ПИЈАЦА

ПИЈАЦА

 

I

 

Беше то на Преображење. Њихов дан. Породичан. Пробуди се у глуво доба ноћи, изненада, док су сви укућани спавали. Тихо устаде и пође, вођен неком непознатом снагом, огрнувши се, успут, старом дедином закрпљеном јакетом, у двориште иза кућа.

Прође покрај уредно сложене изрезане грађе, која је опојно мирисала, изађе иза њихове нове радионице, па стаде, прекорачивши зидић у дну баште, где се ђубар бацао, уз повисоку дрвену ограду. Ноћ беше звездана. Ведра и прохладна. Свежина му је, после јучерашњег топлог дана, необично пријала. Положи дланове на врбову ограду и осети, врховима меких јагодица, ситне набубреле чвориће. Влага му је хладила узавреле, болнo растрзане мисли. Стисну снажније испуцало, искривљено дрво, продрма га неколико пута, да цела ограда дуж уснулог воћњака тужно застења, забаци рашчупану главу, рашири рањаве носнице, избаци доњу вилицу, напе се кривећи лице и укочено се загледа, отворених, грозничавих уста, у небески свод.

Мучило га је у дубини осетљиве душе. Притискало га је и подмукло болело. Није знао шта да ради. Како да се понаша? Коју одлуку да донесе? Први пут у животу je био  неодлучан. Мрзео је то стање. Годинама је избегавао неодлучне људе. Плашили су га и чинили несигурним. Није се осећао пријатно у њиховом присуству. А сада је он постао такав. Та мисао га је поражавала. Волео је да сањари, машта, да, размисливши пажљиво о свему, сагледавши проблем са свих страна, унапред добро испланира и да, тек тада, донесе одлуку која ће га испунити. Није се дуго колебао, одлуке је доносио лако и брзо. Пратио је неки свој унутарњи глас. Знак споља, који је само он видео, чинио га је сигурнијим у избору. Ако би погрешио, а и то се понекад дешавало, брзо би грешку исправљао. Није био од оних таштих, надобудних, сујетних будала, које су тешко подносиле истину. Не. Истина га је пленила и испуњавала. Веровао је људима и није се тога стидео. Није знао са подозрењем да прихвата људе. Прилазио им је отворено, искрено, поштено, без задњих намера. Волео је људе из дубине своје племените и узвишене душе.

Ни његов посао није трпео уображеност и умишљеност. Ни искључивост. Могао је, без већих проблема, да се мења и прилагођава. Тако је стално учио и усавршавао се. Радио је пуно на себи, оно што су многи људи заборављали да чине. Волео је, пре него што донесе коначну одлуку, да саслуша и друге људе. Знао је, за разлику од многих лајавих брбљиваца, да пажљиво саслуша друге. Беше то његово велико умеће. Предност. Данас људи, нажалост, не слушају шта причају други људи. Они слушају само себе. И зато и има толико неспоразума у свету. Он је волео да чује старије варошане. Њих је уважавао и поштовао. Њихово животно искуство и мудрост.

Али, мора се и то рећи, знао је да слуша људе само изван своје радионице. У својој радионици није, на срећу, слушао никога. Само себе. Свој унутарњи глас, који га је непогрешиво водио ка савршеном делу. Ту, у радионици, стварајући, никада није грешио. Никада није повлачио сувишан потез. Једноставно, био је природно надарен и породично посвећен свом послу. Зато се у радионици најбоље осећао. Најсигурније. Волео је и радњу, доле у центру вароши, али не тако као своју радионицу. Она га је одмарала. Испуњавала. Будила му стваралачки занос. Данима је могао да остане сам, затворен, посвећен, заборављајући потпуно на храну и на сан, док проблем не би разрешио. Док га не би потпуно савладао. Тако да и сам буде задовољан. А кад је он био задовољан, знао је да ће клијенти бити одушевљени. И волео је да обрадује своје клијенте. Да их учини срећнима. Смешкао би се тада тихо, скроман у својој величини, док су му људи упућивали најласкавије похвале. То му је, мора се признати, необично пријало, али, истовремено, сурово га је обавезивало да настави даље. Више. И боље. Да још храбрије ослободи свој набујали таленат и да, испуњујући и потврђујући себе, људима подари нова уметничка дела. А како је временом имао све више посла, јер се добар глас о њему далеко чуо, тако је и његов скривени таленат, пун неке непресушне енергије, бивао све слободнији и ингениознији. Чак би се и он, непрестано радећи на себи, пријатно изненадио кад би, изолован у утроби своје радионице, као Јона у утроби кита, нашао савршено решење. Поскакивао би као раздрагано дете, врцкао, викао, мукао, блејао, смејао се као лудак, окретао се у круг раширених руку, и онда, изгубивши равнотежу, у заносу падао на скупљену пиљевину у углу радионице. То су били његови најдражи тренуци. И нико га никад није видео у таквом расположењу. Беше то његова мала тајна. За сву родбину и варошане, он је био тих, ћутљив, скроман, вредан и послушан младић, необичног талента, прилично повучен и усамљен. Укућане је плашила та његова претерана повученост и усамљеност. Био је сушта супротност свом млађем брату Данилу, који је, измотавајући се са свима, постао миљеник читаве породице.

– Овај наш мали као цурица, – говорила би баба Зага, крупна старица, отежала и стамена, са повећом брадавицом у корену повијеног носа – Вредан је и паметан, људи га много хвале и воле, али, бојим се, стари, да није много затворен. Јадна ти сам ја, неће ми се дете оженити.

– ’Ајде, стара, не бенави, – брецну се на жену стари Ђурађ, солунски борац, каплар, носилац Карађорђеве звезде највишег ранга – Видиш му мога носа. Тај ће, слушај ти мене, изабрати најлепшу девојку у срезу.

И стварно, упркос баба-Загином забринутом одмахивању главом, бајању у старој кући на огњишту, проводаџисању комшилука, он је једног дана, закључавши радњу, довео кући своју будућу жену, Симеуну, праву лепотицу, кћерку председника општине из суседног града. Сви су се изненадили. Да не кажемо – запањили. Нарочито баба Зага. Како и када се та љубав јавила, то је остала тајна за све, па и за вашег приповедача. Углавном, било како било, Симеуна је у кућу унела благост и одмереност, питомост коју је, гледајући је и одмеравајући је испод спуштених накострешених обрва, на свадби први приметио деда Ђурађ.

– Богами, стари, овај твој унук ћути, ћути, ал’ кад удари, онда, брате, мушки то ради, – рече комшиница Ђуја, распуштеница, седајући до самог Ђурђа.

– А, шта ћеш, слатка моја, бацио се на свог деду. Тиха вода брег рони, – рече старац, гладећи једном руком дуге беле бркове, а другом, кришом, штипајући комшиницу за слабине, тако да је поскакивала са столице вриштећи.

Био је неодлучан. И грозница му је избила ноћас. Осећао је како му је усна отежала. Нос му је непрекидно цурио. Кијавица га спопаде. Мисли му се ускомешаше. Никада се ноћу није будио. Уморан од силног посла, после вечере би, заједно са децом, рано одлазио на спавање. Телевизију није волео. Није разумео зашто људи губе време гледајући у ту одвратну кутију. Мучнину је осећао када би недељом нешто дуже гледао телевизијски програм. Осећао се уморно. Истрошено Испразно. Као да је радио најдосаднији посао, заглупљујући, који би му, на крају, исцрпео сву снагу. Празнина га је обузимала. Губио је концентрацију. И вољу. Живот му је постајао бесмислен. Површан. Јадан. Бедан. Симеуна се грохотом смејала на његове примедбе, настављајући пажљиво да прати америчке сапунске маратонске серије. Видео је лаж и превару. Бежао је од извештаченог света. Недавно је, на непрекидну молбу деце, увео сателитски програм. Понадао се да ће тамо нешто боље наћи. Али се, опет, преварио. Страх га ухвати. Пренеразише га слике из света. Наша телевизија му се сада учини још и добра. Оригиналнија. Природнија, ако се то може рећи. Простија. Чак, искренија. При погледу на неке изобличене, далеке људе, мајмунских лобања, упалих, ситних, приљубљених, стакластих очију, из којих су избијали похлепа и презир, спопадао га је истински страх.

– Боже! – мислио је брзо мењајући програм за програмом, на опште противљење деце – Какви су ово људи? Са овим празним, глупим очима, без душе, као да су их роботи правили. И много су, брате, ружни. Нисам ни ја лепотан са овом повијеном носином, али, богами, лепши сам од ових упакованих серијских идиота. Види, па они нас и не гледају у очи, него некуда у страну, мимо нас. Никаквог живота ту нема. Све је мртво и укочено. И осмеси су им лажни. Вештачки. Секунду трају, да би се, изненада, изгубили у укоченој озбиљности. И кад су, наводно, природни, усиљени су и одбојни. Не знају да се смеју. Човек ће крај ових монструма заборавити да се смеје.

Гађење је осећао према тим телевизијским људима. Није могао да верује да су те наказе некоме идоли. Чудио се томе. Како је то могуће? Како ли ти телевизијски јунаци изгледају у обичном животу? Ујутру, кад се пробуде и кад сва та шминка и лажни додаци и умеци спадну. Мора да су тек онда одвратни.

Али, нажалост, његова деца то не виде. Данима би могла да гледају све те глупости. И да се не уморе. И да, без већих проблема, наставе да гледају даље. У чему је та тајна? Не разуме. Не може да објасни. Мора да постоји неко објашњење. Ко зна да објасни?

Како децу да одврати од те телевизијске зависности? Силом? Не. Покушао је да разговара, објашњава, тумачи, доказује, али је, по повратку из школе, све ишло по старом. Осећа немоћ. Немоћ пред захухталом машинеријом која једе мозак. Не може сам ништа да уради. Све што уради, школа му поквари. Како данас васпитати децу? Чему да их учи кад су све вредности уништене? Кад је све изокренуто. Изопачено. Настрано. Искривљено. Шта је истина? И где је она? Има ли спасења? Где је прави пут? Пут наде. Бежао је у радионицу од свих тих сулудих питања што су га све више мучила. Није знао прави одговор. Уствари, осећао га је, али није имао снаге да одлуку донесе. Шта да ради? Мораће се одлучити. Што пре. Не може бол неодлучности више да трпи. Зато се, вероватно, ноћас и пробудио. Никада се није ноћу будио. Спавао је мирним тежачким сном. До ноћас. На Преображење. Када се изненада пренуо. Као да га је неко позвао. Стајао је ту крај дрвене ограде и забачене главе гледао у небески свод. Месец је округао и умивен сијао. Сети се старих народних прича, које му је његова баба Зага ноћима пред спавање казивала.

– Слушај срећо моја, – полако би шапутала старица својим безубим устима, покривајући га дебелим тканим вуненим покривачем, – На Преображење, у глуво доба ноћи, кад сви спавају, читава природа се, да не види нико, три пута преображава. Тог дана не сме ништа да се ради. Жене могу, уз Божји благослов, устајући рано ујутру, да започну помало од сваког посла. Онда ће, веле, целе године бити вредне и задовољне.

– Како се то, бако, природа преображава? – упита малишан, гледајући у бакине паметне очи.

– А шта га ја знам, – махну старица својом пуном руком, да се, испод тамне памучне кошуље на шарене цветиће, мишице затресоше, – Нико никада није видео то преображавање природе. Нико. Ако би се некоме и посрећило, тај није смео о томе никоме да прича. Кажу људи, ако би рекао, полудео би одмах. Зато сви ћуте.

Ветар са Рудника поче да дува. Учини му се да замириса јесен. Лето нагло поче да умире. Сенке у воћњаку се ускомешаше. Задрхта лишће. Шума, изнад долине, забруја. Дрвеће стаде, стресајући се, да се повија. Потоци се, надошавши, разлише. Стари храст Перун, усамљен на пропланку, рашири своје дивовске руке и, јечећи, зашкрипа, да читава долина болно јаукну. Стајао је подигнуте главе и гледао у небеса, као да ће одозго некакав судбоносан знак спасења добити. Поче да сева. Загрме. Из ведра неба. Неколико пута. И, нагло, као што је и почело, престаде. Природа се умири. Као да је чекала његову реакцију. Чудило га је да се ноћас, изненада, пробудио. Има ту нешто. Зашто баш ноћас? Некаква тајна сила га вуче. Зове. Не може да јој се одупре. Она га је довела до ове дрвене ограде, где, укочен, стоји као осуђеник који је примио позив, укопан блене у небеса, као да је пре времена полудео, не стигавши да види преображавање природе. Знао је да присуствује забрањеном тренутку. Ономе о чему нико никада ништа рекао није. Ономе из бакине приче. Стресе се и поче, да би одагнао страх, да поскакује у месту, с ноге на ногу, раширених руку, окрећући се брзо и непрестано гледајући у звездано небо. А звезда ноћас беше безброј. Као да се тамно небо осуло светлуцавим тачкицама. Сети се како је баба Зага, некада давно, док још у школу није ишао, умирујући децу из комшилука, која су се, на летњем распусту, заједно с њима, играла испред њихове тешке дрвене капије, страсно причала, у сумрак дана, да ће судњег дана, због људске пакости и покварености, сунце, кажњавајући нас све, напокон престати да сија. Земљом ће тада завладати силан мрак, јер ће се сунце једноставно угасити. Деца су, уплашена, отварала уста, док су им слине несметано цуриле, згранута, изненађена, убрзано би дисала, брисала прљавим шакама уплакана лица, а он, мада најмлађи, остајао би видно прибран. Тек би се касније, ушавши у кућу и лежући у кревет, покривао вуненим прекривачем преко главе, зашушкавао, у страху да га окрутни ноћни витезови, у свом сулудом походу, немилосрдно не казне одсецањем откривених делова тела; тек би, дакле, тада, савијен испод покривача, дрхтећи у мраку, гледао у вечну таму и, уплакан, јецао што ће сунце да се угаси. Ридао би неутешно, чекајући судњи дан.

Ујутру, кад сунце гране, скакао би радостан по кући, пресрећан трчао у породичну радионицу да деди и оцу помогне да сложе приспелу изрезану грађу. Искрено се радовао сваком новом свитању и бескрајно уживао у сунчевој доброти. Једино су га плашили јутарњи, суморни, олујни, кишни облаци који су, у свом непотребном заклањању сунца, данима нехотично претеривали, не размишљајући да су могли сунце да увреде, наљуте га и да оно, из протеста, пре времена, престане да сија. Али, на срећу, чим би се разведрило, сунце је, опет, несметано сијало, као да је све одмах заборављало, док би он, дечачки наиван, певао песму захвалности. Песму сунцу. Његову песму.

Једне прилике се осмели и стидно упита баба-Загу, која је у летњој веранди, на шпорету смедеревцу, кувала пекмез од кајсија.

– Бако, хоће ли се, стварно, сунце угасити?

– Наравно да хоће, сине, – одговори мирно баба Зага, мешајући великом дрвеном варјачом куване кајсије, – Све што гори, мора једном и да се угаси. Природно. Не може вечно да гори, је ли тако? Јесте. Е, видиш, замориће се и сунце и угасиће се. Дојадиће му и отићи ће на починак. Тада ће да завлада мрак. Вечни мрак.

– А шта ће онда људи да раде? – упита дечак гледајући у празне тегле на столу.

– Људи ће морати, сине мој, да науче да гледају у мраку.

Ветар је све јаче дувао. Окретао се све брже и брже. Заврте му се у глави и паде на колена. Није спуштао главу. Гледао је у звезде, тражећи свој знак. Одговор на свој болни кошмар. Недоумицу. Вечно питање. Шта да се ради? Коју одлуку донети? Све су, унапред, погрешне. Катастрофалне. Требало је изабрати мање погрешну. И изабраће. Данас. На Преображење. Кад се природа мења. Нека се и он промени. Препороди. Ако може. А мора.

Гледао је нетремице у небески свод. Тада виде нешто необично. Звезде се покренуше. Почеше да се групишу. Стварале су нове облике. Погледа пажљивије. Виде како се појавише три лика: Стрелац, Звоно и Ваза.

Зачуди се. Откуд сад то? Шта је то значило? Није разумео поруку.

Онда се Стрелац покрену. Клече. Затеже лук у правцу Вазе.

Звоно изнад њега, без језика-клатна, непрестано је звонило.

Чуо је јасно чудесне звуке.

Звуке немог Звона.

Стрела полете.

Погоди Вазу.

Обори је.

Преврну.

Месечев одсјај обасја мрачну празнину.

Испуни вазу.

И њега. Затвори очи. Уздахну. Кад поново отвори очи, небо беше обично. Звезде су, трепћући, бљештаво сијале. Није било ничега.

Подиже се полако.

Потресен до суза, журно утрча у кућу.

Схватио је знак.

Шта да ради?

Коју одлуку да донесе?

 

 

II

 

Миланко Медић, четрдесетогодишњи дрводеља горњомилановачки, унук познатог предратног дрводеље Ђурђа Медића, уметника у обради дрвета, који је, чувен надалеко, читаву дрвенарију краљу Александру на Двору израдио, устаде ујутру врло рано, као да се ничега од ноћас није сећао. Учини му се да је све сањао. Само стара дедина јакета, немарно бачена преко столице у спаваћој соби, опоменула га је на ноћашњи доживљај. Данас беше светац, остаће код куће. Неће ништа да ради. Покушаће, коначно, да донесе одлуку. После свега, мораће да преломи. Није имао куд. Таква му је судбина била.

Остављајући жену да припрема доручак, док су деца, синчић Вукашин и девојчица Теодора, још увек спавала, обиђе оца Радујка и мајку Стану који су, уставши пре њега, прасе и јагње пристављали да се пеку за данашњи свечани ручак. Отац Радујко, такође дрводеља, комуниста, шпански борац, носилац партизанске споменице, ратни херој и инвалид у леву руку, био је поносан на данашњи породични скуп. Упркос свему, успевао је да одржи породичну традицију везану за овај дан. Једном годишње, како налаже традиција дрводељске породице Медић, установљена од стране далеког претка, оснивача фирме, вредног дрводеље Тодора Медића, који је 1854. године учествовао у оснивању горњомилановачке вароши, на шта су сви потомци били веома поносни, породица се окупљала на свети дан Преображења. Зашто је Тодор изабрао баш тај дан, а не њихову славу св. Арханђела, то, наравно, нико није знао да објасни. Али, некако спонтано, одомаћио се и усталио њихов породични скуп на Преображење, док многи на славу, због различитих обавеза или неких других разлога, нису редовно ни долазили.

Тако и ове године брат Данило и сестре беху већ стигли.

Брат Данило, нежења, шерет и размажењак, дугогодишњи апсолвент медицине у Београду, спавао је у својој момачкој соби у поткровљу. Две старије сестре, Смиља и Жељка, спавале су са мужевима у својим девојачким собама, док им је четворо деце заједно лежало у соби покојног деде Ђурђа и бабе Заге.

Волео је Миланко када се сви лети, на Преображење, скупе. Волео је кад су људи блиски. Кад су пажљиви и кад се, међусобно се поштујући и уважавајући, друже и разговарају. Ослањају једни на друге. Помажу се чинећи сурови живот бољим и лакшим. Лепшим.

Гледао је повремено из радње, одаљивши се од излога, доконе људе како тромо пролазе улицом, како срећу исто тако доконе шетаче, рукују се, здраве, нешто причају и одлазе, озарени случајним сусретом. Гледао их је, преко пута, у башти кафане “Слога“, како седе, пију и, уносећи се једни другима у лице, нешто жустро причају. Хтео је да се прикраде и да чује шта то људи причају. Била је то за њега велика тајна. Недокучива. Да је бар она прљава лимена пепељара на прогорелом шареном столњаку, могао би, непримећен, до миле воље да слуша те, њему мистичне, људске разговоре. Шта људи причају? Гледајући са стране, из пристојне удаљености, љубоморан је био на те задовољне људе. Чинили су му се као најсрећнији људи на свету. Без проблема и без обавеза. Посвећени само том заједничком разговору. Он никада није имао такве разговоре. Никада његов разговор са људима није му изгледао тако мистичан, привлачан, сочан, тако очаравајући, као кад би посматрао групу људи док разговарају.

Да ли су ти људи срећни?

Знају ли ти људи да су срећни?

Какво је то осећање бити срећан?

Није имао искуства у томе. Његови разговори са људима, изузев строго пословних, били су потпуно огољени. Некако, другачији. Различити.Суви и досадни. Пуни неких запажања, која су га разочаравала. Умарала. И чинила нервозним. Очекивана топлина и блискост, коју су ти разговори морали имати, када су у питању неки брижљиво изабрани људи, претварали би се, врло брзо, у хладну и удаљену конверзацију. Пуну станке и отезања. Јечања. Мумлања. Мљацкања. Лизања језиком. Пуну, нарочито, баналних фраза. Примећивао је код људи, упуштајући се у приснији разговор с њима, неискрене погледе, искривљена уста, злобне тикове, уображене позе, приглупе и стиснуте осмехе, досадне приче; једном речи, сретао је људе неспособне да се искрено и мушки, срдачно поздраве, рукују и културно упитају.

Презирао је људе који нису знали да се рукују. Њихове хладне, отромбољене, млитаве шаке, без стиска, без живота, љигаве, знојаве, неискрене, стране, као да се здравиш са поцепаном крпом за брисање пода; руке које се беспомоћно клатаре током руковања, из корена шаке, као да ће да отпадну, излуђивале су га.

Нажалост, како је бивао старији, све више је примећивао и упознавао такве стране људе. Оних правих, добрих, срдачних, простодушних, једноставних, обичних малих људи, који знају да се обрадују, поразговарају, провеселе, који знају да поделе патњу и бол са неким и да, жртвујући себе, несебично помогну, таквих људи више, нажалост, није било. Изумирали су као неприлагодљиви новом, поквареном, подмуклом добу. Са тим људима умире и последњи човек. Последња нада да ћемо, пре судњег дана, пре него што се Сунце угаси, напокон нешто схватити и покушати да урадимо добро за човечанство.

