Početna Tekstovi ПАСИВАРИ

ПАСИВАРИ

2657
0
SHARE

ПАСИВАРИ

 

 

Некада се, након извршених револуција, у нашем слушају комунистичке, објашњвало да су власт узели пасивари, динароиди са крша,који су потекли из сиромаштва, глади,беде, немања, жељни свега и свачега, па се тим њиховим социјалним пореклом тумачила, када су узели власт, толика неумереност, халапљивост, незаситост, похлепа, грамзивост, алавост, стално отворена уста,присвајања свега што виде, узимање и нагомилавање, јер они не могу своју прождрљивост очију да задовоље ни већ напуњеним стомацима.

Пасивари, како су их погрдно грађани звали, моја мајка их је звала – ушљивци, јер су одрасли са ушима, вашима, бувама, дошавши на власт су се брзо променили, попишманили, почели су да све грабе само за себе, отимали су, гурали се, узимали, нагомилавали, уплашени да то што им је било од младости недоступно, удаљено и онемогућено, сада,када су поседовали, поново не изгубе. Грчевито су бранили освојену власт и није им падало на памет да врше демократизацију друштва, јер власт је била тоталитарна са култом неприкосновеног комунистичког Вође,што је њима одговарало, јер су се плашили образованих, школованих, стручних и богатих припадника бивше грађанске класе, па су одлучили у периоду 1945 до 1953.године да побију 54.000 виђенијих Срба, међу њима 105 најугледнијих српских интелектуалаца.

За сваки случај!

 

Тако су преживели српски интелектуалци, припадници свргнуте грађанске класе, објашњавали феномен насилности, искључивости, репресивности и тоталитаризма успостављене комунистичке диктатуре пролетаријата.

И то је било тада разумљиво и прихватљиво објашњење за историјске губитнике.

 

Међутим, времена су се од тада доста променила.

 

Како данас да објаснимо овај нови, перфидни и слаткасти демократски и потрошачки тоталитаризам, репресију издајничког режима и искључивост паразитских парламентарних странака?

 

Ако знамо да припадници данашње номенклатуре лешинарског режима у распадању нису потекли из сиротиње, глади, беде и немања, већ су потекли, углавном већина, из средње и више бирократско-официрске комунистичке касте, да су имали сву удобност малограђанског живота у изобиљу, добра храна, фирмирана одећа, луксузна пића, добри аутомобили,престижне школе, монденска летовања и зимовања, изласци, проводи, путовања и забаве, најчешће о трошку пореских обвезника, како онда да објаснимо њихову толику похлепу, искључивост, грамзивост, острашћеност и себичност?

Зар то није својствено само неухрањеним, жељним свега и свачега, сиромашним, пасиварима, ушљивцима,свима онима који долазе са дна смрдљиве каце и који хоће све и одједном само за себе?

 

Ако ухрањени и релативно добро ситуирани и обезбеђени показују исте такве особине и на исти начин се понашају када се докопају власти као и они који су потекли из немаштине и сиромаштва, онда то, ипак, значи да није проблем у немању и беди, неухрањености и глади, него да је проблем у нечему савим другом.

 

У чему?

Шта је то што је јачи порив од беде и глади, немања и сиромаштва?

 

Неупоредиво јачи нагон је – воља за моћ!

 

Воља за моћ јаче покреће  људе, него сиромаштво и беда.

Воља за моћ покреће људе, без обзира ко су ти људи и одакле они долазили, јер амбициозни људи који желе да оставре своју вољу за моћ на све су спремни.

 

Било би некако нормалније за очекивати да они, који никада нису били материјално и животно угрожени,који су имали пристојан и обезбеђен живот, који никада нису прошли патњу, муку, одрицање и напрезање, који нису имали страх од глади и материјалне оскудице, буду према држави и заједници неупоредиво више толерантнији,културнији, мирнији,отворенији и бољи.

Али, нажалост, то није тако у политици.

Узалудна су била надања  и очекивања оних  обичних и поштених људи који не поседују ту вољу за моћ и који хоће да живе у уређеном и праведном грађанском друштву, који не желе власт, који немају потребу да управљају другим људима и који траже законско поштовање њихових угрожених грађанских права.

Узалудно су очекивали слободу и победу принципа заједнице.

Добили су ропство и тиранију.

 

Показало се да су ти малограђанерски никоговићи и сатрапи, који су потекли из средње класе, када се докопају власти, исто тако, једнако окрутни и похлепни као и они који долазе са дна живота из највеће беде и сиромаштва.

 

Воља за моћ је универзална.

Не долази из утробе, него настаје у глави.

Не долази из празног стомака, него из празне душе.

Не храни се материјалним добрима, него сујетом и нарцизмом малих диференција.

