U raspravama o smanjivanju ogromne javne potrošnje ima mnogo neznanja i foliranja. Neznanje se može promeniti. Činjenicama dokažeš čoveku koji ne zna da ne sudi dobro. Foliranje je uvek opasno. Foliranje je utočište za demagoge. Demagozi parazitiraju u totalitarnom sistemu.
Činjenice su da su nas svi režimi lagali i iznosili pogrešne cifre o broju zaposlenih na državnim jaslama. Godinama unazad su tvrdili da je cifra oko 400.000 ljudi, dok sam godinama iznosio da je cifra mnogo veća i da iz godine u godinu raste, tako da se u vladavini naprednjaka u zapošljavanju partijskih kadrova, cifra popela na više od 700.000 ljudi.
Naivni i neiskusni Lazar Krstić, od milja sam ga nazvao Mališa Pališa, nije mogao da sakrije podatak da na državnim jaslama ima 790.000 ljudi i da to nije konačan broj.
Posle toga njegovog nastupa, niko se više iz režima nije oglasio.
Zvanični podaci nam otkrivaju da u pravoj proizvodnji radi svega 400.000 ljudi i da se taj broj drastično smanjuje. Mislim da je mnogo relanija cifra da u klasičnoj proizvodnji u Srbiji radi samo 270.000 radnika.
Samo Vođa je zaposlčio 90.000 svojih pristalica na drćžavnu platu.
Kako će 270.000 radnika da izdržava 790.000 na državnim jaslama?
Koje je rešenje?
Ko plaća toliki državni aparat?
Mi, građani!
Zašto bismo ih mi plaćali?
Izneo sam konkretno rešenje. Sve neproduktivne ljude, koji primaju platu od države, treba otpustiti, prekvalifikovati i spremiti ih da rade na tržištu. Nisam, znači, napisao odmah ih otpustite i neka se sami snalaze na tržištu, šta nas briga za njih, nego sam pripremio program prekvalifikacije i treninga za sve te ljude.
Zar to nije pošteno?
Zar to nije humano?
Moji kritičari me napadaju i svrastavaju u okrutne neoliberale, koji ne misle na ljude. Njeihov odgovor je da te ljude ne treba otpuštati, nego da treba menjati menadžment, koji će uposliti toliki neproduktivan svet.
Ko kritikuje i ko štiti javni sektor?
Oni koji nikada nikoga nisu na tržištu zapošljavali.
Gospodo drugovi,
Evo, osnovne abecede ekonomije.
Dobro ovo zapamtite.
Svaki zaposleni u javnom sektoru i državi, koji ništa ne radi i koji ne zarađuje svoju platu, mora da bude otpušten, jer nije produktivan i država nema potrebu za njegovim neradom. Pošto javni sektor ima skoro tri puta veće plate od zaposlenih u privredi, to znači da su neproduktivni zaposleni u javnom sektoru, privilegovani na dva načina- primaju plate i ne rade i primaju velike plate i ne rade.
Ko obezbeđuje plate neproduktivnom javnom sektoru?
Građani. Poreski obveznici.
Zašto bi siromašni građani izdržavali neproduktivne zaposlene u javnom sektoru? Koji je interes građana da bacaju pare koje nemaju? Građani plaćaju privilegovane u državnim službama, koji glasaju za izdajnički režim, jer njima odgovara da se ništa ne menja i da njih niko ne otpušta.
Otpuštanje je nužna mera.
Podvlačenje crte.
Svođenje računa. Ko radi i ko ne radi.
Tu nema nikakve humanosti i sentimentalnosti.
Umesto da plaćamo toliki činovnički aparat, dok živimo u elektronskom dobu i opštoj kompjuterizaciji države, bolje je da preusmeravamo taj novac invalidima, teško obolelim i beskućnicima, koji ne mogu da prežive u tranziciji.
Tu država treba da pokaže svoju humanost i socijalnu funkciju.
Naša država to ne radi.
Režim manipuliše i izdržava o trošku države partijsko članstvo.
Zadužujemo se da bismo isplatili tolike plate javnog sektora.
Jedini način da se zaustavi ovo progresivno zaduživanje je da se svi troškovi javnog sektora drastično srežu i da se ljudi otpuste, uz program prekvalifikacije i treninga za nove poslove. Moram ovo da ponavljam neprestalno, jer moji kritičari su foliranti, koketiraju sa režimom i navodno su zabrinuti za sudbinu ljudi koji će ostatii bez posla.
Ekonomija i tržište su surovi.
Oni koji ništa ne rade i ne stvaraju novu vrednost, ne mogu da prime platu. Neka ih izdržava neko drugi, poreski obveznici više neće. Zar je humano otimati od onih koji rade po čitav dan i preraspoređivati novac prema onima koji ne rade?
Moramo da prekinemo parazitizam, koji stvaraju svi totalitarni sistemi. Prekidanjem parazitizma i uvođenjem realne ekonomije u društvo totalitarni režimi gube pozicije da finansiraju državnim novcem svoje partijske pristalice.
Na ovaj način se zadaje smrtni udarac partijama.
Moje procene su da je Srbiji dovoljno 350.000 ljudi na državnim jaslama, ostalih 440.000 moraju biti otpušteni i moraju da se pripreme za poslovanje na tržištu.
To je jedini put ozdravljenja bolesne države.
Moramo da otvorimo sve karte.
Nema više šibicarenja i muljanja.
Bankrotirali smo i tako treba da se ponašamo.
Estradni foliranti neka svoje konsultanske usluge ponude privatnom sektoru. Ako ih privatnici plate, onda su na tržištu. Ako niko neće njihove usluge, ne trebaju ni državi.
Poreski obveznici neće da plaćaju nerad.
Neka svako zaradi svoju platu.
Zar to nije pošteno?
Beograd, 09.10.2014