Шта? Није знао. Зато се повлачио у своју опремљену радионицу, где се препуштао свом ингениозном стваралаштву.Они, Медићи, беху чудотворци у обликовању дрвета. Све што се могло у машти од дрвета да замисли, они су својим вештим рукама стварали. Све. Тајну свог заната чували су као светињу у породичном предању. А како се њихов занат брзо развијао и усавршавао, они су, доласком нових генерација, доследно пратили нова достигнућа, остајући увек модерни и савремени. Ту трку никада нису смели да испусте. Знали су да је свако заостајање, макар и безазлено, сигуран пут у затварање фирме. Зато, може се слободно рећи, увођењем савремених машина и начина обраде дрвета, усавршавао се, истовремено, и њихов креативни дух. Постајао је, из генерације у генерацију, све префињенији и истанчанији. Од чувеног утемељивача породице и фирме, јер за њих то беше једно те исто, стаситог Тодора Медића, уметника у обликовању дрвета, који је, обилазећи свог побратима, коме је несебично помагао, Великог Књаза Милоша Обреновића, излагао по Бечу и Пешти, на опште задовољство посетилаца и критике, дрвене фигуре са мотивима из живота српског народа, па све до њега, Миланка, који се, између осталог, и дрворезом бавио, сачувала се, развила и уздигла њихова креативна вештина до посебног уметничког израза. Мада нико од њих велике школе није имао, нити су похађали уметничке радионице, сами су се образовали посматрајући природу и људе, док су им књиге, наручене из целог света, шириле видике и рађале идеје. Огромна библиотека, коју је Миланко направио у новој кући, била је деценијама и генерацијама брижљиво сакупљана и тицала се свега што се односило на дрво. Али, он није читао технику обраде дрвета, јер ту за њега није било више никакве тајне. Њега је више интересовала, ако се тако може рећи, душа дрвета. Зато је он, читајући народна предања и веровања, историју људске цивилације, историју уметности, митове и обичаје других народа, схватао суштину свог заната. Тајна коју је његова породица чувала и коју ће он пренети свом сину Вукашину, омогућавала му је, уз стално дисциплиновано самообразовање из књига, потпомогнуто изузетним, самосвојним талентом, да његова радионица производи савршена уметничка дела.

Клијенти су били презадовољни. Добијали су и више од онога што су очекивали. Добијали су њега. Оригиналног. Изворног. Слободног да разигра бујну машту. Вештог да то одрази у дрвету. Посебно их је одушевљавало да су добијали и оно што су осећали, али нису умели да искажу. Мајстор је њихове снове остваривао. Био је виртуоз. Бриљантан. Деда Ђурађ је знао да су Медићи ванредно талентовани, осим, наравно, његовог сина Радујка, али да ће његов унук, поред дрводељског заната, уметничка дела стварати, то већ није веровао. Зато је био поносан на вредног и скромног унука.

А када је Миланко, после дугог наговарања брата Данила, одлучио,ипак, да у Београду, у Салону Културног центра, приреди самосталну изложбу дрвореза, коју су новине и телевизија похвалиле, усхићени деда Ђурађ Медић, седећи у првом реду, на почасном месту, са окаченом на грудима, међу осталим одликовањима, Карађорђевом звездом, задовољно је увртао своје дуге седе бркове и смешкао се, мрмљајући себи у браду:

– ’бем ти миша, нисмо ми Медићи за бацање!

Као да се читав породични таленат сакупио у Миланковој вештој руци. А каква је то рука била.

Необично се разликовала од руке других дрводеља и свих предака из породице.

То није била тежачка рука са дебелим, испуцалим, грубим прстима, који личе на ножни палац, већ нежна, елегантна, грациозна, дугопрста рука, која је, извајаним танким прстима, подсећала на руку каквог генијалног пијанисте. Све што би он урадио, почев од намештаја, прозора, врата, бачви и каца, до најситнијих фигура, предмета и самог дрвореза, имало је препознатљиву елеганцију, стил који је будио дивљење људи. Миланко је од породичног заната направио савршени уметнички израз, који је, надахнут изворним талентом, поседовао упечатљиву оригиналност. Деда Ђурађ беше у почетку, кад је врло млад унук, преузевши радњу од свог незаинтересованог оца Радујка, који се у потпуности посветио друштвено-политичком раду у месној заједници, силно уплашио кад је видео да млади газда сатима разговара са клијентима.

– Шта тај мали ради? Зашто тако дуго слуша те људе? – мрмљао би старац, извирујући из кафане “Слога“ и загледајући у излог радње преко пута, – Што губи време?! Тај као да исповеда. Боље да сам њега дао на медицину. Тај би, богами, лечио додиром, као прави светац.

И стварно, Миланко је улазио у душу купца. Просвећивао је и уздизао, обухватао а, потом, обрађену и дотерану надахнуто, преносио у дрво. Дељао је сваки предмет тако да добије лични печат купца. Тако су људи добијали уникате. И сви беху пресрећни. Хвалили су младог дрводељу. Глас о његовој способности далеко се прочу. Почеше људи да долазе из далека. Стигоше чак и богати странци. Посао је цветао. Стари Ђурађ, частећи своје пријатеље у кафани, главом би показивао на радњу и испијајући чокањче домаће шљиве, уздигавши свечано главу, као да позира, говорио:

– Шта ћеш, пријатељу, крв није вода. Мали је, срећом, повукао на мене.

А откад је једног дана Миланко у фирму увео компјутере и запослио архитекту и дизајнера, стари лисац је окупљеним гостима за својим увек пуним столом шапатом објашњавао, као да се плаши да га мали, преко пута, не чује:

– Слушајте, господо, мора се непрестано пратити прогрес. Ми данас живимо у свету комфјутера и сасвим је природно да ми, Медићи, пратимо савремене тенденције. Господо, ви добро знате да је моја маленкост прва донела у нашу варош фусбала.

Богатство породице је из године у годину расло. Но, Миланко није марио за раскош. Живели су и даље скромно и штедљиво. И зато су их људи још више поштовали. Ценили су њихову меру и величали одмереност.

Миланко је сву зараду улагао у производњу. Направио је крај нове куће, у башти, према воћњаку, велику радионицу, увезао најсавременије машине и проширио сушару да је могла да суши читав шлепер грађе одједном.

– Када има фирма, имаћемо и ми сви! – говорио је својим радницима, исплаћујући им после сваког добро обављеног посла премије. Радници су га поштовали и волели. Знали су да је млади газда тачан и уредан. Зато су педантно извршавали све његове наредбе. Живели су као проширена породица. Он се домаћински старао о њима, а они су му узвраћали својим несебичним пожртвовањем.

Међутим, без обзира на сву модернизацију производње, остајало је нешто у породичној тајни што се никада није мењало. Миланко се тога придржавао као светиње. Веровао је да у томе постоје митске тајне и био је поносан на те само њихове обреде.

Прескочи врбову ограду, где је ноћас тражио спасоносни одговор, прође покрај воћњака и крену, обилазећи вијугави поток, према огромном старом храсту на брду. Волео је, од детињства, сатима да седи на пропланку, у подножју усамљеног храста, који је давно, од милоште, назвао Перуном. Ослонивши се леђима на столетно стабло, осећао је како га дрво привлачи, како прелази са њега вековна чврстина, стамена истрајност и божанска смиреност која му је, у тешким тренуцима самопреиспитивања, помагала да истраје у свом оригиналном погледу на свет. Зато је и јутрос, оставивши укућане у њиховим земаљским проблемима, журно дошао до храста, не би ли у његовој сенци нашао утеху за своју располућену душу. Не би ли му стари храст помогао, ако нико други није могао, да донесе правилну одлуку.

Али, шта је правилна одлука? Има ли је? Где је? Зашто се сакрила? Зашто се не појави? Ноћашњи знак је разумео. Али, шта сад? Одлуку мора да донесе. Без обзира на знак. Коју одлуку?

Њега није интересовало, као што су његови родитељи били прилично оптерећени, шта ће људи да причају. Он је то, посветивши се свом уметничком изразу, превазишао. Презирао је простачка докона оговарања. На њих није обраћао никакву пажњу. Али није могао ни себе да погази и све оно што је у себи изградио. Није могао, следећи пркосну традицију своје породице, да баш он, најуспешнији од свих Медића, обрука претке и упропасти све досад учињено. Гајио је искрено поштовање према старима, разумео је њихово време, али, опет, дубоко у себи, осећао је неки немир, кошмар, глас сумње га је непрестано опомињао да добро размисли, јер је све данас прљаво и лажно. Времена су се доста променила. Његовим старим прецима је било, чини му се сада, много лакше. Знали су, пратећи народну вољу, шта треба чинити. Али њему данас, кад се све ускомешало и кад се, од обиља полуистина и лажи, прави циљеви и путеви више не виде, њему је данас најтеже да донесе праву одлуку. Да не би повредио своје старе изумрле претке, који живе дубоко у њему, јер је он њихова ратничка крв, њихов прави наследник, извајано дело, а, истовремено, да не погази ни себе и своје осећање части и достојанства, без кога не би могао да живи. Нажалост, компромис није био могућ. Мора да се определи. Присиљавали су га. Притискали! Или – или! Трећег нема. Никада није волео искључивост. Сукобе. Две супротне стране које, укопавши се у своју баналност и ускогрудост, не виде даље од својих просстих, себичних, личних интереса. И нико није хтео да попусти. А сви би губили. Данас, он – највише. И у једном и у другом случају, губио је самог себе. Своју личност. А то, изгледа, никога није интересовало.

Волео је разумне, стишане људе, који су се, правећи уступке, храбро уздизали над примитивизмом обичног света, показујући им својим примером да је могућ складан и савршен живот. Да то није далека утопија, већ да је то самодисциплиновање воље. Одрицање и посвећивање.

Веровао је у те изузетне и велике људе, али, нажалост, скривене их је налазио само у доброј литератури. Коју нико данас више не чита. Није им потребно. Зато што има џепно, скраћено и прилагођено издање. Често у стрипу, да би се лакше разумела радња.

Није више било старих, поштених и добрих људи. Његових људи. Људи уз које је он растао. Нема више ни његовог деде Ђурђа и бабе Заге. Остао је потпуно усамљен. Као овај столетни храст. Око њега је све себично, похлепно, прождрљиво, покварено и лењо.

Шта да ради?

Или – или.

Зашто мора да буде или – или? Зашто није само – и?

Коју одлуку да донесе?

Није паметан.

Знак му је ноћас дао крајње решење.

Којим путем да крене?

На ком је мање зло?

Седео је под Перуновим дебелим гранама, на којима је лишће од ноћас почело да жути, гледајући у пробуђену долину и дубоко размишљао о животу.

– Лако је теби, мој Перуне. Стојиш ту вековима у својој небеској величини, божански недодирљив, недокучив за све људе и за уснуле духове. Нико ти ништа не може. Све видиш и све чујеш, а, опет, вечно ћутиш и не изјашњаваш се. Разгранавши се до монументалне лепоте, надрастао си све. Гледаш на људе одозго, са висине, као на болесну гомилу лудака која, тражећи спасење својој уништеној души, бесрамно гази преко лешева, мислећи да се тако пење у висине. Зашто не помогнеш тим несретницима? Зашто их не уразумиш?

Устаде, окрете се према Перуну, наслони се врелим челом на њега и загрли његово огромно, необухватно стабло. Сви његови преци да устану и да се, заједно са њим, ухвате у велико животно коло, не би могли да обухвате Перуново стабло.

– Ако останем и одбијем, јер ми то моја савест налаже, обрукаћу породицу и све дрводеље. Мислиће да сам подлац и кукавица. Да ми је само до пара стало. Ако, противно себи, ипак одем, где идем? Зашто? Који нам је циљ? За кога то радимо? Сигурно ће нас послати тамо. Тајно. Да нико не сазна. Шта ми тамо треба да урадимо? Морамо ли оружјем да разговарамо? Зашто се на миру, као разумни људи, домаћини, газде, не договоре? Хоћу ли постати злочинац и убица? Ако погинем, зашто сам страдао? За кога? Због каквих идеала? Имам ли ја право на своје идеале? Ако одем, како ће се сачувати наша породична тајна? Тајна дрводеља. Како? Вукашин је још мали да му пренесем нашу тајну, као што је мени деда Ђурађ пренео. Коме да пренесем лично моје мале тајне вечног заната? Коме да откријем вечну истину? Шта да радим? Нисам паметан!

Стаде главом да удара о дебелу кору Перунову. Пријала му је храпава, груба површина коре. Осети како му низ повређено чело поче да цури топла крв. Виде одсечене главе певаца, који су, у складу са породичном тајном, убијани на одсеченом пању. Као жртвеници, у ритуалу, док им је крв цурила низ патрљак врата на земљу. Деда Ђурађ га је научио како да одабере право дрво за обраду. Разликовали су се укуси. Он их је све могао да препозна. Непогрешиво. Пре него што је обележавао дрво, пажљиво би ходао кроз шуму, грицкајући лишће и гранчице. Нова стабла је обележавао крвљу закланог певца. Дрвосече су морале, пре сече, да се помоле за душу дрвета. Да му олакшају патње. Зато су, упркос великом противљењу, његова стабла, обележена, само секиром обарана. Искључиво секиром! Тако је тајна тражила. Обред би се завршавао Миланковим посмртним плесом. За страдале душе, које су му давале снагу да ствара узвишена дела. Зато су његови производи били изузетни. Имали су душу дрвета, обрађену и уобличену кроз његову уметничку визију.

– По предању, драги мој, Бог је трећег дана створио дрво, – говорио му је деда, водећи га кроз дубоку, тамну шуму, и објашњавао му говор дрвећа, – Које рађа род. А тек шестог дана створио је човека. Пред одмор. Знао је какви га проблеми чекају. У рају је, између осталог, постојало и дрво живота и дрво сазнања. Дрво има корење, стабло и грање. Гране носе цветове, лишће и плодове. Дрво је, запамти, симбол живота, вечите тежње човека за растом и успињањем. Корење је веза човека са земљом, њеним тајнама и мистичним дубинама. Грање је човеково стремљење ка Богу. Савршеном. Узвишеном. Чистом. Непоновљивом. Стабло повезује подземно, скривено, човеково корење са високим гранама и врховима, цветовима и плодовима, које привлачи светлост неба. Годишње цветање, листање и, поновно, опадање лишћа, само су симболи рађања и умирања. Смрти и препорода. Преображаја. Дрво из земље црпи животне сокове, зрак му храни лишће, а светлост га подиже увис. Уздиже и успиње. Сунце је над њим, а вода је под њим. Дрво је непокретни човек. Оковано божанство.

Окрете се и пође назад. Сунце беше високо одскочило. Сигурно је прошло подне. Забринули су се за њега. Није волео да га било ко чека. Чуо је у даљини грају деце. Неко се гласно смејао. Из душе. Искрено. Безбрижно. Као што се чиста душа смеје. Носио је своју патњу. Морао је да одлучи. Перун је достојанствено ћутао. Одлуку је морао сам да донесе. Најдражег учитеља, деде Ђурђа, није било. Он и Перун га посматрају. Удружили су се и мирно чекају његову одлуку. Спокојни су. Верују у њега.

Шта да ради?

– Шта је живот? Координатни систем који сачињавају стабло и кревет. Стабло је пут навише. Стремљење. Будност. Свест. Изолованост. Усамљеност. Мука и патња. Бол. Вечна брига. Размишљати, патити, бринути значи – бити усправан, постојан, недодирљив у својој чистоти. Повезати земљу са небом својим напаћеним телом. Кревет је хоризонтала. Водораван. Равна вода. Спавање и смирај. Опуштање. Изједначеност у обичном. Општост. Стабло је индивидуалност. Вертикала. Стабло и кревет. Супротности. Дан и ноћ. Рађање и умирање. Природна игра. Вечита загонетка. Питања без одговора. Где? Куда? Када? Зашто?

Када је дошао до куће, у предњем делу дворишта, испод подигнуте и ограђене винове лозе, седели су, за постављеним, спојеним столовима, сви укућани, нестрпљиво очекујући њега. Отац Радујко, видно љут, намрштен, седео је у челу стола, док су остала чељад, по старости, поседала од оца. На самом крају стола, непрестано се гурајући, штипајући и смејући се до суза радосница, седела су весела деца. Његово место је било у средини стола. Преко пута је седео брат Данило.

Ручак је протицао врло напето. Осећала се усиљеност. Разговор је био испрекидан и неповезан. Сви су нешто чекали. Знали су да ће се ту нешто догодити. То га је мучило. Било му је непријатно. Очекивали су његов одговор. Пресуду. Или – или. Нема више врдања. Уста су му се сушила. Хлеб му је застајао у стиснутом грлу. Као да је осуђеник. Никад такав осећај није имао.

Шта да каже?

Отац је чекао. Знао је да он нестрпљиво чека одлуку. Он га је највише мучио. Одувек.

– Па, Миланко, шта си одлучио? – напокон, не могавши више да издржи, директно упита отац, док мајка смерно саже главу у тањир.

Ћутао је неколико тренутака. Размишљао.

Шта да каже?

Свима је било непријатно. Волели су га и поштовали. Сви. Сем оца. Отац је увек био на њега љут. Намргођен. Неприступачан. Крут. Није знао зашто. Откуд то. Никада га није по глави помиловао. Привукао. Загрлио. А то је жарко желео. Отац је за њега био и остао странац. Размишљао је шта да каже. Сви ће бити уз њега. Коју год одлуку да донесе. Сви ће га подржати, јер му верују. Сви. Осим оца. Видели су да се много мучи. Да се изобличио и да страшно пати. Не зна прави одговор. Не зна.Признаје!

– Шта има да одлучи, ћале? Јеси ли ти нормалан? Који ти је враг? – прекиде Данило ћутњу, изазовно гризући кувану мркву, – Шта си, бре, навалио к’о мутав? Остави нас, човече, више на миру.

– Ја тебе ништа нисам питао, – хладно рече отац.

– Уносиш, бре, напетост у све нас. Не можемо на миру ни да једемо.

– Једи, ко ти брани, – суво рече отац.

– Еј, ћале, остави партизанску логику за своје пензионере у месној заједници. Немој све нас да малтретираш.

– Ја никога не малтретирам. Ја сам само питао.

– Шта си, бре, питао? – прекиде га Данило и подиже глас.

– Питао сам какву је одлуку Миланко донео. И то њега, а не тебе, – одговори отац.

– Ми смо ти који треба да питају. Ми! – повика Данило, видно изнервиран.

– Немој да вичеш…

– Зашто да не вичем? Што си примио позив?

– Зашто да не примим, – љутито се брецну отац, ударајући нервозно ножем о тањир.

– Зато што смо рекли да се позив не прима, јер…

– Нећу ваљда у рођеној кући да се кријем! – прекиде га отац, планувши сав, – Да је среће, као што није, позив не би ни долазио. Сами би се пријављивали да одбраните унесрећени српски народ.

– Ћале, бре, немој да нам попујеш. Гледаш први програм и читаш “Политику“, није све то тако, – прекиде га Данило.

– Знам ја све. Све. Не треба мени ни телевизија, ни новине. Све ја знам. Нећеш ме ти, балавче, учити. Ово је историјски тренутак за српски народ. Сви морамо да устанемо и одбранимо српски народ од светске завере.

– Нећемо ваљда да ратујемо са целим светом? – на силу се насмеја Данило, гледајући у успаљеног оца.

– Ако треба, ратоваћемо…

– Ћале, ’ало, бре, шта је теби?

– Знам је све, – прекиде га отац, вичући и кривећи лице од беса, – Треба да вас је све срамота. Цео свет се уротио против нас, предвођен фашистичком Немачком, а ви бежите из земље, кријете се. Где вам је младост, родољубље?

– Ћале, ово је 1991. година, ’ало, земљаче, стани мало.

– И 1941. године је тако почело. Само што смо тад наивни били…

– Ко то ми? – упита Данило.

– Ми, Срби, шта се измотаваш, – одговори отац и бесно га погледа.

– Откад се то у теби пробудише српска осећања?

– Зашто?

– Па, колико знам, ви комунисти нисте националисти.

– И нисмо.

– И зато си избегавао да славиш нашу славу св. Архангела? Да те партијски секретар у месној заједници не казни? Да ти не узме пензију?

– Не лај, младићу! Боље школу да завршаваш, него да те ми вечно издржавамо, – рече отац и стисну танке уснице.

– Ко то ми? Не издржаваш ме ти. Већ мој брат. Ти од своје пензије не можеш ни себе да издржаваш. То ти је дала твоја комунистичка власт.

– Каква је да је, моја је. Ја сам је бирао. Она је устала у одбрану српства. А ви, кукавице, бежите из земље. Кријете се као да је туђа земља. Где то има?! Да вам устане покојни деда Ђурађ, умро би од муке.

– Умро је он од муке кад си ти славу његову престао да славиш, – рече Данило и одмахну руком.

– Марш, лажљивче! Није тачно! Лењивче! Нерадниче! Каква је то болесна омладина која своју земљу презире, лежи и не ради ништа?!

– Бољи смо од вас маторих будала. Ви само на себе мислите. Лицемери погани! Себични. Све сте упропастили. Све. Испрала вам мозак она светска бараба…

– Ти си бараба… – прекиде га разгневљени отац.

– … па сад хоћете и нас младе да слудите, је ли?

– Вас не треба нико да слуди, ви сте већ болесно луди.

– Какви сте ви превртљивци и покварењаци, шупље тикве, блесани, ми смо још прилично добро испали.

– Марш, блесане…

– Слушај ме, Миланко, молим те, – рече Данило гледајући право у брата, – Поцепај тај усрани позив. Дођи код мене у Београд. Средићемо лекарско уверење. Купићемо. Стан ћемо ти изнајмити док ово лудило не прође. Каква, бре, мобилизација. То је фолирање! Пусти ћалета, видиш да нема појма. Све вас, бре, гурају на фронт. Изгубићеш лудо главу. За кога, бре, човече? Имаш жену и децу. Буди паметан. Не иди! Пусти, бре, усрани морал. Причају ти о моралу они који га сами немају.

– Срам те било, Данило! Срами се! – рече отац, бришући дрвеном руком ознојано чело, – Како можеш то да говориш? Где ти је родољубље?

– Живот је важнији од фраза, – одговори Данило.