 

Тачно је да све потиче из узаврелих нагона и да су ти нагони снажни, сирови и примитивни, да потпуно загосподаре човеком, да му хране гордост, да га уздигну у болесну уобразиљу, али то не настаје због трбуха, како су мислили опоненти комунизма, него због главе, луде и уображене, умишљене и препотентне, главе која се усија и која не може да обузда своје примитивне и дивље нагоне за влашћу и моћи.

 

Значи, данас можемо да кажемо, после свих наших негативних искустава од увођења вишепартијског система и лажне представничке демократије, да политички примитивац и простак не настаје само од пасивара и ушљивца, оних који су гладни и жељни свега у животу, па су фрустрирани тим својим тешким егзистенцијалним проблемима, те се стога острашћено и очајнички боре да освоје и задрже власт и на власти се понашају као тирани, већ да се то данас, у електронском добу, више односи на оне који су већ остварили основна материјална блаженства, који немају никаквих материјалних проблема обичних, малих људи, али се нису духовно уздигли, материјални интереси су превладали над духовним и моралним принципима, себичност над инересима заједнице, инфантилизам над општим добром и похлепа над историјским задатком генерације која тражи своју прилику да се упише у Књигу живота и тако постану бесмртни.

 

Навешћу један илустративан пример из праксе.

 

Одлично сам познавао једног српског тајкуна, који је своје велико богатство стекао додворавајући се власти и служењу онима који су имали моћ. Мени је он био смешан у том свом лакејском и снисходљивом понижавању пред политичким олошем, који су пљачкали државу и грађане, уништавајући све што су херојске генерације пре нас својим животом створили. Имао је таква материјална богатства да је обезбедио неколико генерација својих глупавих и дебилних потомака.

Ипак, тај новопечени богаташ и финансијски моћник, није био задовољан.

Очајавао је што није председник државе и што нема политичку моћ.

Мислио сам да жели да постане председник државе и да стекне политичку моћ како би спасио Србију својим политичким и економским програмом, јер је сваком паметном родољубу било потпуно јасно да срљамо погрешним путем у националну катастрофу.

 

Хтео сам да то чујем од њега и зато сам га знатижељно упитао:

 

„ Добро, реци ми, молим те, зашто толико желиш да будеш председник државе, зашто патиш што ниси председник државе?“

 

„ Зашто?!? Човече, замисли, ти и ја седимо у луксузном државном ауту позади, испред нас и иза нас пратња, свуда ротациона светла и чује се – Нинунинунину! Сви се окрећу и склањају са пута!Нинунинунину! Ха-ха“ – церекао се од задовољства, сав црвен у лицу при слаткој помисли на ту , за њега, очаравајућу сцену због које он жели да постане председник државе.

 

Живимо у потрошачкој цивилизацији у којој се, коначно, открива сама суштина примитивизма и политичког тоталитаризма сваке власти, који дефинитивно потичу из пренаглашене воље за моћ, из недостатка и губитка духовности и потпуног одсуства свих моралних начела и принципа.

 

Није, дакле, тачна тврдња комунистичких опонената да је основа сваког порока и сваког негативног рада, како тврде они који су гледали уздизање пасивара до власти и моћи,сирови и примитивни нагони сиромашних, који никада не могу да напуне празне и гладне трбухе, и није тачан закључак да пун трбух не мисли зло, јер, како кажу, такав гладан човек мора да чини зло да би се докопао свог личног добра, што је потпуно бесмислено,јер испада  да су сиромашни предодређени да чине зло, што није уопште тачно, јер има много више сиротиње која је нормална, која се није, упркос толиком сиромаштву, одметнула, полудела и почела да чини зло, него су остали верни својим моралним и духовним принципима, док је много више оних пуног трбуха који не могу никако да се наједу, који су незасити и похлепни, којима је свега мало , који држе уста стално широм отворена и који мисле и чине зло.

 

У свеопштем цивилизацијском раслојавању становништва на планети и осиромашивању грађана, где 1% привилегованих зликоваца и бандита управљају и контролишу читави свет, док 15% ушушканих, који се никоме не замерају, покорно им служе, не марећи за понижавање, експлоатацију и пљачку сиромашних, оних 85% грађана који живе на граници елементарне егзистенције или испод те границе, данас ти пуног стомака чине злочин,перфидније, поквареније и подлије него у временима када су гладни долазили на власт.

