Humanitarna organizacija OXAM INTERNATIONAL (IO) napravila je izveštaj o stanju svetske trgovine i došla je do zakljuèka koji je nama, što živimo u nerazvijenim zemljama, svakodnevno vidljiv. Naime, struènjacima iz ove studije je postalo jasno da su pravila meðunarodne trgovine smišljena u korist bogatih zemalja. Od svakih 100 $ zarade od izvoza proizvoda u svetu 97 odsto odlazi u razvijene i srednje razvijene zemlje, a samo 3 odsto stiže u siromašne zemlje. Tako Svetska trgovinska organizacija (WTO) služi bogatim zemljama da još više uveæaju svoja nemala bogatstva. Nerazvijeni nisu sposobni da se na otvorenom tržištu bore sa mnogo moænijim od sebe. To je dovelo do apsurdne pozicije da danas 358 najbogatijih ljudi na svetu imaju neto vrednost kapitala jednak zajednièkom godišnjem prihodu 2,53 milijarde najsiromašnijih ljudi. Raslojavanja se i dalje nastavljaju tako da je u 2000. godini ukupan iznos spoljnih i unutrašnjih dugova dostigao cifru od 400.000 milijardi $. Koliko je to veliki iznos najbolje se vidi kad uporedimo sa ostvarenim bruto svetskim proizvodom u istoj godini koji iznosi 42.000 milijardi $. Najsiromašnije zemlje su u poslednijh 20 godina platile na svaki 1$ zajma više od 9$ kamate, a da nisu otplatile dug. Kuda to vodi?
Od 4 milijarde stanovnika nerazvijenih zemalja njih 1,3 milijarde nemaju više od 1$ dnevno. Nažalost, meðu njima se nalazi i najveæi deo naših graðana. Istovremeno, devizno tržište obavi svakodnevno transakcije za oko 1.500 milijardi $ a desi se da, recimo, vrednost nemaèkog Telekoma samo u jednom danu poraste za 20 milijardi DM. Gde je kraj finansijskim špekulacijama bogatih? Ono što posebno zabrinjava, prema izveštaju OI, je saznanje da su siromašne zemlje pod velikim pritiskom kako WTO, tako i MMF-a i Svetske banke, da odmah otvore svoja tržišta, da liberalizuju cene i izvrše brzu privatizaciju, ne vodeæi raèuna o socijalnim posledicama takve ucenjivaèke neoliberalne politike. U isto vreme vlade razvijenih zemalja uprkos, blagom protivljenju i osudi administracije iz WTO, uvode necarinske barijere koje su se u EU poveæale u periodu 1986-1998 sa 15-58 odsto ili u SAD sa 27-57 odsto.
Po nekim istraživanjima danas u svetu postoji 650 razlièitih vidova necarinskih barijera. Tekstilni proizvodi su dostigli zaštitu od 95 odsto, a obojeni metali 90 odsto. Nedavno je administracija SAD uvela nove carinske stope na uvoz èelika kako bi zaštitili domaæu industriju. Da li ste nekad pokušali robu iz nerazvijenih zemalja da izvezete u SAD? Ako niste, onda mi verujte da sam s grupom poslovnih ljudi mesecima pokušavao da ispunim sve papirološke prepreke i na kraju, da ne bi odustali od posla, robu smo prvo izvezli za Kanadu, pa tek onda za SAD. Iznervirani napisali smo pismo administrativnoj WTO o protekcionistièkim merama koje guše slobodnu trgovinu. Odgovor nikad nismo dobili. Slobodna trgovina i slobodno tržište postoji, dakle, samo u glavama dobroplaæenih apologeta neoliberalizma. Kad krupni kapital ima interes da trgovina bude slobodna i kad niko na tržištu ne može da mu konkuriše, onda svi moraju da poštuju nametnuta pravila igre. Ako, pak, ta igra razvijenim zemljama i njihovim bogatašima ne donosi zaradu, onda se uvodi protekcionizam. Sve meðunarodne institucije su u službi transnacionalnih kompanija koje sprovode globalizaciju kada to njima odgovara.
Pored toga, od siromašnih zemalja se traži da ukinu subvenciju svojim seljacima, dok istovremeno, prema izveštaju OI, bogate zemlje svojim seljacima dnevno daju pomoæ od 1 milijardu $. Nedavno je amerièki Kongres doneo odluku da u narednih 10 godina subvencioniše svoje farmere za 173,5 milijardi $. Izveštaj navodi da èlanice EU i SAD izvoze svoje proizvode po cenama za treæinu niže od realnih troškova proizvodnje. Kako opstati u takvom svetu? Naši reformatori nemaju rešenje, niti imaju viziju privrednog razvoja. Oni su presreæni što služe moænijima i što sprovode tuðe interese. Možete li zamisliti da se neko od njih osmeli i da uvede carine kako bi zaštitio domaæu proizvodnju. To se neæe desiti. Njih podržavaju da bi otvorili tržište za prodaju strane robe.
Sama èinjenica da je od 4,8 mld $ uvoza prošle godine svega 9,3 odsto otišlo na opremu, a 51,4 odsto na robu široke potrošnje reèito govori o našoj nevolji. Zamislite šta æe se desiti 01. jula ove godine kad carine sa Maðarskom budu svega 1 odsto? Multinacionalne kompanije koje su otvorile svoje filijale u susednim zemljama preplaviæe nas svojim proizvodima »B« kategorije. Teško našim proizvoðaèima. Reformatori ne vide šta nam se sprema. Meðutim, niko ih ne bi osuðivao da su polako otvarali zemlju. Bili smo èitavu deceniju izolovani, a posle toga i bombardovani. Kako da se ukljuèimo u tržišnu utakmicu kad smo hedikepirani? Otvorena privreda æe uništiti domaæu proizvodnju. Za trajni oporavak naše privrede potrebno je vreme i mudra državna politika koju sada nemamo.
Poèetkom 1990. govorio sam tadašnjim tvorcima ekonomske politike da je naša velika šansa u globalizaciji. Oni nisu razumeli. Nažalost, ni ovi danas ne razumeju šta treba da radimo. Možemo li biti veæi katolici od pape? A zašto bi i bili? Ne možemo promeniti taj svet komercijalne civilizacije. Moramo mu se prilagoditi. Za poèetak nauèimo bar da vodimo privredu kao razvijeni svet. Tako æemo sigurno postati bogatiji.
Beograd, 27.05.2002.