– Мени то причаш, магарче. Ја сам се борио против фашизма и у Шпанији и овде. Да нисам инвалид, ја бих се сада пријавио у добровољце. Мене нека поведу! Ја ћу бранити част наше породице, кад нема ко други. Медићи никада нису били кукавице. Никад. Запамти!

– Треба бити мудар, ћале. Друга су данас времена…

– Времена су увек иста, – одлучно рече отац, – Знам је те мудријаше што вазда нешто чекају. Нагледао сам се ја таквих. И данас би нас, да је било по њиховом, немачка чизма газила.

– Па шта би нам фалило? – упита Данило и обешењачки погледа по осталима.

– Како шта, магарче? Био би под окупацијом. И никад не би студирао медицину.

– Боље да смо остали под њиховом окупацијом, него под вашом. Данас би били развијени. Овако сте нас ви, комунисти, сахранили…

– Марш, лажљивче!

– Да, да, упропастили сте српски народ…

– Марш, бедниче! Не лај  у мојој поштеној кући.

– Лицемери погани!

– Разбојниче, ништа ти није свето!

– Није, јер…

– Доста! – дрекну Миланко, видећи да су жене уплакане дрхтале, док су деца, скамењена, уплашено набила главе у тањире.

Никоме није било до ручка.

Свађа је дошла до усијања.

Отац је био ван себе.

Данило се сав зацрвенео у лицу.

Љута крв је проговорила.

Због њега. И његове неодлучности.

Устаде, узе највећу чашицу са стола, нали у њу домаће лозове ракије, подиже је високо и рече:

– Сутра одох у резерву!

Испи чашу наискап и баци је низа сто, да се откотрљала све до очевог пуног тањира.

 

 

 

 

 

III

Жири је, тајним гласањем, донео, први пут од оснивања, једногласну одлуку. Без већих свађа и скандала. Како је то, обично, прошлих година бивало. Ове године, изгледа, посао им је био много лакши. Да ли зато што је роман заиста ваљао или зато што је наш уважени академик, Велики Писац, Очух нације, дискретно интервенисао. А жири је знао да он никада не интервенише. Само кад мора. И то онда чини невољно. Тако је и са њима, појединачно, разговарао. Нису знали да ли он то жели или не жели. Говорио је сувише неодређено са своје академске висине. На крају, сви су, ипак, схватили – да би било добро! И, заиста, било је добро. Онако како је Он хтео.

По мишљењу стручног жирија, роман коме је додељена овогодишња награда угледног недељника “КИЧ“, културно-информативног часописа, који излази сваког понедељка, јер је утврђено, истраживањем маркетиншких стручњака за културу, да је понедељком било најмање културе у медијима, проглашен је за роман године. Награђен је првенац нашег најмлађег лауреата, двадесетшестогодишњег књижевника из Београда, будућег, очито, великог српског писца, г. Бошка Блејца – роман “Празнина“. Жири је радио у саставу: академик проф. др Станислав Тика Митић, легендарни професор естетике на Филолошком факултету, човек који је речитошћу и љупкошћу пленио телевизијско гледалиште; др Видак Јакшић, доцент социологије културе; мр Лука Молић, академски сликар и организатор митинга за откривање српске истине; др Војин Титрић, публициста и полемичар, који се први обрачунао са словеначким интелектуалцима, “аустријским коњушарима“; те, напокон, угледни књижевни критичар, новинар и колумниста недељника “КИЧ“, господин Перо Туцић, страх и трепет наше књижевне критике. Жири је донео одлуку једногласно, после краћег радног састанка, прогласивши роман “Празнина“ за роман године, јер је, по њиховом мишљењу, својим оригиналним изразом и аутентичним, надахнутим приказивањем наше проблематичне свакидашњице на најбољи начин презентирао данашње стање духа наше, српске младежи. Очито да је млади аутор, дубоко понирући у себе, у своје мисли и осећања, вансеријским талентом наговестио да српска проза, после дужег времена, добија једног новог, великог писца. Наравно, још је то било прилично далеко од сабраних дела нашег Великог Писца, али, по свему судећи, наследник је напокон, био рођен.

Тог понедељка, када је угледни недељник “КИЧ“ саопштио да је роман “Празнина“ аутора г. Бошка Блејца, добио овогодишњу награду за роман године, сва средства информисања, као по команди, објавила су, у скромној понуди других домаћих и страних вести, да је српски народ данас добио великог писца.

Ударне телевизијске вести и дневници, све до поноћних вести на енглеском, као и све велике радио станице, у ударним информативним терминима, закључно са локалним радио станицама, које, прекидајући на сваки сат најслушанију емисију “Поздрави и жеље слушалаца“, обавештавале су јавност, узбуђено и нападно, да је рођен нови Велики Писац. Сви су они хвалили награђени роман, позивајући народ да се претплати на унапред распродата издања.

Тог дана, на опште изненађење гледалаца, имали смо ту част, негде пред крај Другог Дневника, у редовном блоку о култури, да видимо и самог аутора, добитника велике књижевне награде, који је спретном и умешном новинару Дневника дао ексклузиван интервју, прилог који је трајао пуна три минута. Лауреат је стајао мирно и достојанствено у свом малом стану, обучен у огромни сиви излизани џемпер, који се отегао до колена, држећи, све време, у наручју своју двомесечну кћерку Кристину. Пријатну родитељску атмосферу, која је ганула гледалиште, идиличну слику љубави и хармоније, топлине, уоквирила је бебина мајка, госпођа Жаклина, уметнички Жана Надан, наша млада позната глумица, кћерка угледног српског академика, Великог Писца и Очуха нације, која је, док је муж лагано и лежерно говорио, праћена будним оком камере, искувавала бочице за млеко, пошто, очито, није имала довољно млека, па је морала додатно, користећи увозно млеко у праху Милупа-Аптамил 2, да дохрањује бебу. На крају овог културног прилога, који је донео огромну гледаност Другом Дневнику, исцрпљена и мршава мајка, са отежалим капцима и отрембељеним подочњацима, смејући се усиљено и извештачено , театрално је пришла, према замисли ингениозног новинара, како би се подигла што већа гледаност прилога, загрлила свог славодобитног мужа, будућег великог писца и своју малу кћерку Кристину, симпатичну и слатку бебу, која је, попивши бочицу млека Милупа-Аптамил 2,, задовољно бљуцнула на камеру.

Хвалећи велики успех нашег младог, даровитог писца, који је, пре почетка снимања, округле наочаре, ленонке, ставио тако да су оне појачавале интелектуалност и духовност његовог успаваног лица, репортер Дневника је, на крају прилога, ширећи очи и уносећи се у камеру, позвао све гледаоце да пожуре код свог књижара и да одмах наруче награђену књигу, јер је, по његовим провереним информацијама, читаво издање, после данашње изненадне вести, у потпуности распродато.

Иначе, они сладокусци, да не кажемо злобници, који пажљивије прате телевизијске емисије из културе, приметили су да је млади писац, говорећи о свом роману, имао одсутан и сањив поглед, што је, по њиховом мишљењу, најречитији доказ о квалитету његовог романа; те да у његовом малом и скромном стану, то се баш лепо и јасно видело, нигде није било ни једне књиге. Само је на писаћем столу, у његовој минијатурној собици, стајао упаљен компјутер, на ком је млади писац напрегнуто радио и, покрај њега, гомила отворених новина и часописа.

Прилог о добитнику награде угледног недељника “КИЧ“ беше толико ефектан да је, на захтев широког аудиторијума, неколико пута сутрадан понављан, као да се радило о некој важној квалификационој спортској утакмици, где смо, напокон, након невероватне, неочекиване победе, доспели у вишу фазу такмичења. Истраживање маркетиншких стручњака, у које се беспоговорно морало веровати, показало је да је гледаност прилога, који је емитован поново сутрадан у Трећем Дневнику, превазишла сва очекивања.

Први пут се догодило у историји државне телевизије, да је један  догађај из културе засенио  све друге вести из политике, спорта и извештаја о временској прогнози. Изгледа да су телевизијски стручњаци, напокон, после много лутања и експериментисања, пронашли праву форму која најбоље презентује углавном досадне и негледане прилоге из културе. Трећега дана по добијању награде, државна телевизија је из сата у сат, на сва три канала, емитовала, дакако, на захтев великог броја  гледалаца, прилог о награђеном писцу и његовој финој породици. Бљуцкање мале Кристине је било склоњено.

Био је то и неколико наредних дана медијски догађај који је засенио све друге вести. А онда, изненада, када нико то није очекивао, четвртог дана од објављивања имена добитника престићне књижевне награде, која је доносила уносних 10.000 ДМ награђеном књижевнику, опозициони Нови канал је подло, неочекивано, силовито и сурово, одговорио на изазов државне телевизије.

Нови канал је вешто успео, схватајући да је догађај непотребно потценио и да је изгубио, немарношћу новинара културне рубрике, велику гледаност, да направи сјајан интервју с младим писцем у тренутку док он, без помоћи супруге, купа дете у пластичној кадици у њиховој спаваћој соби. Топлина загрејане собе, расквашено, зајапурено бебино лице, голо телашце, длакаве мушке руке, замагљене ленонке, расуте креме и пудери, брисање, трљање и превијање, вешто и брзо, уз неусиљени разговор о уметничкој страни његовог романа, донела су Новом каналу велику гледаност, јер се државна телевизија, направивши бум, задовољно опустила, чекајући нове догађаје из света политике и спорта. Прилог је ишао директно, немонтиран, тако да је гледалиште уживало у интимним сликама породичног живота; чак је у једном тренутку беба, лупајући ножицама по води, нехотично попрскала камеру, што је изазвало опште одушевљење гледалаца. Скромни аутор, који се уживео у своју улогу брижног оца, показивао је пред свима, не стидећи се нимало, упркос свој интелектуалној узвишености награђеног дела, да му, ипак, ништа људско није страно. Женска публика је била усхићена младим писцем и пожурила је, вођена мајчинским инстинктом, да купи рекламирану књигу, јер онај ко воли децу и сам брине о њима, без ичије помоћи,  сам све ради, тај је сигурно добар писац.

Тако је опозициони Нови канал успео да постигне фантастичну гледаност која се, наредног дана, одразила у пропагандном одељењу, јер је неколико пута повећан број фирми које су хтеле да се рекламирају. Један приватни пластичар из Старе Пазове, који је правио, између осталог, пластичне кадице, нудио је Новом каналу велики новац, да прилог, који се емитовао читавог наредног дана, прекине у тренутку када отац полива дете, како би се емитовала његова реклама за дечје кадице. Уреднику се то, с обзиром на понуђену цифру, учинило сасвим коректно и прихватљиво, тако да смо у послеподневним часовима у прилогу о добитнику овогодишње награде за роман године, добили и рекламу за пластичне дечје кадице.

Међутим, није прошло ни неколико емитовања, кад је директора Новог канала позвао његов пријатељ и донатор, највећи увозник и дистрибутер, који је затражио, без оклевања и размишљања, да одмах емитују, пре оне глупе рекламе за дечје кадице, рекламу његове компаније за увозне дечје шампоне који не гризу очи. И стварно, пре вечерњих вести, поновљен је у неколико наврата прилог о добитнику овогодишње књижевне награде, док су се заинтересованом гледалишту, између испирања гузе и пишчевог монолога о проблемима младих људи у његовом роману, осмехивали јунаци рекламних спотова, хвалећи пенушавост дечјих шампона и удобну практичност пластичних кадица.

Уредници државне телевизије су полудели. Била је то невиђена дрскост. Њихову идеју су узели они из опозиционог Новог канала и за два дана направили најгледаније емисије. И то у изборној години. Када је наређено, одозго, са највишег места, да се избегава свака сарадња са опозиционим Новим каналом.

Државна телевизија је морала да одговори на овај изазов. Толика дрскост није смела више да се толерише. Наредног дана, после свечане доделе награде, гости Првог канала, у ударном термину, одмах после Другог Дневника, најављеном кроз режимске новине као специјална емисија, у директном телевизијском преносу, били су, код најпопуларнијег водитеља Трајка Трајковића, млади писац, лауреат Бошко Блејац, његова супруга Жана Надан и њихова двомесечна беба, кћерка Кристина.

Разговор је био врло присан, пријатељски и опуштен, домаћински, тако да су гледаоци, непрекидно постављајући питања, могли нешто више да сазнају о овој, надасве, надареној, скромној и уметничкој породици. Поред разговора о књизи, за који популарни водитељ није био спреман, јер, због претераних обавеза и ограниченог времена, није, нажалост, још књигу прочитао, осим што је, пре уласка у студио, стигао на брзину да је прелиста, прочитавши, притом, неколико заиста сјајних реченица, из којих је, наравно, закључио да се стварно ради о ремек-делу; дакле – поред тог уметничког дела разговора, гледаоци су највише питања постављали из пишчевог породичног живота. Тако је једна старија гледатељка из унутрашњости, обећавши да ће сигурно прочитати књигу, похвалила младог писца који, насупрот  данашњим небрижним младим очевима, као што је, рецимо, њен лењи зет, стиже, упркос свом напрегнутом и одговорном интелектуалном раду, да се посвети породици и да, равномерно са супругом, без помоћи бабе и деде, подиже своје вољено дете. Психијатар из Доњег Града се јавио, стручно тумачећи да је за правилан развој детета врло битно да, поред увек присутне мајке, дете осети и очеву близину и пажњу, јер се тако развија уравнотежена и стабилна личност. Феминисткиња из Новог Сада је поручила свим презаузетим мушкарцима да се угледају на нашег младог писца, да се ослободе глупих балканских предрасуда и да, не стидећи се, више времена посвете деци, ослобађајући презапослене и уморне жене. Она је предлагала да се уведе, по угледу на развијене земље, професионално занимање – домаћин, за оне очеве који би, посвећујући се породици, остајали код куће и водили домаћинство, док би жена, запослена у фирми, доносила плату.

Емисија је била жива и интересантна, пуна неочекиваних обрта, предлога и сугестија. Гледаност је премашила сва очекивања, а када је, на молбу водитеља, Бошко Блејац, пред ТВ гледалиштем, преповио бебу, показујући сву своју умешност, уредника емисије је лично назвао министар информисања, честитајући му на генијалности и авангардности. И то у изборној години. Од које су сви много очекивали. Зато је свака оваква емисија била драгоцена.

Тако је писац Бошко Блејац, добитник награде за роман године, захваљујући медијима, постао изузетно популаран, мада се његов роман још у књижарама није ни појавио. Хваљен и тражен, гостовао је на свим програмима, давао интервјуе свим новинама и постао нај-лице месеца. Свечана додела награде, коју су све ТВ и радио станице директно преносиле, уз присуство бројних угледних гостију из нашег интелектуалног живота, био је ту, наравно, и неизбежни Велики Писац, није, нажалост, у телевизијској размени са светом преузета, јер је тај мрски свет, који није хтео да види српску истину, објављивао само оно што се односило на распад земље, рат који се водио у Хрватској, сулуду инфлацију и сиромаштво нашег народа. Беше то сурови и погани свет у коме смо живели. Нису имали префињености и разумевања за надарена уметничка дела и младе писце у креативном успону.

У наредних пола године Бошко Блејац је гостовао широм наше земље по књижевним трибинама, наступао у контакт емисијама, стичући славу која је превазилазишла његову књигу.

Успут је вешто склапао уговоре са моћним компанијама, обезбеђујући себи довољно прихода да може, без ичије помоћи, да напише и изда своја сабрана дела. Размишљао је о својој књижевној будућности  и зато је сада марљиво прикупљао средства за будуће пројекте. Склопио је уговор са америчким произвођачима пелена, енглеском корпорацијом за производњу крема и пудера, немачким произвођачем колица, италијанским фабрикама дечјих играчака, пазовачким произвођачем пластичних кадица, швајцарским произвођачем оквира за наочаре и јапанским компјутерским гигантом, који му је поклонио, после успешно снимљеног спота, најновији моде лаптопа.

Све у свему, позамашна медијска продукција донела је нашем младом, уваженом и успешном писцу, чију књигу људи, због све драматичнијег живота, нису стизали да прочитају, поред популарности, повећи износ на конту у швајцарској банци.

Књига се продавала, упркос високој цени, веома добро. Десето издање је штампано већ после неколико месеци.

Наш народ је, ипак, куповао књигу. Да му се нађе у кућној библиотеци.

У следећих неколико месеци Бошко Блејац је био принуђен да, заједно са нашим дипломатама, министрима за културу и информисање, путује по свету, посећујући највеће светске метрополое, да би присуствовао промоцијама своје књиге, која се убрзано преводила на водеће светске језике. Упркос лошем имиџу наше земље, незаинтересованости моћних издавачких кућа за његову књигу, писац је успео, повезујући се са неким нашим људима, блиским режиму, да направи сјајне промоције које су брижљиво праћене од стране извештача државне телевизије. Изгледало је да је цео свет задивљен ингениозношћу и талентом младог писца. Он се понашао као да је постао аутор светског бестселера.

Затим је локално градско позориште поставило, сценски обрађујући роман, позоришну представу у којој је, ради што бољег успеха, глумила, природно, пишчева жена, глумица Жана Надан.

Тренутно су, док ово пишемо,  отпочели преговори са моћном америчком филмском кућом око услова за снимање филма.

Једном речју, ако изузмемо неке љубоморне младе писце, читава наша јавност је, као у хору, хвалила пишчево ремек-дело. Никада у јавности, од бекства др Давида Цакића, није било толико јединствености и одушевљења у нашој, увек подељеној, завидној и злобној чаршији.

Беше то савршен пример младим генерацијама како праве вредности, без обзира на године, могу да буду прихваћене и поштоване.

Додуше, кад се пажљиво прегледају и изанализирају сви пишчеви наступи, изјаве и пригодна саопштења, некоме би изгледало да и није тако тешко постати писац. Наиме, млади аутор је тврдио, врло често, да он, углавном, много не чита, изузев дневне и недељне штампе, да у кући нема много књига, на ТВ снимку злобници нису видели ниједну, и да је његов роман аутобиографска исповест, писана у часовима доколице и очаја. Он је искрено признао да је само покушао верно  да опише своју животну празнину, која га је довела, пре него што је одлучио да пише, до алкохола, дроге, сексуалних перверзија и, логично, на самом крају, заједно са садашњом женом Жаном, која га је, у његовом понирању у животну промашеност, верно следила, до очајничког покушаја самоубиства. Извукли су се из тог проклетог стања у коме су се месецима налазили заједнички, скинули се са шприца, пушили само лакше дроге, захваљујући својој искреној жељи да буду самостални и да одгоје дете које је Жана непланирано носила. Много им је помогао Велики Писац, ангажујући најбоље швајцарске психијатре, водио их је редовно на дуге сеансе, стрпљиво чекајући на њихово оздрављење. И стварно, неколико месеци касније, Бошко и Жана су се, као сваки нормалан брачни пар, уселили у мали стан у улици Пролетерских бригада, који је од општине, преко свог познаника, откупио Велики Писац. Био је то општински стан, који је некада давно, пре другог рата, припадао неком скромном банкарском чиновнику, који није имао никога, па је општина, после његове изненадне погибије на улицама Београда, пренела стан у своје власништво.

Они су тај стан заволели и врло су га лепо и практично опремили. Када је дошла беба, срећни отац и мајка су се тргли из своје умртвљене равнодушности, а када је он примио награду, њихов живот се из темеља променио. Постали су славни и познати. А то су увек искрено прижељкивали обоје.

Бошко Блејац је био син познатог српског директора Радета Блејца, који је, после дугогодишњег успешног вођења спољнотрговинске фирме “Собтраде“, прешао прво у Лондон, а потом у Цирих да води велике државне послове. Г.Раде Блејац је био од оних поверљивих партијских, државних људи који су знали, баш као и остали слични српски директори, много боље да увезу, него да извезу робу. А и то што су извозили, углавном је све било или сировина или нижи облик прераде. Временом се његов посао толико усталио и развио, да је могао да га води обичан мали референт, али г. Раде Блејац је, отворивши фирму на пунолетног сина, све више радио само за себе. Морао је да се обезбеди пред пензионерске дане, јер му његова друга жена, мршава и сувоњава Енглескиња, пошто се са Лепом разишао када је Бошко кренуо у школу, није гарантовала сигурну и срећну старост. Тако је Бошко Блејац постао, као врло млад момак, захваљујући оцу, власник успешне фирме, што му је, пошто је схватио своју позицију, омогућило да несметано троши новац на све своје проводе. А провода је било заиста много. Док је Бошко ишао у школу у Лондону и Цириху,  након што је веома добро савладао енглески и немачки, обузимала би га једноличност, туга, досада због стерилног и неинтересантног живота његових другара из школе. Тек би током зимског и летњег распуста, приликом доласка код маме и баке у Београд, дете живнуло, играјући се са вршњацима са Дорћола. Зато је Бошко и одлучио, стављајући оца пред свршен чин, да Правни факултет упише у Београду и да настави да живи са својом мајком Лепом, педијатром у Дому здравља. Добивши потпуну слободу, јер мајка није могла да му се одупре, Бошко је постао најомиљенија фаца београдског ноћног живота. Тако је прошло бурних седам година његовог студирања, у коме се Бошко није удаљио од почетне прве године. Није он био глуп младић, већ размажени и лењи татин син. Окупљао је  око себе годинама огромно друштво и правио свакакве глупости, да би се све, на крају, превратило у интимне затворене сеансе пијаних и дрогираних младића и девојака.

Бошко је у свом награђеном роману детаљно описао тај период свог мрачног живота и ми сада, у овој причи, немамо ни снаге ни воље да све то поновимо. Ако нисте читали књигу, узмите и прочитајте, схватићете зашто је роман постао хит.

У сваком случају, његов отац Раде, повремено долазећи у Београд, довозио му је најновије моделе кола, доносио сатове и одела, пружао му је све оно што сам, као студент пасивар, није могао да има.

Кад су га, једном приликом, прилично припитог, упитали зашто толико троши на сина, који, не радећи ништа, све има, отац је искрено одговорио:

– Кад ја нисам имао, нека моје дете има. Кад ја нисам могао да живим, нека он и за мене живи.