Наиме, нико није убеђивао роба у робовласничком друштву да живи слободно и да је он тај који одлучује о својој судбини, да у његовом  друштву влада правда и право, него су робови знали где им је место у друштву,знали су ко управља а ко мора да се покорава, ко говори а ко мора да слуша, ко коси а ко воду носи, како би рекао наш паметни народ, док се у лажној, представничкој демократији све измешало и пореметило, па тако савременог, презадуженог и кредитима окованог роба, који је интернетом привезан за уши, агресивном пропагандом, манипулацијом и обманама непрестално убеђују како је он слободан, како се он нешто пита, како он одлучује о свему и како се штите законом његова грађанска права, док се у пракси спроводи окрутна, бестидна, сурова и перманента експлоатација поробљених, изманипулианих, заведених, опљачканих и преварених људи.

 

Данас је свет у знаку очајне борбе и одлучујуће битке између малог круга привилегованих бараба и разбојника, који по сваку цену остварују и спроводе своју вољу за моћ, који сматрају да читав свет припада искључиво њима, који немају никакве људске самилости и солидарности, који су себични, похлепни и сурови, који верују да живимо у савршено уређеном свету у коме је њима дозвољено да  непрекидно отимају, лажу, варају, обмањују, краду и да, ако је потребно, непослушне и бандоглаве, строго казне, затворе и , зашто да не, на самом крају, нареде да се убију, да је све то легитимно, законски дозвољено и праведно да би се одбранио тоталитарни поредак, да би се одбранио крваво опљачкани капитал, да они на то имају свето право, да је то   природно стање ствари, где јачи има право да табачи и да тражи од слабијег да му се покорава, па чак, ако је којим случајем угрожен њихов нагомилани капитал и присвојена моћ, која им не припада, онда имају права да потегну сва средства у одбрани свога капитала и своје власти, што практично значи да се против свих тих незадовољних противника постојећег стања, против критичара, опонената, антипротивних, побуњеника, револуционара и остале багре непослушних и незадовољних својим положајем у успостављеном постојећем стању, који се буне из обести и без разлога, морају, по хитном поступку и без великог двоумљења, без велике срцепарајуће приче и досадних, мекушастих образложења, без емоција и евоцирања успомена на прошлост, да примене сва средства да се њихово опасно и штетно деловање сузбије, изолује, неутралише, ограничи, удаље, одсеку и, на крају свих крајева, ако нису кооперативни, ако нису разумни, ако неће да се промене, ако неће да сарађују,ако су тврдоглави, ако наставе дивљачки и неприлагодљиво да се понашају, могу да се физички ликвидирају, убију, да се тако најоштрије казне као пример за застрашивање свим другима који се буне, који хоће нешто да мењају, који се противе и који не признају успостављено постојеће стање.

 

У таквом поретку сматра се да је сасвим нормално да они који имају вољу за моћ владају онима који ту вољу за моћ немају или не желе да имају, сасвим је свеједно, нормално је да богати буду још богатији а да сиромашнији буду још сиромашнији, основно начело неолебералне идеологије, знамо да је тако увек било и  верујемо да ће тако увек и да буде, шта се променило у хиљадугодишњој људској цивилизацији,јасно је да нема Раја на земљи, нити ће га икада бити, зар хришћанство не говоро о царству небеском, па они јуродиви који то не разумеју или неће да разумеју, који су непоправљиви утописти и сањари, јеретици, шизматици, који мисле да могу својим залагањем и деловањем да измене тај успостављени природни поредак у друштву, који таквим својим јавним ставом  постају, заправо, велика сметња одржавању успостављеног, стабилног стања, па, стога, морају да буду преваспитани, да буду умирени, строго кажњени и стављени под стални, контролисани надзор, јер нема другог решења за њих, осим да се спрече у ширењу својих опасних, заразних и зликовачких, превратничких идеја и намера, које се све завршавају увек на томе да се планира да се отме  сав капитал и моћ богатима и да се промени свет тако што ће се то све расподелити сиромашнима.

 

Ко је крив за то што су сиромашни?

Сами су криви.

Нико им други ники крив.

Па, шта хоће ти незадовољници?

 

