije, biti viđeni kao nameran udarac zavisti na City of London. Merkelova treba bolje da razume strahove koji su se javili kod skoro svih njenih komšija, zbog većeg osvajanja ekonomske i političke moći Nemačke u okviru Evrope. Da li ćemo videti pomirenje ove tri strane? Danas to izgleda malo verovatno.

Stvarni gubitnik u ovoj igri nije „izolovana“ Velika Britanija ili jedna „super arogantna“ Nemačka, već sama Evropa i njena mogućnosti da utiče na našu istinski delikatnu međunarodnu scenu, posebno sa jednom globalnom ekonomijom koja samo što nije ušla u tešku fazu produženog zastoja. Evropa nije napredovala sa ovim ugovorom; pre bi se reklo da posrće. Više puta je ponovljen šaljivi komentar da je „kontinent ekonomski gigant, ali politički pigmej“. Sada je čak i njegova ekonomska veličina svedena, zajedno sa vrednošću evra u odnosu na dolar, funtu i ostale devize.

Ima mnogo zabrinjavajućih aspekata u aktuelnim antievropskim osećanjima britanske Konzervativne partije, ali što se tiče ugovora EU, moguće je da je Kameron uradio dobro što je pucao ispod plovne crte giganta Merkel-Sarkozi. Međunarodni ugovori, kao recimo onaj iz Kjota u vezi promene klime, nikada ne mogu korektno da funkcionišu ako ih vlade potpišu na ciničan način, bez ikakve mogućnosti da ih i ispune. Dogovor EU od 8. decembra će biti jedan neporazum ako više zemalja članica ne mogu da ostvare postavljene ciljeve koji su praktično nemogući za ostvarenje.

Ima više do tri decenije od kada je Bernard Levin stvrio lik Solomona Bindinga. Trenutak je da povratimo taj lik i da se podsetimo lekcija koje nam je dalo njegovo kapriciozno delovanje.

(Autor je profesor istorije na Univerzitetu Jejl.)

Preveo iz El Pais-a, Branislav Đorđević

 
 

SHARE