А затим, испијајући виски са ледом, додао је кроз смех:

– Ем је глуп, ем је лењ, бар нека је лепо обучен!

Знао је Раде добро да ће се Бошку, пре или касније, све то згадити и да је боље да се иживи у младости, него, као многи његови вршњац, да пубертет доживи у старости.

И стварно, после познанства са младом београдском глумицом Жаном Надан, кћерком српског академика, Великог Писца, која је, захваљујући оцу, играла у неким лаким позоришним комадима и домаћим сапунским серијама, Бошко је, накратко, успео своју љубав, јер ју је стварно искрено заволео, да увуче у свој болесни, мрачни и подземни свет. Жана је била задивљена цинизмом и отвореношћу свог дечка. Свидело јој се да после усиљених породичних седељки, пуних извештачености и пренемагања, ноћ проводи у безбрижном, раскалашном, необузданом и увек неизвесном Бошковом присуству.

Никада није знала, томе се радовала, шта је те ноћи на програму. А програм је из ноћи у ноћ бивао све луђи и слободнији. Док нису заглавили у Ургентном центру због прекомерне употребе дроге.

Тада су, размисливши, одлучили због своје љубави да се смире, повукли су се и затворили, избегавајући бивше проблематичне пријатеље. Бошко је, уместо ноћних излазака, седао за компјутер и радио на свом првом роману. Назвао га је једноставно – “Празнина“, јер се тако и осећао док је, гледајући у осветљени екран, исписивао странице протеклог живота. Тако се завршило једно поглавље његовог живота. Доласком на свет Кристине и добијањем угледне књижевне награде, све је постало другачије. Супротно од оног првог. Необичније. А, мора се то признати, годило му је да га, напокон, сви хвале и величају. Пријало му је, првих неколико месеци, али, када су похвале постале заглушујуће и кад до њега није стизала ниједна погрдна реч, почео је да га гризе црв сумње:

– Да ли су људи стварно одушевљени мојом књигом? Да ли сам ја добро исказао оно што сви у овим ратним годинама осећамо? Или је све ово успешан телевизијски маркетинг? Јесте, одрадио сам га професионално, али, ипак, ниједну лошу реч нисам чуо о мојој књизи и мом ангажману. Зашто? Да ли је могуће да су сви једногласни? Или ме сви лажу? Морам то да проверим! Где? Код кога?

Бошко је имао једну страст. Које се никада није могао ослободити. Волео је да приређује – сензације! И читав његов, ако се тако може рећи, прошли живот био је једна велика сензација. Која је дуго трајала. И његов роман је био сензација. Зато је и прихваћен код читалаца. И презентација писца, који купа бебу и говори о уметничкој страни свог романа, била је успела сензација. Необича. Ван устаљених слика. Знао је да је сензација велики ризик. Али, ипак, није могао да уђе у колотечину и да размишља и живи онако како му прописи налажу. Никад такав није био. Веровао је у унутрашњу потребу човека да се ослободи. Зато је и правио скандале и изазивао сензације где год је стизао. То га је обузимало и пленило. Дражило.

– Роботска цивилизација влада формама. Не пије се Коца Кола зато што је здраво или добро пиће, пију се одређена слова и маркетинг. Форма. Која омогућава роботском Нуклеусу да влада светом. Свет постаје глобално село. Најопаснија болест је – досада. Зато медији, стварајући медијску слику о свету, симулирају стварност правећи сензације које публику држе у стању перманентне напетости. Уместо реалности имамо сурогате живота, који уништавају сваку аутентичност. Нема слободне игре. Све је компјутерски програм, у оквиру кога морамо да се крећемо. Хоћемо ли ово преживети?

Бошко није волео да чита књиге. Сматрао је да се из живота може више научити, него из застарелих књига, писаних за неко прошло доба. Зато је он, након што би ујутру касно устао, јер је ноћу волео да на видеу одгледа, убрзавајући слику даљинским управљачем, неколико филмова, куповао сва издања дневних и недељних листова да би, по повратку у кревет, дуго и страсно читао црне хронике. Обожавао је да чита црне хронике. Амерички хорор филмови су му били досадни и глупи, имбецилни, према ингениозној интелигенцији обичног, малог човека да смисли и оствари злочин. Бирао је најинтересантније случајеве, разврставао их по типовима злочина и уносио у компјутер, правећи грађу за неке своје будуће романе. Црна хроника је била последњи дневник правог, исконског живота човека, који је, бежећи од суровог и отуђеног света, покушавао да неким својим оригиналним поступком потврди да је жив и да има право на нешто друго. Памтио је најситније детаље неког злочина, анализирао га, расецао, спајао и писао, испод исечених чланака, неке своје коментаре.

Увече би на досадним седељкама, на којима се окупљало одабрано друштво, тзв. крем града, између прозних препричавања и оговарања, чекао тренутке када би разговор, због испразности и површности, нагло замро, да почне неку од својих истинских прича из црних хроника. Његов начин приповедања разликовао се много од новинарског штурог приказа, јер је он, ношен својим књижевним талентом, догађаје препричавао с драматуршком тензијом, тако да су сви присутни, напети и уста отворених од узбуђења, нетремице гледали у њега, у очекивању завршетка приче. Он никада није мењао причу. Није ништа додавао. Није лагао. Није, попут многих болесних лажова, себе убацивао у догађај. Не. Он је, и сам узбуђен, црни догађај тако верно, истинито, сочно, напето преносио, да су сви са страхопоштовањем гледали у њега.

А волео је тај тренутак. Кад се сви умире и чекају. Кад су у његовој моћи. Могао је тада да манипулише с њима. Да их мучи или да их учини срећнима. Намерно би причу успоравао, пратећи како се публика мучи, пати, како немоћно уздише, а онда би их ломио и бацао у очајање променом ритма, поентирајући брзим завршетком, тако да су они остајали забезекнути. Била је то његова моћ. Моћ сензације. Схватио је да је сензација његов живот и да он не може да живи без ње.

– Данас више не постоји реалност. Постоји само медијска слика реалности. Када препричавам догађај из црне хронике, радим исто оно што ради телевизијска камера. Сужавам људски видокруг, фокусирам сцене које сам бирам, неовисно од опште слике, и, доживљавајући радњу, јер знам шта желим да постигнем, држим слушаоце у покорности и господарим њима. Они не схватају да су у мојој власти и да могу њима да манипулишем. Шта је истина? А шта лаж? Истина је само оно што медији прикажу, оно што прође кроз њих, а како се у стварности нешто десило, то, углавном, никога не занима. Електронског човека занима само медијска слика стварности. Када бих им ја испричао догађај у коме сам учествовао, он не би имао снагу сензационалности као прича која је прошла кроз медије. Зато волим црну хронику.

Игра коју је годинама успешно играо, учинила га је, пре објављивања књиге, познатим у друштву малограђана, јер он, сигурно доминирајући у својој страсти, никада није поновио већ испричану причу. Увек су то биле новије, изворније, оригиналније приче, које су окупљале све више слушалаца. Уз помоћ пријатеља, који су се, бежећи из земље, настањивали у иностранству, добијао је, из различитих крајева света, исечке из њихових црних хроника. Полицијски извештаји га нису интересовали. Занимало га је само оно што су медији приказивали. Пажљиво је скупљао све објављене догађаје, бирао, издвајао, да би их, чекајући погодан тренутак, сензационално износио. Никада није журио и први почињао. Чекао је да празни разговори о моди, музици, спорту и парама брзо утихну, да би онда, не знајући како да испуне време, због оскудне образованости и недостатка самосталног мишљења, молили њега да им исприча неку нову причу. Он никада није знао коју ће причу отпочети. Одлуке је доносио изненада, у тренутку кад би почињао, гледајући у присутне, одабирао би из свог богатог складишта најбољи догађај који одговара присутним фацама.

Тако га је, на некој дугачкој и заморној ноћној седељци, и упознала, у тренуцима његове циничне ингениозности, пуне врцавих коментара, његова будућа жена Жана. Осетила је да тај сувоњави, високи младић, помало разрок, кратко ошишане косе, са минђушом у левом уху и наочарама, ленонкама, има нешто изузетно. Нешто што је она већ дуже време тражила. И није могла да нађе. Сада је он био ту, пред њом. Изненада. Као да га је, баш вечерас, провиђење послало.

Тако су се они заволели.

И после тога је све текло успешно.

Лечење, порођај, нова књига, представе, наступи, путовања и сјајна финансијска ситуација. Више нису зависили од њеног оца. Могли су, не размишљајући више о новцу, да себи и детету приуште све. Били су познати и успешни. Сви су се отимали да буду у њиховом друштву. Трошили су, стога, врло мало. Другима је била част да их угосте. Времена у којима су живели бивала су све ужаснија. Превазишла су и најгоре слутње из његове књиге. Рат се све више ширио. У Босни су почеле прве чарке. Људи су све више бежали пред ратном катастрофом. Немир се све више ширио. Њихова генерација се крила пред мобилизацијом. Србија, званично, није била у рату, али је подло слала резервисте на ратна подручја. Неприпремљени и уплашени људи лудо су губили главе. Страх се проширио Србијом. Родитељи су се уплашили за своју децу. Напетост је висила над сваком породицом. Сви су нешто очекивали. Да се нешто деси и да се тај, проклето лош филм, напокон, заврши. Али филм је, нажалост, тек почињао.

Слава му је неко време, после објављивања награде, пријала. А онда, како је време пролазило, постајао је све равнодушнији, да би, свакодневно слушајући хвалоспеве о себи и својој књизи, почео да сумња. Да ли је то баш све тако? Шта ако је он, користећи медије, застрашујућом рекламом уплашио људе тако да му они више праву истину и не могу рећи? Како то да провери? Да ли је његов роман стварно добар? Кога да пита? Где да га нађе?

Губио је све више меру. Утапао се у осредњост. Бежао од људи. Сензација више није било. Све је било познато и готово. Утопљено и умотано. Глупо! Досадно! Без садржаја и страсти.

Почео је да пише нову књигу. Није ишло. Медији су знали да ради на новом роману. Унапред су га прогласили светским бестселером. Тражили су му да ексклузивно објави нешто из новог романа. Он није имао ништа да им понуди. Роман је стајао у месту. Ни једну реч још не беше написао. Није знао о чему да пише. А морао је сабрана дела да изда. Све га је нервирало. Губио је енергију. Није могао ни црну хронику да прати. Ноћу је гледао све више филмова. Игране филмове је, убрзавајући, одгледавао за неколико минута. Телевизор је непрекидно био укључен. Сумануто је бирао канале. Осећао се, што је више гледао у њега, све јадније. Али је тврдоглаво настављао. Самокажњавао се вакодневно. Гледао је извештаје са ратишта. Учини му се, и поред простачке пропаганде, да је, ипак, тамо неки живот. Нешто се дешава. Нешто се ново буди у човеку. Нешто што је он изгубио. Поче поново да пије. Према људима је постајао све безобзирнији. Свирепији. Бруталнији. Циничнији. Ругао се њиховој глупости. Свог таста, Великог Писца, који му је у добијању награде пуно помогао, све више је исмевао. Његове књиге су обично смеће. Све их треба бацити у канту за ђубре. Искључио је пејџер и одјавио мобилни телефон. Није хтео да буде кретен. Да га држе на узици и повлаче кад им затреба. Хтео је да буде слободан. Тражио је пут и није га видео. Као да се изгубио у том јавном животу.

Где је излаз?

Има ли га?

Једном приликом, Жана га је замолила да уместо ње однесе њеном оцу нека писма. Невољно пође у Академију, прође кроз празну канцеларију секретарице и закуца на врата, не знајући да директно улази у тастов кабинет. Не сачекавши, нагло отвори врата и виде свог таста, уваженог српског академика, Великог Писца, како, заједно са својим ратним другом, партизанским писцем, старачки грозничаво, док су им смежуране руке подрхтавале, гледају на петој страници “Политике“, одмах иза светских вести, њихове слике, одштампане у данас објављеном интервјуу. Храбри борци за српско питање, комунистички идеолози, творци новог радикалног српског програма, академици, високотиражни писци, цењене јавне личности, које је обичан српски човек из народа пажљиво слушао, поштовао, седели су у барокном кабинету Српске академије наука и похлепно, као два излапела старца у суседном Калемегданском парку, чије је време неповратно прошло, задовољно, страствено гледали у сопствене фотографије изашле у јутрашњим новинама.

Брзо предавши писмо, окрете се и журно пође напоље, на улицу, јер му је било поприлично мука од пређашње слике.

– Мора да су силно задовољни, – помисли шетајући Кнез-Михаиловом према Калемегдану, – Седе ту на врху српске духовне грађевине и гледају своје слике у новинама! Смешно! Као да је данас за њих најважније како су испали у новинама. Сахранили су све своје младалачке идеале и сада им је остало само да брину како су испале њихове фотографије у новинама. Свашта! Њих никакви народни проблеми не дотичу. Све су то они претворили у личну промоцију. Зар су то српски академици? Људи који треба народу да отворе видике? Смешно! Никада нећу постати академик! Поцепаћу све своје слике! Да не бих могао да их гледам кад остарим!

Вративши се кући, није хтео Жани ништа да каже. Шта би вредело? Није она крива. Њен отац им је много помогао, али, стварно, више није могао да га слуша. Ово данас је превршило сваку меру. Згадило му се све. Почео је да мрзи људе. Он, који никога никада није мрзео, постаће, као онај вечити пијанац Страхиња Верић, мизантроп! Увече су имали заказану вечеру. Велики Писац их је молио да обавезно присуствују, пошто је пријем приређен у част митрополита љубљанско-загребачког Јеремије, који је недавно дошао у Београд.

Није му се ишло. Шта ће тамо? Попове ионако није волео. Презирао их је. Био је искрени верник, али поповима није веровао. Знао је да ће се изнервирати и да неће оћутати. Ипак, није могао да одбије. Због Жане. Њу је неизмерно волео. Све би за њу учинио.

У неку руку, свиде му се идеја да оде. Одавно се ништа сензационално није догађало. Умртвио се и успавао. А требала му је нека интересантна грађа за нову причу. Описаће и данашњи догађај. Нека неки далеки истраживач наше епохе прочита и његово запажање.

Читаве вечери, док је слабо јео, био је врло замишљен. Гледао је српску духовну елиту. Мљацкала је и брбљала гомилу глупости. Салонска атмосфера. Стерилна. Удаљена од рата и свих обичних проблема.

Поче да тражи сензацију. Шта би их изненадило? Прича? Која? Грозничаво је тражио причу из црне хронике. Али, свака му се учини лошом. Шта би ове задовољне људе покренуло? Ништа. Ниједна прича их не би узбудила. Постали су равнодушни и себични. Пуних уста, пијући домаћа вина, разглабали су о српским проблемима. Велики Песник, миљеник медија, је предњачио. Он му је, са својом шармантном, лаком и духовитом конверзацијом, био најодвратнији. Његов усиљени песнички таленат, вешто презентован јавности, увек је презирао. Био му је маестрално лажан. Покварен. Бедан. Тај, наводно, продорни стих скривао је прорачунату гњиду. Која је направила свој песнички микрокосмос. И хоће све нас да угура у њега. Наравно, на силу. Путем медија који су му, као вечитом дисиденту, увек били отворени.

Гину људи, младеж бежи из земље, све пропада, а ови умишљени докоњаци распредају своје јалове и празне приче. Као да они нису допринели тој катастрофи! Као да дају савете неком другом, туђем, страном народу. Невероватно! Никакве гриже савести. Никакве побуне. Само гледају свој себични интерес. Да ли је фотографија лепо испала? Шта је ко у новинама рекао?! Као да они нису главни кривци за нашу трагедију. Зар они први нису њакали о српској истини и небеском народу? А сад, кад је читав свет устао против нас, кад смо погрешно почели да решавамо нагомилане историјске проблеме, кад смо, због лоших политичара, изгубили сваку нормалну, савремену комуникацију са светом, они, уместо нешто радикално да промене и покрену, кмече и наричу над српском судбином. Посебно га је нервирало митрополитово мекетање, кроз нос, пренемагање, цвиљење и псеће подвијање репа, као да хоће, отежући дуге анахроне реченице, да изазове самилост и сажаљење.

Нервирао га је тај огромни стомак, што се равномерно диже и спушта, чисти, уредни, меки, неговани прсти, што нервозно окрећу црне бројанице. Све га је на том човеку дражило и није могао више да издржи. Где је сензација? Немир? Напетост? Нема ничега. Све се утопило и разлило као овај умекшани, умотани, сладуњави митрополитов говор. Нема живота. Само смрт и кукање. Слинављење. Нема узбуђења. А он, после дроге, не може без узбуђења. Мора их сам да произведе, кад их већ нема.

У једном тренутку, док је митрополит, заваљен у столици, очекујући добру домаћу кафу, надугачко и нашироко, слушајући само свој једноличан глас, причао о српским духовним вредностима, које се уништавају у усташкој Хрватској, Бошко га изненада, кад се митрополит најмање надао, јер је све било на месту и како треба, прекиде и, гледајући га право у очи, директно упита:

– Извините, могу ли нешто да вас питам?

– Изволите, младићу, како да не, – кроз нос одговори митрополит, гледајући пажљиво у врх своје бујне седе браде.

– Зашто сте ви побегли из Загреба?

– Па, видите, младићу, – збуни се мало митрополит и поче да трепће, иза великих наочара, својим ситним уплашеним очима, – Нисам побегао, него сам био приморан, јер…

– Добро, то је исто, – прекиде га Бошко.

– Није исто, – застења митрополит, – Морао сам да одем…

– Зашто?

– Зато што би ме усташе убиле, – отегну митрополит, тражећи сажаљење и подршку присутних.

– Па шта?

– Како, не разумем вас, како мислите то – па шта?

– Кажем: па шта ако вас убију? Ви сте духовни предводник православног народа у Хрватској и морате, ако треба, за свој народ и живот да дате.

– Побогу, Бошко, шта то причаш! – срдито се умеша Велики Писац, разочаран зетовим наступом.

– Зашто? – Има ли, господине, још увек Срба у Загребу? Хрватској?

– Има, – одговори Велики Писац.

– Е, видите, место митрополита је онда у Загребу, а не овде у Београду. Капетан последњи напушта брод који тоне. Митрополит мора да буде са својим народом. Мора да им улије духовну снагу да  све невоље заједно издрже. Овако, он је, попут кукавице и себичног човека,  први побегао, спасавајући само своју главу.Показао је да га није ни брига за народ. То је велика срамота! Узгред, да вам и то кажем, вама се у Загребу не би догодило баш ништа…

–  Ништа?!?- запрепашћено се избечи митрополит да су му уста осташе отворена.

– Апсолутно ништа! У то сам сасвим сигуран. Туђман, без обзира какав усташа био, није глуп политичар. Стари комуниста и превртљиви титоиста добро зна да би протеривање или насртај на православног митрополита у Загребу било јако лоше прихваћено у светској јавности. То би био врућ шамар „младој хрватској демокрацији“, а он то никако не би смео да дозволи.

– Глупост! – брецну се Велики Писац – Послао би  још  и обезбеђење да чува нашег митрополита…

– Нараво! – пљесну рукама Бошко – Обезбеђење би послао!Сигурно! Видите, Туђман има, за разлику од вашег Слобе Слободе, који је, такође, комуниста и титоиста, само то траљаво крије, више смисла за политички маркетинг. Мислим да ће то у рату Срба и Хрвата да пресуди коначног победника.

– Ја сам, господо, морао, ја… – заслини митрополит, видно узбуђен. Пресела му је ова укусна и добра вечера. Није се надао да ће овако да се заврши његова посета.

– Господине митрополите, нема оправдавања. Направили сте издају свога православног стада. Оставили сте их на цедилу, док сте ви побегли. То је велики грех. Ја бих вас, немојте да се љутите, причамо потпуно отворено, због вашег неморалног поступка, протерао из цркве. Исто онако како је Исус протерао из храма лажне фарисеје и садукеје. – рече одсечно Бошко, подиже се и оде у врт.

Био је задовољан. Опет је постао онај стари побуњеник. Узбуђено запали цигару. Рекао је шта је мислио. Мораће овај разговор да опише у новом роману. Био је сјајан вечера. Сјајан! Такав треба да буде. Све да им скреше у брк.

Међутим, за нову причу му требају неки нови догађаји. Снажнији. Јачи. Потреснији. Морао је да размисли. Шта да уради? Где да нађе изворне догађаје? Читаоци неће да читају дугачке, досадне књиге. Хоће, брате, радњу и сукобе. Сензацију. Да им се испуни њихов досадан живот. Да могу, прочитавши нешто пред спавање, задовољно да утону у сан. Да се, грлећи јастук, радују што су далеко од свих тих догађаја.

Зато је он писац.  То је његов задатак. Добро је митрополиту скресао.

Биће то сјајан дијалог. Поучан. И истинит. Шта сад? Идемо даље. Шта му још треба?

Свог таста није вредело да описује. О њему су сви све знали. Као и о председнику државе. Још увек га воле, али, како ствари стоје, убрзо ће га замрзети. Тако је то увек било код Срба. Уздижу до светитеља Вожда, да би га у потаји убили. Када се упаковани лешеви добровољаца у сандуцима буду враћали у Србију, све ће се променити. А то је већ почело. Видео је недавно на семафору прве ратне инвалиде како просе. Момке који су били млађи од њега. Ужас! Болно ће бити отрежњење српског народа. Мораће све из корена да се промени. Митови и заблуде да се сруше. И да погледамо истини у очи. Болеће нас много. Али, то је једини пут. Шта још има свето у овој земљи? Ништа. Све је уништено и бачено у блато. Најгори управљају и праве државу за себе. Према својим омерима. Као пиротски газда Мита који је, мали растом, пријемну собу, у коју су гости долазили, мало вишу од себе направио, тако да су сви људи понизно савијени стајали пред њим. И ми, сви, данас понижени, сагнути, стојимо пред овим најгорим и најпокваренијим људима из нашег народа.

Ово ће се завршити поразом и националном катастрофом. Свако разуман то може да види. Само не може да виде они лудаци који воде државу.

Нико више не може да спречи.

Војска?!?