Сами су криви за своју тешку позицију у друштву, јер су неспособни, јер се нису снашли, јер су прихватили да буду губитници и због тога они не смеју никога другога да оптужују, него сами себе нека криве, али ти незахвалници и лењивци никада неће себе да окриве, неће никада да признају сопствену кривицу и немоћ, него увек кукају, запомагају и наричу над својом злом судбином, оптужујући увек друге, боље, успешније и способније, на које су љубоморни и завидни, па уместо да прихвате такво стање, да се диве тим способним и промишљеним, тим храбрим и надареним појединцима који су спремни да ризикују, који су преузели одговорност да управљају целим светом, јер су сви други неспособни и неодлучни, не знају, да им се поклони слобода, шта би радили са том слободом, та проклета руља, непросвећена раја, смрдљива стока и пландујуће стадо, лења и глупа, подла и примитивна, ружна, која размишља дебелим цревом, траже хлеба преко погаче, хоће нешто што не разумеју, јадају се и запомагају без икаквог разлога и гунђају на све што је боље, лепше, напредније и модерније од њиховог досадног, испразног и јадног таворења у месту, не прихватају ништа што се разликује од њих, неће да уче, да с енапрежу, да се залажу и мењају, па су као такви, тупави и непросвећени, топовско месо за свакакве авантуристе, побуњенике, лудаке, сумануте револуционаре и други друштвени талог који вребају сваку прилику да искористе не да би се, како они то лажу у својим наступима, некако изборили за права сиромашних,  та права њих уопште и не занимају, него све то они раде једино због себе и само због себе, желе да искористе то нарастајуће незадовољство сиромашних постојећим стањем, заводе их слаткастим и примамљивим обећањима о бољем животу, додворавају се само из једног разлога да се они по сваку цену докопају власти, да они преотму све оно што већ имају богати и моћни, да то богатство и та моћ пређе у  њихове руке, да би на тај начин остварили своје снове о материјалним богатствима, политичкој моћи и престижу над другим, обичним, превареним и изманипулисаним, сиромашним људима.

 

Цивилизација људског рода је досадно понављање једног те истог тоталитарног стања.

 

Смењују се увек они који желе да наметну осталим људима своју моћ, који хоће да их покоре и поробе,који ратују да би то остварили, боре се и убијају друге људе, неистомишљенике и своје конкуренте, да би се само они докопали моћи и власти, да би само они отели сва материјална богатства за себе и нико од тих ниткова, пробисвета и убица, лажљиваца и похлепника, нико од тих вечитих превараната и демагога нема намеру да нешто учини за добробит заједнице, да успостави моралне принципе, да одбрани слободу сваког човека да говори, да бира и да га бирају, да створе материјалне услове за сигурно одржање људске заједнице у будућности и да хуманизују односе у заједници по мери човека из вертикале.

 

Никоме није ни на крај памети да то уради.

Свако гура само себе.

Нема уопште везе да ли они долазили гладни са дна друштва или били размажени и нахрањени из средине или врха друштва, да ли били празног или пуног трбуха, сви они се понашају на исти простачки и примитивни начин.

Грабе све само за себе.

Њихове намере су пасиварске, простачке, похлепне и примитивне.

То што природно припада заједници, они грамзиво узимају, отимају, краду и присвајају само за себе.

 

Ако хоћемо да променимо овај погрешан смер кретања потрошачке цивилизације у инфлацији, онда морамо да променимо смисао и суштину ових накарадних намера.

Морамо мисли, понашање и деловање појединаца да меримо у односу на заједницу.

Само тако можемо да избегнемо болесну амбицију оних који имају вољу за моћ да све приграбе само за себе и да покоре и поробе заједницу слободних људи.

 

Немојте више ништа да нам причате, покажите својим животом и својим јавним деловањем да браните принципе заједнице од бахате самовоље примитивних појединаца.

 

И ту је основна разлика у јавном деловању оних политичких превараната који се професионално ангажују да промене несавршени свет и да га прилагоде себи и својим личним интересима, они изузев тог свог личног интереса ништа друго ни не виде, спремни су за те личне интересе све да ураде, лажу, краду, издају,мењају идеологије и заставе, на све су спремни само да се докопају власти и да власт задрже само за себе и оних других, релативно ретких усамљеника, поштених, правдољубивих, вредних, паметних, добрих и наивних, што дух заједнице носе у себи, који устају у одбрану слободе сваког човека на планети, устају у одбрану њиховог права на достојанствени живот, права да износимо слободно своје мисли и права да одбранимо заједницу од сваког облика тираније и манипулације.

 

Интерес заједнице мора да буде изнад нашег појединачног интереса.

Оно што је добро за заједницу мора да буде добро и за мене.

Свако од нас мора да остварује своје интересе усаглашене са општим интересима заједнице у којој живимо.

Ово су начела новог друштва коме стремимо – ХУМАНИЗМ!

 

Пасиварима називамо све оне који немају добре намере према заједници.

Уопште није важно одакле они долазе.

Није важно да ли су гладни и жељни свега или су нахрањени и обезбеђени.

Свакога човека меримо једино у односу према другим људима и нашој заједници.

Никада не чинимо другим људима и заједници оно што не желимо да други људи чине нама.

 

То су поставке новог друштва – ХУМАНИЗАМ.

Који настаје крахом империјалног неолибералног капитализма без људске душе.

Који настаје када човек поврати заједницу у себи.

И схвати да је то једини пут његовог опстанка на планети.

 

Припремите се за ново доба.

ХУМАНИЗАМ!

 

Београд, 06.06.2018

 

 

 

SHARE