Nedavno sam u Sremu èuo prièu o jednoj porodici koja je svojim roðacima u dalekoj Australiji poslala video – kasetu na kojoj su se predstavili svi ukuæani. Kad red doðe na najmlaðeg, debeljuškastog prvaka, mališan zaneme. Namrgoðeno je stajao i nepomièno gledao u kameru. Ni sva nagovaranja roditelja, ni krišom preæenja prstom, ne pomogoše. Deèak je uporno æutao. A onda se neko seti i reèe mu da zatraži nešto od roðaka. Namršten, stojeæi u stavu mirno, deèak dreknu “Pare!”
Svima trebaju pare. Najviše onima koji ih nemaju. Njima su preko potrebne. Zato i smišljaju naèin kako da do para doðu. Postoji bezbroj sporednih puteva, ali se svi, ipak, mogu svesti samo dva glavna: Ili vam neko poklanja pare ili ih sami zaraðujete.
Ako vam neko poklonja pare onda on mora imati valjan razlog zbog èega to èini. Kad EU, recimo, daje 200 mil. eura za pomoæ našoj zemlji, onda evropska administracija ne radi to zbog toga što nas voli, veæ zato što pere savest zbog prošlogodišnjeg bombardovanja. Dugi niz godina je ta ista administracija vodila pogrešnu politiku prema nama forsirajuæi Glavnog Faktora mira na Balkanu. Sada administracija pokušava da se što nižom cenom iskupi za tolike promašaje. No, previše se ne sme ni razbacivati parama jer se pomoæ daje iz evropskog budžeta koji se puni poreskim zahvatanjem od obveznika.
A poreski obveznici ne vole kad im administracija zavlaèi ruku u džep. I administracija to zna pa se èuva da previše ne razljuti buduæe glasaèe na izborima. Zato æe donatorska pomoæ, o kojoj neki ovde toliko prièaju, biti vrlo mala da zadovolji sve naše potrebe i trajaæe ogranièeno. Pretpostavljam da æemo dobiti toliko sredstava da preživimo ovu zimu.
Ali, šta dalje? Srbiji trebaju velike pare. Izraèunali smo da privredi trenutno nedostaje 10 milijardi DEM za pokretanje proizvodnje. O socijalnim potrebama osiromašenog naroda ne možemo raèun pouzdan napraviti. Dovoljno je samo da kažemo da smo 1989. god. imali dohodak po glavi stanovnika 3250 USD a da smo 1999. godine pali na svega 1100$. Nacionalno pijanstvo nam je odnelo para od preko, najniža procena, 216 milijardi $. Toliko o sopstvenim budalaštinama. Sada poèinjemo da se treznimo. Nažalost, ima onih koji u mamurluku dobro ne vide i šire zablude o donatorskoj pomoæi. Zagriženiji pokušavaju da tuže zemlje NATO alijanse. I tako, dragoceno vreme curi. Graðani su sve nervozniji i dobro je što su prevremeni izbori veæ u decembru.
Nadamo se da propali režim, ipak, neæe biti alternativa ishitrenim i neodmerenim izjavama èelnika nove vlasti. A ta nova vlast je izraèunala da joj urgentno nedostaje 1,1 milijarda DEM. Hoæe li nam neko dati tolike pare bez konkretnih obaveza? Mislim da neæe. Zašto? Podaci kojima raspolažemo govore da je BiH dobila na ime donatorske pomoæi oko 4,2 milijarde $ koja uopšte nisu pomogla ozdravljenju njihove privrede. Ogromne pare su utrošene a da se to nije odrazilo na standard, privredni rast ili zaposlenost. U èemu je bila greška? Zabluda je da donatorska pomoæ pokreæe privredu.
Napokon, dolazimo do drugog rešenja. Ako želimo da doðemo do kapitala moramo da privuèemo investitore. Kažem kapitala a ne para, jer je nama potreban kapital koji æe se oploditi i izvršiti radikalne promene u privrednom sistemu. U svetu, na svu sreæu, svakoga dana se na berzama obræe 20.000 milijardi $ koja traže da se oplode. Nova vlast je dužna da deo tog kapitala privuèe i u našu privredu. Da bi on došao potrebno je napraviti stabilne institucije sistema koji æe omoguæiti vladavinu prava. Takoðe je neophodno, na bazi sopstvenih, realno proraèunatih resursa i moguænosti, izraditi ekonomsku politiku države u dužem periodu. Najmanje za narednih 50 godina.
To je potrebno da bi se odbranili od špekulativnog kapitala koji, pohlepno otimajuæi nova tržišta, ne haje za naše nacionalne probleme. Taj kapital zatvara unosne grane i proizvodnju da bi prodavao svoju robu. Takav kapital nam ne treba, bez obzira što æe oni koji uèestvuju u vlasti, uzevši svoju proviziju, insistirati da se brzo iskoristi ponuðeni novac za rešavanje socijalnih problema. Iskustva, recimo, Poljske, koja je veæ 10 godina u tranziciji i u koju je ušlo direktnih investicija u visini od 28 milijardi $, govore nam da, uprkos svemu, 60% graðana živi na minimumu. Ni nekadašnja teritorija Istoène Nemaèke u koju je, posle ujedinjenja, investirano 5.500 milijardi $ nije donelo blagostanje za sve, nezaposlenost je ogromnih 17% i veliki broj graðana živi na egzistencijalnom minimumu. Naravno, posmatrano u odnosu na razvijeniji zapadni deo iste države.
Šta hoæu da kažem? Nema olako obeæane brzine. Ne smemo srljati. Narodu treba reæi istinu. A istina je da æemo, posle toliko velikog pada, morati svi mnogo da uložimo za valjan oporavak. Najviše rada i znanja. Ne možemo preko noæi doseæi ni Sloveniju ni Èešku. Meðutim, mudrom ekonomskom strategijom, ulaskom godišnje trajnih investicija od 3 milijarde $, smanjivanjem svih državnih zahvatanja iz privrede na 15%, razvojem malih i srednjih privatnih preduzeæa, gde se može zaposliti 1 milion ljudi, snažnom izvoznom privredom koja æe da brani domaæu valutu i opšim slobodama u državi, možemo oèekivati da tek za 5 godina, uz profesionalnu menadžersku vladu, stignemo Maðarsku.
Zadatak nove vlasti je da pripremi graðane da budu spremni da se što brže prilagode tržišnim uslovima u kojima gospodari kapital. Socijalna politika se neæe rešavati u preduzeæima veæ u državnim fondovima. Tržiše radne snage primoraæe radnike da na vreme dolaze na posao i da proizvode robu za poznata tržišta. Centralna banka æe biti nezavisna, neæe štampati pare i braniæe kurs domaæe valute na beogradskoj berzi. A sindikati æe ugovarati cenu rada sa poslodavcima. Svako æe imati para onoliko koliko ih sam zaradi.
Srbiji neæe trebati nièija milostinja. Bogata Srbija æe slati pomoæ siromašnima i boriæe se za njihova prava.
A onaj mališan iz Srema postaæe uspešan farmer i obraðivaæe 45ha zemlje. A kad mu se prohte da vidi svoje daleke roðake, skoèiæe avionom do njih. Biæe veseo kad bude u avionu na monitoru pratio cene žitarica i povræa na èikaškoj berzi i viknuæe presreæan “Profit!”
Beograd, 08.11.2000.