Глупост!. Знао је све генерале, чланове Врховне Команде и самог Начелника. Туга и жалост. Јад и беда. Где су наши, славни српски генерали из Првог рата? Где је поштени и паметни војвода Живојин Мишић? Где су друге војводе и војсковође?

Војска ће да се распадне, као што се и лажна држава распала.

Схватио је да у најтежим тренуцима по српски народ ништа не ваља. Ни световна ни духовна власт. Политичари – похлепни и криминални. Академија – сенилна и покорена. Црква – лицемерна и поданичка. Војска – пијана и неорганизована. Ово је историјско лудило. Завршни чин једне дуге трагедије.

Шта да ради?

Где да оде?

Да се врати тамо? Није могао. Тамо за њега нема живота. Тамо је све савршено роботизовано, намештено и досадно. Лоша глума. Погрешна режија. Бескрајна празнина. Тамо нема ничег новог. Нити ће бити. Живот је ту. У народу! У том противречном лудилу. Ту ће  нешто ново да се догоди. Нешто што ће све да промени.Нешто што ће да заустави даљу пропаст цивилизације. Нешто ново се рађа. Буди. Усправља. Подиже.  Последња прилика човечанства. Пре његове коначне пропасти. Последњи покушај. Трзањ! Осећао је то дамарима. Изнутра. Интуицијом. Нагонима.

Само  ће се овде појавити права литература. Европа умире. Нема јој помоћи. Претвара се у музеј воштаних фигура.

Овде је живот. Неки нови живот. Не може да га докучи.  Ухвати. Само га осећа. У себи. Удара. Бубња. Гори. Подиже. Из ципела га помера.

Схватио је своју мисију.Зна шта мора да ради. Али, није сигуран. Може ли он то да изнесе? Има ли снаге? Да ли је дорастао том задатку?

Сви га хвале, али он све више сумња. Не верује у њихове хвале. Све око њега је лаж. Намештаљка. Престава. Позориште. Сви играју под маскама.

Зашто нема критике? Зашто му сви тапшу? Тај аплауз га излуђује.

Хоће да га обману. Ушушкају. Заварају. Спрече да оствари своју мисију.

Хоће да га утопе у медијску клоаку. Угуше! Умртве! Убију!

Где је стварност?

Постоји ли уопште стварност или је све медијско спиновање ?

Мора пронаћи нешто оригинално. Изузетно. Непоновљиво. Животно.

Интересантно. Драматично. Сензационално.

Жели да напише бестселер.Прави! Који удара у мозак! Разара баналност.

Не може да пише о овом досадном малограђанском животу.

Кога то интересује? Њега то више не занима. Неће више да припада том лажном свету. Одвратни су му. Не може више да их поднесе.

Хоће да постане велики писац. Кафка је написао да писац мора да разбија секиром смрзнуто море у нама. Он хоће да буде та секира. Све да разбије. Поломи. Уништи. Разори. Зар Ниче није писао да је онај који уништава, нови стваралац. Хоће да буде тај нови стваралац. Ничеов антихрист. Надчовек. Који ће да покаже пут спасења. Својом литературом.

Данас нема велике литературе. То је његова прилика. Не сме да је пропусти. Прилика која му се указала. Коју је препознао. И коју мора да искористи. Не због себе, него због човечанства. Последња прилика пред нестанак. Последњи покушај да се човечансво спаси. То је тема. О томе мора да се пише. Смртнуто море да се разбије. Он је та секира.

Зато је он и успео.Првим романом. Искрено је описао своју празнину. Оно што су сви људи поседовали. Само нису смели да признају и отворено кажу. Самозаваравају се и чекају. Шта чекају? Нема чекања. У чекању је конформизам. Неће више да чека. Зна шта мора да уради.  Неће више да слуша  лажи о себи.

Да ли је његов роман заиста добар? Како да сазна? И шта да ради? Како да почне? Како да пише нове књиге? Како да искаже све што оећа? Ко ће му све то искрено рећи? Ко ће га посаветовати? Ко ће му искрено да каже шта мисли? Око њега су све пајаци. Циркусанти. Маске. Људи су подли лажови. Намерно хоће да га спрече. Смета им што је схватио своју мисију.

Морао је некога да нађе да му помогне. Некога да му разбистри мисли. Неког отвореног, искреног и поштеног. Без длаке на језику. Који ће му све сасути у лице. Нека. Нека саспе. Време је да му неко уради. Спреман је да све издржи. Мора све да издржи. Сву тежину истине. То је једини пут према спасењу. Нема другог пута. Нема краћег пута. Мора да прође кроз Голготу. Мора да прође кроз понирање. Катарза почиње понирањем.

Кога да нађе? Где је тај спасилац? Где се сакрио? Сети се. Да, он му треба. Напокон се њега сетио. Верује само њему. Он ће му истину да каже. Он неће да га лаже. Иде код њега. Зна где може да га нађе.

Наредног дана пође, после подне, у кафану “Будућност“. Тамо је једне године, опијајући се из вечери у вече, разговарао са сатиричарем и професионалним мизантропом Страхињом Верићем. Понеће своју књигу и замолиће Страхињу да је прочита. И да му он онда искрено каже шта мисли о књизи. Знао је да га Страхиња неће слагати. Искрено ће му све да каже. Издржаће његову критику. Страхињи верује. Страхиња зна шта је добра литература. Он ће га освеститити, раздрмати, пробудити и упутити. Био је душа нашег града и сви су га поштовали и волели. Када га саслуша, онда ће да размисли и да донесе коначну  одлуку.

Уђе у кафану “Будућност“ и виде, у дну кафане, у ћошку, за столом, прљаво, брадато, подбуло створење, које је, пушећи цигарету за цигаретом, мирно испијало чокање шљивовице. Дим је свуда куљао. Био је септембар. Напољу је још увек било топло. Лето без мува.

Приђе столу и рече:

– Страхиња, ја сам Бошко Блејац, писац. Упознали смо се једне ноћи, пре две године, овде. Сећаш се, причао си ми о др Давиду Цакићу, твом пријатељу?

Страхиња је ћутао.

Пуштајући да му дим излази кроз длакаве носнице, мирно је гледао у Бошка. Није се изненадио. Као да је  стрпљиво чекао његов долазак. Гледао га је продорним погледом. Бошку прођоше трнци низ леђа. Стресе се од узбуђења.Полако привуче столицу и упита:

– Је ли слободно? Могу ли да седнем?

Страхиња је ћутао.

Само је пушио.

И гледао у незваног госта.

Дуго и испитивачки.

Као да му душу сецира.

Бошко повуче столицу и седе.

Покаја се одмах. Није требало да седне.

Морао је да стоји.

Онда се усиљено насмеја.

Од муке.

Није знао како да почне.

Ухвати га трема.

Неки непознати страх.

Страхиња је културно-историјски споменик овог града.

Њега не може да фолира.

Више није било телевизије.

Ни медијских помагала.

Нема сензације.

Ни шминке.

Само паметне очи које продиру у њега.

Режу га.

Ломе.

Топе.

Осети се јадно.

Бедно.

Као отирач за ноге.

Покушава да се додвори човеку који је далеко изнад њега.

Али, нажалост, не полази му за руком.

Осећа да овај одрпанац има нешто што он нема.

Он има Вертикалу.

Јачи је од њега. Признаје. Много јачи.

Не може његов поглед да издржи.Продире му кроз мозак. Спржиће му сваку мисао. Учини му се да ће му мозак излетети и залепити се за зид.

Осети како из њега, упркос бедном изгледу просјака, избија снага ума.

Не може да му се супротстави.

Покори га у трену. Мисли му чита. Зна шта хоће.

Немоћан је и ништаван. Јадан. Изгубљен у жељи да успе.

– Страхиња, слушај ме добро, мораш да ми помогнеш. У великој сам животној недоумици. Не знам шта да радим. Помози ми, молим те, пријатељу!

Стаде нервозно да окреће лимену пепељару пуну опушака.

Страхиња је ћутао.

Непрекидно га је гледао у очи.

Бошко поче да се чеше по кратко ошишаној коси.

Није могао да издржи тај поглед. Рука сам се ухватила за главу.

Обори поглед.

Скиде минђушу и поче да је окреће у руци.

Сети се митрополита.Бројаница. Уњкавог мрмљања. Непријатности.

Брзо врати минђушу.

– Реци ми, молим те, истину. Ти си једини који зна истину. Сви остали ме лажу. Молим те, реци. Издржаћу све што ми кажеш!

Страхиња је ћутао.

Дим му је лењо излазио из крезубих уста.

Зашто ћути?

Зашто му нешто не каже?

Бошко извади из унутрашњег џепа тексас јакне своју књигу и пружи је Страхињи.

– Молим те, помози ми!

Страхиња је ћутао.

Гледао је Бошка у очи.

И лагано пушио.

Књига оста у ваздуху.

Као страно тело.

Није могла даље од свог творца.

Као да је нешто задржа у ваздуху.

Трен.

Онда је Бошко спусти на сто.

До препуне пепељаре.

Страхиња ништа не рече. Ни поглед није спустио. Као да књига није постојала. Као да се није налазила између њега и пепељаре.

Паметне очи су све говориле.

Бошку је све било јасно.

Хтеде да заплаче.

Стидео се свега.

Највише  тих поштених очију.

Које га у души пеку.

Спаљују таштину.

Сви успешни телевизијски наступи пропадоше.

Пао је на испиту.

Животном.

Оборио га је одмах. На почетку.

Својим паметним, сажаљивим погледом.

Тужним.

Осећао је празнину.

Као из његове књиге.

Шта да каже?

Све је било сувишно.

Страхиња је занемео.

Само га је мирно гледао.

И све му рекао.

Све је схватио.

Бедник је обичан.

Подлац.

Говно.

Смрад.

Нико и ништа.

Он није никакав писац.

Никакав.

Обично шкрабало.

Овај пијанац није хтео да узме књигу.

Да се не упрља.

Остала је крај препуне пепељаре.

Књига – опушак.

Тамо јој је и место.

А он се раскокодакао у јавности. Распрдео.

Тако му и треба.

Кад се не дружи с правим људима.

Сети се приче о др Давиду Цакићу.

То је био човек.

Људина.

А не он.

Говно обично!

Канализација градска.

Мерач протока фекалија.

Он и његово усрано ремек-дело.

Подиже се полако. Тешко.

Ноге му претрнуше.

Заљуља се.

Уплаши се да не падне у несвест.

Пожеле да умре.

Ту, пред ногама правог човека.

Да види да је бар био искрен.

Да није лажов.

Фолирант.

Узе књигу.

Није знао шта да ради с њом.

Сметала му је.

Била је сувишна.

Окрете се и без поздрава пође према вратима.

Излазећи из кафане “Будућност“, баци књигу у корпу за отпатке поред врата.

Страхиња наручи дуплу ракију.

 

 

IV

 

Септембарска облачна ноћ. Пред кишу. Колона возила, пуна војске и тешког наоружања, стоји на блатном коловозу. У близини је Вуковар. Фарови камиона, као рефлектори, осветљавају ратну позорницу. Око камиона, по путу, мува се нека војска. Имају различите униформе и ознаке. Звезде, кокарде, средњевековне грбове, амблеме разних земаља и покрета. Многи мокре покрај пута. Резервисти пуше. Има и добровољаца. Али, мало.

Чекају.

 

ПОП (моли се и гледа у мрак): – “Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу…“

КУКАВИЦА (стресе се): – Ху! Грозно! Какав ужасан мрак!

ПЕСИМИСТА:  Мркли мрак!

КУКАВИЦА:  Зашто стојимо? Шта чекамо? Куда идемо?

ПЕСИМИСТА :  На фронт.

ОПТИМИСТА:  Фронт?!? Можда је ово, ипак, само вежба.

ДОБРОВОЉАЦ:  Каква, бре, вежба?! Идемо у рат!

КУКАВИЦА (тргне се):  Рат?! Какав рат?! Зашто рат?!

ДОБРОВОЉАЦ (поносно):  Свети рат!

КЛОШАР: Брату брат, рату рат!

ШВЕРЦЕР: Тату тат, мату мат!

РЕПОРТЕР (нервозно окреће мобилни телефон): ’Ало, ’ало! Чујете ли ме? ’Ало! Јел’ ме чујете? ’Ало!

КУКАВИЦА: Али, ми нисмо у рату.

ПЕСИМИСТА:  Нисмо, али, ипак, ратујемо!

КЛОШАР:  Рат без рата,

брат до брата.

ШВЕРЦЕР :  Сваког сата,

неког хвата

око врата.

КУКАВИЦА: Чему рат? Ратом се ништа не добија.

ПЕСИМИСТА: Само примитивци ратују. Нормални људи прате временску прогнозу.

ОПТИМИСТА: Тако је, колега! Постоје само финансијски, трговачки и компјутерски ратови. Класични ратови су прошлост.

ДОБРОВОЉАЦ: Каква прошлост? Сад је право време за рат. Да вратимо старе дугове. Да решимо, напокон, српско питање.

РЕПОРТЕР (у мобилни телефон): ’Ало, ’ало! Не чујем ништа! Слабе су везе! Можете ли мало јаче?!?

КУКАВИЦА (замишљено):  Народ спава. Не млати се по блату.

КЛОШАР :  Свако лети своме јату!

ШВЕРЦЕР :  Брату, тату, мату, блату!

КЛОШАР:  Рату!

КУКАВИЦА:  Ми нисмо у рату!

ДОБРОВОЉАЦ: Ко то каже?

КЛОШАР:  Ко то каже, ко то лаже?!

ШВЕРЦЕР:  Ко то маже, кога траже?!

КУКАВИЦА :  Сви! Председник! Телевизија! Народ!

ПЕСИМИСТА :  Ха! Народ?! Народ је, брате, обична стока!

КУКАВИЦА: И ми?

ПЕСИМИСТА :  Ми? Ми смо највећа стока. Марва! Да нисмо раја, не бисмо били овде. Побегли бисмо у свет, као сви нормални људи.

ДОБРОВОЉАЦ:  Нормални људи су овде. Кукавице су побегле.

КУКАВИЦА (тужно): Благо њима.

ПОП :  “… И не наведи нас у напаст, но избави нас од зла. Јер је Твоје царство, и сила, и слава заувијек…“

ПЕСИМИСТА:  Шта да радимо? Не можемо вечно чекати.

ОПРИМИСТА : Чекамо Годоа!

ДОБРОВОЉАЦ:  Кога ,бре, чекамо?

ОПТИМИСТА :  Годоа.

ДОБРОВОЉАЦ : Ко је тај? Је ли тај рекао да ће доћи?

ОПТИМИСТА:  Јесте.

ДОБРОВОЉАЦ:  А што га онда нема?

ОПТИМИСТА:  Доће.

ДОБРОВОЉАЦ :  Да није негде залутао?

ОПТИМИСТА:  Није .

ДОБРОВОЉАЦ:  Да изађе неко пред њега?

ОПТИМИСТА:  Никако.

КУКАВИЦА:  Зашто?

ОПТИМИСТА: Сам ће да дође. Он једини зна пут.

ДОБРОВОЉАЦ:  Богами, ако није до сада дошао, тешко да ће нас у мраку наћи.

ОПТИМИСТА:  Хоће! Мрак му не смета! Он увек  на време дође.

КЛОШАР :  Дође и прође!

ДОБРОВОЉАЦ:  Што долази, ако тако жури?

ОПТИМИСТА:  Нигде он не жури.

КЛОШАР:  Жури, жури, смртној ури!

ШВЕРЦЕР:  Јури!

ДОБРОВОЉАЦ:  Свашта! Дође и жури.

ОПТИМИСТА:  Не жури!

КУКАВИЦА:  Може ли нам он стварно помоћи?

ОПТИМИСТА:  Може. Ако ми хоћемо.

ПОП:  “… Јер син човечиј дође да изнађе и спасе изгубљено…“

РЕПОРТЕР:  ’Ало, ’ало! Шта сте рекли? Не чујем вас! Овде је велики мрак! Слабе су везе!

КЛОШАР:  Везе – безвезе!

ШВЕРЦЕР:  Тезе -кмезе!

КЛОШАР : Мезе!

ДОБРОВОЉАЦ:  Што, море, жури?

КУКАВИЦА:  Што долази ако неће да нам  помогне?

ОПТИМИСТА : Он хоће. Ми морамо да се одлучимо.

ДОБРОВОЉАЦ:  Морамо?! Ништа се не мора. Мора само да се умре!

ПЕСИМИСТА:  Мора.

КУКАВИЦА:  Нећу да умрем, хоћу да живим!

КЛОШАР:  Живим и смрти се дивим!

ШВЕРЦЕР : Покривени велом сивим!

ПЕСИМИСТА: Нико нама више не може да помогне.

ОПТИМИСТА:  Сами све можемо. Не морамо ни да га чекамо.

ПОП: – “… Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити…“

КУКАВИЦА (нервозно): Ако он једини зна пут, боље да га сачекамо.

ПЕСИМИСТА :  Кад ће тачно да дође?

ОПТИМИСТА:  Не знам тачно. Знам само да ће  да дође.

ДОБРОВОЉАЦ: То ти је, море, неки много чудан тип. Жури – не жури!  Доћи ће, а нико не зна када. Тог прикана не вреди, братац, да чекамо.

ОПТИМИСТА:  Вреди, ако будемо стрпљиви и ако верујемо.

ДОБРОВОЉАЦ:  Ма,не вреди, побратиме! Слушај ти мене. Чим се тај досад није појавио, неће тај ни да дође.

ПОП: – “… Нема пророка без части, осим на постојбини својој и у дому својему..“

ОПТИМИСТА: Доће, ако га будемо чекали.

ДОБРОВОЉАЦ: Нећемо да чекамо! Доста,бре, више чекања!. Него, браћо, у се и у своје кљусе.

КЛОШАР :  У се, на се и пода се!

ШВЕРЦЕР:  Прасе!

ДОБРОВОЉАЦ:  Кажем вам, браћо, не вреди га чекати. Ајмо!

КУКАВИЦА:  Куда? Нећу да гинем!

ПЕСИМИСТА: Ми смо топовско месо.

КЛОШАР:  Хоп, хоп, хопа, хоп, ти си – топ!

ШВЕРЦЕР:  Пуна кеса топовскога меса!

КУКАВИЦА (хистерично):  Нећу да гинем. Нећу! Нећу! Нећу!

КЛОШАР:  Нећу већу врећу, смећу пре ћу!

ШВЕРЦЕР:  Лећ’ ћу!

ПОП: – “… Јер је одрвенило срце овијех људи и ушима тешко чују…“

РЕПОРТЕР:  ’Ало, ’ало! Не чујем! Говорите гласније! Везе су слабе!

КЛОШАР:  Ни код бабе нема џабе!

ШВЕРЦЕР: Рабе!

ПОП: – “… И очи своје затворили да, како не виде очима и ушима не чују, и срцем, не разумију, и не обрате се да их исцијелим…“

КУКАВИЦА :  Мени су рекли да идемо на југ.

КЛОШАР:     Птице лете на југ,

а ти шетај у круг,

друг!

ШВЕРЦЕР :  Пут ти дуг!

КЛОШАР (маше рукама):  Летимо! Летимо на небо!

ШВЕРЦЕР (маше рукама):  Небески народ, Враг те јебо!

 

Шверцер и Клошар трче у круг и машу рукама.

 

КЛОШАР:  Ћију-ћи, ћију-ћи!

ШВЕРЦЕР:  Ући-ћи, ући-ћи!

КУКАВИЦА / Клошару /: Шта ти је, јеси ли ти луд?

КЛОШАР / унесе му се у лице / : Немаш куд, ја сам луд!

ШВЕРЦЕР:  Ајд’, покажи своју ћуд!

КЛОШАР: Чекаће те ратни суд!

КУКАВИЦА:  Какав суд?

КЛОШАР:  Није суд, него блуд!

КУКАВИЦА :  Јеси ли ти стварно луд?

КЛОШАР:  Кад је неко луд, попуши му уд!

ШВЕРЦЕР (поскакујући):  Немаш куд, немаш куд!

КЛОШАР:  Хаос данас влада свуд!

ШВЕРЦЕР:  Пођи туд, прођи свуд,

све је данас узалуд!

ДОБРОВОЉАЦ : Чему онда толки труд?

КУКАВИЦА: – Еј, кеве ми, и ти си луд!

ШВЕРЦЕР/КЛОШАР (загрљени, у глас): Судиће вам преки суд!

ПЕСИМИСТА:  Све се распада, пропада и нестаје.

ОПТИМИСТА:  Излаз, ипак, постоји. Не мрачите!

ПЕСИМИСТА:  Ја га не видим.

ОПТИМИСТА:  Треба бити стрпљив и упоран.

КУКАВИЦА:  Нема нама помоћи.

ДОБРОВОЉАЦ:  Не сери, кукавице! Шта вам је, шта сте се усрали?

КУКАВИЦА / очајно / : – Тешко нам је, човече.

ДОБРОВОЉАЦ : – Па шта, увек нам је било тешко. Сад ћемо бар да решимо оно што смо досад пропустили.

ПЕСИСМИСТА :  Људи, доживећемо катастрофу. Нико не жели рат. Не знамо ни зашто се боримо.

ДОБРОВОЉАЦ  / плане / : Како не знамо, магарче?! Боримо се за свету српску земљу!

ПЕСИМИСТА:  Глупост! Пропаганда! Испрали ти мозак, добровољац.

ДОБРОВОЉАЦ : – Молим?! Шта то причаш?! Српску земљу је натопила света српска крв!

КЛОШАР: Пије црв српску крв!

ОПТИМИСТА: Рат није решење! Не морамо да  гинемо улудо. Морамо да будемо већ једном  паметни. Народ српски да сачувамо.

ПЕСИМИСТА:  Ништа нисмо из историје научили.

ДОБРОВОЉАЦ:  Све смо научили и зато идемо у борбу. Неће нас више нико да коље!

КУКАВИЦА: Зашто?! Који је циљ рата?

ДОБРОВОЉАЦ: Циљ је да поразимо све српске непријатеље.

ПЕСИМИСТА:  Много их има.Нећемо успети!

