Početna Tekstovi ПОКОРАВАЊЕ

ПОКОРАВАЊЕ

621
0

ПОКОРАВАЊЕ

 

Никада ми није било јасно зашто људи пристају да изгубе своју слободу, сопственост, себе и пристају да се понизно покоре.

Уопште није важно да ли је у питању родитељ, фамилија, наставник, комадант, шеф, странка или вођа нације.

Образложења су, без обзира шта се наводило као разлог покоравања, потпуно бесмислена.

 

Суштина је увек поражавајућа- губитак слободе и  губитак личности.

Једно без другог не иде.

Не можете да изгубите слободу и да сачувате своју личност.

Не можете ни да будете слободни и да се послушно покорите.

Када се покоравате, онда морате све да изгубите.

 

Обично се човек покорава из страха или неког свог личног интереса.

Под страхом подразумевам и стање незамерања.

Лични интерс је добровољна продаја или уступање своје слободе.

Све зависи од тога да ли знате да се добро продате или сте сасвим задовољни да вас само оставе на миру.

Зато затварате очи и уши. Правите се да ништа не видите и не чујете.

Али, то је заблуда, јер вечног мира нема.

 

Покорени човек је осуђен на доживотну патњу, јер није свој.

Зато је стално незадовољан.

Патњу некако покушава да сакрије у себи.

Материјална богатства, похлепа, отимање, нагомилавање, прождирање, уживање у перверзијама, гадостима  и простаклуку, положаји, титуле, популарност, свакодневне баналности и будалаштине покореног човека никако не могу да затрпају и убију ту празнину у њему.

И што се више покорава, постаје све незадовољнији.

 

Све има, али је себе изгубио.

Упркос свему што поседује, себе више не поседује.

Није испунио своје снове, јер стално мора да се покорава.

Продао је своју слободу. Постао је роб своје таштине.

Мора да живи према наметнутим правилима.

Која му немир стварају, јер се покорава горем од себе.

И то га до краја живота излуђује.

 

На судњем дану, када се подвлачи црта, схвата да је промашио живот.

Али, тада је све касно.

Заборав је казна за покоравање.

 

Немојте да се покоравате.

Будите слободни!

Никоме не уступајте вашу слободу!

Браните своју особеност.

Тако се брани угрожена Заједница.

И живот добија виши смисао нашег постојања.

 

Београд, 7532.г. гроздобер