ИВО АНДРИЋ
„ ОМЕР ПАША ЛАТАС“
Враћам се поново Иви Андрићу и читам га пети пут.
У различитој доби мог сазревања, данас старења.
Почео сам у четвртом разреду основне школе, прочитавши „На Дрини ћуприја.“
Покушај следеће године да читам „ Травничку хронику“, није успео, јер ми је роман био тежак за читање.
У гимназији је све било много лакше, на факултету сам прогутао све што је Андрић написао.
Свако ново читање је било све дубље и темељније заоравање узоране ледине.
И сваки пут откривам нешто ново, што раније нисам приметио или што ми је промакло.
Никада немам дилему да ли треба да се враћамо класицима светске књижевности и да их читамо неколико пута.
Моја препорука свима вама, који олако изговарате – ма, читао сам!
Поновите! Читајте опет! Нећете се покајати.
У различитој доби нашег живота, различито читамо и различито промишљамо.
Боље да читате праве, велике писце, да продубљујуте своја знања, него да губите време на безвредна бестселер шкрабања.
Извадићу неке, мени занимљиве, мисли Андрића из овог незавршеног романа, ремак дела, који је, према моме више од пола столећа искуству доброг читаоца, како то – пола столећа- моћно звучи, много сложенија, мисаонија, јача и боља књига од романа који је добио Нобелову награду за књижевност.
Ово није анализа књижевног дела, него подстицај вама, мојим пратиоцима и љубитељима књиге, духовним људима, да се одлучите на поново читање овог романа.
Нешто као цртице, којима се наглашавају мисли за размишљање и памћење.
Шта нас данас повезује са тим добом из средине XIX столећа?
„ Осећа се дах изузетних и тешких времена кад никоме није добро и кад је ваздух над главама пун неодређених претњи и стварних опасности.“
/ стр. 16/
Ништа данас није добро.
Срљамо у све већу националну и цивилизацијску катастрофу.
Ваздух над нашим главама је загађен и пун је стварних опасности по наше здравље.
Времена су тешка.
Осећа се дух изузетних промена, које морају да уследе, ако хоћемо биолошки да опстанемо.
Можемо ли да се променимо?
„ Босна је ово, земља која се повија, али не мијења.“ / стр.31/
Босна, Србија, Балкан, потпуно је свеједно. Увек иста несрећа.
Наше узалудно страдање за туђе интересе и међусобно клање.
Можемо ли да се, напокон, променимо?
Имамо ли снаге да се побунимо, одупремо и опстанемо?
Зар све увек мора да буде тако проклето трагично и крваво?
Могу ли нас бар изговорене речи да спасе?
„ …много свечаних речи које никог не обавезују и у ствари ништа не значе.“
/ стр.34/
Брбљање, тртљање, брабоњање, торокање, баљезгање, блебетање на све стране исте, досадне, промашене, празне, бесмислене приче, које нас убијају.
Најгоре је, ипак, подло оговарање.
„ …домаћи свет, огорчен и празноверан, уплашен ратом и мучен оскудицом, свети се оговарањем, измишљањем и шапутањем.“ / стр.61/
Немојте да се светите оговарањем, јер онда упадате у још већу изолацију.
Копате рупу из које не можете да изађете, упркос вашем великом залагању.
Копате сами себи смртни гроб.
„ Ту се оговара не узгред и шаљиво, него мрачно, страствено, људождерски; педантно, срачунато, с предумишљајем, из мржње и користољубља, али исто тако и случајно, лакомислено и нераучинљиво, без циља и смисла, из навике или обести или урођене злоће.“ / стр.223/
Побуном се можемо да ослободимо тешких окова окупације.
Слобода се осваја жртвовањем.
Ми резервне државе немамо.
„ један глас у њима говори : ПОБЕЋИ,ОТИЋИ, ОТИЋИ..“
Где? Куда?
„ …неге у свет реда и светлости, разумних поступака и јасне људске речи.А где је то? Где има таква земља? Кад мало размислиш и станеш да се сећаш, ти увиђаш да је НЕМА; не може је бити.“ / стр.63/
Запамтите, немамо више где да побегнемо.
Библијски цунами ће да потопи све мирне луке пропале Западне цивилизације.
Немамо где више да се сакријемо од надолазећег потопа.
Србија је наша Нојева барка.
Корпораивни фашизам нас је окупирао, везао у ланце дугова, оковао око врата конформизам потрошачке цивилизације,казнио нас као прогнане незадовољнике, хоће да нас насилно или на превару чипују, вакцинишу, лоботомирају, роботизују, зомбирају и сместе у дигиталне концентрационе логоре.
„ …Изгледало је да са њим расте и сазрева и цео мрачни НЕСМИСАО, којим је окована и гоњена ова гомила мучених људи…“ / стр.71 /
Несмисао је свуда око нас.
Западни несмисао цивилизације у распаду.
Боримо се против ње да нас, из очаја, не прождере, јер су похлепни и перверзни.
Нема јој спаса, док се духовно не обожи и нађе меру животне мудрости.
За сада, колико видим, нема назнака да схватају у каквој су невољи.
Зато систем мора да пукне.
„ расте и да се пење ка врхунцу, и да ће ту негде, у једном тренутку, морати прснути као што експодира избачен картеч на одређеној тачки своје параболе.“ / стр.71/
Чекамо ту експлозију.
Која сигурно настаје.
Ми морамо да пронађемо себе и да одбранимо наш, србски поглед на свет.
Који нас је учинио древним народом.
Зато имамо, у односу на много млађе народе, стрпљење и можемо да трпимо, јер знамо шта стиже.
Свако мора да пронађе себе у предстојећим историјским догађајима.