ДОБРОВОЉАЦ:  Па шта? Ми смо у праву! Истина ће  да победи!Бог чува Србе!

КУКАВИЦА:  Да не буде касно?

КЛОШАР: Кад је касно, тад је страсно!

ШВЕРЦЕР: Није касно кад је масно!

ДОБРОВОЉАЦ:  Нек’ је касно, ал’ је часно!

КУКАВИЦА : Не говори тако гласно!

КЛОШАР (тапше): – Браво! Сјајно,момци!

ШВЕРЦЕР (тапше): – Успели сте!

ПОП: – “… Не мислите да сам ја дошао да донесем мир на земљу; нијесам дошао да донесем мир него мач…“

РЕПОРТЕР: ’Ало, ’ало, шта сте рекли? Нисам вас добро чуо! Молим вас, поновите!

ПЕСИМИСТА:  Катастрофа је пред нама! Остаће нас за под једну шљиву!

ОПТИМИСТА: Неће! Не мрачи! Ми цивилизацији доносимо нешто ново!

ДОБРОВОЉАЦ: Ми смо, море, изабрани народ! Наше је царство небеско! Ми смо послати да покажемо пут заблуделом човеку.

ПЕСИМИСТА:  Дај, човече, прво да се  ми извучемо из овог мрака.

КУКАВИЦА: Зашто стојимо?! Шта чекамо?!

КЛОШАР (из свег гласа): – Е-е-хе-е-еј! О-о-о-хо-о-ој! За-а-што-о-о сто-о-ји-и-мо-о?!

ШВЕРЦЕР (из свег гласа): – Шта-а-а че-е-е-ка-а-а-мо-о?!

КЛОШАР (из свег гласа): – Уста-ај, во-о-о-јско-о-о!

СТАРЕШИНА (са врха колоне):  Марш! Куш! Марво! Одбиј! Не галами! Прекини! Нећу реч да чујем!Тишина тамо!

ГЛАСОВИ ИЗ МРАКА:  Пуши, па се сруши! Говнару! Џукело! Комуњаро! Педеру! Куртону! Шупчино!

ПОП: – “… Што вам говорим у тами, казујте на видику, и што вам се шапће на уши, проповиједајте с кровова…“

ОПТИМИСТА:  Момци, смирите се, шта вам је?!

ДОБРОВОЉАЦ: Шта сте се усрали, педери?! Идемо у рат! ’Ајде песма, песму дајте! Весело, весело!

ПЕСИМИСТА: Марш, будало, баш ми је до песме!

ОПТИМИСТА: Папак!

КУКАВИЦА: Можда и не идемо у рат. Можда је ово само показно-тактичка вежба.

ДОБРОВОЉАЦ: Дођи ти, усранко, да ти покажем мог тактичара у гаћама.

КУКАВИЦА: Куртону!

ПЕСИМИСТА: Усране су твоје гаће.

КЛОШАР (попне се на топ):  Слушај, ’вамо! Моја команда је извршна! (укипи се и подиже руку) А сад, стоко, марш на фронт!

ШВЕРЦЕР (блеји): – Бе-е-е, бе-е-е, бе-е-е, бе-е-е!

КЛОШАР (забаци главу):  Продао сам овце!

ШВЕРЦЕР (трља руке): Примио сам новце!

КЛОШАР :  Позовите ловце!

ШВЕРЦЕР:  Да умлате ровце!

КУКАВИЦА:  Ја… ја… ја нисам спреман за рат.

КЛОШАР (скочи са топа, маршира и пева):  Спремте се, спрем’те, волови…

ШВЕРЦЕР  (наставља):  Србима требају болови!

КУКАВИЦА:  Ја… ја, ја не умем да пуцам!

КЛОШАР: Ко пуца, тај туца!

ШВЕРЦЕР:  Ко не пуца, не штуца!

КЛОШАР:  Ко штуца, тај муца!

ШВЕРЦЕР :  Ко муца – куца!

ПЕСИМИСТА:  Ова двојица су одлепила!

КЛОШАР:  Није мила, није сила!

ШВЕРЦЕР: Отегла се момку кила!

РЕПОРТЕР:  ’Ало, ’ало, шефе! Једва сам вас добио. Да, да! Није почело! Чека се! Не знам. ’Ало, прекида се, сателит се покреће. Да. Нема проблема. Све је под контролом. Први ћемо да објавимо. Само да почне. Да, да.Сваки трен!

КУКАВИЦА:  Како ћу ја? Не могу да трчим! Морам да скинем сало!

КЛОШАР: Сало – кало!

ШВЕРЦЕР:  Пало – стало!

КЛОШАР :  Стало, стало, али мало!

ПЕСИМИСТА:  Где је смисао? Зашто ратујемо? Чему убијање? Све је бесмислено! Живимо на крају  XX столећа. Катастрофа!

ДОБРОВОЉАЦ:  Циљ оправдава средства. Борба је са животом скопчана. Идемо даље! Нема повлачења! Морамо да победимо!

КУКАВИЦА: Куда? Зашто?

КЛОШАР: У одсудној борби за српску истину, морамо да жртвујемо твоје сало.

ШВЕРЦЕР:  Макар мало!

КУКАВИЦА:  Не разумем, не разумем! Не видим никакав смисао! Глуп сам!

КЛОШАР: Туп, туп, тупа, туп, ти си момак много глуп.

ШВЕРЦЕР:  Празан ћуп!

ОПТИМИСТА: Будале! Тако озбиљна држава не води рат. Требало је да објаве званични рат Хрватима. Ултиматум!

ПЕСИМИСТА: И? Шта онда?

ОПТИМИСТА:  Онда, господо, општа мобилизација! Сви знамо да смо у рату. Подигнемо српску војску и нас милион умаршира у Загреб.

ПЕСИМИСТА:  Глупост!Ти си гори од овог добровољца.

ДОБРОВОЉАЦ:  Није глупост. Дочекали би нас као ослободиоце.

ОПТИМИСТА:  Они сваког дочекују као ослободиоца.

КУКАВИЦА:  Они никад своју државу нису ни имали.

ПЕСИМИСТА:  Сад ће је добити.

ДОБРОВОЉАЦ  / бесно:  Никад! Док је Срба у Србији, биће Срба у Крајини!

ШВЕРЦЕР:  Опа, овај је све бољи.

КЛОШАР:  Предаје се својој вољи.

ДОБРОВОЉАЦ / урла / : Само Слоба Србина Спасава!

КЛОШАР:  Мој до мога, твој до твога!

ШВЕРЦЕР:  Пронашли су Срби Бога!

КЛОШАР: Добићемо Бога свога!

ДОБРОВОЉАЦ: Не треба милиона! Много је!  Они су јајаре! Доста нас је једна чета.

КЛОШАР:  Ој, Србине, четни део,

поново ћеш бити цео.

ОПТИМИСТА:  Та ваша чета може само да једе јагњетину.

КЛОШАР: Шта нам раде јагњеће бригаде?

ШВЕРЦЕР:  Они саде, историју граде.

КЛОШАР:  Не граде, већ смраде!

ДОБРОВОЉАЦ:  Гаде!

КЛОШАР:  Одлично, јаде!

ОПТИМИСТА:  Ово је, бре, рат. Није пијанка.Кркање!

ПЕСИМИСТА:  Не разуме тај. Глуп је. Такви су све засрали.

ДОБРОВОЉАЦ:  Ко је, бре, засрао, мајмуне?!

ПЕСИМИСТА: Ти, свињо! Ти и твоји четници. Оборили балване по путевима, пију вино, пеку јагањце, певају, пустили браде и србују. Стока!

КУКАВИЦА:  Хоће будале рат, ево вам га (одмери)!

КЛОШАР:  Ево ти га, на ти, па са њиме кукурузе млати!

ШВЕРЦЕР:  Ал’ плати!

КЛОШАР: Ево ти га, ево, цветна српска кево!

ШВЕРЦЕР:  Напред – лево! Напред – лево!

ПОП  “… Који није са мном, против мене је, и који не сабира са мном, просипа…“

ПЕСИМИСТА: Свашта! Шта нас снађе, људи моји?!?

КУКАВИЦА:  Изгинућемо!

ПЕСИМИСТА:  Нема нама Србима среће, док комуњаре народ воде.

КЛОШАР: Ој, Србине, брате, роде,

будале те вазда воде!

ШВЕРЦЕР:  Воде, воде, преко воде!

ДОБРОВОЉАЦ :  Што нам годе!

КЛОШАР: Не каже се што нам годе,

већ се каже – то нас боде.

ШВЕРЦЕР:  Роде!

ПОП: “… Јер ко има, даће му се и претећи ће му, а који нема, узеће му се и оно што има…“

КЛОШАР: Тако је. Мени узмите све!

ШВЕРЦЕР: А мени дајте, што пре!

KКУКАВИЦА: Изгубићемо све што смо вековима у крви стварали.

ПЕСИМИСТА:  Набиће нас у београдски пашалук.

ДОБРОВОЉАЦ:  Набићу ја теби киту у уста, магарчино!

КЛОШАР:  Сад се народ увелико пита:

шта ће нама оволика кита?

ШВЕРЦЕР:  Кита, кита друга Тита!

КУКАВИЦА /  сетно/:  Е, Боже, како смо некад лепо живели…

ПЕСИМИСТА:  Баш лепо.

КУКАВИЦА :  Баш ле-по!

ПОП: – “… Врати свој нож на место његово, јер сви који се маше за нож, од ножа ће изгинути…“

ДОБРОВОЉАЦ :  Па шта? Било па прошло! Шта, море, цмиздрите?!?

ОПТИМИСТА:  Боље је ово данас.

КУКАВИЦА:  Боље?!? Ти си луд! Зашто је боље?

ОПТИМИСТА: Зато што су све лажи пале.

КЛОШАР:  Ко друкчије каже, клевеће и лаже!

ШВЕРЦЕР: Тај нас маже, томе руке влаже!

ПЕСИМИСТА:  Никад већа лаж није била него данас. Чим зину – лажу!

КЛОШАР:  Чим лажу – зину!

ШВЕРЦЕР:  Зину и лаж – кину!

ДОБРОВОЉАЦ:  И сину!

КЛОШАР:  Зашто сину?

ДОБРОВОЉАЦ:  Сину, сину… (мисли) Зашто сину? (сети се) Зато што се у лаж вину!

ШВЕРЦЕР:  Није лоше, ухвате их у клину!

ДОБРОВОЉАЦ:  И слину.

КЛОШАР:  Шта слину?

ДОБРОВОЉАЦ:  Па, овај, кад их ухвате у вину…

КЛОШАР:  Не у вину, већ у клину.

ДОБРОВОЉАЦ:  Да, добро. Кад их ухвате у клину, слину!

КЛОШАР:  Није добро.

ДОБРОВОЉАЦ:  Јесте, римује се: клину – слину.

КЛОШАР:  Не каже се слину, него слине.

ДОБРОВОЉАЦ:  Код мене, на југу, каже се слину.

КЛОШАР:  Није граматички испрвно, ово је озбиљан дијалог.

ШВЕРЦЕР:  Ми смо поштени људи.

КЛОШАР:  ’Ајде, промени, не може слину. Заврши.

ДОБРОВОЉАЦ (мрмља):  Ухвате их у клину… (размишља) ухвате их… у клину… и… шта… (сети се) и – гину!

КЛОШАР:  Браво, момчино!

ШВЕРЦЕР:  ’Вољац, добро!

ПЕСИМИСТА:  Упропастила нас светска хуља.

ОПТИМИСТА : Комунисстичка руља!

ДОБРОВОЉАЦ:  Хрватска буља!

КЛОШАР (Шверцеру):  Овај муља ли га муља!

ШВЕРЦЕР: Ма, пусти га, тако мисли проста руља.

ПЕСИМИСТА: – Швалерчина!

ОПТИМИСТА: – Срећа наша што је  волео рибе!

КУКАВИЦА: – Зашто?

ОПТИМИСТА:  Да је волео мушкарце, сигурно би нам било теже.

ДОБРОВОЉАЦ: Било би ти око буље свеже!

КЛОШАР:  Браво, он све веже!

ШВЕРЦЕР: Речи њему стално беже!

КЛОШАР: Не мож’ више да их стеже!

ДОБРОВОЉАЦ: Римују се, лепо леже!

ПЕСИМИСТА: Чеда је био велико чудо.

ДОБРОВОЉАЦ:  Чудо – мудо!

КЛОШАР / Добровољцу / :  Лудо!

ОПТИМИСТА: – Све је њих Чеда на сахрану довео. Све у ред! Постројио!

КЛОШАР : – Спреда Чеда,

страга Деда,

свако гледа,

нема једа,

е-е, да?

Нико не да

преко реда!

ШВЕРЦЕР:  Беда!

ДОБРОВОЉАЦ (виче):  Комуњаре! Србија се сагињати неће! Свуд су страже генерала Драже!

КЛОШАР: – Стоје страже генерала Лаже!

ШВЕРЦЕР: – Каже, страже, ал’, маже, не важе!

КУКАВИЦА (сетно):  Ал’ смо некад лепо живели, људи моји…

ПЕСИМИТА / клима главом /: Јес’, вала, баш лепо.

ОПТИМИСТА:  Па шта?Било па прошло. Идемо даље!

ПОП  … „Подајте даклем ћесарево ћесару а Божје Богу…“

КЛОШАР: – Не могу.

ШВЕРЦЕР: – До ногу.

РЕПОРТЕР (напето): ’Ало, ’ало, шефе! Све је за сада у реду. Побуне нема! Комешају се, али трпе! За сада је све под контролом! Кад крене, имаћемо најбољи извештај! ’Ало, ’ало!

ДОБРОВОЉАЦ: Није,бре, људи лепо. Гурнуо је нас Србе да се дружимо с афричким племенима.

ОПТИМИТА: На Запад није могао, покваренији су од њега.

ПЕСИМИСТА: На Исток му се није ишло. Неће  у лудило.

ДОБРОВОЉАЦ: И онда нас одвео у прашуму. А ми, Срби, све то прихватили. Будале! Зар ми нисмо будале?

КЛОШАР / ШВЕРЦЕР (загрљени):  Тумба, тунга,

свуда џунгла.

Тамба, танга,

Ванга, Ванга!

КУКАВИЦА:  Могли смо бар да путујемо свуда по свету…

ДОБРОВОЉАЦ:  Срби да се друже са урођеницима?! Свашта! Ми смо јели златним кашикама, кад су европски владари јели рукама.

КЛОШАР:  Рука руци, нисмо вуци!

ШВЕРЦЕР:  Мука муци, ми смо – курци!

КЛОШАР : За све су нам криви Турци.

ПЕСИМИСТА: Шта ми имамо од тога? Ево, поново смо у рату.

ДОБРОВОЉАЦ: – Како шта имамо, рођаче? Значи да смо ми стара култура…

КЛОШАР : Једна кура, два пандура!

ШВЕРЦЕР : – Трче око твога тура!

ДОБРОВОЉАЦ (полетно): Ми смо наследници Византије. Требало је да будемо Трећи Рим…

КЛОШАР:  Какав дрим! Какав дим!

ШВЕРЦЕР: Нема Србин ништа с тим!

ДОБРОВОЉАЦ:  Има, има! И тек ће да има!

ПЕСИМИСТА: Господо, ако гледамо ретроспективно, ако смо некада јели златним кашикама, а данас смо постали најгори народ у Европи, онда ту нешто са нама није  у реду.

ДОБРОВОЉАЦ:  Наравно. Добро смо, море, уопште нормални.  Док је Европа чешкала јајца, нас су Турци карали пет векова.

КЛОШАР:  Турци – курци!

ШВЕРЦЕР: Пет века – српска Мека!

ДОБРОВОЉАЦ: Да нас Турци нису поробили, створили бисмо Велико Српско Царство.

ПЕСИМИСТА: – Што смо створили, створили смо. Шта сад даље? Како да се спасимо?

ОПТИМИСТА: – Господо, има ли неко решење? Немојте да само кукумавчете.

ПОП:  “… Све даклем што вам реку да држите, држите и творите; али што они чине не чините; јер говоре а не чине…“

ДОБРОВОЉАЦ: То нам, море, све намерно раде.

КУКАВИЦА:  Ко?

ДОБРОВОЉАЦ:  Рекох, сви!

ПЕСИМИСТА:  Ко сви, будало?

ДОБРОВОЉАЦ:  Нови светски поредак!

КУКАВИЦА:  Лако је завадити оне који су глупи и који се већ мрзе.

ДОБРОВОЉАЦ:  Све су нам то они скували, а ми крваву кашу кусамо.

ПЕСИМИСТА: Зашто?

КУКАВИЦА:  Интерес!

ОПТИМИСТА:  Није то само материјални интерес. Има ту нешто много дубље. Тајанственије. Нешто што се крије. Нешто што ће се тек у будућности да сазна.

ПЕСИМИСТА:  Извините, без обзира на све, сматрам да смо ми  највећи кривци.

ОПТИМИСТА:  Тачно.

ДОБРОВОЉАЦ:  Зашто стално ми? Зашто мрзе Србе?

ПЕСИМИСТА:  Неки озбиљан проблем постоји у нама. Ево, видите! Нисмо ни ове историјске догађаје спремно дочекали.

ОПТИМИСТА:  А када је наша квазиелита имала визију?

КУКАВИЦА:  Никад! Они нису имали визију. Ми  не знамо шта хоћемо.

ПЕСИМИСТА:  Нас увек воде неке будале!

КЛОШАР:                Србе сврбе бале,

воде нас будале!

ШВЕРЦЕР:               Србе сврбе врбе!

ДОБРОВОЉАЦ (виче):  Доста! Нећу то да слушам! Ми смо небески народ! Ми смо најстарији народ на свету! Срби су први сишли са дрвета.

КЛОШАР:  Опа-па! Оде Србин па-па!

ШВЕРЦЕР : Опа -цупа, Србин лупа!

ДОБРОВОЉАЦ :  Зато нас сви и мрзе!

ПЕСИМИСТА :  Не сери!

ПОП:  “… Јер ће изаћи лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране…“

ОПТИМИСТА: Први сишли са дрвета?! ?Свашта! Боже, будале! Због таквих смо ми вечити историјски губитници.

КЛОШАР (опонаша мајмуна, чеше се по глави и скаче у месту):  У-ха-ха! У-ха-ха!

ШВЕРЦЕР:  Једу ли мајмуни банане?

КЛОШАР:  Једу.

ШВЕРЦЕР:  Једу ли мајмуни банане?

КЛОШАР :  Једу.

ШВЕРЦЕР/КЛОШАР (у глас):  Благо мајмунима!

РЕПОРТЕР:  ’Ало, ’ало, шефе, ситуација постаје све озбиљнија. Лудило се види на сваком кораку! Припремио сам камеру! Имаћемо и прве извештаје! Очекујем почетак! Сваког тренутка!

ПЕСИМИСТА:  Нема нама спаса, док имамо овакве будале.

ОПТИМИСТА:  Много се ми курчимо!

КУКАВИЦА :  Шака јада!

КЛОШАР: Рака смрада!

ДОБРОВОЉАЦ (глади браду):  Српска нада, моја брада!

КЛОШАР (весело):  Опа, види овог сада!

ПЕСИМИСТА:  Дај, не слушај тога гада!

КЛОШАР (тапше):  Браво! (Шверцеру) Резултати нашег рада!

ШВЕРЦЕР:  Када?

КЛОШАР:  Сада.

ШВЕРЦЕР: Мада…

КЛОШАР (прекине га):  Знам, биће још пада!

КУКАВИЦА: Престаните! Полудећу! Нећу више никог да слушам! Хоћу да живим!

КЛОШАР:  Живим, живим, коме да се дивим?

ШВЕРЦЕР : Живим ако умем да се мирим.

КУКАВИЦА : Живим ако могу да се смирим.

ПОП: Душу умирим!

ДОБРОВОЉАЦ : Ако вирим?

ПЕСИМИСТА : Рат ширим.

ОПТИМИСТА : Ватру пирим.

РЕПОРТЕР : Прогласе те онда кривим.

СТАРЕШИНА : Нећу тако ја да живим.

 

Сви одушевљено тапшу.

Смеју се и грле.

 

ДОБРОВОЉАЦ:  Ми смо, бре, Божји изабраници! Ми носимо дух човечанства! Ми смо чувари Божје тајне!

КЛОШАР:  Гле, глупости вајне!

ШВЕРЦЕР : Чаробне и бајне!

ПЕСИМИСТА : Српске глупости су сјајне!

КУКАВИЦА :  Трајне!

ПОП: „… Него који хоће да буде већи међу вама, нек вам служи…“

КЛОШАР:  Нека служи ко има дужи!

КУКАВИЦА :  Нека служи ко има ужи!

ШВЕРЦЕР :  Нека служи, да не ружи!

ОПТИМИСТА :  Нека служи и никог не тужи!

ПЕСИМИСТА :  Дужи служи мужи!

СТАРЕШИНА : Мужи служи сужи!

РЕПОРТЕР : Ужи тужи, дужи боље служи!

 

Одушевљење

Тапшу.

Грле се и љубе.

 

ПОП: „… И који хоће да вам буде први нека буде слуга…“

КЛОШАР :  Туга!

ШВЕРЦЕР:  Руга!

ДОБРОВОЉАЦ : – Слуша само брачног друга!

КЛОШАР : Сви из истог круга!

ПЕСИМИСТА (врскајући језиком):  Киша пада, трава расте, напољу је дуга!

КУКАВИЦА:  Поздрав стиже  Вожду с југа!

ОПТИМИСТА:  Јужна пруга!

СТАРЕШИНА : Знам да цуга!

РЕПОРТЕР : Из пепела и из луга!

 

Одушевљење.

Чује се пуцањ из мрака.

 

КУКАВИЦА (плачно): – Шта то би? Ко то пуца? Премрох цео!

КЛОШАР :  Ја бих нешто, људи, јео.

ДОБРОВОЉАЦ: Појео бих трамвај  цео!

ПЕСИМИСТА:  И резервни сваки део!

ШВЕРЦЕР : Шта би хтео?

КУКАВИЦА : И ја бих нешто млео!

ОПТИМИСТА :  Јес’, вала, пост’о си ми много бео.

