Početna Sadržaj Društvo OČAJ

OČAJ

950
0
SHARE

Evo jednog u nizu sličnih pisama koje svakoga dana dobijam.

Izostavio ime autora, jer je on insistirao na tome. Uostalom, imena nisu važna.
Važna je pojava, koja nas sve zavija u očaj.

“Poštovani gospodine Branko,

Već više od 10 godina pratim Vaš rad i u većini stvari se slažem sa Vama. Već duže vreme želim da Vam napišem nešto što se tiče moje profesije. Naime, ja sam diplomirani inženjer informatike.
Radim kao profesor u gimnaziji u koju idu deca biznismena, ministara, privrednika i raznih drugih bogataša. Nastavu držim po najsavremenijim standardima (zaostale udžbenike i ne koristim), kabinet za informatiku sam napravio sam i gotovo da nema stvari u mojoj školi koju nisam radio kako bih unapredio nastavu. Naravno, za sve to nikada nisam dobio ni dinara niti sam tražio da mi neko nešto plati. I sve to ja radim za platu od 41.000 dinara. Verujte mi da se ja stidim svoje plate i da se često događa da se učenici ponašaju u fazonu „moj tata može sve vas da kupi!“ Da ne grešim dušu, sa učenicima generalno imam jako dobar odnos i uvek kada oni ocenjuju nas profesore ja budem među prva tri. Mislim da sam jako dobar profesor i da zaslužujem daleko više. Ta plata u školi mi dođe taman da platim kredit za stan i platim račune i da uđem u dozvoljeni minus. Takođe, ima puno mojih kolega koji kao i ja vole svoj posao i rade ga na najbolji mogući način i koji nikada nisu dobili nikakvu nagradu za to. Ali nije problem u tome, već što školom „drmaju“ neki ljudi koji nemaju veze sa svojom profesijom i drčni su samo zato što su im muževi ili rođaci u nekoj stranci. Iskreno bih jako voleo da nekada dođete u moju školu i da vidite šta smo neke moje kolege i ja uradile za tu školu.

Zbog svega toga sam prinuđen da radim još dva jako teška posla od kojih mesečno zaradim još oko 300 evra. Dakle, radeći 3 posla mesečno ja zaradim malo više od 600 evra.
S druge strane znam na desetine ljudi koji su sa mnom studirali i nisu mogli ni sociologiju da polože i koji sada sa nekim lažnim diplomama nekih privatnih fakulteta ili čak i sa srednjom školom drmaju neki javnim preduzećima. Dokle će to sve da traje??? Kada će vredni i sposobni ljudi da se pitaju za nešto u ovoj državi? Meni najbolje godine života prolaze u čekanju i odavno mi je muka od svega.

Lep pozdrav

XXXXXXXXXXXX dipl.ing.”

Dragi prijatelji,

Ovo su teme koje treba da budu na naslovnim stranicama novina.
Ovo su problemi koji traže rasprave u društvu.

Šta imamo od ovih problema u našim medijima?
Ništa.
Nikoga nije briga da li većina stanovništva može da preživi ovo namerno uništavanje države i nacije.
Svako brine samo svoju muku, dok nas političari, tajkuni i kriminalci kradu, lažu i obmanjuju.

Najbolje godine nam prolaze u očajanju.

Sportisti slave pobede i skrivaju poraze, ali uzimaju pare, obezbeđujući narodu neophodne potrebne igre i razonodu, kako bi narod lakše podneo bedu i muku.

Silikonske pevaljke podvriskuju, cupkaju, treskaju, kriče i zavode nesretni narod, koji mora tri posla da radi kako bi prehranio porodicu, dok one za jednu noć uzimaju jednogodišnju platu diplomiranog inženjera informatike.

Gde je izlaz iz ove agonije?
Pojedinačno se ne možemo spasiti.
Dan i noć možemo da radimo, ali nećemo uspeti da donesemo blagostanje nama i našoj deci.
Moramo se – UDRUŽITI!
Moramo da radimo – ZAJEDNO!

To je moj odgovor svima koji su razočarani i očajni.

Samo udruženi možemo promeniti svet oko sebe.
Zajedničkim delovanjem možemo da se spasimo.

Tri decenije radim na tome.
Tri decenije pišem, nastupam i podučavam građane šta treba da čine.
Tri decenije hoću da pomognem očajnicima da izađemo iz velike nevolje.

Sporo sve ide.
Jako sporo.

Ili sam ja loš predavač ili su građani loši učenici.
Ako ja ne znam to da radim, to je najmanji problem.
Ne moram više to da radim, neka radi neko drugi.
Ako građani hoće, neka nađu nekoga drugoga da slušaju.
Neka ga slede i neka ostvare svoje namere.

Ali, nažalost, naši građani uvek naprave pogrešan izbor.
Slušaju prevarante.
Veruju onima koji postaju njihovi gospodari.
Veruju najvećem ljudskom ološu.
Tako smo konačno propali.

Sada se približavamo dnu.
Ostalo nam je samo malo da dodirnemo dno.
Nemamo više nikakvog izbora.
Moramo prekinuti ovu tragediju.

Ponudio sam viziju novog društva.
Izneo sam operativnu strategiju našeg spasa.
Predložio taktiku koju moramo da primenimo.
Sve je napisano.
Sve je izrečeno.

Šta dalje?

Ostaje samo da probudimo građane opijene lažima političara.
To nam je zadatak.
Svakoga ko razume opasnost koja se nadvila nad našom zajednicom.
Nema nevinih.
Svi moramo da odgovaramo za nečinjenje.

Pokušavao sam u nekoliko navrata građanima da ponudim alternativu.
Nisu je prepoznali.
Moja žrtva je bila uzaludna.
Građani su dublje kopali rupu u koju su upali.
Tako smo još više propadali.
Još dublje.

Gospodo drugovi,
Braćo i sestre,

Širite moje ideje.
Prenosite tekstove.
Pišite svoje konkretne predloge.
Povezujmo se u jedan pokret.
Ljudski i pravedan.
Slobodarski.
Pokret očajnika koji hoće da promene promene svoj život.
Ne zbog sebe.
Nego zbog naše dece.

Nemamo pravo više ovo da trpimo.

Beograd, 07.01.2015.

SHARE