Мора да се учи, чита, слуша, размишља, дела и удружује.
Мора да се ослобађа самообмане и прецењивања.
„ ..у томе је био жртва самообмане и прецењивања самог себе,као што често бивају људи који, због изузетно великог успеха у животу, имају сувише поверења у своју снагу и своју памет, а премало поштовања за туђу.“
/ стр.82 /
То је наш велики национални проблем.
И све док тај проблем не решимо, не можемо да се спасимо трагедије у коју смо упали.
„ Кад год се људи нађу притешњени, уплашени, забринути приликама и догађајима, у њима се јавља мисао о ГРЕХУ и потреба за таквом мисли. Грех, то што се зове грех, треба да објасни страдања за која људи не умеју да пронађу право објашњење./ стр.103/
Срби никако не умеју да извуку поуке из свог страдања.
Ништа нисмо научили из историје.
Понављамо увек исте грешке, јер брзо заборављаво своје најбоље људе.
Нећемо да их слушамо, због своје самообмане и прецењивање самог себе.
Уби нас гордост и незнање.
„ види ту исту ОХОЛОСТ, уздигнуту и изоштрену до страсти, вештине и снаге која нема потребе да се мршти и надима, него презире са осмејком који долази са незнаних висина.“ / стр.132/
Е, тај осмејак је демон кога не можемо да победимо у себи.
Наша охолост се разликује од охолости Запада.
„ …охолост тих људи на Западу била је ублажена сложеним церемонијалом и многобројним формулама учтивости, нешто као симболична, танка, једва видљива али остена и непрелазна преграда која дели касту од касте, „ свет“ од „света“, нешто дефанзивно и безлично, као опште, за све једнако и традицијом освештано правило.“
А наша охолост?
„ Али овде је другачије, овде се та охолост, то презирање и омаловажавање другог човека јавља свуда, иде право на човека и удара га грубо и лично, без форме и поштеде, без икаквог реда и правила, охолост …..представља стварну силу, као што је снага мишића или оружја, и отворено служи као средство борби, као један од начина како ће човек другог човека притиснути, потчинити, искористити или уништити.“ / стр.133/
Проблем је, дакле, у нама.
У људима који нас представљају и воде у пропаст.
Сви ти људи су недорасли историјском добу преображаја Србије, јер су охоли.
Мисле само на себе и своје похлепне прохтеве.
Заједница, држава, народ и човек им искључиво служи за задовољење своје охолости.
„ Сви људи живе по урођеним нагонима, отимајући од живота што више и што боље могу све оно што им је потребно за храну, плођење и одржање у што повољнијим условима и што већој безбедности.Ретко и изузетно силази појединац са те природне стазе.“
Шта је са оним појединцима који, ипак, због своје охолости, сиђу са те природне стазе?
„ Пред таквим појединцем, већ са првим корацима свесног живота стане да се ствара, у далекој даљини , његов замишљен лик. Тај лик постаје с временом његов главни и једини циљ, његова обетована земља. И човек све више губи из вида себе, оног који је и онакав какав је, и своју стварну околину, све слабије осећа обавезе према онима који га окружују, а сваким даном све боље види себе онаквим какакв треба да постане и какав жели да буде и траје у очима савременика и будућих нараштаја.“
Ево одличне дијагнозе за полуделог Драмосера, Узурпатора и Велеиздајника.
Који је умислио да је Месија.
„ …цео човек има само једну тежњу: да се њему што више и што брже приближи. И то СВИМ СРЕДСТВИМА и по СВАКУ ЦЕНУ, прелазећи, заобилазећи, газећи све што му је на путу, све што је другим људима потреба, закон и светиња.“ / стр. 141/
Све док такве сумануте ликове не развластимо и не одузмемо им моћ да одлучују о нашој судбини, ми не можемо да се спасимо.
Услов нашег спаса, изласка из вртлога сталних трагедије, мора да буде зауздавање таквих охолих и умишљених појединаца.
Мора да се постави системска препрека да такви ниткови никада не дођу у позицију да одлучују о тако важним државним питањима.
Данас такве системске препреке нема.
Наш задатак је да је изградимо и ставимо у функцију.
Тако штитимо заједницу, државу, народ и појединце од сигурне пропасти.
Механизам контроле постоји и писао сам много о решењима изласка из ове пропасти.
Слободу освајају људи који мисле својом главом и које не можете да поткупите.
Евет-ефендије су пропаст за друштво.
„ Постоји прича да је на султановом двору, у древна времена, био нарочит службеник чија је дужност била да стално иде за султаном и речима, покретима и изразом лица потврђује сваку и најмању реч његову, да на свако питање одговара са : Да!“ / стр.260/
Читав наш уништени и обесмишљени јавни простор је препун Евет-ефендија.
Климоглаваца, који повлађују моћнима и који им служи.
Издвајам да пажљиво прочитате најбоље приче, јер незавршени роман је састављен као збирка прича, које дају психолошке портрете Омер-паше у разговору са гатачким кнезом Богданом, прича Аудијенција, библијском преображају малог Миће Латаса у потурицу и портретисању моћног Омер-паше, прича То што се зове сликар, како бисте уживали у тананим и суптилним, рељефним, дубинским, прецизним, колоритним описима ликова и атмосфере, коју може да нам дочара само велики уметници и писци који носе сву муку свога народа у себи.
Ако сам вас заинтерсеовао да поново прочитате роман, онда смо на добром путу.
За вас млађе, који нисте читали, препоручујем да нађете времена, јер ћете проширити своја знања и видике на живот који се убрзава у свом нестајању.
Све што сам овде је мој избор и размишљања.
Нека свако пронађе нешто своје за учење и понављање.
Београд, 7532.г.коледар