НОВИНАР : ’Ало, ’ало, шефе, извин’те, телефон ми много врео!

СТАРЕШИНА : Лези доле, да те метак не би срео!

ПОП (седне):  Браћо, простите! Ја бих, ипак, сео!

 

Одушевљење.

Читава колона тапше.

 Аблендују светлима.

 Војска је устала,  кличе и љубе се.

 

ГЛАСОВИ ИЗ МРАКА:  Баш си смео! Баш си смео!

Вриска.

СТАРЕШИНА: Баш сам лепо ово свео!

Војска тапше.

ГЛАСОВИ ИЗ МРАКА: Све је ово Србин смео!

Ерупција одушевљења.

Љубе се средњевековни витез са поручником ЈНА, четник са партијским секретаром, радник са директором, сељак са професором.

ГЛАС СА НЕБА:  Да би се на небо пео!

Вриска заглушујућа.

Екстаза.

Војска почиње да игра труле кобиле, јањине, кулара, жмурке и масне фоте.

Поче киша.

Заиграше додоле.

Сви су расположени и весели.

Смех и цика на све стране.

РЕПОРТЕР / узбуђено /: ’Ало, ’ало, шефе, почело! Кажем, почело! Лудило је добило свемирске размере! Да, да. Успели смо, шефе! Нико не пита за смисао! Забављају се сами! Супер! Све снимам! Атмосфера је фантастична! Нико не размишља! Сви луде!

 

Чује се неколико пуцњева из мрака.

Сви полегоше на земљу.

Чују се авиони.

Српски.

ДОБРОВОЉАЦ : Ал’ се некад добро јело.

КЛОШАР : Само смело, једи врело!

ШВЕРЦЕР: Чувај чело, чувај ждрело!

Пада прва граната.

Земља се затресе.

Српска тела полетеше у ваздух.

 

ПОП (устане и моли се): – “Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као и на небу…“

КЛОШАР :  Спрема нам се сад опело!

ШВЕРЦЕР : Стиже свеже српско тело!

ДОБРОВОЉАЦ (виче): – Српска земља је тамо где су српски гробови!

ШВЕРЦЕР:  Боље сноб, него роб!

КЛОШАР : Боље лоб, него гроб!

КУКАВИЦА : Боље роб, него гроб!

ДОБРОВОЉАЦ : Боље гроб, него роб!

ПЕСИМИСТА : Каква доб – српска коб!

ОПТИМИСТА : Српска коб – нова доб!

 

Српски авиони бомбардују колону.

На све стране мртви и рањени.

Горе камиони и осветљавају унакажене лешеве.

 

ПОП: – Или! Или! Лама савахтани!

КЛОШАР : Треба рећи попу поп, бобу боб!

ШВЕРЦЕР : Испаде им српки дроб!

РЕПОРТЕР (сакривен покрај пута): ’Ало, ’ало, слабо вас чујем! Шефе, ало! Призор је фантастичан! Све снимам! Скривеном камером! Да, да. Биће то најгледанија емисија! Феноменално! Мртвих има свуда! Невероватно! Лудница! Наши авиони гађају нашу војску! Пишите наслове за сутрашње новине! Да, да. Сигурно!  Хвала, хвала! Живели! Срећно!

 

Гранате непрестано падају.

Све уништавају.

За неколико минута.

Авиони одлазе.

Све је утихнуло.

Сабласне ватре горе.

Почиње да свиће.

Зора.

Свуда лешеви.

Све је уништено.

Обесмишљено.

Клошар се полако извлачи испод унакажених лешева.

 Подиже и придржава за преврнути топ.

КЛОШАР (хукну):  Ху, какав дар-мар!

Цепа кошуљу и превија ране.

Кад заврши, леђима се ослони о топ.

КЛОШАР (пали цигарету):  Да ми је ту другар, бар!

Седи.

Пуши.

Из гомиле лешева, иза његових леђа, полако се подиже Шверцер.

Клошар се нагло окрене, баци цигару и почне да му пузи у сусрет.

Кад се сретну, загрле се.

Љубе.

И плачу.

ШВЕРЦЕР (брише крваво лице): Живот је Божји дар!

КЛОШАР: Имаш ли ти неки квар?!

ШВЕРЦЕР:  Имам, пуко ми је српски чмар!

 

Смеју се.

Грохотом.

И плачу.

                                                           V

 

Мала Госпојина. Велики Светац. Рођење Пресветле Богородице. Мајке Исуса Христа, Сина Божјег. Њен муж Јосиф, чувар Сина Божјег, беше дрводеља. Деда Ђурађ му је то са поносом приповедао. Дрводеље беху изабране да угосте Сина Божјег. Беше то велика част. Бог им је поверио свог сина. Веровао је да они, који обрађују дрво и држе Божју душу у својим рукама, могу, уместо њега, да чувају Сина Божјег, који је послат да спаси људе од греха. Дрво је сам живот. Сачувати и одбранити сам живот, смисао и веру, човеково кретање и уздизање, може само Спаситељ, зачет из саме суштине живота од Светог Духа. Он човеку, изгубљеном у паклу земаљског проклетства, доноси последњу утеху и наду, спасење, показује пут избављења којим ваља ићи и, несебично се жртвујући, разапет на дрвеном крсту, преузима све грехе и заблуде, верујући да је његов живот и страдање вечна опомена. Закован за дрвени крст, из ког црпе последњу снагу да непоколебљиво истраје у својој жртви, Син Божји виси изнад људи као посвећени путоказ, који залуталог у Пустињи Духа усмерава на пут богочовека. На прави пут. Једини. Човечанство је изабрало погрешан пут, промашило је правац кретања и кренуло у смеру који ће човека, ако се ништа не промени, на крају узалудног пута, кад спозна сву промашеност свог битисања и кретања, кад схвати да је издао и злоупотребио прародитељски грех доследним и немилосрдним уништавањем природе, сигурно довести до катарзе и, непосредно после тога, до самоубиства као дефинитвне потврде савршене безуспешности. Син Божји тера човека да храбро подигне главу и да, пратећи знаке које му он оставља у напаћеној души, одлучно крене у правцу супротном оном којим сада иде. Али, нажалост, тај понижени, разочарани, увређени и обесмишљени страдалник, зачепивши уши воском, као Одисеј пред божанском песмом морских вила, завезан за обичан, испразан и приземан људски живот, као бродоломник за катарку једра, тај пропали човек данас више не чује глас умирућег. Не чује Божјег проповедника који тражи да се човек прочисти, просветли, пробуди и да коначно осмисли свој живот и кретање.

– Ми, данас, бежимо од сопственог пада, – мислио је резервиста Миланко Медић док је стајао, после јутарње вежбе, у строју и преузимао бојеву муницију, – Затварамо очи и, уплашени, чекамо, надајући се да ће нам проблем неко други да реши. Али нема никога другог да га реши. Остали смо сами и напуштени. Човекова пропаст, због погрешног избора смера кретања цивилизације, неминовна је катастрофа. Што пре то схватимо, пре ћемо имати могућности да, евентуално, оздравимо. Не треба се плашити тог пада, већ треба научити да се њиме некако овлада. Да, распознајући логику падања, тражимо парадокс, који ће, уздигнут до општег, људску трагику да претвори у фарсу. И да, кроз смех, покушамо да оздравимо. Не треба се плашити и не треба бежати. Били уплашени или не, никуда не можемо побећи. Можемо се извлачити и забушавати, чекати и шпекулисати, кокетирати и смишљати разне смицалице, али, верујем, тиме се ништа не може постићи. Од падања и пропасти се не можемо сакрити. Стога се и не треба крити, као што то сада радимо, већ смело схватити дубину људског понора и храбро, без устручавања и пренемагања, заронити у саму суштину живота.

Узе бојеву муницију и пође, носећи јучерашњу згужвану “Политику“, према крају блатњаве и напуштене шидске пијаце, на којој су од синоћ резервисти, да би се загрејали, палили од дрвених разбацаних гајбица логорске ватре.

– Најгоре што нам се може десити је да и даље останемо овако равнодушни, да нам све буде небитно и неважно, свеједно да ли јесте или није, те да се разочарани препустимо ужасном злокобном мишљењу да је живот без избора много лакши. Да је све одређено и да избора у животу нема. Боље и погрешан избор него живот без избора.

Скиде са ранца шарено шаторско крило, пресави га и стави на смећем затрпану камену ограду, која је опасивала пијацу. Седе и поче спокојно да посматра необријану, неиспавану, неуредну и неорганизовану војску резервиста и добровољаца, како се тромо и лењо вуче по празној пијаци, док су чопори олињалих и мршавих џукела, блатњавих и гладних, сумануто трчали око њих, поданички подвијајући репове. Увек су му се гадили ти подвијени псећи репови, са спуштеним туром и савијеним задњим ногама, тако да је читава псећа фигура, спуштене главе и повијених ушију, избаченог језика, имала нешто бедно и лицемерно у себи . Мада је волео животиње, пса никада није хтео, упркос противљењу деце, да узме, зато што га је раздраживало то псеће понизно стајање пред господарем. Мали пси су му, у том проклетом додворавању, изгледали много симпатичнији и оригиналнији, него велике звери које су, неспретне у својој величини, биле комичне у том понизном пузању.

Не зна зашто, али та комичност га је неодољиво подсећала на пијанства жена, које су, излазећи из кафане “Слога“, пролазиле покрај његове радње. Никада му се ниједан мушкарац, без обзира колико је био пијан, макар се ваљао улицом, повраћао или мокрио у чакшире, није чинио тако јадним и бедним као кад је једног лета, док се преко пута, у кафани, веселила свадба, приметио госпођу средњих година, отежалу и гломазну, која је, пијана, покушавала да пређе улицу. Та купна жена, несигурна у ходу, хтела је да, љуљајући се на својим облим стубовима, исклобучених вена и отеклих стопала, тако да су јој ципеле покриле само врхове прстију и доњи део испуцале пете, брзо пређе преко улице у којој је, тог дана, због нерадне суботе, била пешачка зона. Сажаливши се над том пијаном женом, уплашио се да госпођа са испуцалим петама не изгуби равнотежу и не падне насред улице, тако да јој тесна свилена хаљина попуца по шавовима и распе набрекле облине, па је, помало се стидећи, изашао из радње и госпођу узео испод пуне мишице, намерен да је, безбедно одведе до оближњег таксија. Беше то каваљерски потез мушкарца који је хтео да заштити женско достојанство пред поругом простог света који се, за ту прилику, видевши жртву, већ наслађивао, застајкујући и поспрдно се смејући. Више од свега је презирао људе склоне изругивању, попут свог оца, на кога, на сву срећу, није личио. Такви људи, са својим злобним пригушеним церекањем, од ког им се глава, увучена у подигнута рамена, сумануто климатала, подсећали су га одувек на јогунасту магарад која се, ослобођена улара, баца на све стране ногама, претећи да неког удари и повреди.

Госпођа му се унесе у лице, чврсто стиснувши облу мишку, јер јој је помоћ дошла у прави час, поче да се захваљује, док јој из огромних уста, уоквирених дебелим намазаним црвеним уснама, иза жутих ситних зуба, пуних неочишћеног каменца, покуља ужасан задах, воњ, пун тешког мириса ракије, никотина и лоше, шверцоване шминке. Поражен је био том мрачном рупом у устима, која га је вукла у своју проклету дубину из које, знао је то добро, нема више никада повратка у лепу и узвишену женску посебност. Био је последњи романтичар. Веровао је у лепо. За њега је жена била све. Најлепши и најузвишенији облик који је природа створила. Муза која својом божанском лепотом и духовношћу испуњава мушка, често празна, животна стремљења. Богиња која шири мирисе опојног пољског цвећа и осушене покошене траве, уноси у мрачну љуштуру мушкарца светлост и смисао.

– Жена је прва наговорила мушкарца да пробају плодове рајског дрвета спознаје, – размишљао је резервиста Миланко Медић, седећи на свом шаторском крилу и сећајући се прошлих догађаја.

– Жену је покретао њен унутрашњи немирни дух, који није хтео, попут задовољног Адамовог блаженства, да се утопи у божанском изобиљу. Шта би се десило да није било жене? Да ли би Адам још увек ходао го? Да ли би змија имала ноге? Мушкарац се никад ни би осмелио да прекрши Божју наредбу, да загризе у забрањено дрво спознаје. Послушно би још увек ходао по рајском врту, не знајући да је го и да живот, поред обиља рајских благодети, мора имати и неки виши смисао. Нешто што човека усправља, уздиже и приближава Богу, који је, уплашен да Адам не послуша мудру жену и не проба плодове са дрвета живота и тако добије божанску вечност, срдито прогнао мушкарца и жену из раја, кажњавајући само њу да се вечно пати и крвари у порођајним мукама. Као што је Прометеј донео ватру људима и осветлио њихове мрачне домове, тако је прва жена, упркос суровој казни, донела човечанству слободу којом је осветлила човекову сакривену напаћену душу.

Починила је грех, преузела казну, да би мушкарац спознао. А онда је мушкарац устоличио принцип разума, осуђујући први грех. Цивилизација је имала све више разума и ушла је у једносмерну улицу која води у ћорсокак. Све до овог бесмисленог рата. Који је увод у трагичну завршницу човековог посртања и пропадања. И из кога, по свему судећи, како се данас ствари развијају, нема повратка. Катастрофа је ту. Једино жена може катастрофу да спречи. Зато што је она пробуђени немир мушкарца. Она га је наговорила да почине први грех, њен задатак је и данас да, поново одлучно и храбро, женски умешно и мудро, примора мушкарца да се заустави, окрене и промени смер кретања цивилизације. Да напусти рационално понашање и да слуша глас своје душе. И свог заљубљеног срца. Разум зна да мисли логично, али не зна топло људски да воли и пати. Само искрена љубав и доброта племените душе могу човечанство да зауставе пред понором. Женски принцип треба да надвлада разум. Осећања да победе рационално понашање, мерење, просуђивање, калкулисање које нас је, програмирано сопственим интересом, довело до потпуне роботизације и дефинитивне смрти човечности. Жена мора поново да почини грех. Она одлучује о судбини човечанства.

Зачудио се својим узаврелим мислима. Откуд то да се баш сада, на овој шидској пијаци пуној смећа, где све смрди и заудара на трулеж и отпад, сети оне пијане госпође и њених отворених нашминканих уста. Изненадио се што су му мисли одлутале тако далеко, док се ту, око њега, воде непрекидне жучне препирке о смислу ратовања и нерешеном српском националном питању. Све му је то било страно и далеко. Време је проводио затворен у радионици, предан сопственом животном делу, удаљен од људи и њихових заблуда и страхова.

Није могао да размишља у гомили. Она га је плашила. Никад није био сигуран шта ће да се деси. Зато се и повукао на камену ограду, да на миру, последњи пут, размисли о свему.

Одједном се из чопора паса, који су се бесно тукли, уједали, режали, отимајући се за сваки залогај хране, издвоји мали црни псић, са белим белегом на десном оку и на уским грудима, клемпавих великих ушију, пође према њему, заносећи се у ходу својим смрсканим задњим трупом, тако да су му две задње непокретне ноге, као откачена весла, сломљено висиле са стране. Псић се гегао на предњим шапицама, подижући при сваком покрету лепу малу главу високо, док му је врх њушкице влажио, а огромне клемпаве уши су непрекидно млатарале, као да отпоздрављају многобројним обожаваоцима. Док је тако пузао ка њему, изгледао је као да излази из сопствене длакаве кошуљице коју, на брзину, у журби, није стигао до краја да откопча, па су му се задње ноге задржале и запетљале, или, пак, као да га је надахнути вајар, погравајући се маштом, почео да ваја и онда, нагло спречен неким важним послом, недовршеног оставио, те псић, оживљен чаробним провиђењем, покушава сам да се извуче из мртвог камена. Ни тамо ни овамо. Ни жив ни мртав. Недовршен. Недогажен. Псић се, осмотривши га, одлучио да му приђе, јер тамо, међу бандом пробисвета и покварењака, подлаца, лупежа и бараба, више није могао да опстане. За њега је живот почињао тамо где није било сурове борбе, где је срце победило разум и где се могао наћи пробуђени последњи човек.

Пронашавши таквог човека у њему, своме сапатнику, псић се лагано кретао, вукући своју несрећу за собом, покушавајући живим паметним очима да нађе утеху и заштиту. Није могао да маше репом, јер је био сломљен и укљештен између две поломљене ноге. Али је својим веселим очима немирно трептао и сузио, махао ушима и језиком, дахтао, показајући сву своју болну радост и искреност.

Кад је дошао до његових ногу, није цвилео, ни запомагао, нити је поданички сагињао главу и понизно лизао каљаве војничке чизме, већ је достојанствено подигао прса и главу, истегао врат, поносан што је нашао правог човека. Миланку је изгледао као ратни војни ветеран, инвалид, који је, после одлучујуће битке, где се херојски понео, смогао снаге да се војнички испрси, очекујући своју заслужену награду, да би, одмах потом, остављен и напуштен, заборављен, поново упао у своју очајну и болесну свакидашњицу.

Псић је имао стила.

Није немилосрдно проклињао своју несрећну судбину, цвилећи и умиљавајући се без мере, већ се достојанствено уздигао да би последњег човека, свог сапатника и друга, позвао да један другоме помогну.

Псић је имао оно што већина људи, сулудо трчећи за пролазним, никада није могла да створи. Имао је понос и достојанство.

Видело се то на њему. Упркос несрећи, он је и даље живео. И налазио виши смисао.

Зато му је и пришао. Осећао је то. Нешто их је спајало. Нешто заједничко што су имали.

Псић је нудио себе и своју згажену судбину. Ако може да му помогне. Да донесе праву одлуку. Ону одлуку која ће га испунити. У коју ће веровати.

Гледале су га топле псеће очи.

Пажљиво.

И чекале.

Миланко отвори торбицу и извади следовање хране за неколико дана. Није му требало толико хране. Отвори све конзерве, рибу, месни нарезак, кувана јела, извади на крају и таблу еурокрема.

Узе неколико листова јучерашње “Политике“, отвори их, положи на блатни бетон и на новине испразни све конзерве. Поче да поставља трпезу. Полако, без журбе, педантно разврставајући храну, као да припрема последњу Христову вечеру. Исече тврд хлеб, а у празну конзерву од сардина, истресавши је добро од уља, усу пастеризовано млеко. Које је брижљиво чувао само за себе.

Али данас је хтео све да подели са малим другом.

Псић је све време, не спуштајући главу, пажљиво пратио његове покрете. Уживао је и дивио се. Није се мицао, као да је хтео да потврди своје господство и узвишеност. А када је Миланко, завршавајући спремање, исекао љуту главицу црног лука, тако да се једна четвртина откотрљало до спољно-политичке рубрике, где је масним словима писало: “Наставак конференције у Хагу“, псић је само благо спустио главу, као да проверава да ли је све било постављено.

Стајао је и даље мирно и укочено.

Гледао је и чекао.

Миланко обриса сечиво ножа, склопи га, затвори и одложи у прогореле окраћале панталоне, па рече:

– ’Ајде, друже, послужи се!

Међутим, псић се није мицао.

Погледа у Миланка, а онда у храну.

Наже се мало напред, као да се двоуми и онда, подижући главу, врати се у пређашњи положај.

Миланко се насмеја.

Беше ово уљудан псић.

Морао је још једном да га понуди:

– Друже, ’ајде, узми! Поделићемо све што имамо!

Узе месни нарезак и стави на хлеб. Поче да прави сендвич.

Псић сачека да Миланко загризе сендвич и онда се спусти на предње здраве ноге, поче халапљиво да једе.

Беше много гладан.

Два ратна друга. Напуштена. Остављена. Унесрећена.

Седе над згужваним јучерашњим новинама, између многобројних умрлица и наставка конференције у Хагу, жваћу конзервирану војничку храну и размишљају.

– Шта да радим? Нас двојица смо исти. Ни живи ни мртви. Живот нас је одбацио, а смрт нас, нажалост, још увек неће. Одвојен од свог животног дела, ја сам као и ти, прегажен, осакаћен и убијен пре смрти. Не могу да живим без своје градитељске вештине. Морам да стварам, не могу да рушим. Ове руке подижу и рађају савршену лепоту. Оне усрећују људе. Оне не могу да убијају, пале и доносе несрећу. Ово су  руке дрводеље. Које Божју душу у рукама држе. Боље да останем без ових руку, него да оне злочин почине. А све је данас злочин. Све. И нико ми не може помоћи. Као ни теби. Морам сам да донесем одлуку. Али коју? Шта да радим? Да се вратим? Где?! Да побегнем? Куда? Да се сакријем? А шта после? Шта ће бити после? Чујеш ли ме, друже, шта ће бити после?

Псић застаде. Погледа га као да разуме питање. Као да схвата његову дилему.

– Нисам се уплашио! Не. Моја одлучност није пољуљана простим страхом за живот. Не. Никако. Не плаше мене ни успеси ни падови.На њих сам научио. Очврснуо. Прегорео. Мене плаши сазнање да се неповратно руши Смисао. Суштина мог унутрашњег духовног света. Без тога не могу да живим. Осакаћен, половичан, запрљан не могу прећи у неки нови свет.  И који? Који свет мене може поново испунити и уздићи? Ниједан! Сви светови, осим мог, за мене су пропали.

Ја не могу да живим изван свог животног дела. Ја резервни свет немам. Нити ми треба. Могу да прихватим пораз и да, без лажи, прођем кроз пакао, али не могу ја да будем пакао.

То није одрицање од живота. Не. Ја се само одричем од свега што није живот. Ја сам створио од себе оно што сам желео да будем. И то савршено радим. Моји преци су ни из чега створили нешто. А ја сам то нешто уздигао и осмислио.

Ја нисам тражио најмање, већ највеће напоре. Све што сам створио настало је у највећој патњи и муци. Радио сам уз велика одрицања и напрезања. Таленат ме није занео. Он ме је само обавезао. Да више радим и да се више одричем. Кад се излијемо, ми више не постојимо. Остаје само наше дело. Које говори о нама. И то што смо хтели да кажемо.Оно несвесно које само избија и даје патину самом делу. Дело нас, повратно, прочишћава, освешћује, просветљава.

То је оно без чега не могу да живим.

Шта да радим?

Једино вреди направити оно што је немогуће…“-

Докона војска се непрекидно свађала. Свако је имао своје мишљење, свој поглед на свет. Два табора су се стварала. Непријатељска. За и против.

Срби су се увек делили. То је њихово проклетство. Усуд.

Збуњени официри стајали су по страни, правећи се да не прате расправу.

Дан је полако одмицао.

Осећала се напетост и неизвесност.

Нешто ће се да деси.

Нико није наслућивао – шта?

У сретна времена, на данашњи свети дан, у суботу, пијаца би била препуна. Сељаци би дотерали стоку, воће и поврће, а шверцери своју прокријумчарену робу.Живот би пулсирао, носећи са собом све муке и патње. У нешто се, ипак, веровало. Није ваљало, али се некако живело. Данас је све згажено, бачено, обесмишљено и беживотно.

Најгори људски сој је испливао на површину. Своје болесне амбиције и фрустрације, подлост, поквареност, промашене животе, лењост и празнину, лечили су у српском националном заносу, који се, на крају, логично завршава овим катастрофалним и бесмисленим ратом, у који нико не верује. Верују само они који имају интереса. Материјалног и душевно-болесног.

Срби ће двадесети век завршити као најтрагичнији европски народ. Толико ратова, убистава, преврата, револуција, идеологија, па, поново, нових ратова, а нас Срба све мање и мање има. Као библијски народ, осуђен на пропаст и истребљење, губимо људе и територије, прогнани смо и исељени, слуђени да данас више не знамо који је наш национални интерес.

И шта ми, заправо, хоћемо?

Шта?

Губио се у свим тим проклетим питањима.

И ни на једно није имао прави одговор.

Да ли је неко и знао одговор?

Шта је он? Ко је он?

Нико и ништа. Обичан мали дрводеља.

Није он позван да решава велика национална питања. Његово је било да слуша и извршава наређења.

И да гине за свој унесрећени народ, јер је родољуб.

Мука му је било. Глава га је болела.

Душа му се делила. За и против. Располућен, седео је над псићем и гледао га како из конзерве испија млеко. Благо њему. Мада прегажен, нашао је неки свој смисао.

Шта да ради он, резервиста Миланко Медић, дрводеља и уметник?

Који он смисао да нађе?

Дубоко у себи је осећао одвратност према резервистима и добровољцима. Плашио се више њих него непријатеља.

А ко је данас све непријатељ?

Ови људи око њега, задојени национализмом, изманипулисани пропагандом, били су спремни на све. Носили су нешто мрачно и подло у себи. Када би се сусрео са њиховим празним очима, склањали су поглед, тражећи спас у простој, вулгарној бахатости. Говорили су о српским светињама, људима и територијама, као да у кафани наручују нове туре ракије. Били су искључиви, надобудни, презриви према другим народима и мишљењима, налазећи у оружаним претњама и убиствима решења за сва сложена питања. Поносни су били што припадају храбром историјском народу. Али, они су били смеће тог народа.

Као ово смеће на шидској пијаци, разбацано дуж читаве камене ограде.

Није то била српска војска.

Војска његовог деде Ђурђа. Војска домаћина и газда, сељака и српске интелигенције. Војска састављена од добровољаца који су из свих делова света дошли да помогну свом народу.

Српска војска која је имала – људе. Домаћине. Мушкарце. Мужевне борце. Очешљане, умивене, уредне и бркате.

Сети се да је прошле године гледао документарни филм о страдању српске војске у Првом светском рату. Видео је ту српску војску и њене официре. Сви су они њему личили на његовог покојног деда-Ђурђа.

Из тих људи је нешто избијало. Кошчати, бркати, високи, мршави, паметних очију, високог чела, правих носева, били су то лепи људи који су знали шта хоће. И зашто се боре.

Све су то били српски домаћини.

Ови данашњи резервисти-добровољци беху чудна скупина најгоре српске сорте са којом се никакав рат, макар и осмишљен, не може  да добије. Схватио је да је национална катастрофа пред нама.

Мали и безначајни људи, испраног мозга, никад не потврђени, сумњиве прошлости, празни и покварени, насиљем и злом су хтели да решавају и руше оно што би мудри и паметни морали дуго и педантно да стварају. Отуда толика негативна енергија. Енергија промашености, пораза и пропасти.

Није могао да стане уз такве људе. Никада му они нису били друштво. Никада у његовој фирми нису радили такви људи. Одмах би их препознавао и културно се склањао. Избегавао их. Била су то два света. Одвојена. Неповезана. Неприступачна.

А сада, изнанада, гурнут је међу те људе. Да са њима води рат. Као да је рат шала. И као да се у рату не гине. Рат је захтевао најбољу организацију. Грешке се плаћају људским главама. За рат требају чврсти људи. Дисциплиновани и утренирани. Уиграни. Рат је крваво надметање са трагичним крајем. Неко мора бити поражен.

А, по свему судећи, сигурно ћемо то бити ми. Ови људи не могу ништа да ураде.

Неспособни су.

Он их ни у фирму не би узео.

Смрт их, пре или касније, сигурно све чека.

То је извесно.

Све остало је – лаж.

Стресе се.

Псић подиже главу. Погледа га.

Низ танке длаке на тамној, мекој њушци сливале су се беле капљице хладног млека.

Стајао је тако неколико тренутака.

Капљице су лењо клизиле низ длачице и онда брзо падале у празну конзерву.

Кап по кап.

Чуо је тај тупи удар.

Пад у празнину.

Из висине у хоризонталу.

Право у лимену  конзерву.

Учини му се да је капљица. Покушава да се заустави на клизавој псећој њушци.

Али не вреди.

Много је клизаво.

Мора да падне.

Виде црну њушкицу над собом.

Задовољно је мљацкала.

А доле – празнина конзерве.

Није имао избора.

Морао је – доле.

Право – доле.

Горе за њега више није постојало.

Летео је.

Срећом, уље је бацио.

Неће се испрљати.

Само ће изгубити белину.

Кад удари о празнину.

Утопиће се у тој празнини.

Сам.

Док лети, радује се самом лету.

И звуку који ће се чути.

Кад из вертикале падне у празнину.

Хоће ли неко чути тај звук?

Последњи звук умирућег.

Све после тога нестаје.

Псић се стресе.

Као да језа прође кроз њега.

Читао му је мисли.

Поново мљацну и спусти главу на шапице.

Гледао је тужно у свог добротвора.

И чекао.

Миланку је пријао овај длакави друг.

Као да га је учврстио у донетој одлуци.

Узе преостале новине.

Војска је галамила.

Сви су се свађали.

Двојица се и потукоше. Брзо их развадише. Старешине су млако интервенисале. Видело се да се и они плаше. Изгубили су ону мирнодопску надобудност. Били су то обични, мали, уплашени људи који су оставили породице и пријатеље и кренули у смртну неизвесност.

Поче да прелистава “Политику“ од 20. септембра 1991. године. Читао је наглас наслове.

“Наставак конференције у Хагу.“

“Милошевић: ’Цео свет је видео ко је за прекид ватре.’“

“Жестоке борбе у Шибенику.“

“Без слања страних трупа у Југославију.“

“Мадона зарађује испод 80 милиона долара годишње.“

“Александар Карађорђевић: ’Радујем се одласку у Београд.’“

“Феномен Југославија – рат у земљи, а млади људи остварују невероватне успехе широм света.“

“Митрополит Јован и отац Филарет у посети рањеницима у Земунској болници.“

“Механизоване јединице ЈНА прошле кроз Београд.“

“Прича из српског збега у Бучју: ’Седам хиљада људи чека помоћ.’“

“У Загребу пушкарање на улицама.“

“Потпредседник Владе Републике Србије: ’Србија одолева економским блокадама.’“

“Срби у Босни не желе рат.“

“Месо скупље без најаве.“

“Крајина експрес – оклопни воз.“

“У Кичевској улици – топловод.“

“Сахрањен Гишка.“

“Отворен ’БИТЕФ’ у Центру ’Сава’.“

“Црна Гора постала еколошка држава.“

“500.000 бројева ’Политике’ распродато.“

“Оглас приватне банке: ’И Бог је свет стварао седам дана, али је почео првог.’“

“Дрво старије од диносауруса“…

Застаде.

Прекиде читање.

Шта је ово?

Виде слику дрвета на њујоршкој Петој авенији.

Поче пажљиво да чита текст.

Писало је да се најстарије дрво на свету зове ГИНКО БИЛОБА!

Сјајно! Генијално!

Феноменално име – Гинко!

Па још уз то и – Билоба!

Пише да су се његовим лишћем хранили диносауруси.

Пре 200 милиона година.

Сјајно!

Гинко је, дакле, стар 200 милиона година!

Невероватно.

То није знао.

Народи Кине и Јапана су га, у знак посебног поштовања, садили у околини храмова.

У XVIII веку Гинко је дошао у Европу.

Тада је имао 199 милиона 999 хиљада 800 година.

Браво!

Међутим, савремени човек је био љубоморан на Гинка.

Зашто је он толико стар?

У чему је тајна?

Ако може он, зашто не би могли и ми?!

Логика је била, наравно, рационална.

Роботска.

Читао је текст: “Ако природа зна тајну дуговечности и сталног обнављања животних сокова, упркос свим неповољностима које живот и околина доносе, зашто је не написати и не УКРАСТИ нешто од продукта њене чаробне лабораторије.“

Затворен цитат.

Невероватно!

Украсти?!

Није могао да верује.

Роботска цивилизација је полудела.

Не стиди се да призна своје лоповске намере.

Роботско-лоповска цивилизација жели да буде дуговечна.

Као Гинко.

И нико је неће спречити да открије чаробну тајну.

Циљ оправдава средства.

Дугачак лоповски живот је пред нама.

Ништа не треба да бринемо.

Све је рационално.

И програмирано.

Читао је даље текст: “… Следећи корак је био издвојити из лишћа Гинко Билобе баш ону супстанцу која биљци омогућава стално обнављање и вечиту младост и дати је човеку.“

Псић је подигао главу.

Његов добротвор је дубоко уздисао.

Мучила га је вечита младост роботско-лоповске цивилизације.

Она тежи да се стално обнавља.

Значи не треба да бринемо, биће увек свежих робота-лопова.

Који ће се стално усавршавати.

Чека  их дугачак живот.

Окружен другим роботима-лоповима.

Читао је пажљиво даље.

Било је, мора се признати, врло интересантно.

Немачка кућа Свобе издвојила је екстракт супстанцу Е6Б-761, захваљујући којој је кућа добила бројна признања у свету и остварила добар пословни резултат.

Наравно, роботско-лоповска цивилизација води рачуна о профитабилности пројекта.

Ништа се не ради случајно.

Паре покрећу све.

Ако имаш паре, можеш бити дуговечан.

Сасвим је у реду, ко има паре, тај је робот-лопов.

И живеће вечно.

Јер је лопов.

Ко нема пара, тај ће умрети брзо.

Јер је човек.

Дакле, закључак, људи ће брзо изумрети.

Зато што нису лопови.

И немају пара.

Текст се завршавао врло оптимистички.

Један од директора фабрике је тврдио да се данас у свету сваког дана попије 4.5 милиона пилула за памћење!

Феноменално!

Фантастичан податак.

И на самом крају текста, мудри закључак одушевљеног новинара: “Савремени човек, преоптерећен обавезама и недостатком времена, тражи помоћ да што дуже сачува свежину памћења.“

Завршен цитат.

Завршен и текст.

Баци новине са гађењем.

Псић се трже.

Дакле, све је било јасно.

Роботско-лоповска цивилизација брзо губи памћење.

Да се не би знало да је лоповска.

Значи, роботско-лоповска цивилизација нема памети.

Не памти.

Губи памћење.

И користи пилуле за памћење.

Да би сачувала свежину памети.

Коју нема.

Тежи да сачува оно што нема да би то освежила.

И то на што дуже стазе!

Ако може – вечно!

Кад жели да освежи памћење, које нема, робот-лопов ће попити пилуле за памћење.

И све ће бити – ОК!

Супер!

Док пилула делује.

Јер пилуле, нажалост, не делују – вечно.

Док неко у лабораторији не направи вечну пилулу.

Коју ће робот-лопов, наравно, украсти.

Да би имао вечно освежену памет.

За сада, кад пилула за освежавање памети почне да губи дејство, робот-лопов ће заједно са њом губити памет.

До нове пилуле.

За цивилизацију је најопаснији прелазни период.

Између две пилуле.

Међупростор.

Кад робот-лопов нема памети.

И кад свако може да га искористи.

Изманипулише.

Зато што је без памети.

А у таквом стању, беспаметном, не одговара.

Никоме.

Заштићен је немањем памети.

Међутим, роботско-лоповска цивилизација ће се усавршити.

Пронаћи ће, односно, украшће кад се пронађе, безброј пилула из различитих области.

Биће то енциклопедијске пилуле.

Човек ништа неће морати да ради.

Живеће у доколици.

Срећан и задовољан.

Ако хоће нешто да сазна из, рецимо, књижевности, отићи ће до своје кућне апотеке и попиће пилулу за књижевност.

И све ће знати.

Напокон, више нико неће ништа читати.

Сви ће гутати пилуле.

Значи, у роботско-лоповској цивилизацији неће бити писаца.

Само научници.

И апотекарски помоћници.

Али, робот-лопов ће имати слободу.

Моћи ће да попије пилулу кад он хоће.

Или је, ако тако одлучи, неће ни пити.

Роботи-лопови неће имати осећања.

Имаће само пилуле за осећања.

Рецимо, одлучи робот-лопов да се заљуби.

Узме љубавну пилулу и попије је.

И одмах се заљуби.

Љубав траје док траје пилула.

А после, нађе другу пилулу.

Различите пилуле за различита осећања.

Ако буде тужан, попиће пилулу за смех.

И смејаће се.

Ако му се плаче, попиће пилулу за плач.

И плакаће.

Може  да буде пун суза.

Зависи од дозе.

Ако жели да буде добар и племенит, мораће да попије две пилуле: за доброту и за племенитост.

И биће добар.

И племенит.

Страшна будућност нас чека.

Старешине повикаше.

Војска се ускомеша.

Свађе престадоше.

Почеше их  постројавати.

Позваше га.

По имену.

Полако се подиже.

Намести шаторско крило и окачи пушку о раме.

Псић га је гледао топлим очима.

Пријатељски.

Као да га жали.

Осети се јадно.

Као да је попио пилулу бесмртности.

Како ће бедни бити ти роботи-лопови.

Који ће вечно трајати.

Онда ће неко, засићен дуговечношћу, морати нешто ново да смисли.

Нешто што ће бити модерно.

За чиме ће многи да жуде.

Јер ће им се живот  да згади.

Због претераног коришћења пилула.

Мораће да испуне бескрајну досаду.

Неко ће пронаћи нову пилулу.

Која ће роботима-лоповима донети – смрт.

Или бар квар.

Ако не може хаварију.

Углавном, роботи-лопови ће нестати.

Саже се и пољуби псића у врх влажне њушкице.

Окрете се и пође у строј.

Тешко се кретао.

Као да излази из дрвета.

Сваким кораком је пробијао кору.

Осећао је његов поглед на леђима.

Није смео да се окрене.

Плашио се.

Да ће одустати.

Неће издржати.

Вратиће се.

Побећи ће.

И обрукати.

Све.

Себе.

И све дрводеље.

Чуваре Сина Божјег.

Који Божју душу у шаци држе.

Обрукаће и претке.

Тодора.

Зачетника и утемељивача.

И деду Ђурђа.

Њега највише.

Та мисао га заболе.

Убрза корак.

Кретао се као његов храст Перун.

Чупао је корење из земље.

Стисну леђа.

Укрути се.

Чинило му се да ће својим дивовским гранама да покрије блатњаву напуштену пијацу.

Где се тргује људским душама.

И где живот умире.

У роботско-лоповској цивилизацији неће бити пијаца.

Биће само кућне апотеке.

Које ће све имати.

Осим живота.

Њега неће више никад бити.

Неповратно нестаје.

Као она капљица у празној конзерви.

Губи се.

И умире.

У роботско-лоповској цивилизацији неће бити координатног система.

Неће бити Вертикале.

Све ће лежати у хоризонтали.

Неће бити  ни човека.

Само роботи-лопови.

Стаде у врсту.

У средини колоне.

Мрачни облаци се надвише над пијацом.

Притискали су земљу.

И њега.

Старешине су ужурбано командовале.

Несигурно.

Брзоплето.

Као да су се плашиле да застану.

Јер би све могло да се распадне.

Зато што смисла није било.

И сви су то знали.

У строју се чу комешање.

Неко се бунио.

Филозофирао.

Изби свађа.

Официри подигоше гласове.

Наредбе су празно одзвањале.

Чак се ни клемпаво уво његовог другара није померило.

Нико никоме није веровао.

Све је трулило.

Као пијачно смеће.

Воњало је свуда на смрт.

И сви су у строју то осећали.

Ово је било последње окупљање.

На фронту, потпуно неспремни, никада се неће пронаћи.

Знао је да иду у сигурну смрт.

Изненада, један младић, кратко ошишан, са ленонкама на носу и минђушом у уху, поче нешто да урла.

Био је бесан.

Псовао је све.

Председника, Академију, Цркву, Војску и српски народ.

Српски народ понајвише.

Онда изађе испред строја и одвоји се на страну.

Баци пушку и бојеву муницију.

Позва војнике да исто ураде.

Да се супротставе.

Побуне.

Да не иду у бесмислени рат.

Рат који нема ни циљ ни сврху.

Рат који морамо да изгубимо.

Зато што смо неспособни.

Неспремни.

Говорио је да је ноћас српска авијација успешно уништила српску колону.

Нашу војску.

Трагичан неспоразум.

Грешка.

Све је трагично.

Свуда влада неспоразум.

Историјска грешка.

Они не смеју да буду топовско месо.

Морају се побунити.

Одмах.

Војска се ускомеша.

Старешине изгубише контролу.

Осећао је да момак говори тачно.

Али неискрено.

Некако извештачено.

Као да га телевизија снима.

Као јунак ратног филма.

Стресе се.

Од лицемерја.

Поједини војници почеше да прелазе.

На другу страну.

Праву.

Која није хтела да ратује.

Бацише пушке.

Добровољци се побунише.

И понеки резервиста.

Урлали су, вређајући кукавице.

Српске изроде.

Стране плаћенике.

Неки брадати добровољац удари голобрадог студента.

Потегоше оружје.

Псић се усправи на предње шапице.

Наста метеж.

Нико официре није слушао.

Строј се делио.

Поче да грми.

У даљини беше ведро.

Стајао је мирно у средини колоне.

Одлучан.

Псић га је гледао.

Само њега.

Храбрио га.

Да истраје.

Да не одустане.

Мора бити доследан.

Као што је увек био.

Као кад је савршено дело стварао.

Без кога више не може да живи.

У други живот није могао.

Није ни хтео.

Злочинац није био.

Чекао је спокојан.

Одлуку је донео.

Смиривао га је облачан дан.

Све се смрачило.

Учини му се да сунце умире.

Баба Зага је била у праву.

Почиње.

Он је изабран.

Схватио је то на Преображење.

Видео је преобраћање природе.

Видео је знак.

И следио га.

Он га је довео овде.

Сада је остао само завршни чин.

Војници су се за гуше чупали.

Створише провалију.

Непремостиву.

Мржња свуд изби.

Злочинци су се гледали.

Крв замириса.

Ветар поче да дува.

Псић га је гледао.

Нетремице.

Тада одозго чу звоно.

Најежи се.

Погледа у облаке.

Виде Стрелца.

Клечи и гађа у Вазу.

У Вази беше – букет.

Букет људских глава.

Од Јосифа дрводеље до њега.

Срелац је гађао Вазу.

И букет.

Сети се деце.

Вукашина.

Дрводеље.

Није му породичну тајну пренео.

Ритуал.

Обред.

Није му ни своју тајну пренео.

Вештину.

Онај завршни покрет.

Узвишени.

Савршени.

Божји.

Који таленат не носи.

Већ вежба и истрајност духа.

Тај покрет ће остати само његов.

Вукашин ће морати изнова.

Све сам.

Можда је тако и боље.

Из Ничега постаје Нешто.

Трајно.

Вечно.

Што ће последњег човека узвисити.

Подићи.

Прочистити.

Просветлити.

Човек ће бацити све пилуле и смело ће кренути у новом смеру.

Супротном.

Ако неће мушкарац, жена ће морати.

Поново.

Рај не постоји.

Ни забрана.

Постоји само Грех.

И Казна.

И Слобода.

Жена је спремна.

Она ће то урадити.

Слободна.

И он је слободан.

Слободан да изабере.

Он је већ изабрао.

Одлучио.

Знао је шта хоће.

Коначно.

Неповратно.

Вечно.

Сунце се гасило.

Псић поче да цвили.

Војници подељени у два непријатељска строја стајали су једни наспрам других.

Зло је било у свима.

Само не у њему.

Између два сучељена строја – празнина.

И мржња.

Исконска.

Одлучно искорачи из строја.

Стари Перун се исправи.

Стаде између.

У празнину.

Виде како певцу оде глава.

Жртвéник.

Обележено дрво поче да пада на њега.

Псић се покрену.

Да га спасе.

Немо Звоно је звонило.

Сунце се гасило.

Окрутни ноћни витезови су долазили.

Женска уста се отворише.

Ваза се преврну.

И букет паде на земљу.

Псић болно зацвиле.

Природа се преображавала.

И он са њом.

Испуни празнину.

Војници га чудно погледаше.

Миланко Медић, дрводеља горњомилановачки, скиде пушку, стави цев у уста, саже се и повуче обарач.

Сви занемеше.

Тело паде попреко.

Споји два строја.

Псић се попе на њега.

Лизао је укочене шаке дрводеље.

И немо сузио.

Писац Бошко Блејац приђе мртвом дрводељи, затвори му очи, узе псића богаља у наручје и рече:

– Биће ово добра прича!

 

 

 

На Св. Јована, 20. јануара 1997.

Бранко ДРАГАШ